МАТИЦА СРПСКА ОДЕЉЕЊЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК ЗБОРН И К МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА КЛАСИЧНЕ СТУДИЈЕ JOURNAL OF CLASSICAL STUDIES MATICA SRPSKA 14 Уредништво Сима Аврамовић (Београд), Војислав Јелић (Београд), Виктор Кастелани (Денвер), Карл Јоахим Класен (Гетинген), Ксенија Марицки Гађански (Београд), Емилија Масон (Париз), Ливио Росети (Перуђа), Данијела Стефановић (Београд), секретар, Мирјана Д. Стефановић (Нови Сад), Бојана Шијачки Маневић (Београд) Editorial Board Sima Avramović (Belgrade), Victor Castellani (Denver), Carl Joachim Classen (Göttingen), Vojislav Jelić (Belgrade), Ksenija Maricki Gadjanski (Belgrade), Emilia Masson (CNRS Paris), Livio Rosetti (Perugia), Danijela Stefanović (Belgrade), secretary, Mirjana D. Stefanović (Novi Sad), Bojana Šijački Manević (Belgrade) Главни и одговорни уредник Ксенија Марицки Гађански Editor-in-Chief Ksenija Maricki Gadjanski СЛИКА НА КОРИЦАМА – COVER PICTURE Сребрна шарнирска фибула на корицама потиче из околине Сомбора. Датује се у другу половину 4. века пре нове ере. Нађена је у гробу или остави заједно са три дру­ ге сребрне фибуле истог типа и четири наруквице од сребрног лима. Данас се налази у Природњачком музеју у Бечу. Фибула припада последњој фази развоја шарнир­ских фибула, тзв. варијанти Чуруг, које су под грчким утицајем израђиване на територији данашње Војводине. The silver fibula of the “Scharnier” type on the cover was found in the surrounding of Sombor. It is dated to the second half of the 4th century B.C. It was found in a grave or a hoard together with three silver fibulae of the same type and four bracelets of silver sheet. It is now in the Natural History Museum in Vienna. The fibula belongs to the last development phase of “Scharnier” fibulae — the variant Čurug — which was produced under Greek influ­ ence in the territory of present day Vojvodina (North Serbia). Лого — Logo: Dr. Rastko Vasić ISSN 1450-6998 | UDC 930.85(3)(082) ЗБОРН И К МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА КЛАСИЧНЕ СТУДИЈЕ JOURNAL OF CLASSICAL STUDIES MATICA SRPSKA 14 НОВИ САД NOVI SAD 2012 СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ STUDIES AND ARTICLES UDC 355.4(38)”652” 94(38)”652” Курт А. Рафлауб Универзитет Браун РАТ ЈЕ ОТАЦ СВЕГА: ПОЛИТИКА РАТА, ИМПЕРИЈЕ И СЛОБОДЕ У ДЕМОКРАТСКОЈ АТИНИ АП­СТРАКТ: О Ати­н и V ве­ка да­нас раз­м и­ш ља­мо као о „злат­ном до­бу“, до­бу ве­ли­чи­не у по­гле­д у кул­т у­ре и ху­ма­ни­зма, ко­је ка­рак­те­ри­ш у Пар­те­нон, Фи­ди­ји­не скулп­т у­ре, Со­фо­к ло­ве тра­ге­ди­је, Ари­сто­фа­но­ве ко­ ме­ди­је, Ту­ки­ди­до­ва Исто­ри­ја и на­ста­нак Со­к ра­то­ве фи­ло­со­фи­је. Ан­тич­ ки из­во­ри су­ге­ри­ш у, ме­ђу­тим, да су са­вре­ме­ни­ци, за вре­ме Пе­ри­к ло­вог до­ба и по­сле ње­га, „ве­ли­чи­н у“ де­фи­ни­са­ли кроз за­ди­вљу­ју­ће по­бе­де у ра­т у, им­пе­ри­јал­н у моћ без пре­се­да­на, и не­до­сти­жну сло­бо­д у – све то за­ хва­љу­ју­ћи гра­ђа­ни­ма под­јед­на­ко по­све­ће­ним, под ути­ца­јем моћ­не гра­ ђан­ске иде­о­ло­ги­је, не­пре­кид­ној вој­ној и по­ли­тич­кој до­ми­на­ци­ји њи­хо­ве за­јед­ни­це. Ати­на је пр­ва грч­ка др­жа­ва ко­ја је из­гра­ди­ла по­мор­ско цар­ство и до­ве­ла прин­цип де­мо­к ра­ти­је до крај­њих гра­ни­ца. Цар­ство и де­мо­к ра­ ти­ја су би­ли ме­ђу­соб­но по­ве­за­ни; гра­ђа­ни су ужи­ва­ли сте­пен уче­шћа у по­ ли­ти­ци, мо­ћи и од­го­вор­но­сти ко­ме се не­ће на­ћи рав­ног то­ком ви­ше од два ми­ле­ни­ју­ма. А ипак, све­га два­де­сет и пет го­ди­на по­сле Пе­ри­клове смрти, из­глад­не­ла и ис­цр­пље­на Ати­на је из­г у­би­ла Пе­ло­по­не­ски рат и на­шла се на иви­ци уни­ште­ња. У овом есе­ју раз­ма­тра­ју се тен­зи­је и про­тив­реч­но­сти, та­ко пу­на зна­че­ња за на­ше до­ба, са­др­жа­не у атин­ској по­ли­ти­ци и иде­о­ло­ ги­ја­ма ра­та, им­пе­ри­је и сло­бо­де, као и њи­хо­ва не­по­сред­на по­ве­за­ност са де­мо­к ра­ти­јом. ПРОЛОГ Је­дан од ра­них грч­ких фи­ло­со­фа, Хе­ра­клит, ка­же: „Рат је отац све­га и све­га краљ, јед­не је по­ка­зао као бо­го­ве дру­ге као љу­де, јед­не је учи­нио ро­бо­ви­ма а дру­ге сло­бод­ни­ма“.1 Рат је у људ­ској исто­ри­ји, 1 Хе­ра­к лит (по­зни VI век п.н.е.), фр. 53 Di­els-Kranz (прев. М. Си­ро­н ић); бр. 212 у Kirk et al. 1983, 193–194; енг. прев. Fre­e­man 1948, 28. За­х ва­љу­јем Дру­штву за ан­тич­ке 7 би­ло ди­рект­но би­ло по­сред­но, сти­му­ли­сао не­ке од нај­ве­ћих тех­но­ ло­шких и кул­тур­них по­ма­ка. Та­ко је би­ло и у ан­тич­кој Грч­кој: без ра­та не би би­ло Или­ја­де, не би би­ло Пар­те­но­на, ни­ти Исто­ри­ја Хе­ ро­до­та или Ту­ки­ди­да, и сто­га мо­жда ни пи­са­ња о исто­ри­ји ка­кво ми по­зна­је­мо.2 Без ра­та и ра­том сте­че­них цар­ста­ва не би би­ло, ви­де­ ће­мо, ни де­мо­кра­ти­је ни­ти крај­њих по­сле­ди­ца сло­бо­де. Чо­ве­чан­ство је пре­пу­но за­го­нет­ки. За ову ми­слим да је крај­ње ин­те­ре­сант­на. Јед­но од кључ­них рат­них ис­ку­ста­ва у про­шло­сти би­ли су Пер­ сиј­ски ра­то­ви: по­ку­ша­ји да се осво­ји Грч­ка ко­је су пред­у­зе­ли вла­да­ ри Пер­сиј­ског цар­ства ко­је се у то вре­ме про­те­за­ло од Сре­до­зе­мља па све до Ин­ди­је. Краљ Да­ри­је је пре­тр­пео не­у­спех на Ма­ра­то­ну 490. п.н.е., Ксеркс код Са­ла­ми­не и Пла­те­је 480/479. Да­јем ци­тат из пред­ста­ве Пер­си­јан­ци, тра­гич­ког пе­сни­ка Ес­хи­ла: Сад у бој кре­ни­те, о де­цо хе­лен­ска, до­ма­ју бран’те, спа­са­вај­те де­чи­цу и же­не и кров бо­го­ви­ма очин­ским и де­до­ви­ма гроб! Сад за све би­је­мо бој! (402–405, прев. М. Н. Ђу­рић) Ово је по­ет­ски из­раз „бор­бе­ног по­кли­ча сло­бо­де“ ко­ји је отво­ рио бит­ку код Са­ла­ми­не 480. го­ди­не. Он је раз­био ти­ши­ну ра­ног ју­тра и за­пре­па­стио пер­сиј­ску ар­ма­ду ко­ја је ста­ја­ла у при­прав­но­ сти чи­та­ве но­ћи, оче­ку­ју­ћи да уда­ри на грч­ке бро­до­ве за ко­је се ми­сли­ло да су у бек­ству. Ка­ко је то пре­нео гла­сник они­ма ко­ји су са стреп­њом иш­че­ки­ва­ли ве­сти у пер­сиј­ској пре­сто­ни­ци Су­зи: Тад нај­пре од Хе­ле­на чу се ур­не­бес, к’о не­ка пе­сма ра­до­сна, а с остр­ва од сте­на оних гла­сна је­ка од­јек­ну. Страх осво­ји ти це­лу вој­ску пер­сиј­ску, јер пре­ва­ри се... Из гр­ла пер­сиј­ског јек­ну од­го­вор, окле­ва­њу не бе­ше ви­ше вре­ме­на. (388–392, 406–407, прев. М. Н. Ђу­рић) Ес­хи­ло­ви Гр­ци пе­ва­ју јед­ним гла­сом, Пер­си­јан­ци од­го­ва­ра­ју жа­мо­ром ко­ји под­се­ћа на удар мор­ских та­ла­са; и за­и­ста, на дру­гој сту­ди­је Ср­би­је и ње­го­вом пред­сед­ни­к у про­фе­со­ру Ксе­ни­ји Ма­риц­к и Га­ђан­ски на по­ зи­ву да го­во­рим пред ску­пом Дру­штва у сеп­тем­бру 2011. и на ве­ли­ко­ду­шном го­сто­прим­ ству. Та­ко­ђе за­хва­љу­јем сви­ма ко­ји су уче­ство­ва­ли у ди­ску­си­ји на ко­ри­сним по­врат­ним ин­фор­ма­ци­ја­ма и про­фе­со­ри­ма Ма­ри­ја­ни Рицл и Ива­н у Јор­до­ви­ћу на при­ја­тељ­ству и не­у­мор­ном на­по­ру да ми при­бли­же кул­тур­ну, ар­хе­о­ло­шку и ку­ли­нар­ску ри­зни­цу Ср­би­ је. Об­лик овог пре­да­ва­ња сам оста­вио пре­те­ж но не­из­ме­ње­ним и до­дао са­мо ми­ни­м ум на­по­ме­на. 2 Ви­де­т и, нпр. Car­tled­ge 2001. 8 стра­ни су по­са­де сва­ка­ко уз­ви­ки­ва­ле на мно­го је­зи­ка. То нас под­ се­ћа на Хо­ме­ро­ву Или­ја­ду, где се ти­хо и од­луч­но на­сту­па­ње Гр­ка у бит­ку су­прот­ста­вља Тро­јан­ци­ма ко­ји жа­мо­ре по­пут пти­ца.3 Овај кон­траст има ду­бље зна­че­ње и на овом ме­сту: је­дин­ство и сло­бод­ на во­ља на јед­ној стра­ни, ет­нич­ко ша­ре­ни­ло под јар­мом ти­ра­ни­на на дру­гој! До­пу­сти­те ми да на­крат­ко раз­мо­трим че­ти­ри по­је­ди­но­сти по­ ве­за­не са овом пред­ста­вом. Пр­во, она је из­ве­де­на 472, све­га се­дам го­ди­на по­сле ко­нач­не по­бе­де Гр­ка. Ес­хил се лич­но бо­рио на Ма­ ра­то­ну и код Са­ла­ми­не. Ње­гов брат је по­ги­нуо ка­да је по­ку­шао да за­др­жи пер­сиј­ски брод и ње­го­ва ру­ка је од­се­че­на. Сти­хо­ви на над­ гроб­ном спо­ме­ни­ку овог са­мог пе­сни­ка на­во­де ње­го­во име, оца, град, до­да­ју­ћи: „О ње­го­вој пле­ме­ни­тој хра­бро­сти све­то по­ље ма­ра­ тон­ско мо­же да све­до­чи, као и Пер­си­јан­ци ду­ге ко­се, ко­ји то до­бро зна­ју“. Ни ре­чи о по­е­зи­ји ко­јој се та­ко ду­бо­ко ди­ви­мо, са­мо о по­ но­сном до­при­но­су пе­сни­ка по­бе­ди ње­го­вог гра­да!4 Дру­го, већ тра­ге­ди­ја Пер­си­јан­ци украт­ко ну­ди по­пу­лар­но ту­ ма­че­ње Пер­сиј­ских ра­то­ва. Она на­гла­ша­ва Ксерк­со­ву на­ме­ру да Хе­ла­ди на­мет­не „ја­рам роп­ства“ – при­хва­ти­ти га, би­ло би су­прот­но грч­кој при­ро­ди. У сну, кра­љи­ца-мај­ка, Ато­са, ви­ди свог си­на ка­ко упре­же две мла­де же­не у сво­ју ко­чи­ју. Јед­на, у пер­сиј­ској но­шњи, пот­чи­ња­ва се вољ­но и са по­но­сом. Дру­га, у грч­кој оде­ћи, опи­ре се и пре­вр­ће ко­чи­ју, ба­ца­ју­ћи кра­ља у пра­ши­ну. Као од­го­вор на Ато­ си­но пи­та­ње о во­ђи и го­спо­да­ру Ати­ња­на, хор уз­ви­ку­је: „Ро­бље ни­су ни­ко­ме и ни­ко­ме ни­су под­ло­жни!“5 Они на тај на­чин ан­ти­ци­ пи­ра­ју оно што ће по­ста­ти по­сло­вич­но: Гр­ци су сло­бод­ни, док су Пер­си­јан­ци и дру­ги Азиј­ци, пот­чи­ње­ни ти­ра­ни­ји пер­сиј­ских кра­ ље­ва, сво­је­вољ­но при­хва­ти­ли „роп­ство“. Пер­сиј­ски ра­то­ви као ра­ то­ви ко­ји су до­не­ли очу­ва­ње грч­ке сло­бо­де и од­лу­чу­ју­ћи до­при­нос Ати­не овом по­стиг­ну­ћу: те две чи­ње­ни­це су по­ста­ле сту­бо­ви по­ но­са Ати­не, ње­не пре­тен­зи­је на ве­ли­чи­ну и им­пе­ри­јал­не иде­о­ло­ ги­је у де­це­ни­ја­ма ко­је сле­де. Као тре­ће, ма­да дра­ма не­дво­сми­сле­но сла­ви грч­ки три­јумф код Са­ла­ми­не, она, за­па­њу­ју­ће, са­гле­да­ва овај до­га­ђај не из пер­спек­ ти­ве по­бед­ни­ка већ из угла оних ко­ји су из­гу­би­ли – из пер­сиј­ске пре­сто­ни­це Су­зе а не из Ати­не. Ми стре­пе­ћи иш­че­ку­је­мо за­јед­но са пер­сиј­ским ста­ре­ши­на­ма ве­сти о ра­ту; скр­ха­ни смо за­јед­но с њи­ма ка­да са­зна­је­мо о ка­та­стро­фи и гу­бит­ку то­ли­ког бро­ја ва­ља­ 3 Жа­мор (rhot­hos): Hall 1999, 136. Тро­јан­ц и на­су­п рот Аха­ја­ца: Или­ја­да III 8–9; IV 429–438. „Бој­ни по­к лич сло­бо­де“ је из­раз по­зајм­љен из на­сло­ва McPher­son-a 1988. 4 Anon. Vi­ta Aesch. 11, прев. J. He­ring­ton; Pa­us. I 14, 5. О Ес­хи­ло­вом бра­ту: Hdt. VI 114. 5 Ја­рам роп­с тва: Aesch. Pers. 50; Ато­син сан: 181–197. Ро­бље ни­су ни­ко­ме: 242. 9 них љу­ди и не мо­же­мо а да не ту­гу­је­мо за­јед­но са Ксерк­сом ка­да он нај­зад стиг­не ку­ћи, као сло­мљен чо­век и (са­свим не­ис­то­риј­ски) у пр­ња­ма, јер је узро­ко­вао то­ли­ко пу­но не­сре­ће сво­јој зе­мљи – све због пре­те­ра­не ам­би­ци­је и за­не­ма­ри­ва­ња му­дрих исто­риј­ских лек­ ци­ја. Ми – по­пут атин­ске пу­бли­ке – схва­та­мо да је згре­шио пре­ла­ зе­ћи гра­ни­це ко­је су бо­го­ви по­ста­ви­ли – азиј­ске обла­сти при­па­да­ ју Пер­си­јан­ци­ма, европ­ске зе­мље Гр­ци­ма – и ми, по­пут Ати­ња­на, зло­слут­но смо све­сни да, упра­во у то вре­ме, атин­ске сна­ге де­лу­ју на дру­гој оба­ли Егеј­ског мо­ра, ус­по­ста­вља­ју­ћи кон­тро­лу над за­ пад­ном оба­лом Ана­до­ли­је – над јед­ном азиј­ском об­ла­шћу.6 Као че­твр­то, фи­нан­сиј­ски по­кро­ви­тељ ове тра­ге­ди­је био је ни­ко дру­ги до мла­ди Пе­ри­кле – ко­ји ће уско­ро по­ста­ти нај­ве­ћи атин­ски др­жав­ник. Ви­ше од де­це­ни­је, од ка­сних че­тр­де­се­тих го­ди­на V ве­ка, био је нео­спор­ни во­ђа Ати­не. Ма­да је Ати­на у то вре­ме би­ла де­мо­ кра­ти­ја, Пе­ри­кле је, пре­ма чу­ве­ним ре­чи­ма исто­ри­ча­ра Ту­ки­ди­да, вла­дао као њен „пр­ви чо­век“. Ту­ки­дид је хе­ро­и­зо­вао Пе­ри­кла као иде­а л де­мо­крат­ског во­ђе: су­пер­и­о­ран у ра­су­ђи­ва­њу, са­свим не­ис­ ква­рен, и над­мо­ћан у кро­ће­њу пре­вр­тљи­вог де­мо­са. Али Пе­ри­кле је та­ко­ђе био по­све­ћен атин­ској им­пе­ри­ја­ли­стич­кој по­ли­ти­ци ко­ја је нај­зад на­ве­ла Спар­ту да об­ја­ви рат, ка­ко би за­у­ста­ви­ла не­пре­ста­ но атин­ско ши­ре­ње про­тив­но ин­те­ре­си­ма ње­них са­ве­зни­ка. Та­ко је Спар­та об­ја­ви­ла 432. го­ди­не још је­дан „бор­бе­ни по­клич сло­бо­де“: овај пут са ци­љем осло­бо­ђе­ња Хе­ле­на од тла­че­ња „гра­да-ти­ра­ни­ на“, им­пе­ри­јал­не Ати­не. Пе­ри­кле је та­ко­ђе, у то сам уве­рен, сми­ слио сло­ган о Ати­ни као о „нај­ве­ћем и нај­сло­бод­ни­јем гра­ду“ да би се су­прот­ста­вио спар­тан­ским тврд­ња­ма. Под Пе­ри­клом, „сло­ бо­да“ је до­сти­гла свој пун оп­сег зна­че­ња и тр­пе­ла де­фор­ма­ци­ју у сво­ју су­прот­ност: оправ­да­ње им­пе­ри­јал­ног угње­та­ва­ња.7 Ми ми­сли­мо о пе­ри­клов­ској Ати­ни као о „Злат­ном до­бу“ ве­ ли­чи­не у по­гле­ду кул­ту­ре и ху­ма­ни­зма, до­бу ко­је ка­рак­те­ри­шу Пар­те­нон, Фи­ди­ји­не скулп­ту­ре, Со­фо­кло­ве тра­ге­ди­је, Хе­ро­до­то­ва Исто­ри­ја и на­ста­нак Со­кра­то­ве фи­ло­со­фи­је. Ати­ња­ни оног вре­ ме­на су „ве­ли­чи­ну“ од­ре­ђи­ва­ли по за­па­њу­ју­ћим ус­пе­си­ма у ра­ту, им­пе­ри­јал­ним ши­ре­њем без пре­се­да­на и по не­у­по­ре­ди­вој сло­бо­ ди. Ипак, са­мо три­де­сет го­ди­на ка­сни­је, по­сле ду­гог и оштрог ра­та, Ати­на је ка­пи­ту­ли­ра­ла, из­глад­не­ла и ис­цр­пље­на. По­ште­ђе­на је уни­ ште­ња и по­ро­бља­ва­ња ко­је је та­ко ве­ли­ко­ду­шно на­ме­њи­ва­ла дру­ ги­ма, али је из­гу­би­ла сво­је цар­ство, фло­ту и зи­до­ве. Ка­ко то исто­ 6 Ксерк­сов по­вра­так: ibid. 970 и да­ље; ње­го­ва са­гре­ше­ња: 739 и да­ље. О по­ли­тич­ким об­зи­ри­ма пред­ста­ве, ви­де­ти Me­i­er 1988, 76–93 (=1993, 63–78); Ra­a­f la­ub 1988, 284–286. 7 Ту­к и­д ид о Пе­ри­к лу: II 65. Рат­на про­па­ган­да Спар­т е (осло­бо­ђе­ње Хе­ле­на од ти­ ран­ског гра­да): Thuc. II 8; cf. I 122, 124. Ати­на као нај­ве­ћи и нај­сло­бод­ни­ји град: VI 89, 6; VII 69, 2 (в. ни­же, нап. 33). О оба пи­та­ња: Ra­a­f la­ub 2004, гла­ва 5. 10 ри­чар Ксе­но­фонт са­оп­шта­ва, „по­че­ли су се ра­за­ра­ти зи­до­ви, уз ве­ се­лу прат­њу сви­ра­чи­ца на фру­ли, док су сви сма­тра­ли да овим да­ном по­чи­ње сло­бо­да Хе­ла­де“. Као што је то че­сто био слу­чај у ка­сни­јој исто­ри­ји, све до на­ших да­на, и ово се по­ка­за­ло об­ма­ном: осло­бо­ђе­ ње је уско­ро усту­пи­ло ме­сто још јед­ном угње­тач­ком ре­жи­му, овај пут спар­тан­ском.8 Ово је ве­ли­ки оквир ко­ји од­ре­ђу­је те­му овог есе­ја. До­пу­сти­те ми да са­да из­не­сем не­што од са­др­жа­ја, по­чев­ши од још јед­не асо­ ци­ја­ци­је ко­ју иза­зи­ва­ју Ес­хи­ло­ви Пер­си­јан­ци, и то не­ма­лим де­лом баш го­ре ци­ти­ра­ни грч­ки бој­ни по­клич на Са­ла­ми­ни. ГРЧ­КО ОТ­КРИ­ЋЕ СЛО­БО­ДЕ КАО ПО­ЛИ­ТИЧ­КЕ ВРЕД­НО­СТИ Упра­во је го­ле­мо ис­ку­ство по­бе­да над моћ­ним пер­сиј­ским осва­ ја­чем, ко­је су ма­ли грч­ки гра­до­ви-др­жа­ве по­сти­гли на­су­прот сва­ке ве­ро­ват­но­ће, би­ло оно што је до­ве­ло по­ли­тич­ку вред­ност сло­бо­де у пр­ви план. Исти­на, као дру­штве­на вред­ност, обе­ле­жа­ва­ју­ћи ста­ тус сло­бод­ног чо­ве­ка на­су­прот ро­бу, сло­бо­да је би­ла на це­ни још од по­ја­ве роп­ства и до­бро је по­све­до­че­на већ у нај­ра­ни­јим грч­ким за­пи­си­ма. Али окол­но­сти у ра­ној Грч­кој – или ма где дру­где у древ­ ном све­ту – ни­су охра­бри­ле раз­вој по­ли­тич­ког кон­цеп­та сло­бо­де.9 У окви­ру соп­стве­них за­јед­ни­ца, вла­да­ју­ће ари­сто­кра­те су те­ жи­ли одр­жа­њу тра­ди­ци­о­нал­ног сте­пе­на мо­ћи и ме­ђу­соб­но се гло­ жи­ли око при­ви­ле­ги­ја. Је­дан од њих је чак мо­гао да угра­би при­ ли­ку да узме сву моћ за се­бе, ус­по­ста­вља­ју­ћи оно што Гр­ци зо­ву ти­ра­ни­јом. Циљ ње­го­вих ари­сто­крат­ских про­тив­ни­ка ни­је био по­ вра­так сло­бо­де – што је про­сто зна­чи­ло да њи­ма ни­је вла­дао не­ко дру­ги, да ни­су би­ли „не­сло­бод­ни“ – оно че­му су они те­жи­ли би­ла је моћ или јед­на­кост ме­ђу се­би рав­ни­ма. Та­ко је, у су­прот­ста­вља­ њу ти­ра­ни­ји, ис­так­ну­то ме­сто до­би­ла вред­ност ко­ју су ра­ни­је сви узи­ма­ли здра­во за го­то­во: јед­на­кост, iso­no­mia, дословно, „исти ред“: јед­на­кост пред за­ко­ни­ма или под­јед­на­ка пра­ва, ода­тле јед­на­ко уче­ шће у по­ли­ти­ци или по­ли­тич­ка јед­на­кост. Упра­во је овај из­раз: јед­на­кост, упо­тре­бља­ван да опи­ше по­сте­пе­но ши­ре­ње по­ли­тич­ких пра­ва на све гра­ђа­не у де­мо­кра­ти­ји. Хе­ро­дот ка­же да де­мо­кра­ти­ја но­си нај­леп­ше од свих име­на: iso­no­mia, по­ли­тич­ка јед­на­кост. Сло­ 8 Xen. Hel­le­ni­ca (Грч­ка исто­ри­ја) II 2, 23 (прев. Ми­ле­на Ду­ша­нић). Атин­ски при­о­ ри­те­ти у де­фи­ни­са­њу „ве­ли­чи­не“: Bo­e­de­ker и Ra­a­f la­ub 1998, 1–10. О Пе­ри­к ло­вом до­бу: Sa­mons 2007. 9 Не­до­с та­т ак кон­цеп­т а по­л и­т ич­ке сло­б о­де у ан­т ич­ком све­т у: Ra­a­f la­ub 2004, 4; 2009a, 50–51; у ар­хај­ској Грч­кој: 2003; 2004, гла­ва 2. 11 бо­да је сту­пи­ла у на­ро­чи­ту ве­зу са де­мо­кра­ти­јом тек ка­сни­је, а из­ раз „јед­на­кост го­во­ра“ (ise­go­ria) остао је по­пу­ла­ран чак и он­да ка­да су Гр­ци из­ми­сли­ли реч за „сло­бо­ду го­во­ра“ (дословно: „прá­во да се ка­же све“, pa­rr­he­sia).10 У од­но­си­ма из­ме­ђу за­јед­ни­ца у ра­ној Грч­кој ра­то­ви су би­ли че­ сти али крат­ко­трај­ни и во­ђе­ни углав­ном због спор­не зе­мље и пле­на. Осво­је­не те­ри­то­ри­је су ин­те­гри­са­не у област по­бед­ни­ка а не ста­ вља­не под стра­ну власт. Дру­го сред­ство ко­ри­шће­но за по­ве­ћа­ње сфе­ре ути­ца­ја јед­ног гра­да био је хе­ге­мо­ни­стич­ки са­вез; ње­га је са по­себ­ним успе­хом при­ме­њи­ва­ла Спар­та у ви­ду тзв. „Пе­ло­по­не­ског са­ве­за“. Та­кви си­сте­ми са­ве­за су на­ме­та­ли из­ве­сне вој­не оба­ве­зе сво­јим чла­но­ви­ма и чу­ва­ли пре­власт и од­ре­ђен сте­пен при­ну­де за во­ђу (he­ge­mon). Али то су би­ле ла­ба­ве ор­га­ни­за­ци­је, огра­ни­че­не на за­јед­нич­ке по­хо­де о ко­ји­ма се од­лу­чи­ва­ло оп­штим до­го­во­ром, оста­ вља­ју­ћи на тај на­чин су­ве­ре­ни­тет чла­но­ва углав­ном не­так­ну­тим.11 Мно­ге грч­ке др­жа­ве у за­пад­ној Ана­до­ли­ји, чи­ји су ста­нов­ни­ ци на­зва­ни Јо­ња­ни­ма, по­ко­ри­ли су Пер­си­јан­ци сре­ди­ном VI ве­ка п.н.е. Пре то­га, Гр­ци, жи­ве­ћи да­ле­ко ван об­зор­ја ве­ли­ких им­пе­ри­ ја, јед­но­став­но ни­су на­ви­кли да оче­ку­ју трај­но пот­чи­ња­ва­ње као по­сле­ди­цу ра­та или скла­па­ња са­ве­за. Ла­ко је за­ми­сли­ти, из свих на­ве­де­них раз­ло­га, да је су­срет са Пер­сиј­ским цар­ством био ве­ли­ ки шок ко­ји је про­ме­нио њи­хо­ва гле­ди­шта и ста­во­ве за­у­век. У ства­ри, ако се то за јед­но цар­ство мо­же ре­ћи, пер­сиј­ска вла­да­ви­на је би­ла ре­ла­тив­но бе­ниг­на – до­кле год су се по­да­ни­ци по­на­ша­ли она­ко ка­ко се од њих оче­ку­је. Мо­ра­ли су да пла­ћа­ју по­рез и да да­ју тру­пе за кра­ље­ве ра­то­ве. Ина­че су би­ли углав­ном пре­пу­ште­ни са­ми се­би. Али су моћ, во­ља и реч кра­ље­ва, ње­го­вих на­ме­сни­ка и оних ко­ји­ма је по­ве­рио власт над грч­ким гра­до­ви­ма у Ма­лој Ази­ји би­ле ап­со­лут­не. На ве­ли­ком нат­пи­су укле­са­ном у сте­ни бли­зу сво­је пре­ сто­ни­це, Ксерк­сов отац Да­ри­је је на­бро­јао на­ро­де ко­ји су би­ли пот­ чи­ње­ни и за­кљу­чио: Ка­же краљ Да­ри­је: „Ово су зе­мље ко­је су ми пре­пу­ште­не; во­љом Аху­ра­ма­зде [врховног божанства] би­ли су мо­ји по­да­ни­ци; до­но­си­ли су ми да­нак; оно што сам им на­ло­жио, би­ла ноћ или дан, учи­ње­но је“. Ка­же краљ Да­ри­је: „У овим зе­мља­ма чо­ве­ка ко­ји ми је био ве­ран 10 Нај­ра­ни­ја грч­ка устав­на тер­ми­но­ло­ги­ја је би­ла кон­цен­три­са­на на „ред“: eu-no­mia (до­бар по­ре­дак), dys-no­mia (лош по­ре­дак): Me­i­er 1990a, 160–162. Мо­ди­фи­ко­ван iso-ком­ по­нен­том: iso­no­mia (јед­нак по­ре­дак, рас­по­де­ла, уче­ш ће; јед­на­кост пред за­ко­ни­ма); та­ ко­ђе ise­go­ria (јед­на­кост го­во­ра), iso­k ra­tia (јед­на­кост мо­ћ и); ви­де­ти Vla­stos 1953; Hdt. III 80, 6. О тер­ми­ну pa­rr­he­sia (pan-rhe­sia, пра­во да се све ка­же, сло­бо­да го­во­ра): Ra­a­f la­ub 2004, 221–225. Де­мо­к ра­ти­ја и сло­бо­да: ibid. гла­ва 6. 11 Ши­ре­ње мо­ћ и у ар­хај­ској Грч­кој: Ra­a­f la­ub 1994, 114–118. Пе­ло­по­не­ски са­вез: Ka­gan 1969, 9–30. 12 сам бо­га­то на­гра­дио; оно­га ко­ји је био зао сам про­пи­сно ка­знио; во­ љом Аху­ра­ма­зде ове су зе­мље по­ка­за­ле по­што­ва­ње пре­ма мом за­ ко­ну; ка­ко сам им ја ре­као, та­ко је и учи­ње­но“.12 То, на­рав­но, ни­је би­ло оно на шта су Гр­ци на­ви­кли. Они ко­ји су вла­да­ли јон­ским Гр­ци­ма уз пер­сиј­ску по­др­шку, ма­да су би­ли при­пад­ни­ци ло­кал­не ари­сто­кра­ти­је, сма­тра­ни су ти­ра­ни­ма. Го­ди­не 499. Јо­ња­ни су по­ди­гли уста­нак ко­ји је сло­мљен све­га пет го­ди­на ка­сни­је. Град ко­ји је от­по­чео ову по­бу­ну, Ми­лет, до тог вре­ме­на по­ли­тич­ки и кул­тур­но пр­ви у грч­ком све­ту, био је уни­штен а ње­ го­ви ста­нов­ни­ци ра­се­ље­ни. Ати­на је у по­чет­ку по­ма­га­ла овај уста­ нак и та­ко на­ву­кла на се­бе пер­сиј­ски гнев. По­врх то­га, го­ди­не 490. Ати­ња­ни и Спар­тан­ци су уби­ли пер­сиј­ске гла­сни­ке ко­ји су зах­те­ ва­ли „зе­мљу и во­ду“, као зна­ке пот­чи­ња­ва­ња, ба­цив­ши их у ја­му и у бу­нар (као да су ре­к ли: узми­те са­м и зе­м љу и во­д у за ва­шег краља!).13 Зна­ли су шта мо­гу да оче­ку­ју од пер­сиј­ске осве­те ако бу­ду по­бе­ђе­ни. Го­ди­не 480, ка­да је Ксеркс на­пао Грч­ку са сво­јом сил­ном ар­ми­јом, они и њи­хо­ви нај­бли­жи са­ве­зни­ци су обра­зо­ва­ли је­згро грч­ког са­ве­за ко­ји му је пру­жио от­пор. Они су се бо­ри­ли за оп­ста­нак ко­ли­ко и за не­за­ви­сност. Али ка­да су по­бе­ди­ли и раз­ми­ сли­ли о свом под­ви­гу, и ка­да су упо­ре­ди­ли од­ли­ке сво­јих соп­стве­ них за­јед­ни­ца са Пер­сиј­ским цар­ством, ни­су мо­гли а да не уви­де кључ­не раз­ли­ке из­ме­ђу јед­не ауто­ри­тар­не мо­нар­хи­је и јед­не су­ штин­ски сло­бод­не и ега­ли­тар­не грч­ке за­јед­ни­це. Био им је нео­п­хо­ дан кон­цепт ко­ји би све то из­ра­зио. И та­ко су бу­квал­но из­ми­сли­ли „сло­бо­ду“, као реч и као кон­цепт. У то­ку ра­та, по­зва­ли су у по­моћ сво­је нај­ви­ше бо­жан­ство, Зев­са, у ње­го­вој тра­ди­ци­о­нал­ној уло­зи „Спа­си­те­ља“ (So­ter). На­кон ра­та, пре­и­ме­но­ва­ли су га у „Осло­бо­ ди­о­ца“ (Ele­ut­he­ri­os). У пе­сми ко­ја обе­ле­жа­ва јед­ну од би­та­ка из 480, пе­сник Пин­дар сла­ви Ати­ну јер је „по­ди­гла бле­шта­ви те­мељ сло­ бо­де“; го­ди­не 478. исти пе­сник је упо­тре­био по пр­ви пут име­ни­цу ele­ut­he­ria, сло­бо­да. Гр­ци­ма ра­ни­је уоп­ште ни­је била потре­бна та­ква име­ни­ца – а са­да је­сте!14 По ко зна ко­ји пут, исто­ри­чар Хе­ро­дот са­жи­ма оно што је нај­ зна­чај­ни­је у жи­вој при­по­ве­сти. Два спар­тан­ска иза­сла­ни­ка, са­оп­ шта­ва он, по­сла­ти су у пер­сиј­ску пре­сто­ни­цу да сво­јим жи­во­ти­ма ис­ку­пе зло­чин ко­ји је по­чи­ни­ла њи­хо­ва за­јед­ни­ца уби­ја­ју­ћи пер­ сиј­ске по­сла­ни­ке. На пу­ту, је­дан пер­сиј­ски на­ме­сник им са­ве­ту­је 12 Пер­сиј­ска власт над Гр­ци­ма: Bri­ant 2002; Bal­cer 1995. Нат­пис Да­ри­ја у Бе­хи­сту­ ну је об­ја­вљен код Kent-а 1953. 13 О јон­ским ти­ра­н и­ма: Graf 1985; Јон­ски уста­нак: Mur­ray 1988; „зе­м ља и во­да“: Khurt 1988. Пер­сиј­ски гла­сни­ци: Hdt. VII 133. 14 Ele­ut­he­r ia: Pind. Isth. VI­I I 10–16; уп. фраг. 77, Snell-Ma­e­h ler. От­к ри­ће сло­бо­де од Зев­са Спа­си­те­ља до Зев­са Осло­бо­ди­о­ца: Ra­a­f la­ub 2004, гла­ва 3. 13 да се пот­чи­не кра­љу, по­ста­ну ње­го­ви при­ја­те­љи и ис­ко­ри­сте ње­ го­ву да­ре­жљи­вост и спрем­ност да на­гра­ђу­је по за­слу­зи, да на тај на­чин стек­ну моћ­ну по­зи­ци­ју ме­ђу Пер­си­јан­ци­ма. Спар­тан­ци су од­го­во­ри­ли: „Са­вет ко­ји си нам дао ни­је и за нас то­ли­ко ва­жан. Ти нам, на­и­ме, са­ве­ту­јеш са­мо оно што си ис­ку­сио, а дру­го ти је не­по­ зна­то. Ти знаш, на­и­ме, са­мо за роп­ство, а сло­бо­ду ни­си ни­ка­да ни оку­сио и не знаш да ли је она слат­ка или не. Да си је, на­и­ме, оку­ сио, не би нам са­ве­то­вао да се за њу бо­ри­мо са­мо ко­пљи­ма не­го и се­ки­ра­ма“ (прев. М. Ар­се­нић). Гр­ци ни­су раз­у­ме­ли пер­сиј­ски кон­ цепт „ва­за­ла“ (ban­da­ka); они су ову реч про­сто пре­во­ди­ли као „роб“ (do­u­los). У њи­хо­вим очи­ма, у по­ре­ђе­њу са ап­со­лут­ном мо­ћи Ве­ли­ког кра­ља, чак ни нај­ве­ћи до­сто­јан­стве­ник ни­је ни­шта ви­ше од ро­ба.15 РАТ, ЦАР­СТВО И ДЕ­МО­КРА­ТИ­ЈА По­бед­нич­ка еуфо­ри­ја убр­зо је усту­пи­ла ме­сто кон­флик­ту и су­ пар­ни­штву. Ци­ље­ви Спар­те и Ати­не после ра­та су се раз­ли­ко­ва­ли. Спар­тан­ци су ве­ро­ва­ли да је рат окон­чан и уско­ро су се по­ву­кли из за­јед­нич­ки рат­них на­по­ра. Ати­ња­ни су стра­хо­ва­ли од још јед­ног пер­сиј­ског по­ку­ша­ја ин­ва­зи­је и, под­сти­ца­ни од Јо­ња­на ко­ји су се по­бу­ни­ли про­тив Пер­си­је, осно­ва­ли но­ви са­вез, чи­је је се­ди­ште би­ло на остр­ву Де­л у, ода­тле га зо­ве­мо „Дел­ским са­ве­зом“. Та­мо су се са­ве­зни­ци оку­пља­ли у скуп­шти­ни да би до­но­си­ли од­лу­ке о за­јед­нич­ким по­ду­хва­ти­ма. Они су или пла­ћа­ли нов­ча­не до­при­но­ се у за­јед­нич­ку бла­гај­ну или да­ва­ли бро­до­ве за за­јед­нич­ке по­хо­де. Ати­на, нај­моћ­ни­ја чла­ни­ца, би­ла је и нео­спор­ни во­ђа. Ипак, у по­ чет­ку је Са­вез де­ло­вао на прин­ци­пи­ма ко­ји су свим са­ве­зни­ци­ма обез­бе­ђи­ва­ли из­ве­стан сте­пен јед­на­ко­сти.16 Кроз ма­ње од две де­це­ни­је, овај са­вез је по­стао не­што са­свим дру­га­чи­је и без пре­се­да­на у грч­ком све­ту: Атин­ско цар­ство. Опор­ ту­ни­зам, атин­ске ам­би­ци­је и не­до­ста­так па­жње или ак­тив­ног уче­ шћа од стра­не са­ве­зни­ка су би­ли глав­ни чи­ни­о­ци ко­ји су до­ве­ли до ове тран­сфор­ма­ци­је: би­ло је јеф­ти­ни­је и лак­ше да­ва­ти но­вац не­го бро­до­ве, те до­пу­шта­ти Ати­ња­ни­ма да ко­ри­сте но­вац за из­град­њу и опре­ма­ње фло­те. Та­ко је Ати­на по­ста­ла још моћ­ни­ја а са­ве­зни­ ци сла­би­ји. Са­вез се ши­рио убе­ђи­ва­њем и при­ну­дом; по­ку­ша­ји да се Са­вез на­пу­сти тре­ти­ра­ни су као по­бу­не и без­об­зир­но гу­ше­ни. 15 Спар­тан­ски по­сла­н и­ц и: Hdt. VII 135. Нај­ви­ш и до­с то­јан­с тве­н ик као роб: ви­д и грч­ки пре­вод пи­сма кра­ља Да­ри­ја са­тра­пу (на­ме­сни­ку) Га­да­ти у For­na­ra 1983, 37, бр. 35: „Краљ кра­ље­ва Да­ри­је Хи­ста­спов син, Га­да­ти ро­бу (do­u­los) сво­ме ова­ко го­во­ри...“ За пер­сиј­ског „ва­за­ла“ (ban­da­ka) ви­де­ти Bri­ant 2002, 324–325. 16 Од Дел­ског са­ве­за до Атин­ског цар­с тва: Me­iggs 1972; Rho­des 1992. 14 Вре­ме­ном, се­ди­ште и бла­гај­на Са­ве­за су пре­не­ти у Ати­ну, скуп­ шти­на са­ве­зни­ка је иг­но­ри­са­на а атин­ска на­род­на скуп­шти­на је уме­сто ње до­но­си­ла од­лу­ке и за­ко­не за цео Са­вез. Као по­сле­ди­ца, ја­ви­ло се све цен­тра­ли­зо­ва­ни­је цар­ство, ко­јим су Ати­ња­ни и њи­ хо­ва фло­та вла­да­ли чвр­стом ру­ком.17 У вој­ном по­гле­ду, ова­кво ста­ње је зах­те­ва­ло не­пре­ста­ну при­ пре­мље­ност за рат. У ства­ри, у пе­ри­о­ду по­сле Пер­сиј­ских ра­то­ва, Ати­на је во­ди­ла вој­не по­хо­де то­ком две од сва­ке три го­ди­не. То­ком пе­ри­о­да од се­дам­де­сет го­ди­на, струк­ту­ра мо­ћи ко­ја је кон­тро­ли­са­ ла при­бли­жно 200 за­јед­ни­ца око Егеј­ског мо­ра и ван ње­га др­жа­на је на оку­пу пу­тем не­пре­кид­ног вој­ног ан­га­жо­ва­ња гра­ђан­ског те­ла ко­је ни­ка­да ни­је би­ло ве­ће од, ре­ци­мо, 50.000 љу­ди. Ту­ки­дид је у пот­пу­но­сти све­стан овог по­стиг­ну­ћа. У чу­ве­ном По­греб­ном го­во­ ру, одр­жа­ном на др­жав­ној са­хра­ни оних ко­ји су па­ли у пр­вој го­ди­ ни Пе­ло­по­не­ског ра­та (431), он ста­вља у уста Пе­ри­кла по­хва­лу упу­ ће­ну три­ма ге­не­ра­ци­ја­ма Ати­ња­на: пре­ци­ма ко­ји су очу­ва­ли сло­ бо­ду (у Пер­сиј­ским ра­то­ви­ма), оче­ви­ма ко­ји су ство­ри­ли цар­ство вла­сти­том кр­вљу и зно­јем, те са­вре­ме­ној ге­не­ра­ци­ји ко­ја је „још ви­ше у све­му осна­жи­ла др­жа­ву и снаб­де­ла је та­ко да са­ма мо­же да за­до­во­љи сво­је по­тре­бе и у ра­ту и у ми­ру“ (II 36). Две го­ди­не ка­сни­је, ка­да су Ати­ња­ни би­ли по­го­ђе­ни епи­де­ми­ јом и спар­тан­ским пу­сто­ше­њем њи­хо­ве око­ли­не, Пе­ри­кле је упо­ тре­био хлад­ни­је ре­чи да по­вра­ти мо­рал Ати­ња­на: Знај­те да Ати­на у це­лом све­ту ужи­ва нај­слав­ни­је име, за­то што не по­пу­шта у не­во­ља­ма и што је у рат уло­жи­ла и мно­го­број­не жи­ во­те и труд и да са­да има нај­ве­ћу си­лу ко­ја је икад, све до да­на­шњег да­на, по­сто­ја­ла. Спо­мен на ње­ну ве­ли­чи­ну... тре­ба да се за­у­век пре­ да по­том­ству: [А шта је то што ће по­том­ство да пам­ти?] Ка­ко смо ми, као Хе­ле­ни, вла­да­ли нај­ве­ћим бро­јем Хе­ле­на у нај­ве­ћим ра­то­ ви­ма ко­је смо во­ди­ли про­тив на­шег не­при­ја­те­ља... ка­ко смо жи­ве­ли у јед­ној др­жа­ви ко­ја је у све­му би­ла нај­бо­га­ти­ја и нај­ве­ћа. (II 64; прев. Ду­шан­ка Об­ра­до­вић) По­но­во, ве­л и­ч и­на је од­ре­ђе­на ис­к љу­ч и­во ра­том, по­бе­да­ма, жр­тва­ма ра­ди за­јед­нич­ке мо­ћи – отво­ре­но ре­че­но, од­ре­ђе­на је ко­ли­ чи­ном кр­ви по гла­ви ста­нов­ни­ка ко­ја је про­ли­ве­на за сла­ву др­жа­ ве. А тај да­нак у кр­ви био је вр­ло ви­сок. У јед­ној је­ди­ној го­ди­ни, 460, са­мо јед­на од де­сет фи­ла (је­ди­ни­ца гра­ђан­ске ор­га­ни­за­ци­је) за­бе­ле­жи­ла је гу­би­так од 177 љу­ди (при­бли­жно 3,5 до 4,5% свих од­ра­слих љу­ди), ко­ји су по­ги­ну­ли у бор­ба­ма на Ки­пру, у Егип­ту, Фе­ни­ки­ји и Грч­кој. У по­хо­ду на Еги­пат пе­де­се­тих го­ди­на V ве­ка, 17 О Атин­ском цар­ству, ви­де­ти Me­iggs 1972; Schul­ler 1974. 15 за­ми­шље­ном као по­др­шка јед­ном устан­ку про­тив пер­сиј­ског кра­ ља, из­гу­би­ло је жи­вот око 8000 гра­ђа­на; при­бли­жно је­дан од сва­ких се­дам од­ра­слих гра­ђа­на му­шког по­ла. Нај­ма­ње 10.000 је из­гу­бље­но у ка­та­стро­фи на Си­ци­ли­ји 415–413, а 28.000 у чи­та­вом Пе­ло­по­не­ ском ра­ту, по чи­јем окон­ча­њу је уку­пан број гра­ђа­на пао на ма­ње од по­ло­ви­не пред­рат­ног бро­ја.18 Ако ове раз­ме­ре упо­ре­ди­мо са са­ вре­ме­ним др­жа­ва­ма, раз­у­ме­ће­мо и зна­чај тих ци­фа­ра: оне да­ле­ко пре­ва­зи­ла­зе чак и број по­ги­ну­лих у Дру­гом свет­ском ра­ту. Рат је играо огром­ну уло­гу у жи­во­ту гра­ђа­на. Са­чу­ва­ни из­во­ри на мно­го на­чи­на илу­стру­ју и уз­бу­ђе­ње и из­ра­зи­ту ма­ло­ду­шност ко­је су иза­зи­ва­ле по­бе­де и не­у­спе­си у ра­ту. Ати­ња­ни су би­ли усло­ вље­ни, од де­тињ­ства до ста­ро­сти, да о ра­ту и о цар­ству сте­че­ном ра­том, ми­сле као о не­че­му нео­п­ход­ном, ко­ри­сном, чак и по­жељ­ном. На аго­ри су, на при­мер, ста­ја­ле три хер­ме, сту­бо­ви са гла­вом бо­га Хер­ме­са. Пе­сма укле­са­на на њи­ма про­сла­вља­ла је успех Ати­ња­на над Пер­си­јан­ци­ма у Тра­ки­ји 476. го­ди­не.19 На­ве­шћу са­мо два ди­ сти­ха: Ови не­ка сто­је као спо­ме­ник што је Ати­на по­ди­гла сво­јим во­ђа­ма, по­част за му­ком из­во­је­ва­не по­бе­де, за­слу­же­не де­ли­ма ва­ља­ним. Они што до­ла­зе по­сле не­ка чи­та­ју и на овом спо­ме­ни­ку нек’ на­ђу хра­брост, да би за част отаџ­би­не с под­јед­на­ком хра­бро­шћу по­шли у рат. По­ру­ка се не мо­же ис­ка­за­ти ја­сни­је! Од мла­дих гра­ђа­на се оче­ки­ва­ло да опо­на­ша­ју сво­је прет­ке и да „за част отаџ­би­не с под­ јед­на­ком хра­бро­шћу по­ђу у рат!“ Упра­во је ово осе­ћа­ње, пре сто­ ти­ну го­ди­на, од­ву­кло Евро­пу у Пр­ви свет­ски рат. По­ли­тич­ки, Атин­ским цар­ством су ко­лек­тив­но упра­вља­ли гра­ђа­ни гра­да-др­жа­ве или, ка­ко су то са­ми Гр­ци схва­та­ли, др­жа­ве гра­ђа­на. „Град чи­не љу­ди!“ уз­ви­ку­је је­дан атин­ски вој­ско­во­ђа код Ту­ки­ди­да. На­да­ље, у не­по­сред­ној ве­зи са фор­ми­ра­њем њи­хо­вог цар­ства, Ати­ња­ни су раз­ви­ли нај­ра­ди­кал­ни­ју де­мо­кра­ти­ју за­ми­ сли­ву у древ­ном све­ту, пр­ву у свет­ској исто­ри­ји.20 По­што цар­ства углав­ном ства­ра­ју и њи­ма упра­вља­ју мо­нар­си (се­ти­те се Ки­ра, Алек­ сан­дра, Кар­ла Ве­ли­ког), по­не­кад ари­сто­кра­ти­је (Рим), овај слу­чај је на сва­ки на­чин из­у­зе­тан. Са­ми Ати­ња­ни су би­ли пот­пу­но све­сни ве­зе из­ме­ђу цар­ства и де­мо­кра­ти­је. Око 430. г. је­дан ано­ним­ни про­тив­ник де­мо­кра­ти­је Атин­ски гу­би­ци: Stra­uss 1986, 179–182; Han­sen 1988, 14–28. Ес­хин III 183–185 („Ејон­ски епи­г ра­ми“, прев. C. Adams [Lo­eb Clas­si­cal Li­brary]). О уло­зи ра­та у Ати­ни, ви­де­ти Me­i­er 1990b; Han­son 2001; Ra­a­f la­ub 2001. 20 Им­пе­ри­ја и де­мо­к ра­т и­ја: Ra­a­f la­ub et al. 2007, гла­ва 5. „Град чи­не љу­д и“ – Thuc. VII 76, 7. О атин­ској де­мо­к ра­ти­ји уоп­ште, ви­де­ти Ble­ic­ken 1994; Han­sen 1999. 18 19 16 по­ку­шао је да об­ја­сни је­дан упа­дљив па­ра­докс: прин­ци­пи ко­ји по­ ду­­пи­ру де­мо­кра­ти­ју у ње­го­вом гра­ду су пот­пу­но сми­сле­ни, иако сва­ка па­мет­на – што ће ре­ћи: ари­сто­крат­ска – осо­ба зна да је де­мо­ кра­ти­ја је­дан са­свим ап­сур­дан си­стем јер да­је моћ „бу­да­ла­ма“, тј. си­ро­ма­шним, нео­бра­зо­ва­ним, ира­ци­о­нал­ним и мо­рал­но ин­фе­ри­ ор­ним ни­жим кла­са­ма. Чак и та­ко, он при­зна­је: Пра­вич­но је за си­ро­ма­шне и обич­не љу­де (de­mos) у Ати­ни да има­ју ви­ше од оних до­брог по­ре­к ла и бо­га­тих, јер су обич­ни љу­ди ти ко­ји да­ју по­са­де за бро­до­ве и омо­гу­ћу­ју гра­ду да бу­де мо­ћан... у мно­го ве­ћој ме­ри не­го хо­пли­ти, љу­ди до­брог по­ре­кла и, уоп­ште, до­ бре кла­се. Кад је то већ та­ко, чи­ни се да је пра­вич­но сви­ма отво­ри­ти при­ступ јав­ним функ­ци­ја­ма... и да се сва­ком гра­ђа­ни­ну до­пу­сти да го­во­ри, ако же­ли.21 Ова из­ја­ва, ко­ја по­ве­зу­је вој­ну спо­соб­ност гра­ђа­на са њи­хо­вим по­ли­тич­ким пра­ви­ма, ну­ди јед­но праг­ма­тич­но оправ­да­ње де­мо­ кра­ти­је. При­бли­жно у исто вре­ме, Хе­ро­дот је ра­дио на сво­јој мо­ну­ мен­тал­ној исто­ри­ји Пер­сиј­ских ра­то­ва. Ко­мен­та­ри­шу­ћи атин­ске по­бе­де после про­те­ри­ва­ња ти­ра­на у по­зном VI ве­ку, он на­гла­ша­ва зна­чај јед­на­ко­сти и сло­бо­де: И Ати­на се та­да ја­ко осна­жи. Ја­сно је... ка­ква пре­и­мућ­ства има сло­бо­да. Док су Ати­ња­ни би­ли под вла­шћу ти­ра­на, ни­су би­ли ја­чи у ра­ту ни од јед­ног од сво­јих су­се­да; а кад су се опро­сти­ли од ти­ра­ на, по­ста­ли су пр­ви ме­ђу њи­ма. Са­свим је ра­зу­мљи­во да се, док су би­ли ро­бо­ви, ни­су тру­ди­ли да бу­ду до­бри вој­ни­ци, јер би то ишло на ко­рист на­сил­ни­к у; на­п ро­тив, ка­да су по­ста­ли сло­бод­ни, и кад се ра­ди­ло о њи­хо­вом до­бру, сва­к и је дао све од се­бе. (V 78; прев. М. Ар­се­нић) Оправ­да­ње кроз успех би­ло је, у ства­ри, нај­ја­чи ар­гу­мент у при­лог де­мо­кра­ти­ји. А успех де­мо­кра­ти­је био је оли­чен, вр­ло моћ­ но и упа­дљи­во, кроз ње­но цар­ство. До­па­да­ло се то на­ма или не: пр­во цар­ство у исто­ри­ји За­па­да ство­рио је је­дан де­мо­крат­ски град. Још је­дан ин­те­ре­сан­тан па­ра­докс! Иде­о­ло­ги­ја ко­ја је прав­да­ла атин­ско вођ­ство и вла­да­ви­ну се за­сни­ва­ла на тврд­њи да је Ати­на да­ла ла­вов­ски до­при­нос спа­са­ва­ њу свих у Хе­ла­ди, та­ко што је спре­чи­ла по­ро­бља­ва­ње од стра­не Пер­ си­ја­на­ца, и на обе­ћа­њу да ће Ати­на на­ста­ви­ти са од­бра­ном грч­ке сло­бо­де од Пер­си­је и ти­ра­на ко­је су Пер­си­јан­ци усто­ли­чи­ли. У обе­ ма тврд­ња­ма, иде­о­ло­ги­ја се у су­шти­ни за­сни­ва­ла на сло­бо­ди. 21 Pse­u­do-Xe­nop­hon, Атин­ски устав I 2 (пре­ве­де­но код Bo­wer­sock-a 1968; Mo­or-a 1975; Os­bor­ne-a 2004). 17 СЛО­БО­ДА И ИМ­ПЕ­РИ­ЈА­ЛИ­ЗАМ Го­ди­не 432, ка­да су Спар­та и ње­ни са­ве­зни­ци раз­ма­тра­ли да ли да кре­ну оруж­јем про­тив Ати­не, Ту­ки­дид са­оп­шта­ва да су се атин­ски по­сла­ни­ци обра­ти­ли скуп­шти­ни. Ати­на ни­је учи­ни­ла ни­ шта, твр­ди­ли су они, што би у да­тим окол­но­сти­ма би­ло не­при­ме­ ре­но или што не­ко дру­ги, укљу­чу­ју­ћи и Спар­ту, не би ура­дио на ње­ном ме­сту. Кон­крет­но, уз­ди­за­ње Ати­не би­ло је са­свим за­слу­же­ но и пот­пу­но оправ­да­но јер су на Ма­ра­то­ну са­ми по­ту­кли Пер­си­ јан­це а за по­бе­ду код Са­ла­ми­не су да­ли нај­ви­ше бро­до­ва и нај­спо­ соб­ни­јег за­по­вед­ни­ка, и јер су по­ка­за­ли не­по­ко­ле­бљи­ву хра­брост. Жр­тво­ва­ли су соп­стве­ни град и ста­ви­ли све на коц­ку ра­ди оп­штег до­бра Хе­ла­де. Да су од­лу­чи­ли дру­га­чи­је и на­го­ди­ли се с Пер­си­јан­ ци­ма, Хе­ла­да би би­ла осу­ђе­на на про­паст. Две по­је­ди­но­сти за­слу­ жу­ју ви­ше па­жње: тврд­ња Ати­не да је спа­сла сло­бо­ду Хе­ла­де, и по­ ли­тич­ке и иде­о­ло­шке кон­се­квен­це ко­је су из­ву­че­не из те тврд­ње. Ати­ња­ни су че­сто ис­ти­ца­ли сво­је за­слу­ге у Пер­сиј­ским ра­то­ ви­ма – у то­ли­кој ме­ри да је то по­ста­ло „ста­ра при­ча“ и да је љу­ди­ ма до­ја­ди­ло да је слу­ша­ју све вре­ме.22 У ан­ти­ци је би­ло оп­ште при­ хва­ће­но да до­бро­чин­ство зна­чи и оба­ве­зу од стра­не оно­га ко га при­ма. Сто­га је и Ати­на, с до­брим раз­ло­зи­ма, оче­ки­ва­ла да бу­де сла­вље­на и по­што­ва­на за сво­је за­слу­ге. Ка­ко је из Пер­сиј­ских ра­ то­ва иза­шла као ве­ли­ка вој­на си­ла, њен зах­тев за вођ­ством је био под­јед­на­ко нео­спо­ран и у „Дел­ском са­ве­зу“. Про­бле­ми су се ја­ви­ли тек он­да ка­да је Ати­на ово оправ­да­ње про­ши­ри­ла да об­у­хва­ти не са­мо хе­ге­мо­ни­ју у са­ве­зу већ и власт над цар­ством. Упо­тре­ба за­ слу­га за сло­бо­ду да се оправ­да им­пе­ри­јал­на власт над осло­бо­ђе­ни­ ма – то је иза­зва­ло от­пор, и то све ви­ше ка­ко су Ати­ња­ни утвр­ђи­ ва­ли и ши­ри­ли сво­ју власт. То је за по­сле­ди­цу има­ло да Ати­на бу­де обе­ле­же­на као град-ти­ра­нин. На тој осно­ви је по­зив за осло­бо­ђе­ње Хе­ле­на по­стао спар­тан­ски „бој­ни по­клич за сло­бо­ду“ у Пе­ло­по­не­ ском ра­ту. Хе­ро­дот је у пот­пу­но­сти био све­стан овог про­бле­ма. На јед­ном ме­сту у сво­јој Исто­ри­ји, ка­да се Ксеркс спре­ма да по­ђе у ин­ва­зи­ју Грч­ке, он пи­ше: Мо­рам да из­ра­зим јед­но ми­шље­ње ко­је мно­ги­ма не­ће би­ти по во­љи... Да су се, на­и­ме, Ати­ња­ни из стра­ха пред опа­сно­шћу по­ву­кли 22 „Ста­ра при­ча“: нпр. Thuc. I 73: „Што се, ме­ђу­тим, ти­че Пер­сиј­ских ра­то­ва и свих оних до­га­ђа­ја ко­је и са­ми зна­те, по­треб­но је да се и они спо­ме­ну, иако то мо­же би­ти и до­ сад­но, бу­ду­ћи да се стал­но ис­ти­чу у пр­ви план“. VI 89: „Ни ми, на­и­ме, са на­ше стра­не, не­ ће­мо се ко­ри­сти­ти ле­пим ре­чи­ма: ка­ко с пра­вом вла­да­мо за­то што смо од­не­ли по­бе­ду над Пер­си­јан­ци­ма, или да смо до­шли да вас на­пад­не­мо за­то што смо пре­тр­пе­ли не­ку не­прав­ду ну­де­ћи вам у јед­ном по­ду­жем го­во­ру не­што у шта не­ће­те ве­ро­ва­ти“ (прев. Д. Об­ра­до­вић). 18 из сво­је зе­мље, или да су се, не по­ву­кав­ши се, пре­да­ли Ксерк­су, не би ни­ко ни по­ку­шао да се на мо­ру су­прот­ста­ви кра­љу. А да се Ксерк­су ни­ко ни­је су­прот­ста­вио на мо­ру, [Персијанци би ла­ко по­ко­ри­ли и оста­так Грчке]... А ова­ко је си­гур­но да ни­је ни­ма­ло по­г ре­шио онај ко је ре­као да су Ати­ња­ни спа­сли Хе­ла­ду... Сво­јом од­лу­ком да Хе­ ла­да оста­не и да­ље сло­бод­на, они су охра­бри­ли и све оста­ле Хе­ле­не ко­ји ни­су при­зна­ли пер­сиј­ску власт... (VI 139; прев. М. Ар­се­нић) Да­кле, Ати­ња­ни је­су би­ли спа­си­о­ци грч­ке сло­бо­де. Хе­ро­дот на­гла­ша­ва овај за­кљу­чак још сна­жни­је на јед­ном ка­сни­јем ме­сту, ка­да се 479. пер­сиј­ски вој­ско­во­ђа Мар­до­ни­је, ко­ји је у Грч­кој остао са ве­ли­ком ар­ми­јом, спре­мао да на­ста­ви коп­не­ни по­ход. Он са­да по­ ку­ша­ва да по­де­ли не­при­ја­те­ља и при­до­би­је Ати­ња­не на пер­сиј­ску стра­ну. Он им ну­ди по­во­љан уго­вор о са­ве­зу и грч­ку те­ри­то­ри­ју по из­бо­ру да њо­ме вла­да­ју. Ати­ња­ни та­ко има­ју при­ли­ку да очу­ва­ју соп­стве­ну сло­бо­ду и да се про­ши­ре на ште­ту сво­јих са­ве­зни­ка. Спар­тан­ци, озбиљ­но уз­не­ми­ре­ни, пре­кли­ња­ли су их да не при­ хва­те ову по­ну­ду, по­зи­ва­ју­ћи се на атин­ску вла­сти­ту иде­о­ло­ги­ју: „Уоста­лом, би­ло би ужа­сно да сви Хе­ле­ни по­ста­ну ро­бо­ви кри­ви­ цом вас Ати­ња­на, ко­ји се с пра­вом по­но­си­те да сте од­у­век по­ма­ га­ли мно­гим на­ро­ди­ма да по­ста­ну сло­бод­ни“ (VI­II 142). Aтињани су од­го­во­ри­ли пер­сиј­ском иза­сла­ни­ку: „Зна­мо то и са­ми да Ксеркс има не­ко­ли­ко пу­та ве­ћу вој­ску не­го ми... Али на­ша љу­бав пре­ма сло­бо­ди је то­ли­ка да ће­мо се бра­ни­ти до­кле год бу­ де­мо мо­гли. Не­мој ни по­ку­ша­ва­ти да нас на­го­во­риш да скло­пи­мо мир са вар­ва­ри­ном, јер те не­ће­мо по­слу­ша­ти. А сад ја­ви Мар­до­ни­ју да док бу­де Сун­це ишло истим пу­тем ко­јим и са­да иде, не­ће­мо се ни­ка­да по­ми­ри­ти са Ксерк­сом...“ (VI­II 143). Спар­тан­ским по­сла­ни­ци­ма су ре­кли: „Не­ма на све­ту тог зла­та ни­ти та­ко ле­пе и бо­га­те зе­мље чи­ме би нам се мо­гло пла­ти­ти да до­бро­вољ­но пре­ђе­мо на стра­ну Пер­си­ја­на­ца и да по­мог­не­мо да Хе­ ла­да пад­не у роп­ство“. За­што? Због за­јед­нич­ке оба­ве­зе да се осве­ ти пер­сиј­ско уни­шта­ва­ње грч­ких хра­мо­ва и због грч­ког је­дин­ства кроз срод­ство, је­зик и оби­ча­је. „Би­ло би сра­мо­та да Ати­ња­ни бу­ду из­дај­ни­ци све­га то­га“ (VI­II 144; прев. М. Ар­се­нић). И за­и­ста: би­ло је сра­мо­та! Кон­траст је шо­кан­тан и сми­шљен: у тре­нут­ку ка­да је Хе­ро­дот ово пи­сао, Ати­на је­сте скло­пи­ла мир са Пер­си­јан­ци­ма и чак је, у ра­ној фа­зи Пе­ло­по­не­ског ра­та, тра­жи­ ла пер­сиј­ску по­моћ про­тив Спар­те.23 Осло­бо­ди­лац је по­стао угње­ та­вач, спа­си­тељ Грч­ке је по­стао ти­ра­нин. 23 Мир са Пер­си­јом: Beng­ston 1975, 64–69 (бр. 152); For­na­ra 1983, 97–103 (бр. 95); Le­wis 1992a, 121–127. Тра­же­ње по­мо­ћ и од Пер­си­је: Le­wis 1992b, 421. 19 Ка­ко су се са­ми Ати­ња­ни но­си­ли са не­га­тив­ним нус­по­ја­ва­ма вла­сти­те по­ли­ти­ке? У ства­ри, и ни­су би­ли на­ро­чи­то за­бри­ну­ти. Њи­ хо­во је до­ба, чи­ни се, би­ло та­кво да су праг­ма­ти­зам и ре­а­ли­зам од­ не­ли пре­ва­гу над мо­рал­ним ди­ле­ма­ма, до­ба у ко­јем су до­ми­ни­ра­ли оп­ти­ми­зам и го­то­во нео­гра­ни­че­но уве­ре­ње у људ­ске мо­гућ­но­сти и на­пре­дак. За­сни­ва­ју­ћи став на па­жљи­вом раз­ма­тра­њу рас­по­ло­ жи­вих ре­сур­са, Пе­ри­кле је сма­трао да се чак и ве­ли­ки рат мо­же про­ра­чу­на­ти и спро­ве­сти са си­гур­но­шћу и по­уз­да­њем.24 Ње­го­ви су­гра­ђа­ни су до­сти­гли исто­риј­ски вр­ху­нац, опи­је­ни уз­бу­ђе­њем ко­је је до­не­ла моћ. Ра­ни­ји ус­пе­си су об­ли­ко­ва­ли њи­хов ко­лек­тив­ни или „на­ци­о­нал­ни“ ка­рак­тер: њи­хов за­штит­ни знак био је „чи­ни­ти мно­го“ (polyprag­mosyne); они су по­ста­ли крај­њи „ак­ти­ви­сти“ и ин­тер­вен­ ци­о­ни­сти, су­шта су­прот­ност спо­рих, опре­зних и не­флек­си­бил­них Спар­та­на­ца. Они су увек би­ли та­мо не­где у по­ку­ша­ју да стек­ну да­ље пред­но­сти, бр­зи и да се од­лу­че и да де­ла­ју, над­моћ­но са­мо­у­ве­ре­ни и упор­ни: као што би то њи­хо­ви нај­ве­ћи не­при­ја­те­љи, Ко­рин­ћа­ни, ре­кли: „За њих је са­мо он­да пра­зник ка­да оба­вља­ју сво­ју ду­жност и за­то сма­тра­ју да је пот­пу­но ми­ро­ва­ње ве­ћа не­сре­ћа не­го на­по­ ран рад. Јед­ном реч­ју... они ни са­ми не­ма­ју ми­ра ни­ти дру­ге љу­де пу­шта­ју на ми­ру“ (прев. Д. Об­ра­до­вић).25 Ка­ко то Ари­сто­фа­но­ва пред­ста­ва Пти­це по­ка­зу­је, из­град­ња цар­ства је по­ста­ла не­што та­ко при­род­но за њих да два атин­ска гра­ ђа­ни­на, бе­же­ћи од му­ке пар­ни­че­ња у гра­ду за­тро­ва­ном по­ли­ти­ком и тра­же­ћи уто­чи­ште у иди­лич­ном све­ту пти­ца, убр­зо на­во­де сво­је до­ма­ћи­не да ство­ре цар­ство у ва­зду­ху. Ово им омо­гу­ћа­ва да за­го­ спо­да­ре не са­мо љу­ди­ма не­го и бо­го­ви­ма.26 На кра­ју, њи­хов во­ђа, је­дан са­свим про­се­чан Ати­ња­нин, при­мо­ра­ва Зев­са да му пре­да го­ спо­ђи­цу Цар­евину (Ba­si­le­ia), ко­јом се од­мах за­тим оже­ни, ис­пу­ња­ ва­ју­ћи свој нај­ве­ћи сан – за Сиг­мун­да Фрој­да ово би би­ло пра­ва го­зба! На­су­прот то­ме, не­ки па­си­ван, не­ан­га­жо­ван гра­ђа­нин је у су­шти­ни био бес­ко­ри­стан за сво­ју за­јед­ни­цу. На­да­ље, Спар­тан­ци су би­ли у сла­бој мо­рал­ној по­зи­ци­ји да би мо­гли да кри­ти­ку­ју Ати­ња­не. У јед­ном ра­ни­јем уго­во­ру, са­ми су при­хва­ти­ли да они ко­ји жи­ве у атин­ској сфе­ри ути­ца­ја ни­су ни­чи­ ја бри­га до атин­ска. Упр­кос при­ту­жба­ма спар­тан­ских са­ве­зни­ка, 24 Thuc. I 140–144; II 13. О атин­ској „све­с ти о вла­с ти­т им спо­соб­но­с ти­ма“: Me­i­er 1990a, 186–221. 25 О „ак­ти­ви­зму, чи­ње­њу мно­го то­га“ (polyprag­mosyne) као о ти­пич­ној цр­ти атин­ ског ко­лек­тив­ног ка­рак­те­ра, ви­де­ти Thuc. I 70. О атин­ском кон­цеп­ту ак­тив­них и па­сив­ них (aprag­mon), ви­де­ти Thuc. II 40, 61, 64; Car­ter 1986; Ra­a­f la­ub 1994; Christ 2006; De­mont 2009. 26 О стра­с ти за из­г рад­њом цар­с тва у Ари­с то­фа­но­вим Пти­ца­ма, ви­де­т и, на при­ мер, Kon­stan 1995, 29–44; ibid. 1997. 20 Ати­ња­ни су би­ли од­луч­ни у ста­ву да ни­су пре­кр­ши­ли уго­вор, а ка­сни­је су на­вод­но и Спар­тан­ци при­хва­ти­ли овај став. Ви­ше пу­та у то­ку ра­та, Спар­тан­ци су би­ли спрем­ни да скло­пе мир на те­ме­љу sta­tus quo, за­не­ма­ру­ју­ћи и сво­је са­ве­зни­ке и сло­бо­ду Хе­ле­на. Да се са­мо Ати­на сло­жи­ла да од­у­ста­не од еко­ном­ске бло­ка­де про­тив су­сед­ не Ме­га­ре, чи­тав рат се мо­гао из­бе­ћи. На­гла­ша­ва­ју­ћи ове аспек­те, Ту­ки­дид от­кри­ва спар­тан­ски бој­ни по­клич за сло­бо­ду као сред­ство про­па­ган­де. Је­ди­но је ва­жан био не­по­сре­дан спар­тан­ски ин­те­рес. У овом по­гле­ду, Спар­та се ни­је по­ка­за­ла ни­шта бо­љом од Ати­не.27 И та­ко су Ати­ња­ни сле­ди­ли дво­стру­ку стра­те­ги­ју. Спо­ља, они су за­у­зе­ли став ко­ји су бра­ни­ли атин­ски по­сла­ни­ци у Спар­ти: Ати­ на ни­је учи­ни­ла ни­шта ло­ше и мо­ра­ла је да бра­ни вла­сти­ту сло­бо­ ду. По­ну­ди­ли су да при­хва­те по­сре­до­ва­ње и од­би­ли да при­хва­те зах­те­ве из­не­те у ви­ду ул­ти­ма­ту­ма. Учи­ни­ти та­ко, ин­си­сти­рао је Пе­ри­кле, би­ло би знак по­кор­но­сти, што је не­спо­ји­во са ча­шћу сло­ бод­ног чо­ве­ка или сло­бод­ног гра­да: „Јер, ако се и нај­ве­ћи и нај­ма­ њи зах­те­ви рав­но­прав­них парт­не­ра су­се­ди­ма не по­ста­вља­ју по­зи­ ва­њем на прав­ду, не­го на­ре­ђе­њем, он­да се ра­ди о роп­ству“ (Thuc. I 141; прев. Д. Об­ра­до­вић). За­ни­м љи­во је да се тра­гич­к и пе­сник Еури­пид, иако че­сто кри­ти­чан пре­ма по­ли­ти­ци сво­га гра­да и ње­ го­вим во­ђа­ма, из­гле­да сла­же. У то вре­ме, на­пи­сао је дра­му Хе­ра­кло­ ва де­ца, ко­ја ис­ка­зу­је исту по­ру­ку. Гла­сни­ку Еури­сте­ја, Хе­ра­кло­вог смрт­ног не­при­ја­те­ља, ко­ји зах­те­ва из­ру­че­ње де­це овог хе­ро­ја, ко­ја су по­тра­жи­ла уто­чи­ште на атин­ској те­ри­то­ри­ји, и ко­ји то чи­ни у об­ли­к у ул­ти­ма­т у­ма, пре­те­ћ и ра­том у слу­ча­ју од­би­ја­ња, атин­ски пред­став­ник од­го­ва­ра ова­ко: Јер до­пу­стим ли, ол­тар да ми стра­нац тај Сад пље­ни, др­жат ћу у зе­мљи сло­бод­ној Да ни­је­сам и од ар­гив­ског да стра­ха ја Те при­бје­га­ре из­дах. (243–246; уп. 284–287; прев. К. Рац, Н. Мај­на­рић) У свом го­во­ру на са­хра­ни па­лих Ати­ња­на, Пе­ри­кле на­гла­ша­ва да „ми сво­је при­ја­те­ље сти­че­мо ви­ше чи­не­ћи услу­ге не­го при­ма­ ју­ћи их од дру­гих... А ми смо је­ди­ни ко­ји дру­ги­ма ко­ри­сти­мо, и то не из не­ког ра­чу­на, не­го из уве­ре­ња да смо сло­бод­ни љу­ди“ (Thuc. II 40). Ма ка­ква би­ла пра­ва исти­на о ово­ме, у том тре­нут­ку Ати­ ња­ни су сва­ка­ко би­ли уве­ре­ни да је њи­хов циљ пра­ве­дан и да ће сто­га и бо­го­ви би­ти на њи­хо­вој стра­ни. 27 Ми­ров­н и уго­вор из 446: Beng­ston 1975, 74–75 (бр. 156). Спар­тан­ско при­зна­ње: Thuc. VII 18; ми­ров­не по­ну­де: IV 15–41; Ме­га­ра: I 139. Спар­тан­ски бој­ни по­к лич за сло­ бо­д у као про­па­ган­да: Ra­a­f la­ub 2004, 193–202. 21 С дру­ге стра­не, Ати­ња­ни су спо­ља­шњој кри­ти­ци ти­ран­ске вла­ да­ви­не свог гра­да над им­пе­ри­јом су­прот­ста­ви­ли вла­сти­ту иде­о­ло­ ги­ју сло­бо­де. Ако би би­ли при­ти­сну­ти у по­ле­ми­ци, чак су и атин­ски ли­де­ри при­хва­та­ли при­мед­бу о ти­ра­ни­ји. Та­ко је учи­нио и Пе­ри­ кле у свом по­след­њем го­во­ру: „Јер власт ко­ју ви са­да др­жи­те је­сте ти­ран­ска власт, а из­гле­да да се она за­до­би­ја не­прав­дом; ве­ли­ка је, ме­ђу­тим, опа­сност ако се она ис­пу­сти из ру­ку“ (Thuc. II 63; уп. III 37; прев. Д. Об­ра­до­вић). Али јед­но по­зи­тив­ни­је гле­ди­ште би­ло је мно­го бо­ље. Та­ко је рекао Пе­ри­кле у го­во­ру ко­ји сам навео ра­ни­је: Ми има­мо нај­ве­ће име јер смо за­до­би­ли нај­ве­ћу моћ од свих грч­ких гра­до­ва ика­да, за­до­би­ли смо нај­ви­ше по­бе­да и ус­по­ста­ви­ли сво­ју власт над великим бро­јем гра­до­ва. „И ни­је нам по­треб­но да нас Хо­мер у пе­сми сла­ви, ни­ти не­ки дру­ги пе­сник – ко­ји би, до­ду­ше, мо­гао да нам пру­ж и тре­н ут­но ужи­ва­ње, али би ова­к вом при­ка­ зи­ва­њу до­га­ђа­ја по­сле мо­гла на­у­ди­ти исти­на... За сво­је сме­ле под­ ви­ге отво­ри­ли смо пут у свим зе­мља­ма и на свим мо­ри­ма и сву­да по­ста­ви­ли не­про­ла­зне спо­ме­ни­ке до­бра и зла“ (II 41; прев. Д. Об­ра­ до­вић). Ла­ко је раз­у­ме­ти тврд­њу да је је­дан град нај­ве­ћи. Али Пе­ри­кле ујед­но ин­си­сти­ра да су Ати­ну у ње­го­во вре­ме „још ви­ше у све­му осна­жи­ли“ и да је „снаб­де­ве­на та­ко да са­ма мо­же да за­до­во­љи сво­ је по­тре­бе и у ра­ту и у ми­ру“ (II 36, прет­ход­но наведено). Атин­ска пред­ста­ва о се­би је укљу­чи­ва­ла пот­пу­ну са­мо­до­вољ­ност (autar­ke­ia).28 Ка­ко ово мо­же би­ти исти­на? Ве­ћи­на ан­тич­ких ауто­ра се сла­же да је са­мо­до­вољ­ност иде­а л ко­ји мо­гу да до­стиг­ну са­мо бо­го­ви, му­дра­ци и они ко­ји не­ма­ју ни­ ка­квих по­тре­ба. Чак се и за­јед­ни­ца осла­ња на дру­ге да за­до­во­љи соп­стве­не по­тре­бе. А ипак, пре­ма Ту­ки­ди­до­вом Пе­ри­клу, Ати­ња­ни су пре­ва­зи­шли та­ква огра­ни­че­ња на два на­чи­на. Је­дан је то да по­ је­ди­нац на­ла­зи у овом гра­д у нај­бо­ље усло­ве за сло­бо­дан раз­вој сво­је лич­но­сти, у прав­цу све­стра­не и са­мо­стал­не вр­ли­не ра­ди пре­ тва­ра­ња у са­мо­до­вољ­ну осо­бу (so­ma autar­kes).29 И као за­јед­ни­ца, та­ко­ђе, Ати­на за­ви­си од јед­не ве­ће за­јед­ни­це, спољ­ног све­та, чак и из­ван гра­ни­ца свога цар­ства, али је све­јед­но са­мо­до­вољ­на, јер је у ста­њу да сво­јом си­лом оси­гу­ра да све ње­не по­тре­бе бу­ду трај­но за­ до­во­ље­не. Та­ко је кон­цепт са­мо­до­вољ­но­сти (autar­ke­ia) сјај­но ис­ко­ ри­шћен за три­јум­фал­н у ка­рак­те­ри­за­ци­ју јед­не из­у­зет­не, го­то­во над­људ­ске, и дослов­но ап­со­лут­не спо­соб­но­сти за са­мо­о­дре­ђе­њем О са­мо­до­вољ­но­сти као о по­ли­тич­ком кон­цеп­т у, ви­де­ти Ra­a­f la­ub 2004, 184–187. Thuc. II 41 (Пе­ри­к ле): „Чи­ни ми се да је сва­к и чо­век ме­ђу на­ма спо­со­бан да са из­ве­сном ла­ко­ћом и окрет­но­ш ћу ра­ди све мо­г у­ће по­сло­ве; и да сам се­би бу­де пот­п у­но до­во­љан (so­ma autar­kes)“. 28 29 22 ко­ју је са­мо је­дан град ус­пео да до­стиг­не и ко­ју је у су­пер­ла­тив­ном об­ли­к у „нај­са­мо­до­вољ­ни­јег гра­да“ (autar­ke­sta­te po­lis) об­у ­хва­тио атин­ску ве­ли­чи­ну, власт и пот­пу­ну не­за­ви­сност. Ов­де су на ме­сту две при­мед­бе. Та­ква мо­но­по­ли­за­ци­ја са­мо­до­ вољ­но­сти од стра­не нај­ве­ћег гра­да ну­жно је зна­чи­ла озбиљ­на огра­ ни­че­ња на­мет­ну­та пот­чи­ње­ним гра­до­ви­ма. До­вољ­но је да се се­ти­ мо кон­цен­три­са­ња тр­го­ви­не у Егеј­ском мо­ру на Пи­реј и атин­ске кон­тро­ле пре­ко­мор­ске тр­го­ви­не и са­о­бра­ћа­ја, ко­ја је на­гла­ше­на у озло­гла­ше­ној бло­ка­ди на­мет­ну­тој су­сед­ној Ме­га­ри.30 Као дру­го, као што се мо­гло и оче­ки­ва­ти а што су по­твр­ди­ла оба исто­ри­ча­ра са­вре­ме­на овим до­га­ђа­ји­ма, ова атин­ска тврд­ња ни­је при­хва­ће­на без оспо­ра­ва­ња. Сам Ту­ки­дид при­ме­ћу­је, у свом опи­су ве­ли­ке по­ ша­сти ко­ја је опу­сто­ши­ла Ати­ну у ра­ној фа­зи ра­та, да се ни­јед­на са­ мо­до­вољ­на осо­ба (ни­јед­на so­ma autar­kes) ниг­де ни­је мо­гла ви­де­ти.31 По­шаст, чи­ји је опис ра­ди ве­ћег ефек­та сме­штен од­мах уз По­греб­ни го­вор и Пе­ри­кло­ве не­у­ме­ре­не по­хва­ле де­мо­крат­ске Ати­не као иде­ ал­не за­јед­ни­це, от­кри­ва ис­пра­зност овог иде­а ­ла. Су­о­че­на са ужа­ сном кри­зом, тан­ка гла­зу­ра дру­штве­них од­но­са и до­брог гра­ђан­ ства је спра­на а нео­го­ље­на људ­ска жи­во­ти­ња се по­ја­вљу­је. Кроз од­го­вор јед­ног му­дра­ца (Со­лон) нај­бо­га­ти­јем чо­ве­ку на све­ту (ли­ диј­ски краљ Крез, ко­ји је ушао у из­ре­ку), Хе­ро­дот ис­ти­че да: Чо­век не мо­же да има све што за­же­ли, као што ни­јед­на зе­мља не­ма све што јој тре­ба... Она ко­ја од њих има на рас­по­ло­же­њу ве­ћи­ну по­ треп­шти­на, та је зе­мља нај­бо­ља. А та­ко и јед­но чо­ве­чи­је те­ло ни­је са­мо по се­би до­вољ­но. С јед­не стра­не има што му је по­т реб­но, а с дру­ге оску­де­ва у не­че­му. Кад не­ко од љу­ди про­жи­ви у сва­ком оби­љу и за­до­вољ­ству и умре ле­пом смр­ћу, тај је до­сто­јан... да но­си на­зив срећ­на чо­ве­ка. (I 32; прев. М. Ар­се­нић) По­пут Ту­ки­ди­да, и Хе­ро­дот на­гла­ша­ва да ни­јед­на осо­ба и ни­ јед­на зе­мља не мо­гу би­ти са­мо­до­вољ­не. Та­кво ди­рект­но оспо­ра­ва­ ње по­твр­ђу­је аутен­тич­ност Пе­ри­кло­ве из­у­зет­не тврд­ње. Нај­зад, не из­не­на­ђу­је да су Ати­ња­ни свој град та­ко­ђе спо­ми­ња­ ли и као нај­сло­бод­ни­ји од свих. Пе­сник псе­у­до­ес­хи­лов­ске тра­ге­ди­ је Око­ва­ни Про­ме­теј, мо­жда пи­са­не у ово вре­ме (око 430), до­пу­шта јед­ном од ли­ко­ва да ка­же: „Све те­шко ти је осим вла­сти над бо­зи­ ма, јер осим Ди­ва ни­ко ни­је сло­бо­дан“ (49–50; прев. М. Ђу­рић).32 30 О „ме­гар­ској псе­фи­зми“: Thuc. I 67; Plut. Per. 29 и да­ље; de Ste. Cro­ix 1972, 225 и да­ље; Hor­nblo­wer 1991, 110–112. О Пи­ре­ју и ње­го­вој уло­зи као цен­т ра егеј­ске тр­го­ви­не: Gar­land 1987; Ra­a­f la­ub 1998, 22–26. 31 Thuc. II 51: „А по­ка­за­ло се да ни­је­дан ор­га­н и­зам, био он сна­жан или слаб, ни­је сам по се­би до­во­љан да се од­у ­п ре“ (прев. Д. Об­ра­до­вић); дослов­но „ни­је било са­мо­до­ вољног те­ла или осо­бе, ни­ка­к ве so­ma autar­kes“. 32 О мо­г у­ћем да­т у­м у ове пред­с та­ве: Grif­f ith 1983, 31–35. 23 Дру­гим ре­чи­ма, са­мо је краљ бо­го­ва истин­ски сло­бо­дан! Слич­но је и са Ати­ња­ни­ма: њи­хо­ва моћ и власт над дру­ги­ма га­ран­то­ва­ла је њи­хо­ву сло­бо­ду, уну­тар и из­ван њи­хо­ве за­јед­ни­це. Ипак, они су оти­шли да­ље за је­дан пре­су­дан ко­рак. Они су спо­ји­ли свој ло­кал­ни об­лик вла­сти (де­мо­кра­ти­ја) са сво­јом спо­ља­шњом вла­шћу (цар­ство) да би ство­ри­ли све­о­бу­хва­тан „нат­кон­цепт“ мо­ћи и вла­сти, и он­да овај по­ве­за­ли са сло­бо­дом. Атин­ски де­мос, вла­да­ју­ћи пре­ко де­мо­ кра­ти­је Ати­ном и пре­ко Ати­не им­пе­ри­јом, ужи­вао је нај­ве­ћу, ап­со­ лут­ну сло­бо­ду. Овај кон­цепт се мо­гао из­ра­зи­ти са­мо пу­тем су­пер­ ла­ти­ва, „нај­сло­бод­ни­ји град“, ко­ји код Ту­ки­ди­да ко­ри­сте дво­ји­ца во­де­ћих Ати­ња­на.33 Об­ја­ве ни­су би­ле до­вољ­не. Упра­во у ово вре­ме, Ати­ња­ни су по­ди­гли на сво­јој аго­ри ве­ли­чан­стве­ни но­ви трем (stoa), ко­ји су улеп­ша­ли бо­ги­ња­ма по­бе­де (Ni­kai) и по­све­ти­ли Зев­су Осло­бо­ди­о­ цу, бо­жан­ству ко­је је по­мо­гло да се спа­се сло­бо­да Грч­ке у Пер­сиј­ ским ра­то­ви­ма.34 Те­шко да се мо­же и за­ми­сли­ти ве­ћи акт пр­ко­са. У исто вре­ме ка­да су је не­при­ја­те­љи жи­го­са­ли као град-ти­ра­нин а Спар­та при­пре­ма­ла рат за осло­бо­ђе­ње Хе­ле­на, Ати­на се ста­ви­ла под за­шти­т у Зев­са Осло­бо­ди­о­ца и у овој гра­ђе­ви­ни сим­бо­лич­но пред­ста­ви­ла сво­ју по­но­сну тврд­њу, за­сно­ва­ну упра­во на сво­јој вла­ да­ви­ни над Хе­ле­ни­ма, да је она нај­сло­бод­ни­ји, нај­ве­ћи и нај­са­мо­ до­вољ­ни­ји град. По­но­во, не­сум­њи­во да је та­к ва мо­но­по­ли­за­ци­ја сло­бо­де од стра­не вла­да­ју­ће си­ле још ја­сни­је по­ка­за­ла „по­ро­бља­ва­ње“ оста­лих – Ати­на је у ства­ри на­ву­кла ци­пе­ле пер­сиј­ског кра­ља – и бар пе­ сник Еури­пид ни­је окле­вао да при­ка­же на сце­ни по­сле­ди­це атин­ ске им­пе­ри­јал­не по­ли­ти­ке у ве­о­ма тра­гич­ној пред­ста­ви, Тро­јан­ке. Ни­ти мо­же­мо да за­бо­ра­ви­мо да 404. ти исти Ати­ња­ни, по­ра­же­ни и гла­ђу на­те­ра­ни да се пре­да­ју, ка­ко то Ксе­но­фонт пи­ше, „ми­сли­ли су да се не мо­гу спа­сти да не до­жи­ве оно што су са­ми чи­ни­ли, и то не као ка­зну, већ су из обес­ти зло­ста­вља­ли ма­ле гра­до­ве, са­мо за­то што су би­ли са­ве­зни­ци дру­гих“ (Hell. II 2, 10; прев. Ми­ле­на Ду­ша­нић). 33 Ати­на као нај­сло­бод­н и­ји град (po­lis ele­ut­he­ro­ta­te): Thuc. VII 68 [Никија]: „Под­ се­ћао их је на отаџ­би­ну у ко­јој вла­да­ју нај­ве­ће сло­бо­де и на сва­ко­днев­ни жи­вот без ика­ кве при­си­ле за све ко­ји у њој жи­ве“. VI 89 [Алк­ибијад]: „А ми смо ста­ја­ли на че­лу це­лог на­ро­да и сма­т ра­ли да је пра­во да са­ч у­ва­мо овај об­лик вла­да­ви­на под ко­јим је др­жа­ва до­сти­гла сво­ју нај­ве­ћу ве­ли­чи­н у и сло­бо­д у (me­gi­ste kai ele­ut­he­ro­ta­te) и ко­ји смо на­сле­ ди­ли...“ (прев. Д. Об­ра­до­вић). 34 Стоа Зев­са Осло­бо­д и­о­ца: Tra­vlos 1971, 527–533; Camp 1986, 105–107. 24 ЗА­К ЉУ­ЧАК Украт­ко: Ати­на, да­кле, слав­на ко­лев­ка јед­не од нај­ве­ћих епо­ха кул­тур­ног уз­ди­за­ња у људ­ској исто­ри­ји, спа­си­лац грч­ке сло­бо­де у Пер­сиј­ским ра­то­ви­ма, тво­рац де­мо­кра­ти­је, и уте­ме­љи­тељ си­сте­ма по­ли­тич­ких вред­но­сти ко­ји још увек до­ми­ни­ра и на­шим жи­во­ти­ма да­нас (сло­бо­да и јед­на­кост, пре свега) – та иста Ати­на је по­ка­за­ла ка­ко се ове вред­но­сти мо­гу из­о­па­чи­ти: пре­тва­ра­ју­ћи вођ­ство јед­ ног сло­бод­ног све­та у цар­ство, на­ме­ћу­ћи де­мо­кра­ти­ју дру­ги­ма ка­ко би слу­жи­ла ње­ном сопственом ин­те­ре­су (што је аспект ко­ји ни­сам раз­ма­трао на овом ме­сту), и ко­ри­сте­ћи сло­бо­ду као из­го­вор за ис­ко­ ри­шћа­ва­ње и угње­та­ва­ње. Ве­ру­јем да ни­је ни по­треб­но на­гла­ша­ва­ ти ко­ли­ко је све ово из­у­зет­но са­др­жај­но и за на­ше вла­сти­то вре­ме.35 За­и­ста вре­ди раз­ми­шља­ти о ан­тич­кој исто­ри­ји! БИБЛИОГРАФИЈА J. M. Balcer, The Persian Conquest of the Greeks 545 – 450 BC, Konstanz 1995. H. Bengston (ed.), Die Staatsverträge des Altertums II: Die Verträge der griechisch-römischen Welt von 700 bis 338 v. Chr., München 19752. J. Bleicken, Die athenische Demokratie, Paderborn 19942. D. Boedeker, K. Raaflaub (edd.), Democracy, Empire and the Arts in Fifth-Century Athens, Cambridge MA 1998. G. W. Bowersock, Pseudo-Xenophon, Constitution of Athenians, у: E. C. Marchant (ed.), Xenophon, VII: Scripta Minora, London – Cambridge MA 1971, 459 и даље. P. Briant, From Cyrus to Alexander: A History of the Persian Empire, Winona Lake IN 2002. R. Brock, Did the Athenian Empire Promote Democracy?, у: Ma et al., 2009, 149–166. J. M. Camp, The Athenian Agora, London 1986. L. B. Carter, The Quiet Athenian, Oxford 1986. P. Cartledge, The Effects of the Peloponnesian (Athenian) War on Athenian and Spartan Societies, у: McCann, Strauss 2001, 104–123. M. R. Christ, The Bad Citizen in Classical Athens, Cambridge 2006. P. Demont, La cité grecque archaïque et classique et l’idéal de tranquillité, Paris 2009. C. W. Fornara, Archaic Times to the End of the Peloponnesian War. Translated Documents of Greece and Rome I, Cambridge 19832. K. Freeman, Ancilla to the Pre-Socratic Philosophers: A Complete Translations to the Fragments in Diels, Fragmente der Vorsokratiker, Cambridge MA 1948. 35 На­ме­та­ње де­мо­к ра­ти­је као им­пе­ри­јал­но сред­ство: Me­iggs 1972, 208–212; Scul­ler 1974, 82–98; Brock 2009; Ra­a­f la­ub 2009b, 105–106. 25 R. Garland, The Piraeus from the Fifth to the First Century B.C., London 1987. D. Graf, Greek Tyrants and Achaemenid Politics, у: J. W. Eadie, J. Ober (edd.), The Craft of the Ancient Historian: Essays in Honor of Chester G. Starr, Lanham Md. 1985, 79–123. M. Griffith (ed.), Aeschylus, Prometheus Bound, Cambridge 1983. E. Hall (ed.), Aeschylus, Persians. Ed. With an Introd., Trans., and Comm., Warminster 1996. M. H. Hansen, Three Studies in Athenian Demography, Copenhagen 1988. M. H. Hansen, The Athenian Democracy in the Age of Demosthenes, Norman OK 1999. V. D. Hanson, Democratic Warfare. Ancient and Modern, у: McCann, Strauss 2001, 3–33. S. Hornblower, A Commentary of Thucydides I, Oxford 1991. D. Kagan, The Outbreak of the Peloponnesian War, Ithaca NY 1969. R. G. Kent, Old Persian: Grammar, Texts, Lexicon, New Haven 19532. G. S. Kirk, J. E. Raven, M. Schofield, The Presocratic Philosophers: A Critical History with the Selected Texts, Cambridge 19832. D. Konstan, Greek Comedy and Ideology, New York – Oxford 1995. D. Konstan, The Greek Polis and Its Negations: Versions of Utopia in Ari­ stophanes’ Birds, у: G. D. Dobrov (ed.), The City as a Comedy, Chapel Hill 1997, 3–22. A. Khurt, Earth and Water, у: A. Khurt, H. Sancisi-Weerdenburg (edd.), Achae­ menid History III: Method and Theory, Leiden 1988, 87–99. D. M. Lewis, The Archidamian War, у: Cambridge Ancient History V, Cam­ bridge 1992a2, 370–432. D. M. Lewis, The Thirty Year’s Peace, у: Cambridge Ancient History V, Cam­ bridge 1992b2, 121–146. J. Ma, N. Papazarkadas, R. Parker (edd.), Interpreting the Athenian Empire, London 2009. D. R. McCann, B. S. Strauss (edd.), War and Democracy: A Comparative Study of the Korean War and the Peloponnesian War, Armonk NY 2001. J. M. McPherson, Battle Cry of Freedom: The Civil War Era, New York 1988. Ch. Meier, Die politische Kunst der griechischen Tragödie, München 1988. (енг. превод 1993) Ch. Meier, The Greek Discovery of Politics, прев. D. McLintock, Cambridge MA 1990a. Ch. Meier, Die Rolle des Krieges im klassischen Athen, Historische Zeit­ schrift 251 (1990b), 555–605. Ch. Meier, The Political Art of Greek Tragedy, прев. A. Webber, Baltimore 1993. R. Meiggs, The Athenian Empire, Oxford 1972. J. M. Moore (ed.), Aristotle and Xenophon on Democracy and Oligarchy, Berk­ ley 1975. O. Murray, The Ionian Revolt, у: Cambridge Ancient History IV, Cambridge 19882, 461–490. R. Osborne, The Old Oligarch: Pseudo-Xenophon’s Constitution of Athenians. Introd., Trans., Comm., Lactor 20042. 26 K. Raaflaub, Politische Denken im Zeitalter Athens, у: I. Fetscher, H. Mün­ kler (edd.), Pipers Handbuch der politischen Ideen I: Frühe Hochkulturen und europäische Antike, München 1988, 273–368. K. Raaflaub, Democracy, Power and Imperialism in Fifth-Century Athens, у: J. P. Euben, J. R. Wallach, J. Ober (edd.), Athenian Political Thought and the Reconstruction of the American Democracy, Ithaca NY 1994, 103–146. K. Raaflaub, The Transformation of Athens in the Fifth Century, у: Boedeker, Raaflaub 1998, 13–41, 348–357. K. Raaflaub, Father of All, Destroyer of All: War in the Late Fifth-Century Athenian Discourse and Ideology, у: McCann, Strauss 2001, 307–356. K. Raaflaub, Freedom for the Messenians? A Note on the Impact of Slavery and Helotige on the Greek Concept of Freedom, у: N. Luraghi, S. Alcock (edd.), Helots and Their Masters in Laconia and Messenia: Histories, Ideologies, Structures, Washington DC 2003, 169–190. K. Raaflaub, The Discovery of Freedom in the Ancient Greece, Chicago 2004. K. Raaflaub, Early Greek Political Thought in Its Mediterranean Context, у: R. Balot (ed.), A Companion to Greek and Roman Political Thought, Malden MA – Oxford 2009a, 37–56. K. Raaflaub, Learning from the Enemy: Athenian and Persian Instruments of Empire, у: Ma et al. (edd.) 2009, 89–124. K. Raaflaub, J. Ober, R. W. Wallace, Origins of Democracy in Ancient Greece (са поглављима које су написали P. Cartledge и C. Ferrar), Berkley 2007. P. J. Rhodes, The Delian League to 449 B.C., у: Cambridge Ancient History V, Cambridge 19922, 34–61. G. E. M. de Ste. Croix, The Origins of Peloponnesian War, London – Ithaca NY 1972. L. J. Samons II (ed.), The Cambridge Companion to the Age of Pericles, Cam­ bridge 2007. W. Schuller, Die Herrschaft der Athener im Ersten Attischen Seebund, Berlin 1974. B. S. Strauss, Athens after the Peloponnesian War, Ithaca NY 1986. J. Travlos, Pictorial Dictionary of Ancient Athenians, New York 1971. G. Vlastos, Isonomia, American Journal of Philology 74 (1953), 337–366 (пре­ штампано у: G. Vlastos, Studies in Greek Philosophy I, 89–111). Превео с енглеског Немања Вујчић 27 Kurt A. Raaflaub Brown University KRIEG IST ALLER DINGE VATER: DIE POLITIK DES KRIEGES, IMPERIUMS UND DER FREIHEIT IN DEMOKRATISCHEN ATHEN Zusammenfassung Athens „goldenes Zeitalter“ verkörpert aus unserer modern Sicht eine Epoche der Größe und Blüte in Kultur und Humanismus. Dafür zeugen uns der Parthenon, Phidias’ Skulpturen, Sophokles’ Tragödien, Aristophanes’ Komödien, Thukydides’ Geschichtswerk und die Anfänge sokratischer Philosophie. Die Zeitgenossen dage­ gen verbanden „Größe“ offenbar nur selten mit kulturellern Leistungen, sonder sa­ hen sie als Resultat bemerkenswerter kriegerischer Erfolge, präzedenzloser Macht und Herrschaft und grenzenloser Freiheit, errungen von Bürgern, die aufgrund einer tief-prägenden bürgerlichen Ideologie ihre Pflicht in der Wahrung und Vergrößerung der militärischen und politischen Macht ihrer Gemeinde sahen. Athen war das erste griechischen Staatswesen, das ein Seereich geschaffen und das Prinzip der Demo­ kratie so weit verwirklicht hatte, wie es damals überhaupt denkbar war. Herrschaft nach außen und Demokratie im Innern bedingten sich gegenseitig. Das Engagement der Bürger in ihrer Gemeinde war einmalig in der Weltgeschichte; das Maß an Macht und Freiheit, das sie genossen, blieb danach während mehr als zwei Jahrtausenden unerreichbar. Aber ausgehungert und erschöpft war dieses selbe Athen fünfundzwan­ zig Jahre nach Perikles’ Tod gezwungen, der Krieg verloren zu geben und wäre beinahe zerstört worden. Dieser Beitrag lotet die Spannungen und Widersprüche aus, die in Athens Kriegs-, Herrschafts- und Freiheits-Politik und deren ideologischer Unter­ mauerung und engen Verbindungen zur Demokratie liegen – Themen, die zeitlose Bedeutung haben und unsere eigene Zeit besonders ansprechen. 28 UDC 821.14’02-13.09 Homeros Ефстратије Теодосију1, Василије Н. Mаниманис1, Петрос Mандаракис2, Милан С. Димитријевић3 1 Department of Astrophysics-Astronomy and Mechanics, School of Physics, University of Athens, Panepistimioupolis, Zographos 157 84, Athens–Greece AСТРОНОМИЈА И САЗВЕЖЂА У ХОМЕРОВОЈ ИЛИЈАДИ И ОДИСЕЈИ АП­СТРАКТ: Или­ја­да и Оди­се­ја су, осим нај­ви­шег ста­т у­са сто­же­ра свет­ске ли­те­ра­ту­ре, и бо­гат из­вор ин­фор­ма­ци­ја о на­уч­ном и тех­но­ло­шком зна­њу ста­рих Гр­к а у пре­хо­мер­ска и хо­мер­ска вре­ме­на. Две Хо­ме­р о­ве еп­ске пе­сме, ко­је по­ти­ч у из 8. ве­ка пре н.е., укљу­ч у­ју, in­ter alia, бо­гат­ство астро­ном­ских еле­ме­на­та, те нам пру­жа­ју по­дат­ке о Зе­мљи, не­бу, зве­зда­ ма и сазвежђимa, као што су Ur­sa Ma­jor, Boö­tes, Ори­он, Си­ри­јус, Пле­ја­де и Хи­ја­де. Та­ко­ђе нам ну­де пред­ста­ву о мно­го обра­зо­ва­ни­јем Хо­ме­ру, ко­ји од­ра­жа­ва ко­змо­ло­шке по­гле­де сво­га до­ба. Мо­дел Уни­вер­зу­ма ко­ји опи­су­је је не­пре­ки­дан али има три ни­воа: до­њи, ко­ји од­го­ва­ра под­зем­ном све­т у, сред­њи Зе­мљи и гор­њи не­бу. У ра­д у су раз­мо­т ре­ни ко­змо­ло­шки мо­дел и астро­ном­ски еле­мен­ти у Или­ја­ди и Оди­се­ји. КЉУЧ­НЕ РЕ­ЧИ: исто­ри­ја астро­но­ми­је, Хо­мер, ан­тич­ка ко­змо­ло­ги­ја. УВОД Или­ја­да и Oдисеја не­ма­ју са­мо из­у­зе­тан ли­те­рар­ни зна­чај, не­го су та­ко­ђе и бо­гат из­вор по­да­та­ка о исто­ри­ји и на­уч­ним, тех­но­ло­ шким и астро­ном­ским зна­њи­ма ста­рих Гр­ка у пре­хо­мер­ска и хо­ мерска вре­ме­на. Ова два еп­ска де­ла, на­ста­ла у 8. ве­ку пре н.е., укљу­ чу­ју дра­го­це­не ин­фор­ма­ци­је о Зе­мљи, не­бу, зве­зда­ма и са­зве­жђи­ма, као што су Ur­sa Ma­jor, Boö­tes (Βοώτης), Oрион, Си­ри­јус, Пле­ја­де и Хи­ја­де, и да­ју мо­гућ­ност да се ши­ре са­гле­да­ју оп­шти­ји ко­змо­ло­шки по­гле­ди то­га до­ба. Ве­ли­ки број ауто­ра је раз­ма­трао раз­ли­чи­те астро­ном­ске аспек­ те, чи­ње­ни­це и алу­зи­је у Или­ја­ди и Oдисеји, као на при­мер Wal­ker 29 (1872), Schoch (1926a, b, c), Ne­u­ge­ba­u­er (1929), Lo­ri­mer (1951), Dicks (1970), Trypa­nis (1975), Gen­dler (1984), Lo­vi (1989), Ge­nuth (1992), Kon­stan­to­po­u­los (1998), Wo­od и Wo­od (1999), Flan­ders (2007), Ba­i­ ko­u­zis и Mag­na­sco (2008), Min­kel (2008), Var­vo­glis (2009). Све то све­ до­чи о не­пре­кид­ном ин­те­ре­со­ва­њу за ову при­влач­ну те­му, па је наш циљ да ана­ли­зи­ра­мо астро­ном­ске по­дат­ке и алу­зи­је у Хо­ме­ро­вим епо­ви­ма, да би­смо бо­ље са­гле­да­ли мо­дел Уни­вер­зу­ма, чи­ји су еле­ мен­ти та­мо да­ти, ко­змо­ло­шки мо­дел ко­ји ће по­тра­ја­ти ми­ле­ни­јум по­сле Тро­јан­ског ра­та. На при­мер Д. Р. Дикс ка­же: „На осно­ву Хо­ ме­ро­вих епо­ва не мо­же­мо да об­ли­ку­је­мо ја­сну иде­ју о об­ли­ку и по­ ло­жа­ју Зе­мље у од­но­су на не­бе­са и под­зем­ни свет“ (Dicks 1970, стр. 10). Же­ли­мо да раз­мо­три­мо да ли не­ка иде­ја о то­ме ипак мо­же да се об­ли­ку­је и да, на осно­ву од­го­ва­ра­ју­ћих па­са­жа и астро­ном­ских по­да­та­ка из Или­ја­де и Oдисеје, утвр­ди­мо ко­ја су са­зве­жђа и не­бе­ ске по­ја­ве би­ли по­зна­ти у то до­ба ста­рим Гр­ци­ма, као и да ана­ли­зи­ ра­мо име­на зве­зда и са­зве­жђа, од ко­јих су не­ка да­нас пот­пу­но иста као и у хо­мер­ска вре­ме­на. ПО­ЛО­ЖАЈ ОКЕ­А­НА, ЗЕ­МЉЕ И НЕ­БА У ХО­МЕР­СКОМ УНИ­ВЕР­ЗУ­МУ Oкеан и Зе­мља Сма­т ра се да су ста­ра уче­ња Ор­фе­ја осно­ва пр­ве ми­стич­не грч­ке ре­ли­ги­је, са пе­сма­ма и хим­на­ма ве­ли­ке ле­по­те. Го­то­во сви ста­ри грч­к и му­д ра­ци и пи­сци цр­пе­ли су ин­спи­ра­ци­ју из те­ма у Ор­фич­ким хим­на­ма, и та­ко су би­ли под њи­хо­вим ути­ца­јем при фор­ му­ли­са­њу сво­јих је­дин­стве­них те­о­ри­ја и уче­ња. Осим Ор­фич­ких хим­ни, Хо­ме­ро­ви епо­ви су бо­гат из­вор исто­ риј­ских и тех­но­ло­шких чи­ње­ни­ца. За­и­ста, астро­ном ко­ји де­таљ­но про­у­ча­ва опи­се у Или­ја­ди и Oдисеји от­кри­ће ри­зни­цу астро­ном­ ских ин­фор­ма­ци­ја. Сма­тра се да је Хо­мер жи­вео у гво­зде­ном до­бу (пе­ри­од ко­ји се гру­бо про­те­же од 1200. до 550. пре н.е.), а ње­го­ва при­ча се од­и­гра­ва на кра­ју брон­за­ног до­ба (око 12. ве­ка пре н.е.). Ка­ко пи­ше Емил Ми­ро: Или­ја­да и Оди­се­ја са­др­же еле­мен­те ста­ре Ми­кен­ске ци­ви­ли­за­ ци­је; у осно­ви, оне се од­но­се на до­га­ђа­је из 12. ве­ка пре н.е., жи­во­те њи­хо­вих ју­на­ка (дру­штве­не, по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и по­ро­дич­не), њи­хо­ве за­ко­не и оби­ча­је... ... Све то од­ра­жа­ва на­чин жи­во­та, о ко­ме све­до­чи пе­сник ко­ји је ство­рио еп (Mi­re­a­ux 1959, стр. 9). Две еп­ске по­е­ме су до­би­ле ко­нач­ни об­лик у јон­ским гра­до­ви­ ма Ана­до­ли­је у 9. или 8. ве­ку пре н.е.; пр­во Или­ја­да а ка­сни­је Oди30 сеја (Trypa­nis 1975, стр. 92). По­е­ме опи­су­ју кул­ту­ру, ре­ли­ги­о­зна ве­ро­ва­ња, оп­ште зна­ње и на­ви­ке грч­ког ста­нов­ни­штва то­ком овог пе­ри­о­да. Та­ко­ђе опи­су­ју ко­змо­ло­шки мо­дел ко­ји ће пре­о­вла­да­ва­ти сле­де­ћи ми­ле­ни­јум. Зе­мља хо­мер­ског Уни­вер­зу­ма би­ла је кру­жни, ра­ван диск окру­ жен огром­ном ре­ком, Оке­а­ном – мо­дел ко­ји се пр­ви пут по­ја­вио у Ор­фич­кој хим­ни X. ПА­НУ, Ка­ђе­ње раз­ли­чи­тим ми­ри­си­ма, стих 15: „Ста­ри Оке­а­не, та­ко­ђе ду­бо­ко по­шту­ју тво­ју вр­хов­ну на­ред­бу, ко­јом теч­не ру­ке окру­жу­ју чвр­сту зе­мљу“. Ова мит­ска „ре­ка“ раз­ли­ку­је се од мо­ра: то је не­што што де­ фи­ни­ше гра­ни­це зе­маљ­ског све­та. Пре све­га, Оке­ан је пр­во­бит­ни и ори­ги­нал­ни ства­ра­лач­ки еле­мент, по­ла­зна тач­ка свих ства­ри: „Мо­гу да успа­вам то­ко­ве и, ако хо­ће­те, ре­ку Оке­ан, ко­ја је би­ла по­ че­так све­га“. (Или­ја­да, XIV 245–246). Oкеан је му­шки пре­дак бо­го­ ва, чи­ја је су­пру­га, то­ком Ства­ра­ња, би­ла Те­тија: „Ићи ћу до кра­је­ва Зе­мље да на­ђем оца свих бо­го­ва, Оке­ан и мај­ку Те­тију“ (Или­ја­да, XIV 200) [Сви ко­ри­шће­ни ен­гле­ски пре­во­ди су из Lo­eb Clas­si­cal Li­brary из­да­ња, ако ни­је дру­га­чи­је речено]. Ова мит­ска „ре­ка“ не­ма из­вор ни ушће, она је „ап­со­ро­ос“ (ἀψόρροος), тј. кру­жно се кре­ће. Њен ток се вра­ћа, где је и по­чео, у не­пре­кид­ном и веч­ном кре­та­њу. Од Оке­а­на, по­ме­ну­тог 33 пу­та у Хо­ме­ро­вим де­ли­ма (19 пу­та у Или­ја­ди и 14 у Oдисеји), на­ста­ле су све дру­ге во­де на Зе­мљи: мо­ра, ре­ке и је­зе­ра. То се по­ми­ње у Или­ ја­ди: „Све­моћ­ни Оке­ан, ду­бо­ког то­ка, од ко­га су сва мо­ра, ре­ке, из­во­ри и сва­ки ду­бо­ки кладенац“ (Или­ја­да, XXI 195–197). У Оди­се­ји, Оке­ан се опи­су­је као ужа­сан и за­стра­шу­јући: „...за­то што има ду­бо­ке то­ко­ве и ве­ли­ке ре­ке ко­је ни­ко не мо­же пре­ћи без бр­зог бро­да“ (Оди­се­ја, xi 160). Ипак, ни­је дат ко­нач­ни опис тач­ног об­ли­ка или ве­ли­чи­не Оке­а­на, са­мо смо са­зна­ли да је од во­де. Д. Р. Дикс пи­ше: „На осно­ву Хо­ме­ро­вих епо­ва не мо­же­мо да об­ли­ку­је­мо ја­сну иде­ју о об­ли­ку и по­ло­жа­ју Зе­мље у од­но­су на не­ бе­са и под­зем­ни свет“ (Dicks 1970, стр. 10). Ма­да је то исти­на, мо­же се ре­ћи да је у хо­мер­ском ко­змо­ло­шком мо­де­лу Зе­мља из­ме­ђу не­ба и под­зем­ног све­та. Ње­на тач­на струк­ту­ра и об­лик ни­су по­зна­ти, са­мо прет­по­ста­вља­мо да је то кру­жни диск по­што је окру­жен цир­ ку­лар­ним во­де­ним Оке­а­ном. У Или­ја­ди (VI­II 13–16) је да­то су­прот­ но ви­ђе­ње Тар­та­ра („ду­бо­ког ме­ста“ ис­под не­ба, Зе­мље и мо­ра), ка­да Зевс пре­ти бо­го­ви­ма да ће их та­мо по­сла­ти: „или ћу га ба­ци­ти до­ле соп­стве­ним ру­ка­ма, у мрак Тар­та­ра, да­ле­ко у ду­би­не све­та, ко­ји има че­лич­не ка­пи­је и ба­кар­ни под, под Ха­дом да­ле­ко као што је не­бо од Зе­мље“ (Или­ја­да, VI­II 13–16). Па­ра­лел­но, Хо­мер за­ми­ш ља Хад у ду­би­на­ма Зе­м ље: „и ако идеш на крај Зе­мље и мо­ра, где Ја­пет и Хро­нос бо­ра­ве, и ве­тро­ви 31 не ду­ва­ју на њих, осве­тља­ва их сун­че­ва све­тлост а ду­бо­ки Тар­тар окру­жу­је са свих стра­на“ (Или­ја­да, VI­II 480). Мо­же се за­кљу­чи­ти да Хо­мер сма­тра да a) Хад је ис­под Зе­мље, окру­жен Тар­та­ром, б) Зе­ мља је цен­тар Уни­вер­зу­ма и жи­во­та, и в) Зе­мља по­др­жа­ва зве­зда­но не­бо (Oдисеја, ix 534). Небо Не­бо, са сјај­ним зве­зда­ма, пред­ста­вље­но је као по­лус­фер­на ку­ по­ла, ко­ја тач­но по­кри­ва рав­ну Зе­мљу (Oдисеја, xi 17). То јест, Ко­змос оног вре­ме­на био је за­ми­шљен као не­бе­ски свод пре­ко Зе­мљи­ног ди­ска ко­ји пли­ва на во­ди. Та­да се сма­тра­ло, ка­ко је са­оп­ште­но у Сли­ка 1: Хо­ме­ров Уни­вер­зум. У Уни­вер­зу­м у хо­мер­ских вре­ме­на, мо­г у се ви­ де­ти пла­ни­не ко­је се уз­ди­жу са по­вр­ши­не ве­ли­ког ди­ска Зе­мље и Оке­ан ко­ји се ши­ри око њих, а цен­т ром до­ми­ни­ра пла­ни­на Олимп, ко­ја се ди­же до не­бе­са. На нај­ви­шем вр­ху је све­ви­де­ћи Зевс на пре­сто­л у, ко­ји над­гле­да ка­ко бе­смрт­не бо­го­ве та­ко и смрт­не љу­де, и с вре­ме­на на вре­ме их на­г ра­ђу­је или ка­жња­ва. Из­ван Олим­па ши­ре се не­бе­са, ко­ја др­же Атла­со­ви сту­бо­ви. На не­бу су Ме­сец, зве­зде и са­зве­ж ђа (али не пре­ма Хо­ме­ру): Hydra, Cor­v us, Cra­ter, Can­cer, Leo, Ge­mi­ni, Ta­u­r us, као и отво­ре­но зве­зда­но ја­то Пле­ја­де (ци­ти­ра­но у Cot­sa­kis 1976, стр. 18). 32 Оди­се­ји, да не­бо, на­сло­ње­но на сту­бо­ве, но­си Зе­мља, а њих, ко­ји одр­жа­ва­ју цео свет у рав­но­те­жи, др­жи и чу­ва ми­то­ло­шки Атлас: „Ћер­ка Атла­са, ко­ји по­зна­је ду­би­ну сва­ког мо­ра и сам ди­же ви­со­ке сту­бо­ве ко­ји де­ле Зе­мљу и Не­бо на дво­је“ (Oдисеја, l 53–54). За ста­ре Гр­ке, не­бо је би­ло ку­по­ла на­чи­ње­на од чвр­стог ма­те­ ри­ја­ла, гво­жђа или ба­кра, ко­ју су при­др­жа­ва­ли ви­со­ки сту­бо­ви или, по друк­чи­јем ви­ђе­њу, не­ки џин. Хо­мер ком­би­ну­је ова два по­гле­да та­ко што Атлас при­др­жа­ва сту­бо­ве. Хе­си­од у Tеогонији (517e) пи­ше да је Зевс дао ову ду­жност Атла­су. За Хо­ме­ра не­бо је на­пра­вље­но од ба­кра, ка­ко је опи­са­но у Или­ ја­ди: „Ахај­ци, до те­ме­на бе­ли од пра­ши­не, ко­ју су ко­њи сво­јим сто­ па­ма ди­за­ли до ба­кар­ног не­ба“ (V 504). Или дру­ги па­саж: „Бо­ри­ли су се он­де и гво­зде­на бу­ка гр­ме­ла је кроз ва­здух до ба­кар­ног не­ба” (XVII 424–425). У дру­гим де­ло­ ви­ма хо­ме­р­ских де­ла, не­бо се та­ко­ђе на­зи­ва „по­ли­хал­кис“, тј. „од мно­го ба­кра“ (Или­ја­да, V 504; Oд. III 2; Или­ја­да, II 458, XVI 364, XIX 351). У Oдисеји (xv 329 и xvii 565) по­ми­ње се и гво­зде­но не­бо, али се не зна да ли је оно упо­тре­бље­но као ме­та­фо­ра или у не­ком дру­гом кон­тек­сту. За­кљу­чу­је­мо да­кле да је код ста­рих Гр­ка пред­ста­ва о не­бу би­ла да је оно не­што чвр­сто и не­до­сти­жно. Ње­го­ва не­за­ми­сли­ва уда­ље­ ност че­сто је ко­ри­шће­на у по­ре­ђе­њи­ма да до­ча­ра огром­ност. На при­мер, сла­ва Не­сто­ро­вог злат­ног шти­та до­се­же не­бе­са: „и та­да ће­мо узе­ти Не­сто­ров штит, чи­ја сла­ва до­се­же зве­зде“ (Или­ја­да, VI­II 192–193). Слич­но, Пе­не­ло­пина слава та­ко­ђе до­пи­ре до ши­ро­ког не­ба (Oд. xix 108). Про­стор из­ме­ђу не­ба и Зе­мље на по­чет­ку је био ис­пу­њен гу­ стим ва­зду­хом: „до ва­зду­ха су се про­те­за­ле ње­го­ве огром­не гра­не“ (Или­ја­да, XIV 288). Пре­ко овог сло­ја и у прав­цу не­ба био је чи­сти и про­зир­ни „етар“, лак­ши од ва­зду­ха. Етар је есен­ци­јал­но „ви­ши ва­здух“, кроз ко­ји се мо­же ви­де­ти не­бо: „и до зве­зда, ко­је тре­пе­ре у етру без ве­тра, оча­ра­ва­ју­ћ и око све­тлог Ме­се­ца – сва­к и врх, сва­ка иви­ца, сва­ка стра­на је ви­дљи­ва, као про­стра­ни етер отво­рен не­бом, ко­ји чи­ни ви­дљи­вим све зве­зде на ра­дост па­сти­ра“ (Или­ја­да, VI­II 554–559). Из­над етра, на вр­хо­ви­ма Олим­па ко­ји до­пи­ру до не­ба, бо­ра­ве бо­го­ви: „и при­нео је мно­го жр­та­ва бо­го­ви­ма ко­ји сто­лу­ју на не­бе­ си­ма“ (Oд. i 68–69), и: „Без ми­шље­ња бо­го­ва ко­ји бо­ра­ве на не­бу ..., али са­да је по­пут бо­го­ва ко­ји ужи­ва­ју не­бе­са“ (Oд. vi 242–245). Бо­ го­ви се опи­су­ју као „олим­пиј­ски“ или „не­бе­ски“, за­то што се чи­ни да нај­ви­ши врх Олим­па до­ди­ру­је не­бо: „Наш отац, син Хро­на, пр­ви од не­бе­сни­ка“ (Oд. i 46). Ко­нач­но, по­ми­ње се да је из­над етра „по­ ли­хал­кис“ не­бо (Или­ја­да, II 458, XVI 364, XIX 351). 33 Сва­ка­ко, не тре­ба прет­по­ста­ви­ти да је хо­ме­рско не­бо пу­ста ме­ тал­на ку­по­ла; оно је, ка­ко Хо­мер пе­ва, пу­но жи­во­та, жи­во­та зве­зда и са­зве­ж ђа. Та­ко су ста­ри Гр­ци не­бо на­зи­ва­ли „пу­ним зве­здама“ (’асте­ро­ис’, ἀστερόεις) (Или­ја­да, VI 108, XV 371), и укра­ше­но зве­зда­ма (Oд. ix 535), што је при­род­но за љу­де ко­ји жи­ве у зе­мљи са ма­лим про­цен­том облачних но­ћи. Не­бе­ским сво­дом пу­ту­је Хе­ли­ос, бог Сун­ца, та­ко да се опи­су­је при­де­вом „ура­но­дро­мос“ (по не­бу пу­ту­ ју­ћи): „Страдали су због свога дрског злочинства, гре­шни­ци, је­ли су говеда Хе­ли­о­са пу­ту­ју­ћег по не­бу (Хипериона), ко­ји им је одузео дан за повратак дому“ (Oд. i 7–9). То је са­мо јед­но од 119 по­ми­ња­ња Сун­ца у хо­ме­р­ским епо­ви­ма: 42 пу­та у Или­ја­ди и 77 у Oдисеји. Као бог, Хе­ли­ос се ја­вља 34 пу­та (8 у Или­ја­ди и 26 у Oдисеји). То је у ве­ли­кој су­прот­но­сти са Ме­се­цом (Се­ле­не) ко­ји се у Или­ја­ди (VI­II 554, XVII 367, XVI­II 484) по­ми­ње са­мо три а у Oдисеји (iii 46 и ix 144) два пу­та. Још јед­ном, Ме­сец се по­ми­ње у Или­ја­ди (XIX 374) под сво­јим ар­ха­ич­ним име­ном „ме­не“. Мо­гу­ће об­ја­шње­ње рет­ког по­ми­ња­ња Ме­се­ца је да се глав­ни до­га­ђа­ји у Или­ја­ди, тј. бит­ке, од­и­ гра­ва­ју то­ком да­на. У Oдисеји пак ме­сец је обич­но са­кри­вен иза обла­ка: „Јер би­ла је гу­ста та­ма на­о­ко­ло и ме­сец, са­кри­вен у обла­ ци­ма, ни­је си­јао на не­бу“ (Oд. ix 144). Пре не­го што пре­ђе­мо на раз­ма­тра­ње зве­зда и са­зве­жђа код Хо­ме­ра, за­ни­мљи­во је да се пред­ста­ве не­ки ме­те­о­ро­ло­шки и кли­ ма­то­ло­шки еле­мен­ти ка­ко се ја­вља­ју у Или­ја­ди и Oдисеји. Ва­зду­ хом из­ме­ђу не­ба и Зе­мље про­ла­зе ве­тро­ви и обла­ци, по­мо­ћу ко­јих све­мо­гу­ћи Зевс по­кри­ва не­бо, ша­ље ки­шу на Зе­мљу и ба­ца му­ње и гро­мо­ве (Или­ја­да, XVI 364–365, XII 25–26; Oд. 303, xxi­ii 330). Ка­ко се по­ми­ње у Пе­ва­њу V Или­ја­де, ка­пи­је не­ба и Олим­па на­ чи­ње­не су од гу­стих обла­ка. Њи­хо­ви чу­ва­ри су Хо­ре (Ча­со­ви), бо­ ги­ње го­ди­шњих до­ба, ко­је по­де­ша­ва­ју вре­мен­ске усло­ве: „и Хе­ра сил­но би­чем те­ра ко­ње; пред њи­ма се уз гр­мља­ви­ну отва­ра ка­пи­ја не­ба, ко­ју Хо­ре, чу­ва­ри огром­ног не­ба и Олим­па, за­пре­ча­ва­ју обла­ ци­ма или их укла­ња­ју“ (Или­ја­да, V 749–751). ЗВЕЗДЕ И САЗВЕЖЂА У ИЛИЈАДИ И ОДИСЕЈИ Са­да ће­мо бли­же ис­пи­та­ти сва Хо­ме­ро­ва по­ми­ња­ња са­зве­жђа, зве­зда и пла­не­те Ве­не­ре. У Или­ја­ди, Хо­мер по­ми­ње „је­се­њу“ зве­зду: „Та­да Ати­на да­де сна­гу и хра­брост Ди­о­ме­ду, та­ко да би у грч­ком мно­штву био из­ван­ ред­но хва­љен и сву­да си­јао сла­вом. Са ње­го­вог шле­ма и шти­та ви­ део се пла­мен, ко­ји је без од­мо­ра иси­ја­вао све­тлост, по­пут је­се­ње зве­зде, што се ку­па у Оке­а­ну и си­ја пу­ном све­тло­шћу“ (Или­ја­да, V 1–5). 34 „Је­се­ња зве­зда“ је у ства­ри Си­ри­јус, нај­сјај­ни­ја зве­зда на ноћ­ ном не­бу. На ге­о­граф­ској ши­ри­ни Грч­ке, сва­ке го­ди­не се по­ја­вљу­је кра­јем ју­ла или по­чет­ком ав­гу­ста. О то­ме пи­ше и Ри­чард Х. Ален: Хо­мер је у Или­ја­ди на­го­ве­стио Си­ри­јус као Ὀπωρινός, Је­се­њу зве­зду; али од­го­ва­ра­ју­ћа се­зо­на су по­след­њи да­ни ју­ла, цео ав­густ и део сеп­тем­бра – ка­сни­ји део ле­та. Гр­ци ни­су има­ли тач­ну реч за на­шу „је­сен“ до 5. ве­ка пре н.е., ка­да се по­ја­ви­ла у спи­си­ма при­пи­са­ним Хи­по­кра­ту. Лорд Дер­би је пре­вео овај чуве­ни па­саж: Же­сто­ка све­ тлост си­ну­ла је он­де, као је­се­ња зве­зда, ко­ја нај­сјај­ни­је сија ка­да се на­но­во ди­же са свог оке­ан­ског ку­па­ња (Al­len 1963, стр. 120). Ма­да се не мо­же твр­ди­ти са си­гур­но­шћу, хо­мер­ски чо­век је по­и­мао Зе­мљу као ра­ван кру­жни диск окру­жен Оке­а­ном, сма­трао је да се Сун­це, Ме­сец и ве­ћи­на зве­зда из­ди­жу из Оке­а­на и по­но­во за­ла­зе у ње­га. Иде­ја о сфер­ној Зе­мљи по­ја­ви­ла се мно­го ка­сни­је, са пи­та­го­реј­ским фи­ло­со­фи­ма (5. век пре н.е.). У Или­ја­ди се по­ми­ње да су по на­ред­би Ахи­ле­је­ве мај­ке Те­ти­ де, на ње­го­вом шти­ту, ко­ји је на­чи­нио бог Хе­фест (Вул­кан), би­ла на­сли­ка­на са­зве­жђа: „И пр­во је на­пра­вио мо­ћан и ве­ли­ки штит, ве­шти­ном и тро­стру­ки круг око­ло. Овај штит је на­пра­вљен са пет пре­во­ја а на ње­му је на­цр­тао раз­ли­чи­те сли­ке сво­јим му­дрим зна­ њем: Зе­м љу, не­бо, мо­ре је на­ц р­тао, не­у ­мор­но сун­це, пун ме­сец, звезде ко­је са свих стра­на кру­ни­шу не­бо, сна­гу Ори­о­на, Хи­ја­де, Сли­ка 2: Хо­мер­ски Уни­вер­зум пре­ма Фло­ренс и Ке­не­т у Ву­д у чи­ји су астро­ ном­ски еле­мен­ти на­сли­ка­ни на Ахи­ле­је­вом шти­т у. Из­вор: Flo­ren­ce & Ken­neth Wo­od (1999). Ho­mer’s Sec­ret Ili­ad: The Epic of the Night Ski­es De­co­ded. Lon­don: John Mur­ray, Al­be­mar­le Stre­et, стр. 199. 35 Пле­ја­де, Ме­две­да, ко­ји та­ко­ђе зо­ву Ко­ла, што стал­но се окре­ће на истом ме­сту, гле­да­ју­ћи Ори­она, је­ди­ног ко­ји се не ку­па у Оке­а­ну“ (Или­ја­да, XVI­II 478–488). Хи­ја­де и Пле­ја­де, ко­је су у ства­ри два отво­ре­на ја­та, ста­ри Гр­ци су зва­ли „са­зве­жђа“ – да­нас су оба укљу­че­на у са­зве­жђе Би­ка. Ње­га Хо­мер не по­ми­ње, ма­да го­во­ри о су­сед­ном Ори­о­ну, са на­гла­ше­ним ис­ка­зом „Ори­о­но­ва сна­га“. То је упра­во на­чин ка­ко Ори­о­на по­ми­ ње Хе­си­од (Works and Days, 598, 615, 619). Оба ауто­ра упу­ћу­ју на „сна­гу“ са­зве­жђа, алу­ди­ра­ју­ћи на ње­гов при­ви­дан сјај. Хо­мер за­вр­ша­ва са зве­зда­ма, цир­кум­по­лар­ним са­зве­жђем Ur­sa Ma­jor, ко­је за­и­ста „гле­да“ на Ори­он. Ur­sa Ma­jor се не ку­па у Оке­а­ну, тј. ни­ка­да не „до­ди­ру­је“ мо­ре, по­што га по­ло­жај бли­зу се­вер­ног не­бе­ског по­ла др­жи да­ље од хо­ри­зон­та док се Зе­мља окре­ће. Хи­ја­де и Пле­ја­де се по­ми­њу за­јед­но са дру­гим зве­зда­ним фор­ ма­ци­ја­ма, као што су и са­ма „са­зве­жђа“, ка­ко у Или­ја­ди та­ко и у Oдисеји (272–277). У пр­вом епу Пле­ја­де су по­ме­ну­те са­мо јед­ном, за­јед­но са Хи­ја­да­ма (у гор­њем па­са­жу, XVI­II 485), и јед­ном у Oди­ сеји (272). За­и­ста, у Oдисеји се по­ми­њу све ви­ше на­ве­де­не зве­зде и са­зве­ жђа: „Та­да је ра­до­сни Оди­сеј по­ста­вио је­дра, и се­де­ћи за кр­мом, ве­што је кр­ма­нио; сан му ни­је за­тва­рао очи док је гле­дао Пле­ја­де, Па­сти­ра, ко­ји ка­сни у за­ла­же­њу, и Ме­две­да, ко­ји мно­ги зо­ву и Ко­ла, што се окре­ће увек на истом ме­сту и гле­да на Лов­ца, је­ди­ни ко­ји се не ку­па у та­ла­си­ма Оке­а­на јер му је Ка­лип­со ка­за­ла да увек ту зве­зду др­жи са ле­ве стра­не док пло­ви“ (Oд. 270–277). Ка­ко Р. Х. Ален (1963, стр. 96) пи­ше: Хо­мер је са­зве­жђе Boö­tes ка­рак­те­ри­сао као ‘οψέ δύων’, са зна­че­њем ка­сни у за­ла­же­њу, ми­сао и из­раз ко­ји су по­стали оби­чни због че­стог по­на­вља­ња. Арат је то ко­ри­стио: „И ка­да је за­мо­рен пре­ко да­на, за­ др­жа­ва се ви­ше од по­ла но­ћи“. Хо­мер ка­же да са­зве­жђе Boö­tes „ка­сни у за­ла­же­њу“, од­но­сно спо­ро за­ла­зи, а Арат да се „раз­вла­чи ви­ше од по­ла но­ћи“, по­што је ве­о­ма ду­гач­ко, ре­ла­тив­но уско и ду­гом стра­ном је ори­јен­ти­са­но у прав­цу се­вер–југ на не­бе­ској сфе­ри. За­то Boö­tes из­ла­зи „сво­јом ду­гом стра­ном“, од­јед­ном це­ло, а за­ла­зи го­то­во вер­ти­кал­но (по­ла­ зе­ћи, за не­бо Ати­не, од до­њег де­сног угла и по­ста­ју­ћи све вер­ти­кал­ ни­је); пр­во за­ла­зе но­ге, па струк и на кра­ју гор­њи део те­ла, та­ко да му тре­ба крат­ко вре­ме да иза­ђе, а ве­о­ма ду­го да за­ђе. Тре­ба на­по­ме­ну­ти да се у овим сти­хо­ви­ма, пр­ви и је­ди­ни пут у епо­ви­ма, по­ми­ње коришћење са­зве­жђа за ори­јен­та­ци­ју на мо­ру. Ка­ лип­со са­ве­ту­је Оди­се­ју да, ка­ко би за­др­жао пра­ви курс, мо­ра увек 36 да др­жи са ле­ве стра­не Ме­две­да (Ur­sa Ma­jor). Сва­ка­ко, то зна­чи да ако му је са ле­ва се­вер­но са­зве­жђе, пло­ви ка ис­то­ку. Та­ко је Хо­мер по­ста­вио Ка­лип­си­но остр­во Оги­ги­ју за­пад­но од це­ле Грч­ке, по­што је и са­ма Ита­ка, за ко­ју је био ве­зан, би­ла на за­па­ду ове зе­мље. Будући да је Хо­мер сма­трао да је Зе­мља ра­ван кру­жни диск, окру­жен Оке­а­ном, био је си­гу­ран да Сун­це, Ме­сец и зве­зде из­ла­зе из Оке­а­на и за­ла­зе у ње­га; са­мо Ur­sa Ma­jor не за­ла­зи за ста­ре на­ ро­де ко­ји су жи­ве­ли на се­вер­ним оба­ла­ма Ме­ди­те­ра­на. У грч­кој ми­то­ло­ги­ји, Зевс се за­љу­био у ним­фу Ка­ли­сто. Хе­ра, ње­го­ва же­на, пре­тво­ри­ла је због љу­бо­мо­ре ним­фу у ме­две­да. Зевс је ка­сни­је по­ ста­вио за­јед­но са си­ном Аре­а­сом на не­бо и они чи­не са­зве­жђе Ur­sa Ma­jor. Ари­сто­тел по­ми­ње да је ме­двед је­ди­на жи­во­ти­ња ко­ја због де­бе­лог кр­зна мо­же не­у­стра­ши­во да лу­та ле­де­ним се­вер­ним по­ лар­ним обла­сти­ма. Цир­кум­по­лар­ни ка­рак­тер са­зве­жђа Ur­sa Ma­jor је у на­ше вре­ме са­мо де­ли­ми­чан: док у про­то­и­сто­риј­ска вре­ме­на, ка­да је Alp­ha Dra­co­nis (Tубан) би­ла ‘по­лар­на зве­зда’, ни­јед­на од се­ дам нај­сјај­ни­јих зве­зда у сазвежђу Ur­sa Ma­jor ни­је за­ла­зи­ла. Да­нас, услед пре­це­си­је Зе­мљи­не осе, Ал­ка­ид (Eta Ur­sae Μa­jo­ris, по­след­ња зве­зда у ре­пу) оста­је ис­под се­вер­ног хо­ри­зон­та Ати­не, Ита­ке и цен­ трал­не Грч­ке уоп­ште, при­бли­жно три са­та. Са­мо у се­вер­ној Грч­кој и на ме­сти­ма са ге­о­граф­ском ши­ри­ном ве­ћом од φ = 40,1° су све нај­ сјај­ни­је зве­зде овог са­зве­жђа цир­кум­по­лар­не. Aлен (1963, стр. 419) са­оп­шта­ва о ово­ме на сле­де­ћи на­чин: „Сер Џорџ Кор­ну­ол Лу­ис пи­ше – за Хо­ме­ров пра­вац Арк­то­са, је­дин­стве­не зве­зде ко­ја се ни­ка­да не ку­па у та­ла­си­ма оке­а­на (услед пре­це­си­је та­да је би­ла мно­го бли­же по­лу не­го са­да)“. Раз­ли­ка у де­кли­на­ци­ји Ал­ка­и­да (η UMa) у хо­мер­ ска вре­ме­на и да­нас је ви­ше од 15 сте­пе­ни, та­ко да је у ан­ти­ци цео Ur­sa Ma­jor био цир­кум­по­ла­ран чак и на нај­ју­жни­јем кра­јич­ку Грч­ке. Хомер пак не помиње Великог медведа експлицитно, тако да модерни коментатор може да претпостави да је у ствари мислио на Малог медведа, Ursa Minor, или на комбинацију оба. То је најве­ роватније означавало Великог медведа, пошто има много сјајније звезде, много је веће и импресивније сазвежђе, а Малог медведа је (према традицији) код Грка увео Талес из Милета у 6. веку пре н.е., дакле два века после Хомера. Ursa Minor је још увек, како се види из Грчке, потпуно циркумполарно сазвежђе. Последње сазвежђе поменуто у пасажу из Одисеје је Орион, Ловац. Његова појава на ноћном небу сваке године се подударала са почетком најкишнијег и најолујнијег дела године, па је Орион називан „олујни“ и деструктивни. Хесиод и Аристотел помињу да је излазак Ориона упозорење за морнаре да долазе олује (Hesiod, Works and Days 598, 615, 619 и Arist. Meteor. 2.5.4). 37 У Певању XXII Илијаде, помињу се Орион и Сиријус. Најсјај­ нија звезда Сиријус наводи се као Орионов пас; данас је познат као најзначајнија звезда сазвежђа Великог пса (Canis Major), Alpha Canis Majoris. Хомер представља Сиријус као злослутан знак на небу, пошто је сваког лета повезан са такозваним „пасјим врућинама“: као звезда која нам долази у јесен, натсијавајући све своје другове на јесењем небу – зову је Орионов пас, и, премда је најсјајнија од свих звезда, не предсказује добро доносећи много грознице нама, јадним смртницима [The Iliad, trans. by E. V. Rieu, Penguin Books, New York 1950 (Ch. 22, v. 25–31)]. „Пасје врућине“ и „пасји дани“ У антици, хелијакални излазак Сиријуса повезан је са изузетно топлим периодом године, „κυνικά καύματα“ („пасја врелина“). То, у медитеранском крају, одговара касном јулу, августу и раном септем­ бру. Римљани су такође за ове дане знали као за „dies caniculariae“, најтоплије доба целе године, повезано са сазвежђем Великог пса, и Ловчевим (Орионовим) псом, Сиријусом. Стари Грци су претпо­ стављали да вишак топлоте потиче од додавања Сиријусовог зра­ чења Сунчевом. У фолклору старе Грчке, народ је летње дане после хелијакал­ ног изласка Сиријуса називао „пасје врућине“ без повезивања са Пасјом звездом или сазвежђем, већ са псима уопште, мислећи да су само пси толико луди да иду напоље када је толико топло. Ово ве­ ровање је истрајало кроз векове и може се наћи у модерном грчком фолклору у веровању да су за време врелих јулских и августовских дана, нарочито између 24. јула и 6. августа, псећи уједи посебно заразни (Theodossiou, Danezis 1991, стр. 115). Према старом миту, становници острва Кеа умирали су од глади услед суше коју је око 1600. пре н.е. донела пасја врућина. Тада је бог Аполон дао пророчанство да се позове Птија Аристеј, божји син, да им помогне. Пошто је дошао на Кеу, Аристеј је извео ритуале очишћења и жртвовања Зевсу Икмејском, господару киша и неба, и Аполону. Оба бога су слушали њихове молбе и послали су Етезијске ветрове, северне ветрове који четрдесет дана дувају преко целог Егејског мора средином лета, тако да људи могу да преживе неподношљиву врелину. После тога, народ Кее, подстак­ нут Аристејем, принео је жртве сазвежђу Canis Major и Сиријусу; да би памтили његово доброчинство, славили су Аристеја као „Ари­ 38 стеја Аполона“ и стављали његову главу на једну страну новца, а на другу Сиријуса са круном са зрацима. Бивши професор и академик са Националног техничког уни­ верзитета у Атини Перикле С. Теохарес пише: „Овај мит алудира на однос Сиријуса са Земљом. Жртве су приношене Зевсу Мејлихију, богу времена, сунца и кише, и Сиријусу, који ствара пасје врућине на Земљи; сматрали су да за велику летњу топлоту није одговорно само Сунце, него такође и Сиријус када дође после Сунца. То је вероватно било веровање градитеља арголидских пирамида, који су оријентисали њихове улазне ходнике према азимуту Сири­јуса“ (Theochares, 1995). У старој поезији Сиријус се помиње као звезда са посебно нега­ тивним утицајем, што је очигледно из Хомерових стихова „не пред­ сказује добро... нама јадним смртницима“ (Илијада, ΧXII 25–31). Пошто су запазили да људи постају троми током пасјих дана, учврстили су веровање да Сиријус има успоравајуће деловање на људске активности. Зато чак и Хипократ саопштава о лошем утица­ ју ове звезде на људе. Хипократ је у делима Epidemics и Aphorisms писао доста о утицају моћи ове звезде на време и по­следичне фи­ зичке ефекте на људе (Allen 1963, стр. 126). Планета Венера Венера се помиње и у Илијади и у Oдисеји. У Певању XXII (стих 317) Илијаде, Хомер помиње Хесперос, Вечерњу звезду, а у XXIII (стих 226) Eoсфорос (Lucifer на латинском), Јутарњу звезду, која доноси светлост зоре. У оба случаја у ствари се помиње Вене­ ра, мада их Хомер вероватно сматра за две посебне звезде: „И као што међу звездама излази сјајна вечерња звезда, најлепша међу звездама на небу, тако је сијало копље, бачено његовом десном ру­ ком према божанском Хектору са злобном намером, гледајући да нађе непокривени део његовог меког тела“ (Илијада, XXII 317–321). Слично у другом пасажу: „Када Луцифер најављује светлост и злат­ ни Eoс (Зора) излази из морских дубина, огањ бледи и пламенови се заустављају“ (Илијада, XXIII 226–228). Пасаж у Хомеровој Oдисеји опет нас доводи мору: „Како је из­ ронила блистава звезда, која долази да прва најави светло Зоре ро­ ђене из ноћи, брод се пенећи од среће приближавао острву“ (Oд. xiii 98–100). Значи да је Одисеј досегао Итаку пре зоре, у време када се појављује Венера, најсјајнија звезда која „долази“ пре зоре. 39 Солстицији У Oдисеји се такође јасно помињу солстицији као „окретања Сунца“: „Они једно острво зову Сирија – ако сте икада чули за њега – где је Сунце више него у Ортигији, када се окреће“ (Oд. xv 403– 404). Други стари аутори о звездама, сазвежђима и Сиријусу Хомерови епови су несумњиво утицали на друге старогрчке песнике и ауторе у помињању звезда и сазвежђа на небу. Највише је присутна најсјајнија звезда, Сиријус. Захваљујући сјајној привидној величини (-1.46), Сиријус је имао посебно место у митологији, легендама и традицији већине народа на Земљи. Само његово име на грчком значи „блештави“, „пламени“ или „горећи“, успламтео; ово име је веома старо, пошто је присутно у орфичкој традицији: „када је три дана за редом из­гу­ била светлост пламена звезда“ (Argonautics, 121–122, Petrides, 2005), као и код Хомера (Илијада, XXII 25–32 и Od. 4). У приближно истом времену са Хомером, или мало касније, Хесиод у свом делу Послови и дани помиње неколико сазвежђа која су сељацима потребна да би пазили на свој свакодневни рад, а три пута наводи и солстиције. На пример, Хесиод сугерише да жетва треба да почне када Плејаде изађу (хелијакални излазак), а сетва када су при заласку. Хесиод говори о свим звездама и са­ звежђима које помиње Хомер, са посебним нагласком на Сиријусу. Заиста, Сиријус помиње у три различита пасажа. У првом даје са­ вете брату Персу о берби грожђа: „A када Орион и Сиријус досегну средину неба и рујнопрстаста зора гледа Арктура, тада, Персе, обе­ ри све грожђе и донеси га кући“ (Послови и дани 609), док у друга два говори о пасјој врућини: „Тада звезда Сиријус напредује сваког дана мало више изнад глава смртника и узима већи део ноћи“ (ibid., 417). „Јер Сиријус суши главу и колена и тело је суво од топлоте“ (ibid., 587). Друго Хесиодово дело Хераклов штит, у извесном степену је имитација Ахилејевог штита, како је описан у Илијади (XVIII 468– 817). У овом делу, такође, Хесиод два пута помиње сјајну звезду Си­ ријус: „Њихове душе силазе у Хад да би биле прекривене земљом, док су њихове кости, када је кожу око њих истопио пламени Си­ ријус, иструнуле у црној зе­мљи“ (Shield of Hercules, 151). И: „Када бучни, плавокрили цврчак, седе­ћи лети на зеленој грани, почне да пева људима, а његова храна и пиће је мека роса, и током целог дана, 40 почевши у зору, пушта свој глас по најстрашнијој топлоти, када Сиријус сагорева тело, почи­њу да се јављају младице на просу по­ сејаном у лето“ (ibid., 391). Песник трагичар Есхил (525–456. BC) у трагедији Aгамемнон такође помиње пса Сиријуса (стих 967). Aполоније са Родоса (3. век пре н.е.) пише у делу Аргонаутика, великом епу који преобликује у поетску форму митску експеди­ цију Аргонаута из Тесалије у Колхиду на Црном мору. Aполоније такође помиње Сиријус у вези са неподношљивом летњом врућином: „Када минојско острво са неба загреје Сиријус и за дуго време њего­ ви становници не могу наћи никакав спас од тога...“ (Argo­nautics, Песма III, стих 517). И касније: „Опет се појавио као Сири­јус, који се уздиже на висине са руба Океана“ (Песма III, стих 956). Tеогнис (570–480. пре н.е.), значајни песник елегичар из Мега­ ре, написао је неколко гозбених песама, изузетних по достојанству и поштовању богова. Чак даје правила за пијење вина, додајући оба­ вештења за период око изласка Сиријуса: „Неразумни су они људи, и глупи, који не пију вина ни када Пасја звезда почиње...“ (Wender, 1984, Theognis, 1039–1040). Eратостен (276–194. пре н.е.) користи реч ’сириос’ као придев, пишући на пример: „Такве звезде астрономи зову сириос због тре­ перавог кретања њихове светлости“. Грчки епски песник из 5. века Ноно, из египатског града Пано­ полиса, пише у својој Дионисијака о пасјим врелинама Сиријуса: „Послао је супротни удар ветра да пресече врелу Сиријусову гро­ зницу“ (Dionysiaka, 275). У византијском периоду, принцеза Ана Комнина у својој Алек­ сијади Aлексијасу пише: „премда је било лето и Сунце је прошло кроз Рака и било је пред уласком у Лава – сезона у којој, како кажу, излази звезда Пас“ (Aлексијада I, Књига 3, ΧII.4). ОПИС ПОТПУНОГ ПОМРАЧЕЊА СУНЦА У ОДИСЕЈИ У Певању XX Oдисеје налази се следећи пасаж: „Улаз и цело двориште испуњени су сенима мртвих, које се крећу у мраку. Сунце је нестало са неба и свугде је била слаба видљивост“ (XX 356–357). Овај пасаж вероватно описује астрономску појаву, и можда је најстарији опис потпуног помрачења Сунца на Западу. Како је то релативно ретка астрономска појава за дато место, и јавља се у про­ секу једном у 360 година, ако је област ограничена, може се одре­ дити вероватан датум овог помрачења (Varvoglis, 2009). 41 Мада се помрачења Сунца и Месеца не помињу директно у хо­ мерским текстовима, претходни стихови су мотивисали два астро­ нома, Константина Бајкузиса (Constantino Baikouzis) из Лабораторије за математичку физику на Рокфелеровом универзитету у Њујорку, и Марчела Мањаска (Marcelo Magnasco) са Proyecto Observatorio, Secretaría de Extensión, Observatorio Astronómico de La Plata, да покушају да тачно одреде датум када се Одисеј вратио на Итаку. Прет­поставили су (2008) да Хомер у Oдисеји XX 356–357 говори о потпуном помрачењу Сунца које се догодило на дан истребљења Пенелопиних просаца. Наговештај предвидљивој природи оваквог догађаја је дат: Про­ рочанство Теоклимена је упозорило просце да ће: „Сунце бити из­ брисано са неба, и несрећна тама ће испунити свет када се до­ма­ћин врати и крв ће бити нађена у њиховим тањирима“ (Oд. XX 350–355). Ово навођење Бајкузис и Мањаско су упоређивали са другим помињањима древних помрачења Сунца у старим текстовима и нашли су извесне сличности. У хомерским текстовима, постоје још четири астрономске ознаке у вези са Одисејевим повратком на Итаку. Прва је Месечева фаза; Хомер помиње више пута да је било време младог месеца, тако да је први услов за потпуно помрачење Сунца, према Бајкузису и Мањаску (2008) задовољен. Друга се односи на Венеру, која је шест дана пре покоља про­ саца била видљива високо на небу: „Како је изронила блистава звезда, која долази да прва најави светло Зоре рођене из ноћи, брод се пенећи од среће приближавао острву“ (Oд. xiii 98–100). Трећа ознака је о звездама и сазвежђима, које је Одисеј видео када је напустио Калипсино острво, 29 дана пре разматраног дога­ ђаја: после заласка Сунца виделе су се Плејаде и сазвежђе Boötes. Четврта се односи на бога Хермеса (Mеркур) који је „стигао“ на острво Огигију 34 дана пре помрачења. Према Бајкузису и Ма­ њаску (2008) то се односи на планету Меркур, која је била у запад­ ној елонгацији када се види на истоку пре свитања а „стигла“ је у тренутку свог хелијактичког изласка, односно када је први пут по­стала видљива, што се догодило 13. марта 1178. године пре н.е. Када је у западној елонгацији, Меркур се види ниско на небу пре изласка Сунца и има ретроградно кретање близу источног руба своје привидне путање, што се дешава једном сваких 116 дана. Харис Варвоглис (2009), професор астрономије на Универзи­ тету у Солуну, примећује да, ако претпоставимо да се последњи пасаж односи на планету Меркур, то се заједно са три остале астро­ номске ознаке поклапа једном у 2000 година. Пошто је, на основу археолошких ископавања Троје, познато да је разорена око 1190. 42 пре н.е., јасно је да, ако се у деценијама пре или после ове године догодила таква астрономска коинциденција, то би била независна потврда године разарања Троје (Varvoglis 2009, стр. 3). Бајкузис и Мањаско, знајући вероватну годину разарања Тро­је и комбинујући поменуте астрономске информације које даје Хомер, размотрили су 1684 млада месеца између 1250. и 1125. пре н.е. и, користећи планетаријумски софтвер, истражили су астрономску прошлост области Јонског мора. Открили су да се потпуно помра­ чење догодило 1178. пре н.е. и да је било видљиво са Итаке. После прецизнијих прорачуна добили су да би по Јулијанском календару дан истребљена просаца био 16. април 1178. пре н.е. Ако је то тачно, и ако су Одисејева лутања трајала заиста десет година, како саоп­ штава Хомер, освајање и разарање Троје догодило се 1188. пре н.е. Бајкузис и Мањаско кажу да њихово истраживање не може без сваке сумње потврдити време Одисејевог повратка на Итаку, али свакако показује да је Хомер знао за извесне астрономске појаве које су се догодиле вековима пре његовог доба. Ако су у праву и ако је Хомер стварно „везао“ овај датум за астрономски догађај који се може проверити, онда то може помоћи историчарима да са великом прецизношћу одреде време пада Троје. Могући контрааргумент овом ставу је да би Хомеру, који је живео у 8. веку пре н.е., било тешко да опише астрономску појаву која се догодила пре више од четири столећа. Такође, мада изгледа да речи Теоклимена описују помрачење Сунца, песник вероватно жели да дâ општу слику, везујући га за мрачну судбину Пенелопи­ них просаца. Или је можда Хомер спевао овај пасаж на основу по­ мрачења које је сам доживео, и повезао то са општом ситуацијом у вези са масовним убиством. Џ. Р. Mинкел пише у часопису Scientific American: „Истраживачи кажу да се позивањем на планете и са­ звежђа у Одисеји, описује помрачење Сунца које се догодило 1178. пре н.е., скоро три века пре него што се сматра да је Хомер саздао причу. Ако је то тачно, налаз би указивао да је древни песник изне­ нађујуће детаљно познавао астрономију... Грчки учени људи Плу­ тарх и Хераклит истичу идеју да је Теоклименов говор поетски опис помрачења. Они наводе помињања у причи да је дан проро­ чанства био млад месец, што би било тачно за једно помрачење. У двадесетим, истраживачи су спекулисали да је Хомер могао има­ ти на уму стварно помрачење, после прорачуна да је потпуно по­ мрачење (када Месец потпуно заклања Сунце) било видљиво 16. априла 1178. пре н.е. изнад Јонских острва, где се догађаји из Хоме­ рове поеме смештају. Ипак, идеја није заживела, пошто су се први грчки астрономски записи појавили вековима после тога“ (Minkel 2008). 43 Напомињемо да се неодређено помињање „неких истражива­ ча“ из двадесетих година у горњем пасажу у ствари односи на Шоха (Schoch, 1926a, b, c), који је први одредио 16. април 1178. пре н.е. као датум потпуног помрачења Сунца, повезаног са Теоклиме­но­ вим речима, као и на Нојгебауера (Neugebauer, 1929). ЗАКЉУЧЦИ Хомеров козмолошки модел, који бележи погледе његовог вре­ мена, или можда чак и старије, преживео је у Јонији вековима после његове смрти. Стварајући највероватније у 8. веку пре н.е., Хомер предста­ вља Земљу као диск са свих страна окружен воденим Океаном. Зве­ здано небо је чврста купола која се мора придржавати да не би пала, док испод Земље постоји подземни свет Хад, који је исто то­ лико далеко од Земље као и небо. У Хомеровим еповима не помињу се све планете познате у антици, али постоји убедљива чињеница да су њихове особине и повезаност са променом изгледа неба са проласком времена биле широко познате после великог броја емпиријских посматрања. Може се рећи, као закључак, да хомерски извори показују да су поједина сазвежђа и небеске појаве били познати старим Грцима тога времена. Известан број звезда је био именован и биле су тако познате да су коришћене за поређења у односу на богове и људе. Занимљива је чињеница да постоје звезде и сазвежђа које Хомер помиње под потпуно истим именима као што су данашња. У Илијади, први пут се нека звезда помиње у Певању 5 (5), где је Сиријус представљен као јесења звезда; изгледа природно да је прва поменута звезда најсјајнија на ноћном небу. Богатији астро­ номски садржај је у опису Ахилејевог штита (XVIII 478–488). Хо­ мер каже да су на њему били насликани Орион, Хијаде, Плејаде и Медвед или Кола, „која се окрећу увек на истом месту, гледајући на Орион“ и никада не додирујући Океан. То је изгледа јасна назна­ ка да је ово сазвежђе циркумполарно и увек видљиво са географских ширина где се епска прича одиграва. То Медведа чини погодном, лако видљивом помоћи за оријентацију, тако да би његово укљу­ чивање у популарну поему било практично и корисно за заједни­ цу. Када идемо према крају Илијаде, Хомер опет помиње Сиријус, називајући га Орионов пас (XXII 29). У Oдисеји се помињу циркумполарне звезде и уобичајена са­ звежђа (V 279–287); овога пута, додато је и Βοώτης. 44 Тако Хомер помиње укупно три сазвежђа (циркумполарно Ursa Major, Oрион и Boötes), два отворена звездана јата тада позна­ та као сазвежђа (Плејаде и Хијаде), индиректно и најсјајнију зве­зду Сиријус (као јесењу звезду, Орионовог пса и „лошу звезду“ која љу­ дима доноси пасје врућине) и планету Венеру као звезду са старим грчким именима за Вечерњу и Јутарњу звезду. Математичар Константин Мавроматис (Konstantinos Mavrom­ matis, 2000) претпоставља да је „звезда“ која се без имена помиње у Одисеји („Јер му је казала да увек ту звезду држи са леве стране док плови“, (Oд., 276) вероватно поларна звезда тога доба. Астро­ ном Харитон Томбулидис (Chariton Tomboulidis, 2008) помиње да се у Илијади IV богиња Атина пореди са „блештавом“ звездом: „Са врхова Олимпа она је јурнула као звезда коју су Хроновићи ба­ цили људима као знак... ...сјајна звезда и безбројни блескови што су бачени“ (IV 75–78). Вероватно Хомер овде алудира на падајућу звезду или метеор; такве „звезде“ требало би много чешће да се виде на веома тамном небу старе Грчке. У Oдисеји такође се веома јасно помињу солстицији (xv 403– 404) и један вероватни опис треперења звезда (xii 318). Коначно, мада помрачења Сунца и Месеца нису експлицитно помињана у хомерским еповима, било је сугерисано (Baikouzis и Magnasco, 2008) да у Одисеји (XX 356–357) Хомер алудира на пот­ пуно помрачење Сунца, одакле се чак може извући датум Одисеје­ вог повратка на Итаку. Ту треба бити опрезан да се не би помешале поетичке метафоре са стварним астрономским догађајем, по­што је Хомер живео четири века после помрачења 16. априла 1178. пре н.е. Чињеница је да постоји само један случај да се користе звезде или сазвежђа за оријентацију у хомерским текстовима (Oдисеја, 271–277). Задатак да се астрономија доведе до практичних приме­ на предузео је Хесиод, пола столећа касније, својим делом Послови и дани, које је пружило грчком народу први календар земљораднич­ ких послова, водич за сезонске активности заснован на хелијак­ тичком изласку или заласку различитих звезда, сазвежђа или јата Плејада. Хомерску астрономску књижевну традицију следило је неко­ лико старих грчких аутора, као што је Хесиод са својим делима Послови и дани и Хераклов штит, песник трагичар Есхил у траге­ дији Aгамемнон, Aполоније са Родоса у Aргонаутици, Eратостен из Кирене, Ноно и чак византијска принцеза Ана Комнина у Aлек­ сијади. 45 Сва ова навођења указују да бар од древне Грчке, почевши са Орфичким химнама и Хомеровим еповима па до наших дана, неке звезде и сазвежђа носе потпуно иста имена. ЛИТЕРАТУРА Aeschylus, 2000, Agamemnon. Daedalus-Zacharopoulos Publications, Athens [in Greek]. Allen, R. H., 1963, Star Names – Their Lore and Meaning, Constable & Co., London. Apollonius of Rhodes, 1988, Argonautics. Kardamitsa Publications, Athens [in Greek]. Aristotle, 1952. Meteorologica. Heinemann, London (The Loeb Classical Li­ brary; English Translation by H. D. P. Lee). Baikouzis, C. and Magnasco, M. O., July 1, 2008, “Is an eclipse described in the Odyssey?”, Proceedings of the National Academy of Sciences, 105: 8823. Bible: The New International version Bible, 1984, Zondervan Bible Publishers, Grand Rapids, Michigan, U.S.A. Comnene, Anna, 2005, Alexias, Books I to XV. Agra Publications, Athens [in Greek]. Cotsakis, D., 1976, The Pioneers of Science and the Creation of the World. Zoe Publications, Athens [in Greek]. Dicks, D. R., 1970, Early Greek Astronomy to Aristotle. Thames & Hudson, United Kingdom. Flanders, T., 2007, “Did the Greeks, in Homer’s time, name a constellation or asterism after Achilles?”, Sky and Telescope, Vol. 114, No. 8, p. 82. Gendler, J. R., 1984, “Jupiter-Saturn Conjunctions in Homer’s Odyssey and Iliad”, Bull. American Astron. Soc., Vol. 16, p. 49. Genuth, S. S., 1992, “Astronomical imagery in a passage of Homer”, J. Hist. Astron., Vol. 23, p. 293. Eratosthenes, 1997, Catasterismoi. Trans. By Theony Contos in Star Myths of the Greeks and Romans: A Sourcebook. Phanes Press, Grand Rapids. Hesiod, 1914, The Homeric Hymns and Homerica (Theogony). Heinemann, London (The Loeb Classical Library; English translation by Hugh G. Evelyn-White, reprinted 1954). Hesiod and Apollonius of Rhodes, 2005, Theogony, Works and Days, Shield of Hercules, Argonautics. Zetros Publications, Thessaloniki [in Greek]. Homer, 1924, The Iliad. Heinemann, London (The Loeb Classical Library; English translation by A. T. Murray, 1954). Homer, 1919, The Odyssey. Heinemann, London (The Loeb Classical Library; English translation by A. T. Murray, revised by G. E. Dimock, reprinted 1995). Kirk, G. S., Raven, J. E., and Schofield, M., 1995, The Presocratic Philosophers. A critical History with a selection of Texts, Cambridge University Press (First printed 1883) 46 Konstantopoulos, P., 1998, Homeric Greeks, 2 vols. Metron Publications. Athens [in Greek]. Lorimer, H. L., 1951, “Stars and Constellations in Homer and Hesiod”, The Annual of the British School in Athens, vol. 46, pp. 86–101. Lovi, G., 1989, “Stargazing with Homer”, Sky and Telescope, Vol. 77, No. 1, January, p. 57. Mavrommatis, K., April 2000, Ouranos No. 35, Volos, p. 114 [in Greek]. Minkel J. R., June 23, 2008, “Homer’s Odyssey Said to Document 3,200 Year-Old Eclipse – Clues in the text hint that the poet knew his astronomy”. Scientific American (http://www.scientificamerican.com/article.cfm?id= homers-odyssey-may-document-eclipse). Mireaux, E., 1959, Daily Life in the Time of Homer. Transl. Iris Sells, The Macmillan Company, New York. Nonnus, Dionysiaca, (s.d.), Transl. E. Darviri, Ancient Authors Series, Geor­ giades-Elliniki Agoge Publications, Athens, [in Greek]. Neugebauer, P. V., 1929, Astronomische Chronologie, Verlag W. de Gruyter, Berlin. Orphic Hymns, 2006, Ideotheatro Publications, Athens [in Greek]. Petrides, S., 2002, The Orphic Hymns – Astronomy in the Age of Ice, (author’s publ.), Athens. Petrides, S., 2005, Orpheus’ Argonautica – A dissertation on seafaring of the late Pleistocene, (author’s publ.), Athens. Schoch, C., 1926a, “The eclipse of Odysseus”, The Observatory, 49, p. 19. Schoch, C., 1926b, Die Sterne, 6, p. 88. Schoch, C., 1926c, Die sechs griechischen Dichter-Finsternisse, Steglitz, Selbst­ verlag, Berlin. The Iliad, 1950, Trans. by E. V. Rieu, Penguin Books, New York. Theochares, P., 12–13 May, 1995, The pyramids of Argolis and their dating, 11th Panhellenic Conference, Nafplio [in Greek]. Theodossiou, E., Danezis, E., 1991, The Stars and their Myths – Introduction to Uranography, Diavlos Publications, Athens [in Greek]. Theognis, 1997, Lyrical poems ΙΙΙ. Epikairotita Publications, Athens [in Greek]. Tomboulidis, C., April 2008, Ouranos No. 67, Volos, p. 132 [in Greek]. Trypanis, Κ. Α., 1975, The Homeric epics. Prometheus-Hestia Publ., Athens [in Greek]. Varvoglis, H., Sunday September 6, 2009, “Pharmacology and Astronomy in Odyssey”. BemaScience, History, p. 3 [in Greek]. Walker, G. J., 1872, “Astronomical allusions in Homer, Dante, Shakespeare and Milton”, The Astronomical Register, No. 118, 229. Wender, D., 1984, Hesiod and Theognis, Penguin Books, New York. Wood, F. & Wood, K., 1999, Homer’s Secret Iliad: The Epic of the Night Skies Decoded. London: John Murray, Albemarle Street, p. 199. 47 Efstratios Th. Theodossiou, Vassilios N. Manimanis, Petros Mantarakis, Milan S. Dimitrijević АSTRONOMY AND CONSTELLATIONS IN HOMERIC ILIAD AND ODYSSEY Summary The Iliad and the Odyssey, in addition to their supreme status as cornerstones of world literature, they are a rich source of information about the scientific and technological knowledge of ancient Greeks in both pre-Homeric and Homeric times. The two Homeric epic poems, dated in the 8th century BC, include, inter alia, a wealth of astronomical elements, informing about the Earth, the Sky, the stars and constellations such as Ursa Major, Boötes, Orion, Sirius, the Pleiades and the Hyades. They also offer a more erudite image of Homer, which reflects the cosmological views of his period. The model of the Universe that is presented is continuous and has three levels: the lower level corresponds to the underworld, the middle one to the Earth and the upper one to the sky. The cosmological model and astronomical elements presented in Iliad and Odissey are considered in this work. Key words: History of Astronomy, Homer, Antique cosmology 48 UDC 808.5(38) Livio Rossetti Università degli Studi di Perugia IL LOGOS AMARTUROS ABSTRACT: Amarturos è un tipo di discorso dicanico, quello in cui l’oratore sostiene l’accusa relativamente a fatti per i quali non siano disponibili dei testimoni oculari né evidenze materiali di rilievo. Si intuisce facilmente che è arduo costruire un discorso convincente su basi così gracili ma, proprio per il suo carattere di sfida, il logos amarturos ha avuto grande sviluppo nei secoli V e IV a.C., tanto da essere percepito come un ambito elettivo dell’arte della persuasione da parte di intellettuali come Protagora, Antifonte, Gorgia, Euripide, Andocide, Isocrate, Lisia, Antistene, Demostene, Aristotele e altri, ma è rimasto tenacemente in ombra. Perciò merita di essere riscoperto e a tale scopo viene qui proposta una panoramica sugli usi del logos amarturos da parte di questi ed altri autori. KEYWORDS: Logos amarturos, rhetoric, indirect proof, Protagoras, Antiphon, Gorgias, Euripides, Andocides, Isocrates, Lysias, Antisthenes, De­ mosthenes, Aristotle. UN GENERE LETTERARIO DIMENTICATO Una ricerca intorno alla parola amarturos o amartyros tramite Google dà risultati straordinariamente deludenti: bibliografia prossima a zero e menzione del solo logos che reca la qualifica di amarturos già nel titolo: l’or. XXI di Isocrate. Arrivare ad appurare tramite Google che sul logos amarturos scrissero un libro (o un opuscolo) il socratico Antistene e, successivamente, Speusippo, il successore di Platone alla guida dell’Accademia, è già virtualmente impossibile. Eppure non è ignoto che già Antifonte si era cimentato in una esemplare vertenza amarturos con la sua terza tetralogia. Del resto anche Gorgia si era distinto quale maestro nella costruzione di logoi amarturoi. Il suo Palamede è anzi paradigmatico perché qui l’oratore supplisce 49 alla supposta mancanza di prove (testimoniali e/o materiali) ricorrendo unicamente ad argomenti di mera plausibilità – “se anche avessi voluto tradire, non avrei potuto farlo”; “Se anche fossi stato capace di tradire, non avrei potuto desiderare di farlo”; “L’accusatore si contraddice” – che sono tutti pensati per valere anche in assenza di prove dirette. Significativamente, lo stesso Antifonte ha fatto ricorso all’argo­ mento della contraddizione anche in un punto cruciale del suo discorso più ammirato, quello in difesa di se stesso nel 411 a.C. Egli impostò il ragionamento partendo dal presupposto che non ci fossero prove dirette del suo diretto coinvolgimento nel colpo di stato oligarchico e tentò di smontare l’accusa appoggiandosi unicamente ad argomenti fondati sulla verosimiglianza, e in particolare sulla contraddizione (“non potete pensare che, essendo io logografo e fondando la mia ricchezza su quei clienti che competono liberamente in tribunale, io possa aver voluto distruggere la democrazia e con ciò stesso compromettere proprio la mia principale fonte di ricchezza”1). Antifonte impostò dunque la sua ultima – e falli­ mentare – autodifesa proprio come un logos amarturos, ma utilizzando come argomento principe uno degli argomenti addotti da Gorgia nel Palamede. Questa circostanza fa pensare che il logos amarturos costi­ tuisse, all’epoca, una risorsa innovativa e, spesso, vincente. Non è tutto, poiché la stessa nascita dell’arte oratoria in Grecia viene concordemente associata proprio all’ideazione di modi plausibili per ovviare alla mancanza di testimoni oculari (martures) con il ragiona­ mento (logos). Ma di ciò più avanti. Già sulla base di queste prime indicazioni si intuisce che, almeno nella Grecia classica, il logos amarturos trovò condizioni favorevoli per diventare un elemento qualificante dell’abilità dei retori, o addirittura il punto di forza, proprio per il fatto di poter costruire un’accusa o una difesa credibili anche in assenza di prove ‘oggettive’. La scelta di con­ ferire il potere di emettere le sentenze a vaste giurie popolari implicava che i giudici fossero per definizione incompetenti riguardo alla legge, disinformati riguardo al fatto2, obbligati ad ascoltare in relativo silenzio, esposti al rischio di essere colti di sorpresa e messi in condizione di votare senza potersi consultare, quindi anche senza nessuna possibilità di motivare il verdetto. Infatti, per poter funzionare, sembrò necesario 1 Ho solo provato a riformulare alcuni interrogativi retorici che figurano nel seguente testo papiraceo (papiro di Ginevra inv. 264bis-267, fr. A, II 22–, ed. Funghi-Decleva Caizzi): οὔκουν ἐν | μὲν τη̑ι ολι|γαρχίαι οὐκ ἂν | ἠ̑ν μοι [τ]ου̑το, || [ἐ]ν δ[ὲ; τη̑ι δη]|[μο]κρα[τίαι πά]λ]αι ὁ κρ[ατω̑ν | εἰμι ἐγώ, εἰδὼ[ς | του̑ λέγειν. ἐν | μὲν τη̑ι ὀλι|γαρχίαι [ο]ὐδ[ε]|νοi ἔμ[ελλο[ν] | ἄ[ξιοi ἔσεσθα[ι], | ἐν δὲ τη̑ι δη|μοκρατ[ί]αι | πολλοου̑; ϕέρ[ε] | δὴ πω̑i εἰκό[ς] | ἐστιν [ε]μὲ ὀλ[ι]|γαρχίαi ἐπιθυμει̑ ν; πότε|ρον ταυ̑τα ἐκ|λογίζεσθαι | οὐκ οἱ̑ όi τ᾿ εἰ[᾿μὶ] | η῍ οὐ γιγνω´|σκειν τὰ λ[υσι]|τελου̑ντ[α ἐ]’|μαυτω̑ι [ | αθη[ 2 È su questa idea che ruota l’Aiace di Antistene. 50 prevedere che le giurie popolari fossero chiamate ad emettere un verdetto del tutto elementare (colpevole o innocente, condannato alla sanzione A o alla sanzione B). In tali condizioni si può capire che gli argomenti di mera verosimiglianza avessero ampio spazio e che questa situazione si potesse trasformare in un eccellente terreno di coltura del logos amarturos. LA ‘PREISTORIA’ DEL LOGOS AMARTUROS Può sorprendere, ma amarturos è anche la vertenza attorno alla quale ruota il IV inno omerico: l’Inno a Hermes, che viene ora datato, per lo più, al V anziché al VI secolo a.C.3 Vi si racconta di Hermes neonato che, divenuto un ragazzone in meno di ventiquattr’ore, effettua un imponente abigeato ai danni di Apollo, si adopera quindi per non lasciare tracce riconoscibili e a tale scopo decide di farsi ritrovare nella culla, come se fosse ancora un normale neonato. Nonostante simili apparenze, Apollo perviene a rilevare alcuni indizi di colpevolezza e di imputare il furto proprio a questo anomalo neonato. Senonché la circostanza con­ sente al ladro di negare, adducendo appunto che è un neonato e che un neonato non avrebbe potuto rendersi colpevole di un impegnativo abi­ geato (v. 376 s.: “ma io sono nato appena ieri, e quello lo sa anche lui, né sono simile in qualcosa ad un ladro di buoi, che dev’essere pieno di forza”). La vicenda evolve bonariamente per ragioni che qui non inte­ ressano. Rimane che Hermes non ammette mai di aver rubato e continua a farsi scudo della sua condizione neonatale, eretta in prova presunta­ mente palmare della propria estraneità al fatto. Il dato importante è che né Apollo né Zeus si lasciano persuadere (cioè ingannare) da Hermes, ma non perché sappiano produrre un con­ tro-argomento in grado di demolire l’argomento addotto come prova palmare, bensì in forza di un testimone oculare appena un po’ reticente e di una serie di indizi che si presume siano sostanzialmente inequivo­ cabili. Nella storia si intrecciano, pertanto, un processo normale, in cui non mancano indizi in base ai quali incolpare il vero colpevole, e un processo anomalo in cui, in assenza di prove dirette, la mera verosimi­ glianza campeggia e si impone. Ora questo è precisamente lo standard del logos amarturos. Rispetto alle astuzie e agli inganni narrati dalla poesia epica ante­ riore, qui prende forma un’idea fortemente innovativa: il poeta ha pensato di rappresentare il ‘colpevole’ nell’atto di fornire argomenti per discol­ parsi in una situazione caratterizzata dall’assenza (presunta, invero, perché 3 Ricordo che l’Inno a Hermes è stato ripreso da Sofocle negli Ichneutai. 51 solo apparente) di testimoni oculari o altre prove dirette a suo carico. Sembra dunque che l’inno abbia reso forma in una società in cui si rite­ neva che un argomento pretestuoso, purché abbia tutte le apparenze della fondatezza, potesse ben essere in grado di tener testa validamente all’accusa. Dietro al mythos e alla componente giocosa propongo perciò di intravedere una modalità piuttosto precisa di amministrare la giustizia. In effetti sembra che sussista una relazione piuttoso stretta fra il logos amarturos e gli esordi dell’oratoria giudiziaria in relazione all’uso, che si affermò almeno a Siracusa e Atene intorno al 460 a.C., di affidare il verdetto a delle giurie popolari con le specifiche sopra richiamate. Si può capire dunque che l’eccellenza nell’oratoria dicanica si manifestasse non tanto nel modo di ricostruire i fatti o di raccogliere delle testi­ monianze, quanto piuttosto nel saper costruire argomenti in grado di aggirare le peggiori difficoltà, dunque dei validi sostituti di prova con i quali le parti potessero rimediare all’eventuale carenza di evidenze testimoniali. In tali condizioni, riuscire a far passare una tesi per mani­ festamente insostenibile è insomma ‘garanzia’ di successo perché ha il potere di istituire una presunzione di inattendibilità, cioè una sorta di pre-comprensione in grado di sovrapporsi a una intera gamma di prove ed argomenti collaterali e neutralizzarli. Nel caso specifico l’argomento fondato sulla inverosimiglianza ha attitudine a rendere irrilevanti sia l’emergere di indizi sia la mancanza di testimoni oculari: per affermarsi non ha bisogno di prove circostanziali, è quindi un tipico argomento amarturos. Ebbene, le fonti riferiscono che i due ‘padri’ dell’oratoria dicanica greca, i siracusani Corace e Tisia, si sarebbero fatti un nome per aver saputo giocare sulla supposta inidoneità fisica dell’imputato a commet­ tere il reato di cui lo si accusa: un uomo di corporatura gracile è accu­ sato di aver aggredito un uomo di corporatura ben più robusta in luogo appartato e senza testimoni, e questi nega il fatto adducendo che la sua minore prestanza fisica dimostra che non può essere stato lui a fungere da aggressore. Ma la controparte fa valere il contrario: l’aggressore ha aggredito proprio confidando sulla facilità con cui poteva essere creduto, se avesse negato di averlo fatto. Rispetto all’Inno a Hermes notiamo che anche i due siracusani fanno valere l’inidoneità fisica, ma introducendo un’arguta inversione del ragionamento. Non per nulla ai due maestri siracusani viene da qualche fonte riferita anche la geniale storia che più spesso va sotto il nome di Protagora ed Evatlo4. Quest’altra disputa verte sul mancato pagamento dell’onorario 4 L’evidenza testuale più rotonda è offerta da Sesto Empirico (Math. II 96–99), ma degni di nota sono anche Quintil. III 1.10, Apul. Flor. 18.19–20, Gell. N.A. V 10 e Lucian. Vit. Auctio 22. La letteratura pertinente va dal Mutua de Protagorae et Evathli sophismata di J. F. Alefeld (Giessen 1730) e dal Protagoras und Euathlus. Ein Prozess, di K. F. Göschel (in Zerstreute 52 da parte dell’allievo. Le fonti riferiscono che l’allievo avrebbe proposto e il docente avrebbe accettato che il corso venisse impartito e che il pagamento del previsto onorario venisse dilazionato fino al momento in cui l’allievo, debitamente addestrato, fosse stato in grado di vincere la sua prima causa. Il corso ha luogo e l’allievo apprende ma, una volta terminato il corso, l’allievo si astiene dal tentar di esercitare la profes­ sione di consulente legale, e su questa base omette (o si rifiuta) di pagare l’onorario pattuito. Dopo qualche tempo, il docente, deciso a recuperare la somma, avrebbe posto il suo ex-allievo di fronte al seguente dilemma: “bada, che se ti cito in giudizio, e se i giudici mi daranno ragione, tu mi dovrai pagare in esecuzione della sentenza; ma se i giudici dovessero dare ragione a te, tu dovresti ugualmente pagarmi l’onorario perché, a quel punto, ti troveresti ad aver vinto la tua prima causa (quindi è nel tuo interesse pagarmi subito allo scopo di evitare, se non altro, i maggiori oneri che deriverebbero da un eventuale ricorso al giudizio)”. Replica sagace dell’allievo: “andiamo pure in tribunale, ma sia chiaro che non pagherò comunque, perché se i giudici mi daranno ragione, il contratto si intenderà annullato; se poi mi daranno torto, risulterà che devo ancora vincere la mia prima causa e quindi, in virtù del contratto, non ti dovrò nulla”. L’argomento e il contro-argomento appaiono chiaramente addotti nel presupposto che la disambiguazione dell’accordo stipulato anni addietro sia non solo difficile da effettuare ma anche non necessaria in quanto il ragionamento è comunque in grado di produrre una supposta prova palmare, tale da spiazzare la controparte, forse far sorridere i giudici, e quindi sbloccare la vertenza indipendentemente da ogni altra possibile considerazione. Intuitiva l’analogia con le dispute amarturos dovuta al fatto di basarsi su intese orali. I due modelli di ragionamento associati a Corace e Tisia eviden­ ziano una considerevole duttilità: a caratterizzarli è un tasso eccezional­ mente alto di reversibilità dell’argomentazione, tale da dar luogo a una geniale situazione di stallo. La circostanza armonizza bene con le notizie secondo cui Corace passò ad insegnare l’abilità dialettica di cui aveva dato ampia prova come (avvocato o) logografo, e soprattutto presenta un apprezzabile punto di contatto con l’ideazione di una prima serie di antilogie da parte di Protagora, evento che viene comunemente associato al decollo della Sofistica. Su Corace e Tisia sappiamo dunque ben poco. In compenso l’ideaguida che accomuna questo poco parrebbe ben espressa da Platone Blätter Zweiter Theil, Schleusingen 1835, 266–322) fino al Korax and Tisias di A.W. Verrall (Journal of Philology 9, 1880, 197–210 e una interessante memoria inedita del Passeron (1970, dove peraltro si parla di Evalthe). Ricordo inoltre Goossens 1977 (che parla di Eulathus), Lenzen 1977 (che parla di Euathus), Tordesillas 1986, Strangas 1988 e il non poco materiale ormai disponibile nel circuito web. 53 allorché scrive che per imparare a parlare in pubblico si dovrebbe ricer­ care non ciò che è giusto, ma ciò che può sembrare giusto, e sembrarlo plēthēi, hoiper dikasousin, “agli occhi della moltitudine che poi giudi­ cherà”, perché – aggiunge – è da queste cose che scaturisce la persuasione (Phaedr. 260a1–4; cf. 267a6–7 e 273a7–b1). Questa plausibilità apparente viene notoriamente denominata eikos (plausibile, verosimile in quanto distinto da ciò che è o potrebbe essere propriamente accertato). Ricorrere all’eikos equivale appunto ad erigere degli indizi relativamente generici in chiave di lettura della vicenda su cui i dicasti sono chiamati a pro­ nunciarsi, ed è questa la strategia che venne prontamente recepita in ambiente attico, e recepita come paradigmatica, cioè come schema che identifica una intera classe di discorsi e di forme di eccellenza nell’ar­ gomentare in contesto dicanico. Appare insomma assai verosimile che il logos amarturos sia stato strettamente associato alla nascita della retorica greca intesa quale abilità professionalizzata e che in esso si sia volentieri additato, per decenni, un qualificante epangelma per chi avesse voluto proporsi come logografo. Del resto, al logos amarturos si dovrebbe riconoscere un posto di rilievo non solo nella storia della retorica greca ma anche nella storia del movimento sofistico e, per le ragoni che verranno indicate più avanti al § 5, nella ‘preistoria’ della logica. TRACCE DEL LOGOS AMARTUROS NEL TEATRO TRAGICO Il teatro tragico offre almeno un’opera, l’Ippolito di Euripide (anno 428 a.C.), in cui prende forma una situazione inequivocabilmente conno­ tata dalla difficoltà di reperire prove ‘oggettive’ e, conseguentemente, dalla ricerca di possibili sostituti. L’Ippolito propone fra l’altro la scena in cui Teseo esibisce la tavoletta che era legata al braccio di Fedra, ormai deceduta, e inveisce contro Ippolito, accusato di averla insidiata. Per Teseo, nonostante la considerazione in cui aveva sempre tenuto il giovane su cui ora grava l’accusa di incesto, non c’è motivo di dubitare dell’attendibilità del documento, e si può capire che egli metta le mani avanti, offrendo una confutazione preventiva degli argomenti cui, egli teme, Ippolito non mancherà di appellarsi. Date le circostanze, Ippolito non può non pensare a una calunnia ben costruita e temibile, anche se non è supportata da evidenze specifiche, ed è degno di nota, in questo contesto, il v. 939 s. – “se chi vien dopo sarà infinitamente più scaltro e perverso di chi l’ha preceduto (eis huperbolē panourgos)” – in quanto evoca appunto le sempre nuove possibilità di carpire l’altrui buona fede. Pure interessante è la prima reazione di Ippo­ lito, che si appella a un topos, forse già presente nell’oratoria dicanica: 54 “di fronte alla folla io mi perdo facilmente, ma non a tu per tu, e debbo per forza replicarti, cominciando da dove tu mi hai inferto il primo colpo, sicuro di annientarmi, sicuro che non avrei saputo in alcun modo antilegein; ma, primo, posso ben vantare una quantità di autenti­ che virtù, particolarmente nell’ambito toccato dall’infamante accusa che mi hai rivolto; secondo, dovresti poter esibire un movente, e moventi plausibili non ce ne sono. Vorrei avere un martur che purtroppo non c’è, ma giuro di non aver avuto nemmeno la più remota intenzione di fare ciò di cui mi si accusa. E ipotizzo una penosa debolezza da parte di Fedra” (sintesi dei vv. 983–1035). “Incantatore! stregone!”, ribatte Teseo (v. 1038), e Ippolito: “Ma il giuramento, la pistis (la fiducia o, forse, l’indizio, l’inferenza), o i pro­ nunciamenti degli indovini non significano più nulla? ... O casa, potessi testimoniare almeno tu!” (vv. 1055 s. e 1074 s.). Al che Teseo gli rin­ faccia di appellarsi, per l’appunto a dei testimoni che non potrebbero testimoniare (aphanous marturas), quando a parlare un linguaggio ine­ quivocabile è invece un biglietto della vittima (v. 1076 s.). Non ci vorrà meno dell’intervento diretto della dea per ristabilire la verità, quindi l’onorabilità dell’imputato. La speciale rilevanza di questi passaggi fa sì che la tragedia accenda un potente riflettore sulla virtuale impotenza della certezza soggettiva di fronte ad un dato oggettivo non attendibile ma, non per questo, meno determinante nell’accreditare una ‘lettura’ stravolta della realtà – cioè di fronte ad una calunnia ben costruita – e delle limitate ma pur sempre significative risorse del logos anche in casi così estremi. Pertanto questa tragedia è di speciale aiuto ad apprezzare la creatività di quei logografi che riescono a sbloccare la situazione anche nei casi in cui sarebbe forte la tentazione di arrendersi fatalisticamente alla forza delle circostanze. In effetti l’eroe euripideo non rinuncia ad argomentare come meglio può, ma dimostrando di non disporre di armi particolarmente affilate (perché egli non è un professionista della parola). Che prendano forma situazioni comparabili negli altri spettacoli tragici e comici a noi noti è per lo meno dubbio. LA ‘NATURALIZZAZIONE’ DEL LOGOS AMARTUROS AD ATENE. ANTIFONTE (E ANDOCIDE) Posteriori all’Ippolito, ma forse di un solo decennio, dovrebbero essere i due scritti paradigmatici sul logos amarturos che la Grecia classica ci ha lasciato: una delle Tetralogie di Antifonte e il Palamede di Gorgia. Sono due scritti di taglio dichiaratamente epidittico, per la cui 55 data di composizione ci si deve però limitare a congetture relativamente labili, che meritano di essere illustrati in modo non troppo sommario. Anche la prima tetralogia di Antifonte5 è, a suo modo, un prototipo: è il primo logos amarturos che possiamo leggere per intero nella forma in cui è stato composto e di cui si conosca l’autore, ed è il solo logos amarturos ad articolarsi in accusa, difesa e relative repliche. Oltre a proporre un esemplare repertorio di pertinenti inferenze fondate sulla mera verosimiglianza, qui Antifonte indugia nell’opporre verosimile a verosimile e articola una interessante riflessione sulle condizioni di affidabilità degli argomenti chiamati a surrogare la mancanza di testi­ moni oculari del delitto considerato. La situazione ipotizzata è, per l’appunto, un reato perpetrato sulla pubblica via, di notte e senza testimoni: un omicidio. Antifonte assume che il solo testi­mone oculare fosse lo schiavo della vittima e che i parenti dell’ucciso abbiano fatto appena in tempo a sottoporlo ad un sommario interrogatorio prima che morisse anche lui per le ferite riportate durante la colluttazione. Accusatore e imputato, perciò, competono nel valutare l’affidabilità di quanto riferito dai pa­renti della vittima riguardo alle dichiarazioni dello schiavo (dichiarazioni che non sono note anche ad altri), e così pure nell’impostare una discussione sulla legittimità teorica del ricorso circostanziato ad argomenti di mera verosimiglianza. Premesso che “Non è difficile trovare le prove dei crimini archi­ tettati dal primo venuto; ma se ne sono autori individui ben dotati ... è arduo sia smascherarli sia mostrare la loro colpevolezza” (1.16), l’accusa provvede a delineare la fattispecie pertinente per mezzo di un argomento per esclusione che permette di scartare tutta una serie di eventualità astrattamente ipotizzabili: l’omicida non doveva essere un ladro, perché non sottrasse la borsa alla vittima; non doveva essere un ubriacone fuori di sé, perché altrimenti i compagni di bevute l’avrebbero riconosciuto; non dovette uccidere per me­ro scambio di persona, perché se la prese anche con il servo; né l’omicidio do­vette scaturire da una rissa, perché è stato commesso a tarda notte e in luogo solitario. Ergo si deve pensare ad un agguato, ad una ven­detta. “Chi allora è più verosimile che lo aggredisse, di uno che abbia già subito gravi offese, e che si aspetti di subirne di ancora maggiori? È in queste condizioni che si trova l’impu­ tato” (1.4 s.). Seguono l’evocazione della testimonianza resa dallo schiavo sopravvissuto solo per poche ore al suo padrone e una riflessione di questo tenore: “Sarebbe impossibile dimostrare la colpevolezza degli autori di un delitto premeditato, se non si potesse farlo né in base ai 5 Ricordo che la fortunata tesi dell’esistenza di due Antifonti è in vistoso declino: al riguardo v. ad es. Narcy 1989. 6 Trad. F. Decleva Caizzi. In corsivo le rare deviazioni dalla sua traduzione. 56 testimoni né in base alle verosimiglianze, e non è nel vostro interesse” che un simile delitto rimanga impunito (1.9 s.). A sua volta l’imputato incomincia col ridefinire i termini della sua relazione con la persona uccisa: “a me quell’uomo, da vivo, distrusse la casa; da morto, anche se riuscirò a farmi assolvere, mi ha gettato addosso un numero sufficiente di dolori e di preoccupazioni” (2.2). Passa quindi a sostenere che l’accusa si fon­da su una valutazione contraddit­ toria della personalità dell’indiziato: egli sa­rebbe stato al tempo stesso furbo (per aver ricercato un luogo appartato ed aver soppresso l’unico testimone oculare) e sprovveduto (per aver sot­tovalutato il rischio di essere prontamente indiziato), ed argomenta che un’accusa così concepita è del tutto inaffidabile. L’imputato passa poi ad un argomento molto prossimo al topos dei siracusani: essendo nota l’inimicizia, non potevo non sapere in anticipo che, in caso di omicidio, sarei stato io l’indiziato numero uno, quindi è impensabile che io non mi sia guar­dato dal compromettermi in modo così ingenuo (2.3). L’imputato argomenta inoltre che il procedimento per esclusione è stato mal condotto, in quanto può ben essere accaduto che la vittima sia stata uccisa per gli abiti, anche se i responsabili, spaventati dal soprag­ giungere di altre persone, non fecero in tempo a spogliarlo (2.5), e anche altre spiegazioni alternative sono tutt’altro che improponibili. Si argo­ menta poi che la testimonianza resa dallo schiavo spaventato non può provare alcunché, essendo verosimile che egli si sia limitato ad un generico cenno di assenso di fronte alle congetture precipitosamente e minacciosamente formulate dai parenti della vittima; seguono quindi uno spunto sulla dubbia attendibilità di simili testimonianze e una con­ siderazione di carattere più generale, assai rappresentativa: per quanto eikos possa ritenersi ciò che ha sostenuto l’accusa, l’insieme degli argo­ menti addotti a discarico deve ritenersi eikoteron (2.7 s.). In sede di replica, l’accusa annuncia: “Nel discorso precedente vi abbiamo dimostrato che egli uccise la vittima; ora cercheremo di provare che la sua difesa non è valida” (3.1), poi adduce, fra l’altro, che l’omicida dovrebbe aver agito di persona e da solo allo scopo di non essere poi denunciato come mandante dai suoi stessi complici (3.5), che la ric­ chezza dell’imputato non potrebbe dimostrare la sua estraneità al fatto perché egli aveva motivo di temere la perdita dei suoi beni (3.8) e che, “affermando che gli assassini sono non quelli che è verosimile abbiano ucciso, ma quelli che realmente l’hanno fatto, dici bene, se però fosse chiaro chi furono gli uccisori; ma poiché non risulta chi uccise, e costui è stato convinto colpevole in base alle verosimiglianze, egli e nessun altro va considerato suo uccisore” (ibid.). La serie dei discorsi si conclude con la replica dell’imputato. Questi, premesso che i parenti dell’ucciso, pur atteggiandosi a vendicatori del 57 crimine, forse addirittura proteggono chi va veramente sospettato, e che d’altra parte non è a lui che spetta di scoprire il colpevole, ma unica­ mente di difendersi (4.2 s.), riaffema il dubbio valore processuale della testimonianza resa dal servo morente (4.6 s.) per poi produrre una sorta di alibi, di cui però non sembra cogliere appieno la forza probante: “Tutti gli schiavi e le schiave che ho, li metto a disposizione perché siano torturati; e se risulterà che quella notte non ero in casa a dormire o ero uscito da qualche parte, ammetterò di essere l’assassino. Quale notte fosse non è difficile a stabilirsi, perché l’uomo morì il giorno delle Dipolie (una celebrazione in onore di Zeus)” (4.8). Si noti la vastità del campionario proposto e la sua intuitiva rispon­ denza al bisogno di imparare sia a far parlare gli indizi (v. spec. le sezioni 1.4 s. e 2.5 s.), sia ad accreditare la mera verosimiglianza come surrogato di ciò che non si potrebbe altrimenti provare. L’intera serie dei quattro discorsi ruota attorno ad argomenti verosimili, come la costruzione della verosimiglianza o inverosimiglianza di due letture dell’accaduto, una delle quali pretende però di sovrapporsi a evidenze del contrario dichiarate sospette e di dissolvere la loro pretesa di credibilità. Significativo, in questo quadro, è che la difesa non provi a contestare la legittimità del ricorso all’eikos, ma accetti di mobilitarsi per escogitare un eikoteron. Qui dunque il logos amarturos ha un ruolo centrale e si configura come una sorta di insegnamento o lezione della tetralogia: qui la situazio­ ne fa esplocere la ricerca di argomenti pro e contro che siano fondati non sul fatto (né sul diritto) ma sulla verosimiglianza, dunque ad affrontare percorsi resi particolarmente impervii proprio dalla non-disponibilità di evidenze certe intorno al fatto. È interessante notare che Antifonte ha puntato sul logos amarturos anche in altri suoi discorsi e, come ho già ricordato, in particolar modo nella sua vana autodifesa del 411, quando venne poi condannato per aver tentato di abbattere la democrazia in Atene. Qui, nel pas­sa­re in rassegna i vari moventi allo scopo di mostrare l’assoluta inverosimiglianza del suo supposto coinvolgimento nel tentativo di colpo di stato, Antifonte sceglie infatti di far leva sull’eikos (“Ma insomma, come può essere eikos che io abbia desiderato l’instaurazione di un regime oligarchico? ed è davvero pensabile (hoios) che solo io tra gli ateniesi non mi renda conto di ciò che è vantaggioso?”)7. Si noti l’analogia con la rassegna delle congetture possibili che prende forma sia all’inizio della prima tetralogia (1.4) sia, più vistosamente, nel Palamede di Gorgia. Ma indiscutibilmente amarturos è anche il discorso che Antifonte ebbe occasione di predisporre per un’altra vertenza reale e particolar­ 7 58 Riprendo qui la parte finale del papiro di Ginevra (cf. nota 1). mente ardua, l’orazione che occupa il primo posto nella sezione perti­ nente del corpus degli oratori attici. In questo caso si affrontano due fratelli per parte di padre: il figlio illegittimo accusa la madre del figlio legittimo di aver fatto avvelenare suo marito, quindi il loro comune ge­ nitore, sfruttando l’ingenuità di una prostituta che all’epoca conviveva con un amico di costui, e che fu ben presto messa a morte. La prova diretta della colpevolezza non può essere data. L’uno si basa sulla parola della madre, l’altro sulla parola del padre, ma nessuno dei due propriamente sa. “E come si può pretendere di sapere con certezza una cosa del genere senza essere stati presenti? Chi prepara la morte di un congiunto predispone al meglio la prova del contrario e agisce in segreto” (§ 28). Per reperire qualche indizio si sarebbe potuto puntare sulla prostituta, ma la controparte l’ha già affidata al carnefice, forse intenzionalmente, per evitare che la prostituta fosse sottoposta a tortura e per scaricare su di lei la responsabilità dell’accaduto (§ 20). Da ciò il parlante ricava il (labile) tekmērion dell’effettiva colpevolezza della donna. Quanto poi agli schiavi, la controparte si è avvalsa delle sue facoltà per impedirlo, ma proprio questo rifiuto interessato può valere come ulte­ riore indizio di colpevolezza. Largamente amarturos è, peraltro, anche un’altra orazione di Anti­ fonte, la V, incentrata sulla storia di un uomo che risulta aver abbandonato di notte l’imbarcazione ormeggiata nel porto di Mitilene e si suppone sia stato assassinato. Antifonte assiste la persona sospettata di omicidio, che deve però fronteggiare una imputazione più generica e, in definitiva, insidiosa: kakourgia, “malefatte” (cf. il latino maleficium). L’imputato paventa il rischio che, se assolto, la controparte possa addurre che è stato assolto dall’imputazione di kakourgia ma non anche da quella di phonos (§ 19 s.; cf. § 16). La notevole complessità della vicenda comporta che il discorso sia amarturos solo da alcuni punti di vista, e sarà sufficiente riferire qui di seguito qualche passaggio rappresentativo. A parte alcuni esemplari riferimenti alla nozione di eikos in V 37, 43 e 64 s. (nel secondo dei tre passi: to eikos summachon moi estin, “la verosimiglianza è dalla mia parte”), si segnaleranno, per cominciare, i §§ 51 (“lo schiavo una prima volta mi ha accusato, ma la seconda volta no, quindi le sue dichiarazioni sono equamente distribuite, metà a carico e metà a discarico, e ci sono gli estremi per far valere il principio in dubio pro reo”), 53–56 (“a che scopo avrei dovuto mandare un biglietto per annunciare la morte della vittima, se era stato proprio il latore, da solo o con me, a perpetrare il delitto? Le ammissioni dello schiavo che, sotto tortura, ha confessato di essere l’omicida sono in contraddizione con il biglietto, allora dobbiamo prestar fede all’uno o all’altro? Per di più il biglietto è stato ritrovato solo a seguito di una seconda ispezione, effettuata dopo che lo schiavo mi 59 aveva scagionato. Ergo è verosimile che il biglietto sia contraffatto e calunnioso”), 57–59 (“non avevo nessun motivo per uccidere; semmai la vittima avrebbe avuto motivo di uccidere me”) e soprattutto 80 (“Aiutatemi; non vorrete mostrare proprio voi, ai sicofanti, come si fa a prevalere su di voi!”). Si noti che qui prende forma il tema della contra­ dizione, su cui v. più avanti. Ancor più tipico è il giro di pensieri svolto in V 65 s.: “A me che non sono colpevole si addice tutt’al più di rispondere che non sono colpevole; per chi ha commesso <il reato> è invece facile mostrare <come si sono svolti i fatti> e, se non lo fa, di proporre congetture plausibili. Ma per chi è estraneo all’accaduto è arduo emettere congetture su ciò di cui ignora tutto, e credo che ognuno di voi, se vi si chiedesse di rispondere su cose su cui non siete informati, vi limitereste a rispondere che non ne sapete nulla; se poi vi si chiedesse di essere più precisi, presumo che vi trovereste un seria difficoltà. Pertanto non mettete me alle prese con complicazioni da cui neppure voi potreste facilmente districarvi”. Questa stessa idea era stata già brevemente evocata, come abbiamo visto, in I 28, e vedremo tra un momento che compare anche nel Palamede di Gorgia. Da notare, ancora, il purissimo eikos di carattere teologico che Anti­ fonte svolge in V 82 s.: “sapete che i criminali hanno spesso causato la morte di chi stava sulla stessa nave con loro, o compromesso il buon esito dei sacrifici; invece, dopo l’evento di cui mi si accusa, il viaggio è continuato, per me e per gli altri passeggeri, nel modo più tranquillo, e lo stesso dicasi dei sacrifici cui ho presenziato”. Si tratta di uno schema argomentativo che ritroviamo nell’autodifesa di Andocide del 399. In I 112–114 e 137–139 Andocide svolge questi pensieri: la tesi accusatoria vuole che, nel corso della vicenda accaduta sedici anni prima, le “due dee” Demetra e Kore avessero indotto Ando­ cide a commettere un gesto sacrilego col preciso intento di compromet­ terlo e precostituire le condizioni per la sua condanna a morte. Andocide controbatte che quand’anche i fatti si fossero svolti come l’accusa li ha riferiti, ciò proverebbe tutt’al più il contrario, perché in quella stessa circostanza l’araldo chiese, in presenza di Andocide, chi aveva com­ messo il gesto sacrilego ed egli non fu indotto dalle dee a farsi avanti e, con ciò stesso, autodenunciarsi. Ciò prova che le due dee, lungi dal comprometterlo irreparabilmente, in quell’occasione lo hanno piuttosto protetto e salvato da morte certa. Anzi, siccome in seguito egli compì lunghi viaggi via mare, il suo essere ancora in vita prova che gli dei non vollero cogliere un’occasione così propizia per nuocergli facendolo morire in modo tale da non poter ottenere una regolare sepoltura. Ergo sono gli stessi dei ad attestare che egli non è responsabile del gesto sacrilego di cui lo si accusa. 60 La rilevanza che il logos amarturos assume in una così alta percen­ tuale di scritti antifontei pervenuti è degno di nota, al pari della maestria con cui Antifonte modula e amplifica lo schema in modi sempre nuovi. IL PALAMEDE DI GORGIA E L’USO RETORICO DELLA CONTRADIZIONE Un altro essenziale prototipo del logos amarturos è il già ricordato Palamede di Gorgia. In questo aureo discorso epidittico, dopo alcuni preliminari su cui non abbiamo motivo di indugiare in questa sede, Gorgia provvede ad inquadrare la vertenza osservando che sostenere l’accusa di alto tradi­ mento sarebbe un atto addirittura lodevole se l’accusatore sapesse con certezza che il tradimento è stato perpetrato, mentre sarebbe riprovevole se questi si limitasse a calunniare senza sapere nulla di certo, o addirit­ tura senza nessun fondamento. Ora l’imputato sa per certo di non aver tradito. Sa quindi di doversi misurare con una mera calunnia. Rischia però di rimanere senza parole, “a meno che non mi suggeriscano qualcosa la verità stessa e la presente necessità, maestre ricche più di pericoli che di espedienti”. Ma non si può conoscere un evento non verificatosi, lo si può solo congetturare, e la falsità di una simile congettura è pur sempre dimostrabile (§ 3–5). Per dimostrare l’estraneità dell’imputato ad ogni ipotesi di tradi­ mento, Gorgia imposta, come è noto, due itinerari dimostrativi comple­ mentari: primo, “quand’anche avessi voluto tradire i greci, non posso aver commesso il fatto perché non si è verificata nessuna delle precon­ dizioni senza il cui concorso sarebbe stato impossibile tradire”; secondo, “quand’anche avessi potuto tradire (ma non potevo), nessuno dei possibili moventi è minimamente plausibile”. È stato acutamente notato che il primo itinerario argomentativo istituisce una sorta di montaggio in serie e il secondo un montaggio in parallelo, che cioè i due principali nuclei argomentativi ricordano tipiche caratteristiche dei moderni impianti di illuminazione elettrica con più punti luce8. Da notare, ancora, che nella prima serie la provata non disponibilità di un solo elemento sarebbe in teoria sufficiente per inficiare l’accusa, mentre nella seconda serie l’im­ portante è dimostrare l’inconsistenza di ogni singolo movente ipotizzato, nel presupposto della presunta completezza della serie presa in esame. Un simile principio di organizzazione dell’itinerario dimostrativo ha tra l’altro il potere di associare a una solida struttura argomentativa 8 Per la ‘metafora elettrotecnica’ v. Tordesillas 1990, 242, dove l’immagine viene de­ bitamente decodificata. Nel prosieguo riproduco degli excerpta tratti dalla nota traduzione di M. Timpanaro Cardini. 61 una molteplicità di valutazioni derivate dall’esperienza comune (es. § 9 s.: supponendo un compenso in denaro, “come l’avrei celato ai miei di casa e agli altri? dove l’avrei deposto? come l’avrei custodito? ché, ado­ prandolo, mi sarei scoperto; e non adoprandolo, che vantaggio avrei avu­ to?”), il che è quanto mai efficace nell’accreditare la tesi come del tutto affidabile e, al tempo stesso, nel renderla tenacemente refrattaria all’ana­ lisi, quindi capace di gettare un potente discredito sulla tesi opposta. Ciò che risalta è la forte capacità di attrattiva dimostrata dagli argo­ menti, e il pur cospicuo procedimento per esclusione fondato sul “mon­ taggio in serie e in parallelo” non è certo l’unica arma qui messa a di­ sposizione del sagace Palamede. È infatti corroborata da non meno di tre altri argomenti un po’ più astratti, ma dotati anch’essi di grande appeal: l’impeccabile trilemma del § 22, secondo cui l’accusatore o ha potuto osservare non visto, e allora dovrebbe poter riferire molti dati precisi (1), o ha preso parte all’impresa, e in tal caso sarebbe addirittura correo (2), o è stato informato da qualcuno che vi ha preso parte, e allora non si capisce perché non abbia prodotto alcun teste a carico (3); la tesi della strutturale asimmetria dell’onus probandi: “Dirai, forse, che il non produrre tu testimoni di cose secondo te avvenute, equivale al non produrli io, di cose non avvenute. Ma non è lo stesso: perché è in certo modo impossibile testimoniare di una cosa non avvenuta ... A te ... non è riuscito di trovare non solo dei testimoni, ma neppure del falsi testimoni; mentre a me non sarebbe possibile trovarne alcuno né degli uni né degli altri”; ergo non soltanto ti fondi su delle mere congetture, ma sei cosciente di limitarti ad accreditare una verosimiglianza solo apparente (§ 23 s.); e poi ancora la tesi secondo cui l’accusa è caduta in evidente con­ traddizione in quanto ha presentato l’imputato come furbissimo ma anche come sciocco fino all’autolesionismo (§ 25 s.). Quest’ultimo passaggio è degno di speciale nota, e non solo perché tuttora, nei tribunali, viene comunemente riconosciuta una cruciale im­ portanza alla rilevazione di eventuali contraddizioni nelle dichiarazioni rese dalla controparte. In effetti, anche nel nostro tempo, e specialmente nel caso dei processi indiziari, le contraddizioni dell’accusa puntual­ mente si trasformano in una risorsa di prim’ordine per chi è impegnato ad invocare l’assoluzione. La contraddizione si presta molto bene a diven­ tare un argomento retorico (cosa che può sorprendere qualche filosofo) in quanto si tratta ogni volta di selezionare e mettere in luce o i dettagli e le considerazioni che fanno emergere una contraddizione, oppure gli indizi e gli argomenti che possono dimostrare l’assenza di vere contrad­ dizioni e la tendenziosità di chi una contraddizione ha ‘voluto’ vederla a tutti i costi. Per analogia, ricorderò che la forza probante dell’alibi è sfuggita non solo ai sofisticati retori ateniesi del V secolo a.C. ma più 62 in generale all’antichità greco-romana e medievale (tanto che l’invenzione del termine risulta essere settecentesca). Infatti, l’abbiamo appena visto, Antifonte propone a volte l’accertamento dell’alibi, ma solo come un ar­ gomento di contorno, cioè come un argomento non decisivo. Insomma, ancora mostra di non saper valorizzare a dovere ciò che per noi è l’alibi. La contraddizione si trova, peraltro, ad avere uno status molto speciale non solo perché è stata eretta in principio logico fondamentale da Aristotele, a tal punto che un intero libro della sua Metafisica, il IV, è dedicato alla dimostrazione della tesi che l’universale validità del principio di non-contraddizione non è possibile dimostrarla in positivo ma solo obliquamente. Si deve aggiungere che il principio trova la sua prima formulazione nel già ricordato § 25 del Palamede gorgiano, dove infatti viene formulata la seguente domanda retorica: “come si può cre­ dere a uno che, pronunciando il medesimo discorso intorno alle medesime persone e a proposito dei medesimi atti, fa affermazioni assolutamente contrarie?”. Al confronto, l’argumentum e contradictione che prende forma nella V orazione di Antifonte è fin troppo circostanziato per poter essere percepito come modello riutilizzabile. Invece nel Palamede Gor­ gia perviene a delineare con apprezzabile precisione a quali condizioni la contraddizione è suscettibile di acquisire un valore processuale, ed è interessante notare che in questi casi la contraddizione interviene quale efficiente surrogato della carenza di prove ‘oggettive’ e risorsa per di­ mostrare ciò che altrimenti rischierebbe di passare per indimostrabile. Va anche detto che, qualche decennio prima, la contraddizione era stata usata con sicura maestria (ma non teorizzata) dai maestri di Elea. Infatti, se Parmenide ha costruito tutta la teoria dell’essere sulla impossi­ blità, pena la contradizione, di rappresentarsi l’essere come sottoposto a nascita e morte, evoluzione e differenziazione, se Melisso ha ripreso e formalizzato le considerazioni di Parmenide, Zenone è stato di gran lunga più esplicito e soprattutto ha dato prova di saper attirare effica­ cemente l’attenzione sulla forza dell’impossibilità. Scrive, in particolare, nel fr. 1: “se gli esseri sono molti, è necessario che essi siano, a un tempo, e piccoli e grandi: piccoli fino a non avere affatto grandezza, grandi fino a essere infiniti”. Ora Gorgia era un buon conoscitore degli Eleati ed abilissimo nel maneggiare proprio la contraddizione (il suo Peri tou mē ontos ne fornisce amplissima prova). Pertanto non è casuale che l’argomento venga da lui ripreso con mano sicura nel Palamede: sappiamo perfino da dove ha attinto questa specifica familiarità con la contrad­ dizione! Pure interessante è chiamare in causa, a questo riguardo, l’Orestea in quanto la memorabile trilogia di Eschilo propone dei personaggi che portano la responsabilità di un delitto volontario e domestico (uccisione della propria figlia, del proprio marito, della propria madre) e che provano 63 a giustificarsi. Almeno nel caso di Oreste (ma in verità anche negli altri due casi), sarebbe stato quanto meno possibile costruire un argomento a difesa che fosse basato sulla contraddizione (“risparmiare mia madre avrebbe comportato la rinuncia a vendicare mio padre”, “risparmiare mio marito avrebbe comportato la rinuncia a vendicare l’uccisione di mia/nostra figlia”, “delle due l’una!”) ma ciò non accade ed è possibile che Eschilo non conoscesse ancora la forza della contraddizione. Dopo­ tutto è verosimile che egli non abbia avuto sentore alcuno della fucina di idee che si costituì ad Elea e poi ad Atene, ma bisogna anche aggiungere che il tema della contraddizione come indizio certo di inattendibilità non trova spazio in nessuna delle tragedie a noi pervenute, nemmeno nel Filottete di Sofocle. Eppure anche qui ci sarebbero state eccellenti occasioni per ‘far esplodere’ il tema della contraddizione, dato che tutto lo spettacolo è imperniato sulle due fedelta ‘contraddittorie’ che fanno soffrire Neottolemo. ISOCRATE, LISIA E ANTISTENE: IL LOGOS AMARTUROS TRA LA FINE DEL V SECOLO E L’INIZIO DEL IV Proseguendo la nostra carrellata constatiamo che, sul finire del V secolo, non solo Andocide, ma anche altri professionisti e intellettuali di spicco hanno affrontato la sfida delle situazioni amarturoi, Isocrate, Lisia e il socratico Antistene. Se ne inferisce che lo schema argomenta­ tivo in questione non soltanto continuò ad essere intensamente praticato, ma venne anche insegnato e discusso negli ambienti più qualificati dell’epoca. Le evidenze pertinenti ruotano, in primis, attorno all’autentico duello oratorio in cui il giovane Isocrate e il già affermato Lisia si cimentarono sul finire del V secolo. La vertenza che li vide coinvolti in veste di pa­ trocinatori indiretti (cioè di logografi) ebbe ad oggetto la consistente somma di denaro che un certo Nicia, deciso a lasciare Atene per timore dei Trenta Tiranni (siamo dunque nel 404 a.C.), sostiene di aver deposi­ tato presso il banchiere Eutino. La XXI orazione di Isocrate contiene appunto un intervento a favore di Nicia da parte di un suo sunēgoros. Da notare che in questo caso, per la prima volta quoad nos, si ricorre all’eikos per dirimere non una imputazione di omicidio ma una vertenza prettamente civilistica: un caso di truffa (Nicia sostiene che il banchiere gli ha restituito solo due dei tre talenti depositati presso di lui; Eutino sostiene invece che l’ammontare del deposito era di soli due talenti). Basti qui richiamare la serie di généralités che prende forma ai § 5–6 e 8–9: (1) in generale, osano sukophantein coloro che sono legein 64 men deinoi, echontes de mēden, coloro che sono abili parlatori ma non hanno un patrimonio, non certo chi è ricco ma non sappia ben difendersi con la parola, e Nicia è appunto uomo facoltoso ma inetto nel parlare (adunatos eipein), per cui non è pensabile che egli possa intraprendere un’azione legale per ragioni pretestuose; (2) essendo di conseguenza impensabile che Nicia possa reclamare la restituzione di ciò che non ha depositato, è molto più verosimile (polu mallon eikos) che sia Eutino a negare la sussistenza del deposito e del conseguente obbligo alla resti­ tuzione; (3) ma è chiaro che i reati si commettono per desiderio di ric­ chezza (pantes kerdous henek’ adikousin), e mentre chi defrauda gli altri trattiene delle somme e si gode il frutto dell’ingiustizia commessa, chi reclama il suo in tribunale non sa nemmeno se potrà ottenerlo; (4) del resto, se Nicia avesse voluto agire da sicofante non se la sarebbe certo presa con Eutino, perché non si prendono di mira gli amici ma gli estranei, chi sia ricco ma isolato e incapace di reagire, non chi, come Eutino, è abile nel parlare e nell’agire, ha molti amici ma poco denaro. Quanto poi a Eutino, la sua scelta di restituire buona parte del prestito fa pensare a una strategia per potersi poi difendere, per cui assolverlo equivarrebbe addirittura a insegnare come si deve fare per truffare gli altri (§18). Quanto ad Eutino, si ha almeno una idea del suo discorso. Qualcosa di ciò che egli seppe argomentare è riferito dallo stesso Isocrate al § 16. Lisia, a sua volta, scrisse un Contro Nicia riguardo al deposito di cui sfortunatamente possediamo soltanto l’esordio: “Vedete, signori giudici, la messinscena e l’accanimento dei miei avversari”9. La logica della disputa è tale da far pensare che Lisia abbia configurato la difesa di Eutino quale aperta accusa di sicofantia a carico di Nicia, accusa fondata sull’ammissione dello stesso Nicia (§ 4 dell’orazione isocratea) che il deposito era stato effettuato senza l’usuale presenza di testimoni. È inoltre lecito supporre che Lisia abbia potuto rovesciare la geniale trovata di Isocrate (sui giudici che insegnano a truffare) argomentando che “se si desse ragione a Nicia, ogni sicofante potrebbe reclamare dai banchieri la restituzione di capitali mai depositati”. Infatti la vertenza Nicia-Eutino dovette far parlare di sé, se è vero che Antistene (e, a distanza di de­ cenni, anche il genero di Platone, Speusippo) si occupò dell’orazione iso­ cratea in un apposito opuscolo, intitolato Pros ton Isokratous Amarturon10. 9 Fr. 10 Thalheim (= fr. XXXV Gernet). La fonte è Clemente Alessandrino. Da notare che si esordisce allo stesso modo anche nella prima orazione di Andocide. Si tenga presente inoltre che l’identificazione di questo Nicia con l’avversario di Eutino è congetturale. 10 Che l’opera avesse un taglio polemico lo si inferisce dal passo del Panatenaico così come dal titolo, che è retto da pros con l’accusativo. È pur vero che la preposizione pros, quando regge un accusativo, può indicare tanto una relazione amichevole quanto una relazio­ ne ostile, ma quando viene usata nel titolo suole avere questa seconda connotazione. Sull’in­ tricata questione del titolo (spec. dal punto di vista delle evidenze paleografiche) v. Giannan­ toni 1990, IV, 265–276. 65 È pertanto verosimile che Lisia abbia svolto, con l’occasione, argomenti tali da fare non poco scalpore e, forse, da creare un embrione di opinione pubblica prevenuta nei confronti del logos amarturos in quanto tale. Del resto anche Isocrate sembra farvi riferimento quando nel Panegirico (IV 188, anno 380) accenna a “coloro che disputano sui discorsi concernenti il prestito ... e si impegnano nella disputa contro questo logos”. Se, come sembra doversi intendere, egli allude all’or. XXI (e, in subor­ dine, all’or. XVII), se ne inferisce che quel suo discorso fece discutere, fu attaccato (più che difeso) e occasionò l’uscita di uno o più scritti sull’argomento. Se ne inferisce cioè che ne nacque un dibattito pubblico di una certa consistenza. Venendo ora al Pros ton Isokratous Amarturon di Antistene, spiace constatare che non ci sono frammenti e che le informazioni di seconda mano sono così esigue da non permettere di farci un’idea del suo con­ tenuto. Senonché in altre opere verosimilmente giovanili – l’Aiace e, in misura minore, l’Odisseo – lo stesso Antistene ebbe occasione di intro­ durre l’idea che non è corretto fondare i processi su dei discorsi non sostenuti da riscontri obiettivi e far prevalere la parola sui dati di fatto, privilegiare cioè un eikos necessariamente generico. Risalta, in questo contesto, la notevole enfasi che viene posta sui dicasti. Di loro si dice, nell’Aiace, che sono totalmente disinformati sui fatti su cui si apprestano a giudicare (§ 1, 4, 7) e si limitano a soppesare delle mere congetture (§ 8–9). A sua volta Ulisse sorprende per l’esitazione con cui si appella all’eikos (§ 5), come se la cosa potesse suscitare della diffidenza11. Sono dichiarazioni di singolare interesse, che lasciano intravedere un’idea ben precisa: dell’eikos si deve diffidare in quanto si presta fin troppo bene a circuire i dicasti, i quali invece hanno bisogno di dati non controversi su cui basare la riflessione e l’elaborazione di congetture; pertanto deve essere riaffermato il maggior valore testimoniale dei ri­ scontri oggettivi rispetto alle mere congetture e deve essere alimentata una congrua diffidenza nei confronti degli argomenti fondati unicamente sulla ragionevolezza (o presunzione di ragionevolezza), delle conside­ razioni di carattere congetturale e delle forme estreme di surrogazione della prova. Questa idea-guida si prestava molto bene ad essere fatta valere anche quale messa in guardia contro un uso spregiudicato del logos amarturos. Di conseguenza è lecito supporre che il ragionamento impostato in quei due brevi discorsi epidittici rifletta le considerazioni che lo stesso 11 L’interesse per le declamazioni di Antistene è concentrato, in paticolar modo, nel decennio 1985–1995, quando si pubblicarono Rankin 1986, 151–173; Focardi 1987; Giannan­ toni 1990, IV 257–264; Goulet-Cazé 1992, 5–31; Gagarin-Woodruff 1995, 167–172; Mazzara 2010 (spec. 259–261). 66 Antistene ebbe modo di avanzare nel Pros ton Isokratous Amarturon. Infatti si capisce già dalla formulazione del titolo che la polemica svolta nell’opuscolo dovesse vertere sul carattere amarturos degli argomenti fatti valere da Isocrate e, per estensione, sulla dubbia legittimità del ri­ corso al logos amarturos in genere, forse non senza valorizzare qualche spunto reperibile in Lisia. Del resto è possibile che anche altre voci si siano levate per discutere dell’argomento. Se ne inferisce che l’opuscolo di Antistene dovette riflettere e in qualche misura segnare una svolta nel modo di rappresentarsi il logos amarturos: – di esso si comincia a parlare come di una modalità ben precisa di impostare la difesa e l’accusa in tribunale e come una componente ben identificata della cultura giuridica attica (non ci si limita più ad ideare dei logoi amarturoi epidittici e effettivi: si passa a produrre un discorso su di essi); – finisce il momento ‘magico’ della meraviglia di fronte al nuovo e inizia una fase di discussione che, lungi dal riproporre una scontata ammirazione, indulge piuttosto nel prendere le distanze da uno schema argomentativo che è strutturalmente esposto al rischio di dar luogo ad abusi e prevaricazioni derivanti dalla bravura (o dall’eccessivo ardire, o dall’impudenza) dei logografi. Ricordo infine che l’ardimento (e l’animosità polemica) di Antistene – eventualmente anche di altri autori – in materia di logos amarturos potrebbe aver avuto una impensata eco in Speusippo. Nella lista dei suoi scritti (Diog. Laert. IV 5) figura infatti anche un Pros ton Amarturon, e l’opinione corrente è che anche Speusippo abbia incentrato il suo pamphlet polemico sull’or. XXI di Isocrate. La mancanza di qualsiasi altra evidenza anche intorno a questo scritto non altrimenti noto impone molta prudenza. In ogni caso la pubblicazione di un secondo opuscolo sul tema da parte del (giovanissimo?12) Speusippo dimostra che il logos amarturos ha continuato a far parlare di sé anche a distanza di decenni. In ogni caso, che abbia potuto prendere forma l’inedita attitudine a ravvisare in una simile strategia argomentativa addirittura un fattore di iniquità dei verdetti eliastici non sorprende: è ben possibile che l’ini­ ziale entusiasmo per la dilatazione delle possibilità di argomentare per­ fino in assenza di testimoni abbia ceduto il passo a una fase improntata piuttosto alla diffidenza verso i surrogati di prova. 12 In effetti Speusippo appartiene a tutt’altra epoca, essendo egli nato qualche anno dopo il 399 a.C. 67 CONSIDERAZIONI CONCLUSIVE. VERSO LA BANALIZZAZIONE DEL LOGOS AMARTUROS NELL’ORATORIA DEL IV SECOLO A.C. Che cosa è accaduto dopo di allora, nel momento in cui l’oratoria dicanica attica è particolarmente ben documentata? Prevedibilmente, nella vasta rete di discorsi ai quali abbiamo ancora accesso, si continua a fare un gran parlare di testimoni e testimonianze ma, come sempre, la discussione intreccia prove testimoniali e sostituti di prova, e l’intreccio si fa sempre più complicato, tanto complicato da non poter essere più seguito passo passo. Infatti, una volta acquisita la necessaria familiarità con la costruzione – e rappresentazione – a senso unico di situazioni controverse, per gli oratori è stato normale lavorare alle più diverse variazioni sul tema. Se infatti l’obiettivo fu, ogni volta, di integrare le poche o molte evidenze certe in un discorso d’insieme pensato per giustificare – e quindi raccomandare – un verdetto di assoluzione o di condanna, è virtualmente inevitabile non fondare l’infrastruttura argo­ mentativa tanto sulle prove disponibili quanto su ragionamenti che accen­ tuano o sminuiscono la forza probante dei dati più sicuri, e così pure su considerazioni plausibili (verosimili) che possano essere fatte valere anche indipendentemente dalla possibilità di sostenerle con evidenze testimoniali. Pertanto è persino difficile non trovare considerazioni che non vengano fatte valere di per sé, indipendentemente da quanto viene attestato dai martures. Anzi in molte circostanze si vuole che la logica della situazione deponga contro i presunti testimoni oculari e porti a proclamare la loro inaffidabilità. In queste condizioni, non è nemmeno utile inseguire passo passo le argomentazioni prodotte di volta in volta nelle molte orazioni disponibili. Exempli gratia, mi soffermerò sulla or. XXX di Demostene, la prima contro Onetore, dove Demostene è impegnato a dimostrare, fra l’altro, che quando Afobo ha preso in moglie la sorella di Onetore, questi non gli ha realmente versato la cospicua dote di cui parla, perché, visto che si trattava di una somma cospicua (un talento), è impossibile che il versa­ mento sia avvenuto in assenza di testimoni: “Quando gli importi sono alti non bastano nemmeno molti testimoni e ci si preoccupa di come recuperare queste somme alla svelta in caso di dispute e nessuno, tro­ vandosi a fare una transazione di tale importanza non dico con Afobo, ma con chiunque, avrebbe fatto a meno dei testimoni” (§ 20 s.). Demostene argomenta dunque che la mancanza di martures vale come indizio per presumere che il fatto non sia avvenuto, ma poi dichiara: “intorno ad alcune cose (alcuni aspeti della questione) produrrò dei testimoni, intorno ad altre esibirò importanti valutazioni (tekmēria) ed affidabili 68 indizi (pisteis)” (§ 25), il che equivale ad ammettere che l’assenza di testimoni oculari può ben essere surrogata da ‘buone ragioni’. Ora ciò che Demostene dichiara, l’autore della Rhetorica ad Alexandrum (confluita nel Corpus Aristotelicum) e Aristotele si compiacciono di teorizzare. Il primo dedica all’argomento il cap. 15 ed esordisce con gli argomenti idonei a dimostare che il teste è – o, se del caso, non è – attendibile (1431b20–33). Passa poi alla possibilità di argomentare che il teste si contraddice e alla possibilità di evitare l’accusa di falsa testimonianza (1432a4–10). La corrispondente trattazione aristotelica è un po’ più mirata. Nel formidabile cap. 15 (libro I) della sua Retorica, questi dapprima osserva che “se la legge scritta è sfavorevole alla causa, bisogna ricorrere al criterio dell’equità e della giustizia” (1375a26 ss.), quindi precisa, fra l’altro, che a volte la legge è in contraddizione con altre leggi (o addirit­ tura con se stessa), oppure ambigua, oppure legata a circostanze che non sussistono più (1375b8–15). Aristotele passa poi a parlare dei testimoni e, dopo aver considerato varie ipotesi che qui non interessano, procede a richiamare alcuni degli argomenti più appropriati tanto per i casi di indisponibilità di evidenze testimoniali quanto per i casi in cui a non poter produrre testimoni è solamente l’avversario (1376a17–23). Quindi passa agli argomenti a sostegno o contro la validità dei contratti, e accade, per esempio, che egli richiami la possibilità di argomentare che l’avversario deve attenersi ai patti perché gli affari sono regolati dai contratti e, se i contratti venissero invalidati, cesserebbero di esistere le relazioni tra gli uomini (1376b12 s). Ma l’argomento viene considerato uno tra molti, uno che non merita nessuna particolare enfasi e che viene anzi giudicato facile da escogitare. Aristotele prosegue infatti scrivendo (1376b14) che non ci vuole poi tanto a individuare gli altri argomenti di questo tipo. In simili schemi argomentativi egli mostra dunque di rav­ visare una risorsa pur sempre utile, ma assolutamente priva del tipico valore aggiunto che hanno le idee creative, impensate e perciò capaci di spiazzare o surclassare. Ciò prova che il logos amarturos non ha più i tratti della sfida intellettuale e dell’atto sommamente creativo che gli era stato riconosciuto all’incira un secolo prima. Aristotele e i suoi con­ temporanei non possono più trovare nulla di impensato in questo vasto insieme di espedienti argomentativi che sono diventati ormai di comune dominio. Ma se il vortice delle dispute giudiziarie ha dato un contributo de­ cisivo al formarsi di una elaborata cultura retorica, la vicenda del logos amarturos ha costituito non soltanto una delle sfide più geniali e un autentico motore dell’innovazione retorica, ma ha avuto un ruolo deci­ sivo nel suo decollo. In questo senso non è sufficiente rilevare la scarsa attenzione comunemente riservata al logos amarturos allorché si prova 69 a delineare la storia della retorica greca nel V secolo a.C.13, perché il topos ha avuto una speciale rilevanza anche per la Sofistica14. BIBLIOGRAFIA Alefeld 1730 – J. F. Alefeld, Mutua de Protagorae et Evathli sophismata, Giessen 1730. Decleva Caizzi 1969 – F. Decleva Xaizzi (ed.), Antiphontis Tetralogiae, Milano 1969. Focardi 1987 – G. Focardi, Antistene declamatore: l’Aiace e l’Ulisse, alle origini della retorica greca, “Sileno” 13 (1987), 147–173. Funghi – Decleva Caizzi 1989 – M. S. Funghi – F. Decleva Caizzi (eds.), Antipho, De rerum mutatione sive Apologia, in Corpus dei papiri filosofici greci e latini, vol. 1*, Firenze 1989, 224–235. Gagarin–Woodruff 1995 – M. Gagarin – P. Woodruff (eds.), Early Greek Political Thought, Cambridge 1995. Giannantoni 1990 – G. Giannantoni (ed.), Socratis et Socraticorum Reliquiae, Napoli 1990. Goossens 1977 – W. K. Goossens, Eulathus vs. Protagoras, “Logique et Analyse” 20 (1977), 67–75. Göschel 1835 – K. F. Göschel, Protagoras und Euathlus. Ein Prozess, in K. F. Göschel, Zur Philosophie und Theologie des Rechts und Rechs­ geschichte, Schleusingen 1835. Goulet-Cazé 1992 – M.-O. Goulet-Cazé, L’Ajax et l’Ulisse d’Antisthènes, in M.-O. Goulet-Cazé, G. Madec, D. O’Brien (eds.), Sofivh” maihvtore” “Chercheurs de sagesse” Hommage à Jean Pépin, Paris 1992, 5–31. Lenzen 1977 – W. Lenzen, Protagoras contra Euathus. Betrachtungen zu einer sogenannte Paradoxie, “Ratio” 19, 1977, 164–168. Mazzara 2010 – G. Mazzara, Aspetti gorgianici e pitagorici nel socratico Antistene, in S. Giombini – F. Marcacci (eds.), Il quinto secolo, Passignano s.T. 2010, 257–268. Narcy 1989 – M. Narcy, Antiphon d’Athènes, in R. Goulet (ed.), Dictionnaire des Philosophes Antiques, I, Paris 1989, 225–244. Passeron 1970 – H. Passeron, Affaire Evalthe-Protagoras, Cours professé au Lycée Masséna de Nice en 1970 (dattiloscritto). Rankin 1986 – H. D. Rankin, Antisthenes Sokratikos, Amsterdam 1986. Rossetti 1995 – L. Rossetti, Un topos attico di V secolo: il logos amarturos, “Nova Tellus” 13, 1995, 27–58. 13 Questo articolo offre un complessivo ripensamento di quanto pubblicai nel 1995 su Nova Tellus e successivamente in S. Sconocchia et al. (eds.), Lingue tecniche del latino e del greco (Bologna 1997). A distanza di quindici anni constato che solo qualche minuscola tes­ sera rimane sostanzialmente la stessa. 14 Uno speciale ringraziamento a Giuseppe Mazzara (Univ. Palermo) col quale ho po­ tuto discutere molti aspetti di questo articolo. 70 Rossetti 1997 – L. Rossetti, Il logos amarturos nel contesto della retorica attica, in S. Sconocchia et al. (eds.), Lingue tecniche del latino e del greco, Bologna 1997, 129–149. Strangas 1988 – J. Strangas, Der Korax-Teisias-Prozess betrachtet aus der Sicht des heutigen Rechts- und philophischen Denkens, in P. Dimakis (ed.), Eros et droit en Grèce ancienne, Paris 1988, 75–89. Timpanaro Cardini 1923 – M. Timpanaro Cardini (ed.), I Sofisti, Bari 1923 (21954). Tordesillas 1986 – A. Tordesillas, L’instance temporelle dans l’argumentation de la première et de la seconde Sophistique: la notion de kairos, in B. Cassin (ed.), Le plaisir de parler, Paris 1986, 31–61. Tordesillas 1990 – A. Tordesillas, Palamède contre toute raison, in J.-F. Mattéi (ed.), La naissance de la raison en Grèce, Paris 1990, 241–255. Verrall 1880 – A.W. Verrall, Korax and Tisias, “Journal of Philology” 9, 1880, 197–210. Livio Rossetti Università degli Studi di Perugia UNCOVERING AGAIN THE LOGOS AMARTUROS Summary Amarturos is a very special kind of dicanic speech. A logos is said to be amarturos if the speaker is supporting the charge despite the lack of eyewitnesses or other material evidence. Clearly, to mount a plausible speech on these conditions is very demanding, but precisely because of the challenge, the logos amarturos powefully attracted several Athenian celebrities as Protagoras, Antiphon, Gorgias, Euripides, Andocides, Isocrates, Lysias, Antisthenes, Demosthenes and Aristotle. Nevertheless, it has received very little attention so far. It therefore deserves to be uncovered, and the present survey explores how the logos amarturos was exploited by the abovemen­ tioned intellectuals, and few other learned contemporaries. 71 UDC 1 Plato Melina G. Mouzala Department of Philosophy University of Patras ON THE CRATYLEAN ARGUMENTATION IN SUPPORT OF THE CORRECTNESS OF NAMES IN PLATO’S CRATYLUS ABSTRACT: The question of the correctness of names is for Plato pos­ sessed of a dimension which penetrates deeply into the domain of logic and is connected with the possibility of conveying knowledge and judgements, with the possibility of assertion, i.e. of making true and false statements. We advance the view that within the framework of this problematic, Plato in the Cratylus is basically developing the theme of the relation of a name, as the smallest part of a statement, to true and false statements. Starting from this thesis, we set out to examine two passages (385b–d and 429b–430b) which we hold to be of prime importance to any overall interpretation of the dialogue, and in which Plato refutes the denial of that type of falsity in which names are implicated. Our investigation reveals that the Protagorean denial of falsity as expressed through the personage of Hermogenes, because it associates truth with the subject, is relatively easier for Plato to confute, which he does by adducing arguments in response that elevate the truth of things above the individual truth of each sub­ ject. More difficult to confute is the Cratylean version of the denial of falsity, inasmuch as it presupposes the truth of things and harks back to Sophistic arguments for a complete and exclusive correspondence between name and thing – arguments which were developed under the influence of the Parmenidean theory regarding the immediate connection between thinking, speaking and being. We maintain that Plato himself had come under the influence of the same theory, because the exclusive relation between the meaning and the reference of a name generates the notion of the unique meaning of a name, which is echoed both in the content of the Socratic-Platonic question, ‘What is F?’, as well as in the condition of homonymy obtaining between Forms and sensible objects, within the framework of the theory of Forms. KEYWORDS: Plato’s Cratylus, correctness of names, falsity, meaning, reference, mimesis, Sophistic argumentation, Socratic circles, Parmenidean Ontology, neo-Eleatic argumentation. 73 In Plato’s Cratylus the problem of the correctness of names is corre­ lated with the capacity of human reason to frame assertions of truth and falsity. The problem of whether falsity can exist, latently and implicitly, runs through the whole dialogue as a thread intended to interconnect the parts and underpin the cohesion of the text. This problem is twice posed in the dialogue, first in the conversation between Socrates and Hermogenes (385b2–d1) and again in the conversation between Socrates and Cratylus (429b7–430b1). In these two passages Plato examines the possibility of distinguishing between truth and falsity in respect of names as a fundamental condition of linguistic communication. In my paper “Names and Falsity in Plato’s Cratylus”1 I have attempt­ ed to trace and provide a sketch of the real persons, the historically and philosophically determinate influences, and the specific theses Plato is contending against in the Cratylus, behind the apparent confrontation with the positions of Cratylus and Hermogenes. This study – in fact the sequel of the aforementioned paper – attempts to show that of the dif­ ferent forms assumed in the dialogue by the Sophistic and Antisthenean argumentation against falsity – such as Protagorean subjectivism, the Euthydemean claim of universal and indiscriminate knowledge, and Cratylean naturalism – the hardest to confute is the Cratylean (neo-Eleatic) argumentation in support of an exclusive correspondence between name and thing, an argumentation that I believe to have possessed a dimension which also influenced Socratic-Platonic dialectic. The two fundamental opposed theses in the dialogue are the Cra­ tylean theory of the direct correlation of names to things and the Hermo­ genean view which construes name giving as a linguistic convention. Although the two passages of the Cratylus (385b–d and 429b–430b) in which the problematic of the denial of falsity emerges do, because of their common theme, exert a counterbalancing effect on one another so as to secure an equilibrium between the two fundamentally opposed theses during their dialectical rebuttal by Socrates, they nevertheless display an essential difference of approach to the question of falsity on the part of its deniers, a concomitant of which is the difference of treatment accorded in each case to the subject by Plato. As Sedley rightly points out,2 what dominates in the first passage is – expressed in its Hermogenean ver­ sion – the Protagorean denial of falsity, which sets up the subject on each occasion as the sole judge of any truth. There, in the first passage (385b–d), truth is connected to, and correlated with, the subject: the subject is that which determines and assigns truth. Conversely, in the 1 See M. G. Mouzala, “Names and falsity in Plato’s Cratylus”, Journal of Classical Studies Matica Srpska 13, 2011, 51–77. 2 See D. Sedley, Plato’s Cratylus, Cambridge 2003, 132–133. 74 second passage (429b–430b) the denial of falsity is directly connected to the truth of things, the truth to be found within beings themselves, and precisely because this line of argument begins from the inviolable principle of the absolute and exact correspondence between the truth of words and the truth of things, its dialectical confutation proves to be as difficult as it is pressingly necessary. The eristic tone of this argu­ mentation seeks to entrap anyone who upholds the existence of falsity into either admitting that what is not exists and can be uttered, or denying the very truth of things, and it is the denial of this truth that more than anything else appears to anger or offend Plato. In this latter case of denial of the possibility of falsity (429b–430b), a name – from the moment that it indeed is a real name – refers to some­ thing that exists, and it signifies this something in an absolutely natural and successful manner, seeing that it is the name of just this one thing, and that hence there is no margin left for falsity. Something that does not exist cannot be said, cannot possess a name; on the other hand, if a name does not refer to its real or ontological correlate, then it is not even a name. Through the prism of such reasoning, the impossibility of fal­ sity is established in two ways. (a) Referring to that which is not, which in the case in question is construed as that which is nil or nothing, is dismissed as impossible, because whoever utters a name says some­ thing, given that no one ever says that which is nil or nothing. (b) As Sedley is right to point out,3 if a name (or even a complete sentence, a statement) does not refer to its real or ontological correlate, then it fails even to signify; the syllables emitted one after another by the person pronouncing the word do not possess any meaning, they are simply a sequence of sounds empty of meaning. The relation of name to thing is such a close, airtight and univocal or exclusive one as to give rise to an equally exclusive relation between reference and meaning. A name must only refer to that of which, through its meaning, it signifies the nature; and a name signifies exclusively the nature of that to which it refers. If a name does not refer to that which by its power (dunamis) it designates or reveals, then it does not signify anything. It is impossible that there should exist two names referring to the same thing and yet having different meanings. By taking this line, the Cratylean argument overturns what Sedley reports as the seventh principle or conclusion that emerges from an investigation of the section of the dialogue devoted to etymologies: namely, that two names can have extensional equivalence and succeed in distinguishing the same being by virtue of having the same power and participating in the same paradigmatic Form of name, yet they do 3 See D. Sedley, op. cit., 133. 75 not necessarily mean the same thing, i.e. they do not also have inten­ sional equivalence4 –an example being ‘Astyanax’ and ‘Skamandrios’ (392b). What Cratylus’ argument for the irrefutable and unimpeachable correctness of all names – to the extent that they are names – establishes is an absolutely firm and unique or exclusive relation between name and thing, as well as a corresponding relation between meaning and reference. According to the deeper import of Cratylus’ reasoning that names must either be perfectly true or not even be names, reference through a name can only occur as long as the meaning of the attributed name expresses the nature of the thing to which it refers. In the context of his dialectical rebuttal of the above thesis, Socrates sets out to demonstrate that successful reference can occur even with the attribution of an inappropriate name (429b–430a). What Socrates is in effect asking at 429c6–d3 is whether we can say the things that are (ta onta legein) as they are not: even if it should not be the particular person’s natural name, can we still call him ‘Hermogenes’? Imogen Smith shows that in the rebuttal argument which Socrates addresses to Cratylus, the identification of the thing or person being referred to is successfully accomplished through certain auxiliary linguistic means of securing reference such as demonstrative pronouns, or even through extra-linguistic means such as deixis or handshaking.5 But Cratylus’ argument is not in fact upset by this dialectical manoeuvre, because Cratylus does not deny the possibility of uttering ‘Hermogenes’, he does not deny that he can hear the person in question being called ‘Hermogenes’ and responding to that collection of sounds – only if he were deaf would Cratylus do so –, but he does deny that the particular word constitutes the name (onoma) of the person in question.6 Hence the argument that successful reference may be accomplished also by means other than the utterance of a (correct) onoma does not overturn, in our view, the Cratylean thesis that reference by means of a name presupposes a direct and natural relation between the meaning of the name and the nature of the thing. Many means of referring may well exist, both linguistic (such as the utterance of an inappropriate name accompanied by the use of a demonstrative pronoun) and extra-linguistic (i.e. identifying actions ranging from pointing, patting on the back and handshaking to the barking of a dog), as well as combinations of the two. Nevertheless, Ibid., 150. See I. Smith, ‘False Names, Demonstratives and the Refutation of Linguistic Naturalism in Plato’s Cratylus 427d1–431c3’, Phronesis 53 (2008), 125–151; esp. 133 ff. Sedley, op. cit. 133–134, also notices and remarks on certain extra-linguistic ways of referring. 6 See Plato, Cratylus, 383b6–7. See also B. Williams, ‘Cratylus’ Theory of Names and its Refutation’, in Language and Logos, M. Schofield and M. Nussbaum (eds.), Cambridge 1982, 83–93, esp. 83. 4 5 76 not just any reference is reference through a name. Reference through a name exists, or is achieved, by way of a singular meaning which ade­ quately expresses the nature of the thing. Hence if we should wish to interpret the Cratylean viewpoint, it is only through names that natural reference or real reference can exist. In the context of the conventionalist view of the relation of names to things, reference is decidedly correlated with usage. But in the con­ text of Cratylus’ naturalistic view, reference must be correlated with the meaning which inheres in a (natural) name, and which is singular, since the nature of a thing is singular. Cratylus does admit, of course, that a thing and its name are distinct from one another, and that a name is ‘an imitation’ (mimēma ti) of the thing (430a). But being a product of the mimetic process which connects it with a thing, and to the extent also that this mimetic process has an intellective aspect, a name assumes a conventional dimension as well. This is so because, as Smith rightly points out, if one can employ names to refer to nominata that are unlike the names simply by securing agreement as to the object of reference, it will be equally necessary in the case where the nominata are like the names to secure agreement as to their likeness.7 We could thus diagnose that the vulnerable point in the articulation of Cratylus’ argument, the point through which convention or agreement is able to gain entry so as to render it inconsistent and incoherent, is mimesis. That which we cannot be certain about, however, is to what extent mimesis constitutes an authentic element in the line of argument represented by Cratylus – and it has been shown in my analysis in “Names and Falsity in Plato’s Cratylus”8 that I disassociate Cratylus from the followers or imitators of Heraclitus –, or whether Plato removes it from some other philo­ sophical armoury and attaches it there in order to undermine its argu­ mentative force, or, finally, whether mimesis constitutes a purely Platonic invention which the philosopher makes use of in order to facilitate the ends of the dialectical refutation. At any rate, I shall attempt to interpret in broad lines the function of mimesis within the context of the Cratylean view of the relation between the meaning and the reference of a name. This mimesis or imitation of a thing by a name is nothing else than a way of apprehending a thing in reason and describing its essence (let us recall here that the theme of the imitation of the ousia tou pragmatos by means of a name does not emerge only during the refutation of Hermogenes, where in fact the art of name-making, as a mimetic art, is distinguished from both the arts of music and painting [423c9–424a6], but also during the refutation of 7 8 See I. Smith, op. cit., 133. See M. G. Mouzala, op. cit., 71–73. 77 Cratylus [431d2–3]). In spite of its substantive differences from the in­ cidence of complete and exclusive correspondence between name and thing which we are seeking to interpret within the philosophical envi­ ronment of Plato’s Cratylus, we shall nevertheless borrow certain dis­ tinctions from the semantics of Gottlob Frege, which we shall extend and adapt in order to render them useful to our inquiry. On the basis of these distinctions, we could say that the meaning of a name constitutes a mode of presentation of the object of reference,9 one which captures and contains the essential mode of being of the given thing.10 The meaning of a name is determinative and exegetical of the connection of the particular name to a particular thing. The meaning of a name may be general or universal, an intellectual possession of the many, and hence it does not constitute a part or mode of the apprehension of the indi­ vidual soul. In contraposition to the sense or meaning (Sinn), there is the idea or subjective presentation (Vorstellung), which varies in every consciousness; between the thing, which is the object of reference (Bedeututng), and the subjective apprehension, there lies the meaning, which is binding on the many as to the interpretation of the sign (Zeichen), i.e. of the name.11 Every name hides a meaning within itself, and this becomes espe­ cially evident in the case of proper names such as ‘Hermogenes’, because the invocation of such names lends itself to displaying the peculiarity and the immediacy of the relation between a name and the essence of a thing. Within this meaning there is a tacit descriptive content capable of identifying the person or thing which is the object of reference of the name,12 or else there is within the name a mode of presentation capable of leading to the accomplishment of this identification. In order for the identification of an object of reference to be effected by means of a name, it is necessary for the name to communicate to the hearer a semantic 9 See J. R. Searle, Speech Acts: An Essay in the Philosophy of Language, Cambridge 1970 (1969), 170. 10 See G. Frege, ‘Über Sinn und Bedeutung’, Zeitschrift für Philosophie und philosophische Kritik, NF 100 (1892), 25–50, reprinted in Function, Begriff, Bedeutung: Fünf logische Studien, G. Patzig (ed.), Göttingen 1969, 40–65, esp. 41. 11 See ibid., 43–44. At this point it is worth recalling what Kurt von Fritz so acutely pointed out: that in the case of Cratylus’ argument, a name is connected neither with the sub­ jective human apprehension (subjektive Vorstellung) to which a real being may or may not be subject, nor with a human apprehension which is objectified or rendered absolute and thus made transcendent, even coming to coincide with the real being itself; instead, an incorrect address or false “name” is connected with the real, objectively existing person, whose real existence is apprehended in an absolutely direct manner, without the mediation of any inter­ nal presentation (Vorstellung). See K. von Fritz, ‘Zur antisthenischen Erkenntnistheorie und Logik’, Hermes 62 (1927), 453–484, esp. 457–458. 12 See the examples in the chapter entitled ‘Names and Descriptions’ in D. Sedley, op. cit., 162–163. 78 content possessing truth value in relation to the particular object of ref­ erence.13 In fact this descriptive content enclosed within a name’s meaning communicates to the receivers of the name a certain message – a cer­ tain statement – which is possessed of truth value, being equivalent to a description identifying the intended person.14 The Cratylean argumentation surrounds falsity and secures its denial from two different directions:15 from the side of beings – because the truth of things does exist, and it undoubtedly has an affinity with the logos on which it is projected, since there is no other way for man to come into contact with beings than through intellection and speech16 –, but also from the side of names, because it presupposes that names pos­ sess essentially one meaning which precedes and determines reference, and that they refer to something on sole condition that there exists one and only one thing which is adequate to this meaning.17 According to Cratylus, the disturbance of a name’s composition disturbs and distorts its designating function, with the result that its meaning becomes dis­ torted and reference fails to be accomplished (435b3–d1). If the basic function of a name – namely, that of designating – fails to be carried out, then the name does not even subsist. Socrates shows that reference does in fact succeed; he does so, however, without entirely taking apart the natural relation of name to thing, but by demonstrating instead that convention and custom more generally also enter into this relation. Sedley is right to point out that Socrates appears willing to adopt a weaker, appro­ priately amended version of Cratylus’ argument that names must either be absolutely correct (= veridical) or not be names at all. The Socratic ver­ sion is that names must either contain some truth or not be names at all.18 Starting from the Cratylean claim of a univocal correspondence of name to thing, it is possible to trace two lines of influence which reach See J. R. Searle, op. cit., 171. Indeed, Searle criticizes Frege – who regarded proper names as possessing meanings – for having construed the identifying description which may be substituted for a name as a definition. See J. R. Searle, op. cit., 170. 15 False speaking (pseudē legein), i.e. ‘not saying things that are’ (mē ta onta legein), as Cratylus interprets it at 429d5–6, is impossible in both ways: we cannot not say things that are, but neither can we say things that are as they are not. 16 Cf. E Tugendhat, ΤΙ ΚΑΤΑ ΤΙΝΟΣ: Eine Untersuchung zu Struktur und Ursprung aristotelischer Grundbegriffe, Freiburg / München 1958, 3. 17 Cf. J. R. Searle, ‘Proper Names’, in Philosophical Logic, P. F. Strawson (ed.), Oxford 1967, 89–96; 92. Cf. also J. R. Searle, Speech Acts, op. cit., 92. The basic question in the Cratylus is similar to the one which has been raised in the contemporary philosophy of language: whether names simply designate or denote, i.e. have reference but not meaning, whereupon they are absolutely conventional and transferable signs, or whether they connote, i.e. essen­ tially possess meaning, whereupon it is possible for them through their meaning to allude to a singular significatum or to refer to a singular thing, insofar as it and it alone satisfies this meaning. 18 See D. Sedley, op. cit., 153 on Plato, Cratylus, 435b–c. 13 14 79 to the heart of Platonic logic and ontology. The first is the one which has to do with the condition of homonymy that governs the relation of the platonic Forms to sensible particulars. Names are bestowed on the incontrovertibly existent, i.e. the Forms, from which sensible objects derive their own eponymous appellations; and it is precisely the eponymous appellation that sensibles borrow by homonymy from their Form which constitutes an index of the participation of the many in the one.19 As real beings, the Platonic Forms are the primary objects of reference designated by names, and it is to them that the meanings of names exclusively cor­ respond. Sensible objects are instead relegated to a secondary sphere of reference.20 The other line of influence is the one which leads as far as the sense of the Socratic question ‘What is F?’ which, according to one line of interpretation, may consist in a search for the one and unique meaning of the term F, and may be possessed of a purely semantic-con­ stitutive (and thereby exegetical) dimension.21 Although there is a pas­ sage in the Charmides (163d) which appears to declare that Socrates is indifferent to names and that what matters is not what a thing is called, but what it is, another passage in the same dialogue (175b) denies, in our view, the impression one gains from the previous passage, and shows that there is a strong linkage of name to thing by way of a name’s meaning, which is what is being sought after.22 Of course, because of the nature and special concerns of the dialogue, the search for a unique meaning in the Cratylus is associated with etymology, through which is decoded whatever mimetic operation has taken place. By contrast, wherever else the Socratic ‘What is F?’ question is raised, the description of the manner of being of the quaesitum contained in the meaning is not as­ sociated with any linguistic analysis. If we peel off the veneer of truth gilding the sense of Cratylus’ argumentation, we will be able to detect, according to our reading, two influences at work: first, and more specifically, that of Prodicus’ ‘syn­ onymic’, with its tendency towards verbal precision and its fine and elegant distinctions of meaning which combat the tendency towards a levelling use of words and promote instead a deontology of a logico-lin­ See Plato, Phaedo, 102b1–2. For the interpretation according to which Plato – by distinguishing between a primary and a secondary sphere of reference of names, to correspond with the distinction between Forms and sensibles – took a first step in the direction of distinguishing between meaning and reference, an issue related to the condition of homonymy, see G. B. Kerferd, The Sophistic Movement, Cambridge 1981, 76. 21 See G. Vlastos, ‘What did Socrates Understand by His “What is F?” Question?’, in id., Platonic Studies, Princeton 1973, 410–417. 22 See Plato, Charmides, 175b2–4 tr. Sprague: ‘But now we have got the worst of it in every way and are unable to discover to which one of existing things the lawgiver gave this name, temperance’. 19 20 80 guistic kind according to which no two words should be employed as if they had exactly the same meaning;23 second, and more generally, the way of considering the relation of name to thing which had been adopted on the one hand by Sophistic circles, and on the other by the circles of other Socratics such as, e.g., Antisthenes. Should the diagnosis of these tendencies be judged to be well-found­ ed, then, in contrast to Sedley’s assessment, we believe that even when compared with the treatment of falsity in the Sophist, it is by no means striking that the Socratic refutation of Cratylus’ argument testifies to a lack of interest on the part of Plato in the syntactic structure of a given sentence.24 The emphasis indeed falls – as is evident from the specific example Socrates adduces at 429a – on the immediate forms of con­ nection between name and thing, such as direct speech and, more par­ ticularly, direct address using the vocative case, or such as an isolated word regarded as a dēlōma, a means of making something known, i.e. a name.25 23 See R. Pfeiffer, History of Classical Scholarship, Oxford 1968, 39–42; also G. B. Kerferd, op. cit., 70 and W. K. C. Guthrie, The Sophists, Cambridge 1971, 278–279 n. 2. Con­ versely, C. J. Classen holds that the view underlying Prodicus’ Synonymic and the technique which he employed, the ‘division of names’ (dihairesis onomatōn), is something entirely dif­ ferent from the ‘natural correctness of names’ (phusei orthotēs) propounded by the Heracletean Cratylus in the homonymous dialogue. Classen’s principal argument is that Prodicus never defines words individually, but invariably examines two words at a time side by side, pointing out their differences; consequently, he never poses the question, ‘What exactly is X?’, but only the question, ‘In what does X differ from Y?’. Classen does however admit that on the one hand we are ignorant of the extent to which Prodicus made use of (or benefited from) the traditional method of describing the sense of a word, which consisted in stating its etymology as this was understood at the time, and on the other hand that Prodicus’ dihairesis had some affinity with the Platonic method of division; see C. J. Classen, ‘The Study of Language Amongst Socrates’ Contemporaries’, in Sophistik, C. J. Classen (ed.), Darmstadt 1976, 215–247, esp. 231–235. We insist on the view that the matrix from which emerged both the Cratylean argu­ mentation on the correctness of names and the fine verbal distinctions of Prodicus must have been the same, just as in both cases the quaesitum, namely the precise meaning to be attached to a word, is the same, because in order to answer the question ‘In what does X differ from Y?’ one must first answer the questions ‘What exactly is X?’ and ‘What exactly is Y?’. Further­ more, yet another manifestation of the general Sophistic exigency for an absolute correspon­ dence of language to reality and lexical precision must have been the exigency for ‘correct diction’ (orthoepeia), which is testified to at 267c of the Phaedrus as having formed part of Protagoras’ teaching. The scholiast Hermeias reports in his comment on Phaedrus 267a that Prodicus ‘discovered the precision of names’ (tēn tōn onomatōn heuren akribeian), while in his comment on 267c he interprets Protagoras’ orthoepeia as kuriolexia, explaining that what he means by the latter term is that Protagoras made use in his speech of proper names (kuria onomata), not of similes (parabolai) or epithets. See Hermeiae Alexandrini, In Platonis Phaedrum Scholia, P. Couvreur (ed.), Paris 1901 (Hildesheim 1971), 238.22–23 and 239.14–16. Classen notes that Protagoras’ attempt to encourage the use of the appropriate word on the appropriate occasion and its appropriate integration into the context of a sentence or an argument presupposes the most exact knowledge of the meaning of each individual word; see C. J. Classen, op. cit., 231. 24 See D. Sedley, op. cit., 133. 25 Ibid., 133–134. Besides, whenever in the Cratylus Plato refers to an onoma without referring in parallel to its function in the context of a sentence, what he has in mind, as evidenced also by the words he chooses to etymologize, are all linguistic terms or categories of words, 81 Consequently the emphasis falls on types of elementary speech in which it is not necessary that predication becomes involved for them to acquire truth value or disvalue. We fully concur in Sedley’s assessment26 that whereas in the Sophist truth and falsity enter into Plato’s field of in­ vestigation only at the level of full sentences, of complete statements, which consist in the interweaving of names and verbs (precisely be­ cause the ontology of the communion of Forms is by now reflected at the level of the truth sought in the domain of logic, and ‘truth in things’ finds its correlate in ‘truth in speech’27), in the Cratylus no such limi­ tation applies. Whereas the seeds of the predicational model of truth, as Sedley rightly observes,28 are to be seen in the Cratylus, and are most in evidence at 425a and 431b–c, it is only in the Sophist that the relation between the terms of a proposition and the unity of a statement are fully interpreted, since it is there that truth and falsity – at the level of complete statement –are for the first time established and demonstrated philosophically through the construction of that particular ontology which allows for and explains the communion of Forms. Indeed, as Sedley notes,29 in the Cratylus truth and falsity are to be sought and already to be found even in the utterance of an ill-fitting form of address – or, we would add, of an inappropriate name – before any type of propositional criterion of truth, such as e.g. predication, comes into the picture. Hence here, in the Cratylus, we have to do with the attestation of the existence of extra-propositional truth and falsity extending beyond the limits of predication, i.e. beyond the limits of formal logic. Perhaps, indeed, this form of en tois logois alētheia which excludes predication, i.e. the interweaving of significations accomplished within the purview of discursive reason,30 is the one closest to en tois pragmasin alētheia. The explanation Sedley provides of the reasons why Socrates con­ centrated his attention on cases of incorrect addressing or naming rather than cases of incorrect statement is in our opinion correct, but it is not complete. Indeed, on a first reading a plausible philosophical motive does appear to be that incorrect addressing, ‘involving as it does the syncategorematic ones excepted: proper names, common nouns, abstract nouns, adjectives, verbs, participles, infinitives; see R. Demos, ‘Plato’s Philosophy of Language’, The Journal of Philosophy 61 (1964), 595–610, esp. 598–599, as well as R. J. Ketchum, “Names, Forms and Conventionalism: Cratylus, 383–395’, Phronesis 24 (1979), 133–147, esp. 133. 26 See D. Sedley, op. cit., 163. 27 The distinction of truth en pragmasin from truth en logois kai apophansesin is one we have encountered in ancient commentaries in the context of discussions of the veridical states of the soul in book VI of the Nicomachaean Ethics. See Eustratius, In ethica Nicomachea commentaria, G. Heylbut (ed.), CAG XX, Berolini 1892, 289.34–290.5. 28 See D. Sedley, op. cit., 164. 29 Ibid., 163–164. 30 See again n. 22 above. 82 direct attachment of names to things without the intermediation of the copula or other syntactical devices, is the kind of naming, or name-al­ location, most closely analogous to inaccurate correspondence between words and the objects we attach them to in our lexical usage’.31 In our opinion, however, a more profound philosophical motive for Plato is the challenge to prove the existence of falsity – and to compel his philo­ sophical opponents into accepting it – in the area which excludes predi­ cational judgement, because Sophistic circles (the main representative of this tendency having been, according to the testimony of Aristotle, Lycophron32), but also Socratic circles (such as Antisthenes, the Megarians and the Eretrians, according to the ancient tradition), for a multitude of reasons connected once more with the fundamental assumptions bequeathed by Parmenidean ontology, either cast doubt on the unity of the statement, raising the old philosophical problem of the relation of the one/being to the many,33 or denied the use of the verb ‘is’ (esti) as a copula, going so far as to maintain that one must predicate ‘nothing of anything’ (mēden kata mēdenos), but that of each thing only itself may be affirmed (e.g. ‘man man’ and ‘white white’);34 this being a subject on which there was a widely acknowledged dispute between Plato and the aforementioned circles.35 See D. Sedley, op. cit., 136. See Aristotle, Physica I 2, 185b25–32. According to E. Kapp, the minimum service we must acknowledge Antisthenes to have performed is that by raising the problem of the unity of statement, he forced Plato for once, at least, to write ‘a chapter of very plain logic’. See E. Kapp, Greek Foundations of Traditional Logic, New York 1942, 53–59. On the fact that Antisthenean logic acted as an important incentive in leading Plato to confront the problem of the unity of statement, see M. Heidegger, Plato’s Sophist, tr. R. Rojcewicz and A. Schuwer, Bloomington and Indianapolis 1997, 346–347. 34 According to one received interpretation of the Antisthenean theory as reconstructed from the available testimony and comments, it is not permissible, in respect of simple subjects, to make a prediction, but only a ‘proprietary statement’ (oikeios logos), i.e. a tautological judgement; see K. Oehler, Die Lehre vom noetischen und dianoetischen Denken bei Platon und Aristoteles: Ein Beitrag zur Erforschung der Geschichte des Bewusstseinsproblem in der Antike, München 1962, 33–35; see also M. Heidegger, op. cit., 348. As regards the Megarians, we have it on authority that Stilpon did not allow predication ‘of one thing by another’ (heteron heterou); see K. Döring, Die Megariker: Kommentierte Sammlung der Testimonien, Amsterdam 1972, 59–60, fr. 197. This extreme tendency is also attributed by Simplicius to the members of the School of Eretria; see Simplicius, In Aristotelis physicorum libros quattuor priores commentaria, H. Diels (ed.), CAG IX, Berolini 1882, 91.28–31. Philoponus attributes it more particularly to Menedemus of Eretria; see Ioannis Philoponus, In Aristotelis physicorum libros tres priores commentaria, H. Vitelli (ed.), CAG XVI, Berolini 1887, 49.18–19. It was of course correct of Guthrie to observe that as Stilpon and Menedemus are both later figures, they could not have constituted targets for Plato. Yet there is a thread connecting all three, because it may be the case that all of these objections to predication are traceable in the end to the founder of the Megarian School, Euclides, who must have had discussions and vivid disagreements with Plato when the latter stayed with him after the death of Socrates. Euclides influenced Stilpo and through him Menedemus, the latter’s student. See W. K. C. Guthrie, op. cit., 217. 35 See Plato, Sophist, 251a–e. 31 32 33 83 Also worth noting, however, is the remark of Rachel Barney36 on the difference in treatment of the question of falsity between the two passages in the Cratylus (385b–d and 429b–431c), according to which the course of the argument during the discussion with Hermogenes runs in the opposite direction to the one during the discussion with Cratylus: in the former case the possibility of speaking truly or falsely is agreed to first, and from it is inferred the possible truth or falsity of its smallest part, i.e. the name; while in the latter case the possibility of true or false assignment of names and verbs, which is argued for at 431b1–431c1 just after the deployment of the dianomē argument, is taken as given, and from it is inferred the necessary truth or falsity of the combination of names and verbs, i.e. of statements. The different course followed in each case in the search for a philosophical grounding of falsity in contradis­ tinction to truth is obviously connected to the different position which Plato wishes to undermine in each of these passages. Protagorean subjectivism assails truth at the roots of logos, at its smallest parts, rendering name-giving an arbitrary lexical act, while Socrates’ linguistic naturalism obviously promotes the correctness of imitation and its gradations precisely in order to introduce a criterion of truth at the primary level of language, the name. Conversely, the neo-Eleaticism of the Sophists and the Socratic circles opposed to Plato assails truth mainly at the level of the combination or interweaving of names and verbs, i.e. at the level of complete statement, through the device of limiting truth value to names and through the parallel attempt of totally excluding falsity even at the linguistic level of names, an attempt based for the main part on the immediate relation of logos to reality which had been established by Parmenidean logic and epistemology. The imperativeness of the need to combat especially those arguments against the possibility of falsity which had been developed under the influence of the Parmenidean theory of the absolute fittingness and correspondence of logos with the truth of things, with ontological truth, is evidenced by the fact that, in spite of the different aims of the two passages of the Cratylus, and in spite of the circumstance that in the first of these (385b–d) it is principally the Protagorean denial of falsity that is being targeted, the central thrust of Plato’s response, i.e. the counter-argument that one speaks falsely when one states things that are as they are not, is also present there, at 385b7–8. 36 84 See R. Barney, Names and Nature in Plato’s Cratylus, New York and London, 2001, 181. BIBLIOGRAPHY Barney, R. 2001. Names and Nature in Plato’s Cratylus. New York and Lon­ don: Routledge. Classen, C. J. 1959. ‘The Study of Language amongst Socrates’ Contempo­ raries’. The Proceedings of the African Classical Associations 2, 33–49. Reprinted 1976 in C. J. Classen (ed.), Sophistik, Darmstadt: Wissenschaft­ liche Buchgesellschaft, 215–247. Couvreur, P. (ed.). 1901. Hermeiae Alexandrini in Platonis Phaedrum Scholia. Paris: Librairie Émile Bouillon. Reprinted 1971, Hildesheim and New York: Georg Olms. Demos, R. 1964. ‘Plato’s Philosophy of Language’. The Journal of Philosophy 61, 595–610. Diels, H. (ed.). 1882. Simplicii in Aristotelis physicorum libros quattuor priores commentaria. CAG IX. Berolini: Academiae Litterarum Regiae Borus­ sicae. Döring, K. 1972. Die Megariker: Kommentierte Sammlung der Testimonien. Amsterdam: B. R. Grüner. Frege, G. 1892. ‘Über Sinn und Bedeutung’. Zeitschrift für Philosophie und philosophische Kritik, NF 100, 25–50. Reprinted 1969(1962) in G. Patzig (ed.), Function, Begriff, Bedeutung: Fünf logischen Studien. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 40–65. von Fritz, K. 1927. ‘Zur antisthenischen Erkenntnistheorie und Logik”. Hermes 62, 453–484. Guthrie, W. K. C. 1971. Τhe Sophists. Cambridge: Cambridge University Press. Heidegger, M. 1997. Plato’s Sophist. Tr. by R. Rojcewicz and A Schuwer. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. Heylbut, G. (ed.). 1892. Eustratii in ethica Nicomachea commentarii. In CAG XX. Berolini: Academiae Litterarum Regiae Borussicae. Kapp, E. 1942. Greek Foundations of Traditional Logic. New York 1942: Co­ lumbia University Press. Kerferd, G. B. 1981. The Sophistic Movement. Cambridge: Cambridge Univer­ sity Press. Ketchum, R. J. 1979. ‘Names, Forms and Conventionalism: Cratylus, 383–395’. Phronesis 24, 133–147. Mouzala, M. G. 2011. ‘Names and Falsity in Plato’s Cratylus’. Journal of Classical Studies Matica Srpska 13, 51–77. Oehler, K. 1962. Die Lehre vom noetischen und dianoetischen Denken bei Platon und Aristoteles: Ein Beitrag zur Erforschung der Geschichte des Bewusstseinsproblems in der Antike. München: C. H. Beck. Pfeiffer, R. 1968. History of Classical Scholarship: From the Beginning to the End of the Hellenistic Age. Oxford: Clarendon Press. Searle, J. R. 1967. ‘Proper Names’. In P. F. Strawson (ed.), Philosophical Logic. Oxford: Oxford University Press, 89–96. Searle, J. R. 1969. Speech Acts: An Essay in the Philosophy of Language. Cambridge: Cambridge University Press. Sedley, D. 2003. Plato’s Cratylus. Cambridge: Cambridge University Press. 85 Smith, I. 2008. ‘False Names, Demonstratives and the Refutation of Linguistic Naturalism in Plato’s Cratylus 427d1–431c3’. Phronesis 53, 125–151. Tugendhat, E. 1958. ΤΙ ΚΑΤΑ ΤΙΝΟΣ: Eine Untersuchung zu Structur und Ursprung Aristotelischer Grundbegriffe. Symposion 2. Freiburg/München: Karl Alber. Vitelli, H. (ed.). 1887. Ioannis Philoponi in Aristotelis Physicorum libros tres priores commentaria. CAG XVI. Berolini: Academiae Litterarum Regiae Borussicae. Vlastos, G. 1976. ‘What did Socrates Understand by His “What is F?” Ques­ tion?’. In id., Platonic Studies. Princeton: Princeton University Press, 410– 417. Williams, B. 1982. ‘Cratylus’ Theory of Names and its Refutation’. In Μ. Schofield and M. Nussbaum (eds.), Language and Logos. Cambridge: Cambridge University Press, 83–93. Mελίνα Γ. Μουζάλα Πάτρας ΠΕΡΙ ΤΗΣ ΚΡΑΤΥΛΕΙΑΣ ΕΠΙΧΕΙΡΗΜΑΤΟΛΟΓΊΑΣ ΥΠΕΡ ΤΗΣ ΟΡΘΟΤΗΤΟΣ ΤΩΝ ΟΝΟΜΑΤΩΝ ΣΤΟΝ ΚΡΑΤΥΛΟ ΤΟΥ ΠΛΑΤΩΝΟΣ Περίληψις Το ερώτημα περί της ονομάτων ορθότητος έχει για τον Πλάτωνα μία διάσταση που συνδέεται με την δυνατότητα της αποφάνσεως, της αληθούς ή της ψευδούς δηλώσεως. Ο Πλάτων στον Κρατύλο θεματοποιεί την σχέση του ονόματος με τον αληθή και τον ψευδή λόγον. Στην μελέτη αυτή επιχειρούμε την διερεύνηση δύο χωρίων (385b-d και 429b-430b), στα οποία ο Πλάτων ελέγχει την άρνηση εκείνης της μορφής του ψεύδους στην οποίαν ενέχεται το όνομα. Η έρευνά μας αποκαλύπτει ότι πιο δύσκολα αντιμετωπίσιμη από την Πρωταγόρεια άρνηση του ψεύδους είναι η Κρατύλεια εκδοχή αυτής της αρνήσεως, διότι η δεύτερη προϋποθέτει την αλήθεια των πραγμάτων και ανάγεται στην Σοφιστική επιχειρηματολογία περί πλήρους και αποκλειστικής αντιστοιχίας μεταξύ ονόματος και πράγματος, η οποία έχει διαμορφωθεί υπό την επίδραση της Παρμενίδειας θεωρίας περί αμέσου συνδέσεως του είναι, του νοείν και του λέγειν. Υποστηρίζουμε ότι από την ίδια θεωρία έχει επηρεασθεί και ο Πλάτων ως προς την αντίληψη περί μοναδικής σημασίας του ονόματος, η οποία απηχείται τόσο στο Σωκρατικό-Πλατωνικό ερώτημα «τί έστιν Χ», όσο και στο καθεστώς της ομωνυμίας μεταξύ είδους και αισθητών, εντός του πλαισίου της Θεωρίας των Ιδεών. 86 UDC 821.14’02-2.09 Sophocles 821.14’02-2.09 Euripides Victor Castellani University of Denver SUPPLICATION AND REFUGE IN EURIPIDES: VARIATIONS ON A THEME ABSTRACT: More often than in other early writers, more even than Ae­ schylus or Sophocles, Euripides dramatizes the plight of suppliants and refuges and other stressed petitioners. He exploits their physical movements for striking theatrical effect. Whether they seek from a powerful human protection against a threatening enemy or positive assistance toward a particular goal, or take refuge at an altar, sanctuary, or some sacred object, their presence makes for an impressive tableau; their actions and the hesitation or rejection they meet, reluctant acceptance (or none at all) makes for exciting drama. If their petition is granted, the actual and effective motivation for the help they get is usually complicated. Neither pure sympathy, nor reverence for Zeus of Suppliants or that for some sacred place, suffices. Indeed the protector or helper is often driven by dubious personal motives, even a sexual urge. On the other hand, the petition can be rejected on the human level, or divine intervention come too late. The body of the article examines the double themes of supplication and refuge or asylum in three sections: (1) the pair of so-called “suppliant plays”, namely Children of Heracles and Suppliants, where supplication and refuge coincide neatly throughout; (2) the nine plays where the theme occurs once, or only two or three times: Cyclops, Hippolytus, Ion, Electra, Iphigenia among the Taurians, Trojan Women, Phoenician Women, Orestes, and Bacchae; and (3) half a dozen disturbing works during which supplication, with or without asylum plays as it were variations on our theme, where moral judgments and theological questions confront us: Medea and Hecuba, Andromache and Hera­ cles, Helen and Iphigenia at Aulis. From all this we can conclude that in desperate crises pity and piety may help little, if at all–indeed, may unintentionally do harm. We dare trust neither men nor gods, especially since the Olympians are often divided, people on earth weak in actual ability and morality. The best 87 persons are all too easy to persuade–or to overwhelm; nevertheless, hu­ man kindness now and then is able to do some good. Only Euripides’ relatively early suppliant plays permit us to hope for something better, because the supplication there is carefully, justly tested, and Athenian moral courage, not without divine help, defeats evil adversaries. The name Supplication, ἱκεσία or ἱκετεία, and the personal cate­ gory Suppliants (alternatively “supplicants”: like Naiden [see note] I use the former), that is, ἱκέται belong to a well-studied institution of pre-historic, archaic, and classical Greece.1 In fact, it identifies a cluster of institutions, including more than the Latin divine supplicatio from which we “borrow” the first English term or supplex which we imitate the second. The outstanding recent study entitled The Art of Euripides by Donald Mastronarde among its carefully analyzed types of action, scene, and entire plays and of characters’ plights has a great deal to say about suppliants and supplication, and not only in Euripides.2 Mastronarde’s approach, however, is somewhat different than that taken here in its concentration on socio-political aspects of Euripidean drama. In this much more limited study I treat supplication for its “optic” value, as Aristotle might say, for its theatricality, as well as for its pathetic and, occasionally, for its ironic effect within the scenes where the playwright carefully deploys the theme. No very good or great author ever uses the same device twice in exactly the same way–unless to make a special point. That is a truism. Exact repetitions where they do occur are themselves deliberate and mean­ ingful. In the case of supplication, however, Euripides seems boldly to vary the theme between plays and, more significantly yet, within plays such as Medea, Hecuba, and Andromache. We may find an irony in that the two most manifestly “suppliant” plays, Children of Heracles and the one named Suppliants, are relatively straightforward; and, although in the latter (as Mastronarde notes with emphasis, pp. 80–82) the Athenian hero-king Theseus surprisingly resists supplication for a time, it turns out “as it should” because it is a type scene upon whose very typicality the playwright depend–and upon which he plays variations, some subtle, some shocking. 1 See F. S. Naiden, Ancient Supplication (Oxford: Oxford Univserity Press, 2006, for a comprehensive study of the cultural and historic development of the institution, with religious, ethical, and legal aspects. Naiden is interested in the human relationship between suppliants and “supplicandi,” especially in the latters’ rejection of supplication (tabulated for Greek tragedy on p. 163). 2 D. Mastronarde, The Art of Euripides (Cambridge: Cambridge University Press, 2010). 88 As a dramatic, theatrical device on the tragic as well as on the comic stage the tableau the formally begging or wordlessly huddling person or persons is familiar to all who study ancient literature. This, too, has been studied.3 The most famous of all ancient tragedies, Oedipus Tyrannos, opens with a spectacular scene of supplication. The quasi-paternal ruler of Thebes receives a suppliant crowd, led by their spokesman a priest of Zeus, who beseech him, as they do gods elsewhere in Thebes, to relieve them somehow from the terrible plague that besets their city and its en­ virons (OT 14–57). Even more sensational is the opening of Aeschylus’ Libation Bearers (Choephoroi) staged a generation earlier, where amid the notoriously horrific sleeping Erinyes matricide Orestes at the Delphic omphalos successfully appeals to, indeed summons Apollo for protection (Eum. 34–87). Supplication typically involves a stop-action tableau on the stage (or in the orchestra, if the altar there is its site) and a more or less pressing crisis in the mythic story. I propose to analyze the phenomenon differ­ ently than others. First I would divide the event distinct types and sub­ types, each with its own dynamics and visual character, and each offering a challenge to the person to whom the supplication is directed and or to a third party. Then we shall consider how it works in two plays dominated by multiple suppliants, in several others where there is a single, if striking incident, sometimes off stage and reported, and finally in half a dozen plays where contrasting supplications–plural–occur in an often ironic, always a visually memorable sequence. TYPES OF SUPPLICATION, WITH OR WITHOUT ASYLUM One type is person to person. Let me name it Type A. It must always be visually striking in tragic theater where physical contact between char­ acters is sparse.4 A weak person, usually old or female–or both–grasps the knees and if possible touches beard, chin, or cheeks and, best, clasps the hand or hands of a more powerful individual.5 The suppliant may 3 On broad literary ramifications of supplication from Iliad onward see J. Gould, “Hiketeia,” in Journal of Hellenic Studies 93 (1973), 74–103, to which, however, Naiden’s magisterial study offers important qualifications and correctives, particularly to its failures, partial or complete. Occurrences in the theater of Dionysus, beginning with its repeated central role in the oeuvre of Aeschylus, are treated by J. Kopperschmidt, Die Hikesie als dramatische Form. Zur motivischen Interpretation ges griechischen Drama (Tübingen: Eberhard-Karls-Universität, 1967). His treatment of Euripidean drama occupies pp. 129–218. He devotes much attention to a triangulation among suppliant, supplicandus (Naiden’s useful term), and „enemy“ (xxxx), i.e. the person or persons who threaten the suppliant/s. 4 See M. Kaimio, Physical Contact in Greek Tragedy: A Study of Stage Conventions (Helsinki: Suomaliainen Tiedeakatemia, 1988). 5 If the hands are indeed joined the audience must think back to the most sublime suppli­ cation in the Greek cultural tradition, that of Priam to Achilles, narrated in Iliad 24 (477–508) 89 either be alone or represent others besides him- or herself; and the person supplicated may also represent others, even an entire kingdom or an army (that is, a kind of state), often as its head. Some suppliants (A1) are literally Schutzflehende, persons urgently seeking shelter from pur­ suers far or near, a negative request. Others (A2) seek a positive favor, assistance or at least acquiescence in a desired action beyond their own power or within the supplicated person’s power to prevent or punish. The A2 kind is somewhat less common, though it has a venerable model in Thetis’ interview with Zeus himself in Iliad 1. A good person may be put in the uncomfortable position of having to grant a difficult or danger­ ous boon. The suppliant, moreover, may grovel on dubious moral ground, either already guilty of something or proposing action that could well be wrongful. Medea in the play named after her implores Aegeus for protection at Athens once she does whatever she intends at Corinth, ‘no questions asked.’ Occasionally these two purposes are combined. ‘Help us against so-and-so’ may press for both defensive and offensive intervention. Euripides’ Suppliants is a prime example, where Athenian armies take the field against the Thebans to permit burial of five of the Seven attacking chiefs themselves and of their fallen troops. The other major type, Type B, has nothing to do with knees or other parts of a living. Breathing mortal, but rather involves physical contact with some sacred object, an altar or the foot of a statue of a god or a tomb. Here the aim is always what I am calling negative, that is, protec­ tive asylum is the object.6 Sometimes–often in fact–the genus ἱκεσία or ἱκετεία radically refers to any emergency “arriving” (from the verb ἵκω, related to the more common prose verb ἱκνέομαι), and not necessarily to a relationship, directly, to a living person whom Naiden calls the sup­ plicandus. Sacred space or a holy object (ἱερός, sacer) can, or should impersonally–ipso tacto, as it were–give shelter, although some θεός or δαίμων is behind it. Naiden counts such gods among supplicandi. Zeus Hiketesios is also behind every such desperate resort.7 One may, however, believe that when an altar of Zeus himself is the goal of the flight the Olympian’s attention is especially engaged. Or should be. 6 Such an event can be pictorially exciting when an evil attacker does not respect asy­ lum. Vase paintings of two are numerous: of Neoptolemus killing Priam upon the altar of Zeus Herkeios, of “Little” Ajax seizing Cassandra from beneath the very shield of an Athena Promachos). Scholarly writing about asylum tends to be of limited pertinence to my discussion. For example, R. Gorman, “Poets, Playwrights, and the Politics of Exile and Asylum in Ancient Greece and Rome,” International Journal of Refugee Law 6:3 (1994), 402–424, is short on religious aspects almost to the point of ignoring them, dealing instead with the “right” of refugees and exiles. 7 This is a later development from the Odyssey-poet’s formula, spoken by Nausicaä (Od. 6,207f.) and Eumaeus (14.57f.), that “all strangers and beggars are from Zeus.” For them, 90 Both of these types can involve a dual challenge to the person who receives, however unwillingly, a supplication. Will he (rarely: she) have human compassion on the petitioners? If not, will the presumed attention of “Zeus of Suppliants” move a reluctant him (or her) to compliance? More persons than one may be challenged by a supplication, albeit in very different ways. If the supplicated being is a god or goddess, will she or he miracu­ lously support the seeker/s of positive help or of defensive asylum? Or will the support depend upon unmiraculous events on the mortal plane–which may seem more accidental than providential? The issue is a vital one in the Heracles, where whether Zeus Σώτηρ by the timely return of his heroic son belatedly yet effectively defends other descend­ ants of his is a central question that every viewer or reader must ask, for their human savior soon becomes their destroyer. Or will an angry, often a murderous enemy of vulnerable suppliant/s nevertheless respect the sacredness of a holy object and adjoining space, in awe of the associated divinity? (In a unique case, in Helen, the absent-present influence is King Theoclymenus’ father Proteus who, for the sake of the play’s lust of his less moral son. Helen takes refuge at Proteus’ tomb, with not her life but her conjugal loyalty and virtue under siege.8) TWO SUPPLIANTS PLAYS Let us begin with Euripides’ pair of extant dramas named after sup­ pliant groups.9 In Children of Heracles an uncertain but significant number however, only a gift, more alms than protection or assistance, is at stake. Odysseus had supplicated the princess–in words, though at a distance and not by physical contact (6.141–179). His approach to Eumaeus, on the other hand, is a beggar’s, and his prayer to Zeus (14.33f.) does not depart from the pose as a beggar. 8 A parallel of sorts is a sequence in the second half of Sophocles’ Ajax during which Tecmessa and her toddler son Eurysaces huddle for protection beside the unburied corpse of the title character. Nervous stances of first Menelaus, then of Agamemnon may suggest their own lingering, cowardly fear of the man. Or do they, like the Achaeans in Iliad 22 over dead Hector, poke their weapons into someone they dreaded when he was alive. Either way, their relationship to their deceased personal enemy is as different as can be from that of his two children Theoclymenus and Theonoë to Proteus! Nevertheless dead Ajax protects his son Eurysaces, his spear-won mate Tecmessa, and his half-brother Teucer. 9 The classic treatment of the two remains G. Züntz, The Political Plays of Euripides (Manchester: Manchester University Press, 1963). A more recent study, emphasizing the place of women in the “democratic” city-state, is D. Mendelssohn, Gender and the City in Euripides’ Political Plays (Oxford and New York: Oxford University Press, 2002), who con­ cludes that, in these plays though not only in them, “the representation of feminine emotion and suffering should be seen as a means rather than a theatrical end in itself–a means of cri­ tiquing, sometimes with mordant irony, the political decisions of powerful men in the real historical world, by showing the effects of those decisions on other: females, children, he weak, non-Greeks” (225). Kopperschmidt pp. 129–143 (Suppliants) and 144–160 (Children of Heracles) analyzes both plays in some detail. 91 of these, varied in age but all young, plus their much older old cousin Iolaus and Alcmena, the ancient grandmother of them all, do the suppli­ cating; in Suppliants mothers and young children of warriors who fell attacking Thebes are the chorus. Each group is led by an old man. Adras­ tus and Iolaus are both made, in order to amplify their personal pathos, implausibly old.10 In both scenarios a hostile herald from abroad melo­ dramatically threatens them, ignoring their sanctuary respectively at a temple of Zeus Agoraios in Marathon and by a temple of Demeter at Eleusis–both on sacred Attic ground. He also discounts personal protec­ tion sought from and promised by reigning kings of Athens. Theseus and an Athenian army in the latter play, as will, as already mentioned, in­ vade Theban territory to satisfy suppliants’ and the gods’ demand that the dead lying still on the battlefield be allowed burial. In the former, Theseus’ sons take the field against invaders from the Argolid. The first hundreds of lines of these two plays are replete with refer­ ences to the material as well as the spiritual circumstances of supplica­ tion–a bit knees and beards, as usual, but also garlands or other insignia, on the one hand, and very frequent, almost ostinato mention of altars and other sacred architecture and attentive gods on the other.11 And explicit references to suppliants/supplicating. 12 In both the stylized begging is of the twofold kind, to a god at an altar and to a powerful person. Indeed, the altar practically becomes a mute yet leading character in the drama. Athenian reverence and compassion are salient, but also justice–The­ seus has well articulated doubts about Adrastus himself and about the righteousness of the Seven’s war aims against Thebes. Moral and religious anxieties are interwoven with national interests and political ideology, where the “kingship” that the Children of Heracles’ Demophon (and silent Acastus) exercise, like that of their father Theseus in Suppliants, makes them more resemble Athenian generals than foreign monarchical “tyrants.” Gods, too, are involved as well as city-states. In an unpublished paper I have argued that the Attic of tragic dia­ logue would have been spoken with accents betraying (for example) barbarian or Greek-Dorian identity of the assorted persons on stage in 10 Adrastos is “white haired” (Supp. 166) despite having led one column in the disastrous attack on Thebes, like the “gray” and white-haired” mothers in the suppliants-chorus, while Iolaus, cousin to Uncle Heracles’ children, is “old man” (Hcld. 90, 129, 166, 333, 343, 461, 574, 630, 843) and prays for and is blessed with miraculous rejuvenation so that he can join in the coming battle (740–744, 851–858). 11 Knee: in Hcld. none; Supp. 10, 44, 165,278, 285; beard: Hcld. 227; Supp. 277; hand Hcld. 226, 228, 308; Supp. 165, 278; wreaths: Hcld. 71, 125; Supp. 10, 32, 36, 110, 259, 359; temple, altar (especially), and other sacred structure: Hcld. 61, 73, 79, 121, 124, 127, 196, 238, 244, 249, 341, 344; Supp. 2, 30, 33, 64, 88, 93, 271; Temples: Gods: Hcld.; Supp. 12 Hcld. 33, 70, 94, 101, 17, 123, 196, 224, 246, 254, 345, 364; Supp. 10, 39, 42, 68, 102, 108, 114, 130, 280, 283. 92 contrast to the Attic of Athenians or the unmarked. Especially in these two plays, written and performed during the Archidamian phase of the Peloponnesian War, an ethnic contrast between the voices of the nasty heralds and of the kings of Athens should complement differences in attire, for aural as well as visual antithesis between “good guy” and “bad guy.” The morally heroic Athenians come to the aid of other Dorians, however. That the actions,suppliant and belligerent, are all collective makes these plays national-political; that Demophon in Children of Heracles, and that Theseus is given pause by the questionable cause of Adrastus and his son-in-law Polyneices will not sacrifice one of his own citizens, makes each intervention politically responsible–not a knee-jerk reaction to provocation by Eurystheus of Argos or Creon of Thebes, In the name of their fellow citizens and of the gods, the Athenian leaders fight a righteous fight (as the outcome of the reported battles makes clear).13 SCATTERED SUPPLICATIONS In almost every one of Euripides’ extant plays a supplications is enacted or (El. 1214f. and Bacc. 1117f.) reported.14 This fact tells us some­ thing about this playwright’s dramaturgy as well, I think, as his ethical concern. That he seems thereby to have favored mercy as much as he deplored vindictiveness should be more often noted. Even in Cyclops Odysseus supplicates Polyphemus (Cyc. 287, then 299–301), adding this further element of irreligion to the monster’s in­ hospitality when, of course, he rejects the hero’s appeal, even mocks the suppliant act of surrounding an “altar”–here his man-cooking fireplace (Cyc. 345f.). In what follows I offer brief comments on the variety of situations, and the emotional effects and moral crises of the one or two instances of supplication in the several plays where supplication does not rise to 13 In Children of Heracles Euripides makes a clear statement of how, although the gods themselves may be divided on the rights and wrongs–Hera could never sympathize with the children of the hero she so hated–Athena is with them, and Zeus, by whom the suppliants appeal for succor. Zeus: Hcld. 238f. (Demophon: “The greatest [reason to give aid] is Zeus, at whose altar you sit, keeping this flock of nestlings”); Athena: Hcld. 347–352 (Iolaus, who has seen or felt Athena in action while Heracles lived and labored: “We enjoy no inferior gods as allies, lord; for while Hera, wife of Zeus, is their champion, ours is Athena. I declare that this is the sure basis of success, to have better gods, for Pallas will not endure defeat”). 14 I do not, as Naiden does, see supplication in little Eumelus’ appear to Alcestis at Alc. 400–4, even adding 399 that would strengthen his case; on the other hand, Naiden misses Pentheus’ supplication of Agave in Bacchae. According to the last messenger speech Pentheus touches his raving mother’s cheek at 1117f., in response to which, in grotesque parody of ac­ cepting a suppliant’s appeal by taking his hand, she tears off his entire left arm (1125–128)! 93 the level of major theme (as it does in the six plays that do not fall treated in the concluding section of this paper: Medea, Andromache, and Hecuba, Helen, Heracles, and Iphigenia at Aulis). In Hippolytus the well-meaning but amoral Nurse supplicates both Phaedra (Hipp. 325f.) and Hippolytus (Hipp. 605–607), in the first case to speak up, in the second to keep quiet! It is the physical weakness of Phaedra that forces her eventually to blurt out the truth of her disastrous passion, the oath that Hippolytus’ famous “tongue swore, the mind unsworn” (612) that compels him in the tragic end to keep secret the Nurse’s outrageous proposition. Both of the good victims of equally amoral Aphrodite might well have been moved by the religious appeal by the goddess’ unwitting agent. No supplicating, persistent Nurse, no tragedy. The protagonist Creusa’ supplication of Apollo at his external altar in Ion (1255–1260) gives the rapist-god a chance to prevent her death, indirectly, even as he has prevented that of her and his bastard son Ion through a pigeon’s spectacular death (Ion 1201–1208). Tellingly Creusa, who has no reason at all to trust the god, must be talked into seeking asylum at his altar: “What benefit is this to me?” she asks when the cho­ rus leader proposes that she do so. Here, as evidently in the lost Alcmena (or Amphitryon?), a woman seeks protection against someone “in hot pursuit” of her, who will kill her with justice on his side unless the god who wronged her comes to her aid. She seeks asylum at his altar.15 In that other play Amphitryon seems to have threatened to surround the altar with fire. In the nick of time Zeus revealed Alcmena’s innocent seduction, probably through the prophet Tiresias, then (maybe) through a deus ex machina–Hermes? Zeus himself? (Thunder may also have been somehow imitated.) Zeus, of course, is at once the guilty adulterer and the guardian of suppliants. In Ion first the Pythian Prophetess, then Athena set things as right as can be under the awkward, even scandalous circumstances. Apollo does not dare to show his brilliant face. The human catastrophes that are barely averted here anticipate the same embarrass­ ments to divine Phoebus that the murderous mess his matricidal command to Orestes has led to by the end of the late play Orestes. Note that Ion is poised to commit matricide here, too! Naiden finds a double, competing supplication in Trojan Women at ll. 1042–1057, following the sordid agōn between Helen and Hecuba argued before Menelaus as a kind of judge. I think he gets the scene wrong. He classifies Hecuba’s plea to punish–that is, to kill–Helen as accepted, Helen’s plea for her life rejected. His evidence? Menelaus’ 15 On reconstruction of the melodramatic almost-tragedy Alcmena see F. Jouan and H. Van Looy, Euripide Tragédies, Tome VIII, 1re partie (Paris: Les Belles Lettres, 2002). 94 pronounced verdict at Tro. 1037–1039, where he seems to have given up his earlier determination to ship her to Greece for execution there (876– 879). But that is before the supplications! Naiden also claims that “he drags her off stage, vowing to put her to death,” citing 1047f.16 But those lines say no such thing. She was dragged onto the stage (Tro. 880–882), but now is turned over to servants to convey to the ship (101047–1048!). No stoning nearby (1039–1041) after all. I would sharply contrast Helen’s physical, literally underhanded, seductive contact with her estranged husband’s knees (Tro. 1042) with the Trojan queen’s more detached appeal in the verb λισσομαι (1045). Hecuba, whose unconventional views about gods and “myth” have been established (Tro. 884–888, 969–990), appeals to his rational, secular sense of responsibility for his dead com­ rades and their orphans (1045f.), whereas Helen, who adheres to his body, has used the more powerful kind of suppliant approach (if indeed Hecuba’s is a light supplication), has invoked Aphrodite as the cause of her infi­ delity, thanks to Paris and his catastrophic “Judgment” and consequently to irresistible Aphrodite (Tro. 924–931 and 948–950). She also applies the religious sanction of suppliant embrace, which is at the same time a sexual enticement. The actual power of Aphrodite is realized before our eyes, never mind that Menelaus has protested that “Aphrodite is inserted into [Helen’s] words for the sake of self-promotion” (κόμπου χάριν, 1038f.). Menelaus incongruously jokes about her possible gain in weight (1050), even as–what his action must show–he has been smitten by her enduring beauty. In form he is correct: Though credibly determined to have her killed on the spot after the two women have spoken, he accepts her supplication and spares her. In Iphigenia among the Taurians we find a single supplication (IT 1068–1070), which in a way crystallizes the gendered dynamics of most supplications and of Euripides’ pitying female choruses.17 Overwhelm­ ingly often, as Naiden notes, women or else weakened “feminized” men are the pathetic seekers of asylum or other urgently needed help. Here Iphigenia supplicates the chorus of Greek women whose sympathy for her is already and long established; this humble appeal seems unneces­ sary. It does, however, mark her full return to Greekness. Earlier in the play had come to hate Greeks, and was poised to be a vindictive, willing participant in their sacrifice (IT 342–371. Now, promising somehow to 16 Naiden p. 100 and nn. 421 and 422. His discussion continues onto pp. 101f. He fails to appreciate how the tradition consistently reports that Helen and Menelaus lived ever after, if not happily ever after. In fact, the vase painting illustrated on p. 101 shows the erotic effect of Helen’s pleading: a little Eros flits toward Menlaus as he drops his would-be executioner’s sword. 17 See my article “The Value of a Kindly Chorus: Female Choruses in Athenian Tragedy,” Themes in Drama 11 (1989), 1‑18. 95 restore these women, too, to their homeland (1066f.), she uses a broad Greek ritual gesture, whether or not it is theatrically practicable for her to touch all of the choreuts. She also, with sad irony, invokes the mother and father of each, and any children they have (1070f.). Her own parents are nothing to be fond of, and she is and will remain childless. Phoenician Women has a unique combination of one unsuccessfully supplicating person (Creon 923f.), a second who arrives too late to sup­ plicate to any purpose (Jocasta, 1429–1435 and 1567–1569), and a third who refuses to supplicate (Oedipus, 1622–1624). Creon fails to persuade Tiresias to withhold the terrible fact that, for victorious Theban defense against the daunting Seven, Creon’s young son Menoeceus must be sac­ rificed. His sister Jocasta arrives on the battlefield, in a twice reported off-stage incident, after her two sons have already mortally wounded one another. Creon’s nephew/brother-in-law, Jocasta’s son/husband Oedipus, proudly, so as not to fall beneath his noble pedigree (!), refuses to supplicate Creon in an attempt to prevent threatened exile–and bitter Creon says he was right to do so: it would do him no good (1625f.). In fact, in this pitiless play supplication fails to avert tragedy. In fact, Jocasta kills herself because of that “too late” attempt to save her sons from reciprocal doom, while Oedipus seems to realize that there is no mercy in this troubled world into which the horrified barbarian strangers of the helpless chorus have been thrust. Naiden counts a long scene in the first part of Orestes as a suppli­ cation (Or. 380–781). At two points the title character, wracked with debilitating guilt, grasps his uncle Menelaus’ knees (382–383 and 670– 673). His second appeal–a second, serial supplication, in fact–is more urgent because in the interval murdered Clytemnestra’s angry, eloquent old father Tyndareus has made the moral flimsiness of Orestes’ position clear, certainly to craven Menelaus, probably also–as if he needed any more compunction!–to the matricide himself in one of the playwright’s finest pieces of lethal rhetorical force (Or. 491–541). Orestes gets nowhere. His reported off-stage effort to talk the Argive judicial assembly out of a capital sentence likewise fails, but he maintains dignity enough in his dubious argument so as not to supplicate. Sophistry is for the public, supplication for intimates. At 1332–1339 Electra lures her innocent cousin Hermione into a trap, beseeching her to join Orestes and herself in supplicating Helen. It is a false supplication, however, since Orestes and Pylades intend to assassinate Helen and hold Hermione hostage against any attempt at revenge her father Menelaus might contemplate. The Phrygian eunuch describes their “suppliant” ambush and their ultimate frustration when they cannot stab Zeus’ elusive daughter to death (1408– 1502; supplication at 1414f.: “they threw, they threw suppliant hands both of them around the knee of Helen”). Their swords drawn against her, 96 she disappeared! At least they catch Hermione. When Orestes exits the palace the Phrygian himself supplicates Orestes at Or. 1507, in oriental style with a proskynesis. Orestes toys with him, then sends him back inside. There is no point in killing him, as long as he does not spread word of what has happened before Orestes and his accomplices, including Electra, are ready for Menelaus. The slave is one of the furnishings of his father’s house that Orestes and Electra still hope to regain. Undeserv­ ing Orestes has failed with both honest and treacherous supplications; ironically the innocent Phrygian–or maybe it is not so ironic?–succeeds in his. FANTASIAS ON THE SUPPLICATION THEME In each of the half dozen plays remaining for my discussion–in fully a third of his surviving tragedies, Euripides stages a series of supplica­ tions in which interpersonal dynamics and moral positions shift in often sensational ways. In some plays supplications succeed with terrible consequence; in others, they fail with equally catastrophic result. Plays, however, more persons than one supplicates (or in an important past has done so) with ultimately disappointing effect. A. BARBARIANS AND GREEKS (MEDEA, HECUBA) First chronologically are these two sensational dramas, named after wrathful, murderous barbarian women. Each in fact has learned sup­ plication from a Greek in her back story (Medea from Jason: Med. 496– 498; Hecuba from Odysseus, Hec. 245–250 and 274f.) whom in her present plight she now must abjectly supplicate in turn. The two plays are contrasted, however, in how the theme is developed. Medea uncannily manipulates two kings, first Creon of Corinth (Med. 324–339), then Aegeus of Athens (709–713) before she works her sly physical-emotional magic on Jason. She persuades each by a double argument, a bodily one of grasping his knees and hand or beard, a mental one of suggesting to the kindly Corinthian that she cannot do any harm in a single day’s reprieve from banishment, and that she seeks this little respite only for her children’s sake (Med. 340–347), to the eager Athe­ nian that she can cure his childlessness (714–718). Both monarchs are anxious about children, Creon about the bride he is giving to Medea’s estranged ex-husband, Aegeus about the dynastic heir he lacks. However and first, the physical contact with an exotic but beautiful, still young woman makes an impact. Creon is mistaken about what one day will 97 permit her to achieve, his own death as well as his daughter’s; but Aegeus is already part-way sexually seduced. If, as seems likely, Euripides’ lost Aegeus was produced in the years before Medea,18 the audience knew that at Athens the Colchian princess would marry their king and bear him the Medus son who nearly replaced the hero Theseus in royal suc­ cession. Medea then works upon Jason not by arguments, which fail in the memorable agon of their first scene (Med. 446–626) but by supplica­ tion–not hers, however, but by his sons’: I understand lines 894–902 to be their supplication, directed by her, of a much affected Jason.19 Through the very children whom she will later murder in order to complete his destruction Medea now works upon Jason himself; and through them in an off-stage suppliant approach to his bride (Med. 969–973), she brings about the princess’s and her father’s gruesome deaths. In this case the little boys’ suppliant request, viz. to be allowed to stay in Corinth with their father, is reinforced by irresistible golden gifts that the boys bear with them. Medea has evidently learned that supplication is part of a “one-two punch” that can bring down foe or reluctant friend. She herself, on the other hand, has learned to resist supplication, and does so when the chorus beg her not to kill her children (Med. 853–855 during the third stasimon). Naiden, who overlooked the boys’ supplication of their never-to-be stepmother, suggests (as the chorus do in that same ode, at 856– 865) that their off-stage appeal to their murderous mother should be a supplication. All that we or the chorus will actually hear, however, will be their dying complaints (Med. 1271f. and 1275f.). Supplication, therefore, Medea and the Medea suggest, is a weapon, to be thrust or to be parried as one’s passionate interests dictate. Jason taught her its offensive power. Others whom she confronts, and Jason himself, have not learned to defend themselves against it. Hecuba shows how cynical the supposedly “civilized” Greeks are with respect to the ritual of supplication. The same Odysseus who gave the Trojan queen a lesson in the compelling technique of clutching a powerful person’s knees (Hec. 245f. and 274f., already noted), when she recognized him on his spy mission into Ilium but spared his life, resists her when she tries the same on him now her master (275–290, with hand and cheek evidently at 276, beard at 286). He must and will save her life, he explains, but has no obligation to save that of her See Jouan and Van Looy p. 3 with nn. 2 and 3. Naiden does not record it as such, although “right hand” (899) and “arm” (902) are in the script; and the little boys may well first embrace their daddy at his knees, which, however, are not mentioned. 18 19 98 daughter Polyxena (demanded in sacrifice by Achilles’ ghost). Perhaps, however, if Polyxena herself were to supplicate him? A visually striking non-supplication occurs later in the episode. Polyxena steps forward and Odysseus buries his right hand under his cloak to prevent its grasping; likely also he covers his knees or turns them away, certainly he averts his head. “I see you, Odysseus,” she says at 342–345, “hiding your right hand under your garment and turning your face back so I may not touch your beard. Cheer up! You have escaped Zeus of Supplication for my part (τὸν ἐμὸν Ἱκέσιον Δία).” She does not intend to supplicate at all, for, as she goes on to explain, she will gladly die! Despite all this, Hecuba, powerless otherwise, and only after de­ liberation and hesitation (Hec.737–739), does supplicate the enemy com­ mander-in-chief, the man ultimately responsible for so many deaths of her nearest and dearest. One might think of the sublime meeting of her husband Priam and Achilles earlier in the Trojan saga. This one, however, is hardly sublime. When at ll. 752–754 she supplicates Agamemnon by knees and beard and right hand, he offers her freedom. She, however, craves only revenge, and this against a current ally of his. Thracian Polymnestor has murdered Hecuba’s youngest son Polydorus, for the treasure that came with the boy when he was entrusted to Polymnestor for safe-keeping. Hecuba finally bends him to connivance with her by inserting a very different appeal, through his lust for a surviving daughter of hers, Cassandra (Hec. 824–830), before she returns to supplication (836–840). However, moreover, the opportunist barbarian can claim that he did the Greeks a real favor by eliminating such a possible future avenger of Priam and many others. Agamemnon thus faces a political problem and a personal dilemma. Somewhat like Aegeus in Medea, Agamemnon will “look the other way” when the suppliant woman wreaks terrible but unspecified bloody vengeance upon a third party with whom the Greek host has friendly relations. He wants his justification to fellow Greeks army to appear to be justice itself and supplication, and nothing to do with Cassandra (850–856). As also in the Medea, supplication is followed up by sex, although here is it not the aged suppliant’s own, as it was Medea’s own but her nubile, virginal daughter’s. Far from being efficacious per se on Greeks, therefore, supplication needs a value added from some other motivation. Only Creon of Corinth appears to have been scrupulous enough to accept supplication simple, and look what happens to him! Both Medea and Hecuba, by accepting supplication on the part of Greeks, got themselves into their tragic plights. Medea, of course, also came to feel love, not only mercy for the glamorous hero of Iolchus. 99 B. ASYLUM OR SURRENDER? (ANDROMACHE, HERACLES, HELEN) Although like the two grim plays just discussed Andromache con­ trasts a “barbarian” woman with despicable Greeks–here ones of both sexes–the woman in question is not driven to monstrous acts of her own in response to what men have done to her. She has a child, her master Neoptolemus’ only child Molossus, to save, not to avenge, and she does so in a way that ties this play to two others with the same scenic feature: a physical structure that gives or should give one or more persons protec­ tion from a female rival for a man (princess Hermione in Andromache), from a murderous usurper (tyrant Lycus in Heracles), and from a would-be royal husband (king Theoclymenus in Helen). These con­ spicuous sites of asylum are respectively a shrine of Thetis, an altar of Zeus, and the tomb of the reigning king’s father Proteus. Each is clearly identified in the prologue of its play.20 As in the two suppliant plays examined above, the thing almost becomes a silent but potent character in Andromache. Indeed at its end Thetis appears in person, while in Helen Proteus’ daughter Theonoë represents his intention and will. In Heracles, on the other hand, it is Zeus’ jealous wife Hera who intervenes, not directly but through two supernatural agents, midway through the play.21 In each drama as it unfolds the asylum falters and other appeals, by personal supplications, become a last resort. Hermione wants to be rid of the beloved concubine of her absent estranged husband Neoptolemus. She proposes to burn the hated bar­ barian woman, suppliant though she is, right at the shrine (And. 257) or to slaughter her (259). Menelaus, however, has a formally reverent tactic by which to pry his daughter’s unwilling but hated rival from divine protection: he threatens to slay Andromache’s infant son if she will not leave the shrine (380–383). He then gives the toddler to Hermione to do what she wishes to him! Subsequently he spurns the little boy’s human supplication (529–542). Although he is superstitious, he is otherwise thoroughly unscrupulous. Only the sudden arrival of ancient but resolute Peleus saves mother and child from the suddenly craven Spartan. An­ dromache describes Menelaus’ trick to get her to leave the Thetis-shrine 20 Thetis’ shrine and a statue of the goddess: And. 20 and 43; altar of Zeus, HF 48f. and 51; Proteus’ tomb, Hel. 64. However, only in the relatively early play is the sacred site mentioned so often as in the two suppliants plays: And. 115, 117, 130, 135, 161, 162, 246, 253, 260, 262, 314, 357, and 380, until Andromache leaves it at 411 (and Menelaus gloats about how he has tricked her into doing so, at 427). 21 Kopperschmidt on Andromache (pp. 161–178) and on Heracles (179–192) offers valuable analysis of motif and structure in each, finding significant correspondences between them. 100 (And. 565–571) and now she supplicates her master’s old grandfather, falling at his knees while pathetically unable to reach for his check be­ cause her hands are bound (572–576). Peleus becomes her protector. In fact, the tables are turned and Hermione needs protection herself. Abandoned by her father, she dreads the wrath of her husband Neoptole­ mus. Dare she rush as suppliant to “statues”–of Thetis–or to her own slave’s knees (And. 859f.)? An apparently half-hearted attempt to hang herself (the only failed suicide in Greek tragedy!) leaves her ready to supplicate Cousin Orestes when he unexpectedly arrives (892–895)– unexpectedly, that is, to her, since Menelaus and he seem to have arranged this intervention. She begs him to defend her against Neoptolemus (whose assassination he has already managed) and to get her away from Phthia–perhaps home to Sparta (921–923). Her panicked supplication in itself, like her appeal to kinship, actually matters less to him than the opportunity to marry her now himself. (They are in a sense made for each other. Who else would want to marry either of them! She, of course, does not think that way.) Exeunt the dastardly fiancés. The play is not over. A messenger returns from Delphi with the young hero Neoptolemus’ bruised and butchered corpse. His typically brilliant speech reports terrible off-stage happening–in this case the farthest off stage of any in Euripides (And. 1085–1160). Although neither noun nor verb denoting supplication, suppliant, or supplicate is used in describing it, an example of what should be holy asylum gone scandalously wrong brings this play toward its grim dénouement. In the prologue we learn from Andromache that her master Neoptolemus has gone to Delphi to appease the god whom he had previously offended by demanding just amends for the death of his father Achilles. (In other forms of the myth he sacked the Delphic temple; here, however, he seems only to have blasphemed.) When he is there, in the very sanctuary, he is ambushed by Delphians whom Orestes has deceived into thinking he would come to pillage the treasuries and the very temple. At the end of his report the messenger indicts Apollo for evil and unwisdom (And. 1161–1165), after inviting us to visualize a shocking scene in the Pythian ἀνάκτορα (1115, 1157), at the altar of which (1102, 1123, 1135, 1138, 1156), by the sacrificial fire (1113), Achilles’ son has been atrociously assassinated. During the ensuing exodos of the play goddess Thetis instructs Peleus to deliver their grandson’s body back to the Pythic altar (1240) and bury it there, “a reproach to Delphi, so that the tomb may proclaim the violent murder at the hand of Orestes” (1241f.). The aforementioned empty threat of Hermione to apply fire to the lone suppliant Andromache becomes a serious danger to a group of five suppliants in Heracles. The evil usurping king of Thebes Lycus, who has already murdered Heracles’ Theban father- and brothers-in law, calls for 101 his minions to gather a great deal of lumber to make a pyre of Savior Zeus’ altar (HF 240–246) to incinerate the absent hero’s Theban wife Megara, their three young sons, and their guardian old Amphitryon. Never mind supposed asylum there! Megara takes the horrific prospect quite seriously (285). Lycus’ targeted enemies have been locked out of their home and are already starving (51–54); however, he cannot wait for them to die–as he is sure Heracles himself has done on a suicidal fool’s errand to fetch Cerberus from the Underworld. Personal supplication to this bloody villain is, of course, useless, unless to ask the “favors” sought by Amphitryon (HF 321–325) and Megara (327f), that they both die before the children so they do not have to watch the slaying of the little innocents. And that they be allowed to dress the boys for their funerals. Favors grandly granted! This is a technically and theatrically useful ploy that permits the actor playing Megara to be recycled into– Heracles, for the next episode!–and the children, probably also their elders, to be dressed behind the scenes ominously for the death that does, in fact, await Megara and the boys when Heracles later goes cata­ strophically mad. When Megara does not appear with the black-clad children in Lycus’ next scene he mocks her for (as Amphitryon imag­ ines) supplicating goddess Hestia at the hearth (715f.), where Heracles waits in righteous ambush to kill the killer. The actual uselessness of supplication in the world of the gods that preside over this distressing play, careless Zeus and atrocious Hera, is made clear during a reported off-stage scene of horror. Heracles in his madness has stabbed on son to death. Then he ignores a second son’s supplicating plea, at an interior altar of Zeus, and brains him with his club (HF 984–994). He believes that he is killing a son of his persecutor Eurystheus, as we know; but the victim is still a little boy, still a suppliant. Heracles surrounded a scene of ruin is wheeled out on an ample ekkyklēma. After he revives from his knockout by Athena’s hurled piece of broken stone and comes to his right mind, perceiving what he has wrought. Astonished Theseus arrives on the scene. Heracles resists his stepfather Amphitryon’s lyric supplication, 1st-person plural in his own and the concerned Athenian’s name (HF 1207–1213). He responds instead to Theseus when he invokes friendship (1214–1225). If supplication is always to be understood as an institution of Zeus, as I believe it should be, why should Heracles honor it? Ironically, sadly, he has higher notions of divinity than the gods who are to blame for his circumstances de­ serve. He himself regards Amphitryon as his father, not Zeus. Indeed, to conclude Sophocles’ Trachinian Women Heracles’ son Hyllus can declare that “Nothing of this is not Zeus,” at the end of this play one might say “Nothing of this is not derelict Zeus.” The last thing we see after the characters and chorus exit are the shocking ekkyklēma and 102 his altar as “Savior.” If supplication there has saved Megara and her sons from mere criminal death, it saved them for a much worse kind. A less grim play, the Helen is nevertheless by no means all sweet­ ness and light. The title character Helen is a daughter of Zeus, who is here pretty delinquent too. He would not intervene in the nastiness between his wife Hera (again) and his heavenly daughter Aphrodite. Indeed he “passed the buck” to Paris, who launched the thousand ships that pursued him and–not Helen! Hera made an image of her, whom all the world vilified, ignorant of her actual virtue, hidden away in Egypt, the setting of this tragicomedy, almost tragi-farce. He thought the slaughter of the ten years war at Troy a good means to lighten the human burden on Earth and to determine who was greatest man, or at least κράτιστος, in Greece (Hel. 36–41). So much for his justice. Significantly here, as in Andromache, the monument of asylum does not belong to a major Olympian, but to someone closer to the resident family. There, however, it was shrine of a minor goddess, Achilles’ Nereid mother Thetis whose statue stood before the audience before she herself arrived in the exodus. In Helen it is not a god’s sacred space at all, but a humanized Proteus’ tomb–that is, the tomb of a person otherwise clas­ sified as an immortal (for example, in Odyssey 4). Helen’s supplication there is understated, in large part because Proteus’ amorous son (a) does not appear on stage till the play is two thirds over, and (b) when he does return from his hunt he makes clear his reverence for his late father (Hel. 1165–1168). We cannot imagine this barbarian building a murder­ ous fire there like Spartan Hermione or Euboean, pseudo-Theban Lycus! His regard for suppliants and supplication is never tested, however. Rather the piety of his priestly sister Theonoë is on the line, to act and to be judged by standards as much humane as religious. Will she take the part of Aphrodite or of Hera, in covering up or publicizing the lie that the former perpetrated on all the world, based on a false “Helen” at Troy; will she side with her father, who wanted to preserve Helen for her right­ ful Greek spouse or with her brother, who wants her for himself? Both Helen and, in his bumbling, bombastic way Menelaus supplicate her. Helen does so conventionally and eloquently at lines 894–943. Mene­ laus, in contrast, the great hero who was reduced to weeping when an old housemaid shooed him away fro the place with (probably) a broom, ostentatiously refuses to supplicate her-directly by knee and with tears, as beneath his dignity (Hel. 947–949). However, his does appeal to her by her father’s tomb, threatening her brother with individual combat or even threatening to kill himself there (949–985). As I read lines 991f. and the sequel he does break into tears before his whimpering peroration. She does take the better course, as we would think, revering her father; but she does nor what her irascible brother to know what they have gained 103 by supplication, namely her agreement not to disclose Menelaus’ iden­ tity. The later intrigue based upon a false report of his death depends on her silence. We should probably not classify Helen’s prayer, with raised hands, to Hera as a supplication (Hel. 1093–1096), nor the anxious prayer to Aphrodite that follows (1097–1106). In any case, neither would-be “most beautiful” goddess acts. The eventual escape of Mr. and Mrs. Menelaus is rather to the credit of wise Helen herself and of her divine brothers the Dioscuri, di ex machina who provide safe sailing home (and protect Theonoë from her angered brother when he has learned how she and her husband, very much alive, have escaped). EURIPIDES’ EPILOGUE (BACCHAE, IPHIGENIA AT AULIS) Both of the poet’s extant posthumous plays are mutilated. The Iphigenia may even have been unfinished at the poet’s death in Macedonia. The Bacchae, on the other hand, lost the sensational, grisly sequence that was torn from the sole exemplar for all the surviving manuscripts. We have enough of the play, however, to know what we need to know. In its second later messenger speech, as already remarked (n. x above), the play’s only supplication is a grotesquely failed one: a mother does not gently take her supplicating son’s hand but tears off his entire arm (Bacc. 1125–127). The tradition’s text of Iphigenia at Aulis, on the other hand, is non-Euripidean early and late. Moreover, all the male characters –on stage or off–are so corrupt22 that we cannot be sure whether Calchas’ “prophecy” that the formidable goddess Artemis demands the life of commander Agamemnon’s daughter before the Greeks may sail to Troy the goddess’ will. (At IA 879 the Old Man seems less than certain about this.) That the Greek army thinks it is enough, of course, and Agamemnon cannot save the girl. Uniquely in this play a supplication is anticipated, with dread, by that father who knows that his daughter will supplicate him (IA 462–464), and not for protection from some extraneous, third-party threat but from him. Other supplication will occur first, while Agamem­ non is awkwardly keeping his distance from wife, daughter, and little son after his painful scene with them (630–740). Clytemnestra’s almost-supplication (865) to the Old Man, who knows the terrible truth about her daughter’s doom leads to the sequence of urgent pleas: when the 22 Those who know the play might object that, although both Atreids, Agamemnon and Menelaus, certainly Odysseus “in the wings,” and maybe even Calchas are not to be trusted, Achilles is honorable. However, he implies in passing that, had he been asked, he might have allowed his name to be used in the deadly deception of Iphigenia, lured to Aulis on the pre­ tense that she was to be married to Peleus’ and Thetis’ heroic son IA (962f.!). 104 queen supplicates Achilles “as an altar” for help against her husbands plan to sacrifice the girl (900–911). He, however, advises Clytemnestra to supplicate Agamemnon, and come to him only if that fails (1015f.). When the confrontation comes it is a kind of inversion of the situation in Bacchae. There, son supplicates mother–in horrifying vain. Here, daughter supplicates father (IA 1216–48, with in some ways a more ter­ rifying outcome: Agamemnon talks the girl into accepting her slaughter as a good thing, the despicable Greek cause in the coming war as a noble one. To strengthen her pathetic appeal she hold baby Orestes toward their father (1248), of whose own tragic future we can hardly be unmindful. For ee also know how Clytemnestra will respond to the sacrifice–she who, in the striking backstory that she tells in her confrontation with he husband, has suffered so much already from him and yet has been an irreproachable wife. Until now. We even learn that when her brothers the Dioscuri threatened to avenge the deaths of her first husband and child at his hands Agamemnon supplicated her father Tyndareus, who not only saved him but gave him her “beds” in marriage (IA 1148–1156)! CONCLUSIONS The two “political- suppliant plays” Children of Heracles and Suppliants really do stand apart. The gods to whom the suppliants appeal (Zeus, Demeter) and the Athenian leaders supplicated are efficacious, and actually function as what Kopperschmidt calls σώτηρες, though Demophon and Theseus appropriately hesitate before going to battle. And there are clear “enemies,” who lose out. Winning a decisive victory, the supplicandi fulfill the suppliants’ wishes. In Ion among the asylum-plays Creusa escapes execution for at­ tempted murder thanks to a triple action at Apollo’s altar. First the altar itself, as we have seen, then the Pythian Prophetess (prompted by the god: Ion 1353), and finally Athena (acting for her embarrassed brother: Ion 1556–1559) brings about the Athenian queen’s release and reconcilia­ tion with–her pious son! Apollo has saved them both. In Helen, too, pious, even superstitious regard of Theoclymenus for his father Proteus’ tomb keeps the chaste wife safe long enough for her husband Menelaus to arrive and deliver her–or, rather, to be delivered by her, with the essential connivance of the Pharaoh’s sister Theonoë. Proteus has been effective. Both Apollo and Proteus require human agents, however, to do their good work (and Apollo a couple of divine ones: prologuist Hermes many years ago, Athena ex machina now). In almost every other instance questions arise about effectiveness of sacred places (e.g., in Heracles) and about the goodwill and helpfulness 105 of human supplicandi (e.g., in Hecuba). This makes the scenes of urgent, pathetic appeal so much the more pathetic where the petitioners are in­ nocent (in Andromache and the second Iphigenia), so much the more ominous where they are not (in Medea). It is paradoxical, albeit in keep­ ing with Euripides’ general pessimism, that the innocent are often not protected, while the guilty are. Furthermore, where a sacred asylum should benefit suppliants there, it is invariably human agency that pro­ vides whatever deliverance they receive. Supplication itself invariably involves pathos, partly from the sup­ pliant’s recent backstory, but also and enhanced by the unequal power relationship between her/him/them and the person appealed to. Almost never is the petitioner someone born to inferiority, like the slave Nurse in Hippolytus. Especially pathetic is when a child begs for mercy from a parent: one oh Heracles’ sons to him in his deadly madness, (off stage) Pentheus to his equally murderous maenad mother, Iphigenia to Agam­ emnon. Usually, however, the Euripidean beseecher is a king or queen, prince or princess whom some crisis has humbled to abject dependence on an extraneous benefaction, what is embodied, literally, in self-abasing gesture. Only twice does a person stand on her or his dignity and refuse to supplicate: Polyxena in Hecuba, the Oedipus of Phoenician Women. (In Hecuba the title character does hesitate before approaching Agam­ emnon. In Helen although Menelaus pretends to be above supplicating, in the very same speech he does do.) Supplication is never inconsequential–and its results are often sen­ sational. Supplication can be rejected, typically to the detriment of both sup­ pliant and supplicandus. Tiresias in Phoenician Women is an exception, perhaps Menelaus in Andromache23; Odysseus equivocates in response to Hecuba’s Hecuba. Menelaus in Trojan Woman rejects Hecuba’s plead­ ing (as I understand the third episode), accepts Helen’s and gets–Helen, for good or ill! When, on the other hand, a suppliant plea is honored, even if its acceptance was hesitant the initial effect is always a good feeling. Nev­ ertheless in the longer run the boon that is granted will often be bad for one or both parties. Everyone whom Medea successfully supplicates suf­ fers for it–as she had suffered from her former suppliant Jason! ‘No good deed,’ as a cynical saying tells us, ‘goes unpunished.’ Her wrathful brother nearly murders Theonoë in Helen, while in Iphigenia at Aulis Achilles runs the risk of being stoned by his Greek comrades, even his own Myr­ 23 After a terrible fright Hermione in the same play comes out all right, if we suppose that her future marriage to such a despicable Orestes is a ‘happy ending.’ 106 midons (IA 1350–1352) if he actually defends the princess, bride or no bride, against their demand that she be sacrificed. Overall the deployment of the supplication theme demonstrates the helpless of many, including those that seek and those that offer help. Even the plays with happy endings–dare we say that Andromache ends happily for the evil Peloponnesians?–have a distinct bitterness about the characters who survive (Menelaus in Helen, Xuthus in Ion) and about the gods who barely avert catastrophe.24 As ever in Euripides, however, and certainly in his work taken as a whole the message is mixed. Victor Castellani University of Denver FLEHEN UND ZUFLUCHT BEI EURIPIDES: VARIATIONEN ZU EINEM DOPPELTEN THEMA Zusammenfassung Ständiger als in der älteren Literatur, sogar als bei Äschylos oder Sophokles, fügt der Euripides die Not von Flehenden bzw. Schutzflehenden und anderen drin­ genden Bittstellern in seine Schauspielen ein, und die angemessenen körperlichen Gesten derer hochtheatralisch auf Bühne bringt. Ob sie um Schutz gegen einen dro­ henden Feind oder positive Hilfe zu einem bestimmten Ziel bei einem menschlichen Machthaber bitten, oder Zuflucht an einem Altar, Heiligtum, oder anderem heiligen Gegenstand besetzen, macht ihre Anwesenheit ein ausdrucksvolles Tableau, ihre Tätigkeit und die zögernde oder schroffe Erwiderung daruf, widerwillige oder gar keine Zusage, packendes Drama. Wird die Bitte erhört, sieht die wirkliche, wirkende Motivation des Beistands normalerweise komplex aus. Weder bloßes Mitgefühl noch Ehrfurcht vor dem Zeus Hiketēsios oder irgendeinem Heiligtum genügt; denn fast immer treiben den Hilfsbe­ reiten nicht zu lobende persönliche Gründe auch, auch sexuelle Anregung. Anderseits wird die Bitte auf der menschlichen Ebene abgelehnt, oder rechtzeitige Wirkung aus dem Himmel fehlt. Das Hauptteil des Artikels untersucht das doppelte Thema Flehen-Zuflucht in drei Sätzen: (1) Die beiden Tragödien die als ganze „Flehende-Spielen“ gelten, nämlich, Heraclidae und Supplices, wo sich Flehen und Zuflucht zufriedenstellend zusam­ menschließen; (2) die neun Schausspiele worin das Thema vereinzelt, am meisten zwei- bis dreimal erscheint: Cyclops, Hippolytus, Ion, Electra, Iphigenia Taurica, Troades, Phoenissae, Orestes, und Bacchae; und (3) sechs beunruhigende Stücke 24 I must note a much more optimistic understanding of these plays in A. P. Burnett, Catastrophe Survived: Euripides’ Plays of Mixed Reversal (Oxford and New York: Oxford University Press, 1971). Although he probably goes too far in the opposite direction, dashing any hope for divine goodness in Euripides’ thinking, P. Vellacott’s Ironic Drama: A Study of Euripides’ Method and Meaning (Cambridge and New York: Cambridge University Press, 1975) is a persuasive antidote to any thought that Euripides can have been a pious Apollonian. 107 wodurch Flehen mit oder ohne Asyl eine Art Fantasie über unser Thema spielt, wo sich moralische Urteile und theologische Fragen auseinandersetzen: Medea und He­ cuba, Andromacha und Hercules, Helena und Iphigenia Aulidensis. Man kann folglich zum Schluss kommen, dass in verzweifelten Krisen Mitleid und Frömmigkeit wenig wenn überhaupt helfen können, und ja unabsichtlich scha­ den. Weder Menschen noch Göttern dürfen wir vertrauen, zumal da der Olymp oft entzweit ist, und irdische Leute so schwach in Kraft und in Moral sind. Beste Personen sind allzu leicht zu überzeugen–oder zu überwältigen, obgleich menschliche Güte etwas Gutes schaffen dann und wann kann. Nur Euripides’ zwei verhältnismäßig frühe Flehende-Dramen lassen uns auf Besseres hoffen, weil das dortige Flehen geruhsam, richtig geprüft wird, und wo athenische Tugend, nicht ohne die Götter, böse Feinde siegt. 108 UDC 1 Harpocration 141.131 Georgios Steiris Department of Philosophy University of Athens HARPOCRATION, THE ARGIVE PHILOSOPHER, AND THE OVERALL PHILOSOPHICAL MOVEMENT IN CLASSICAL AND ROMAN ARGOS ABSTRACT: In this paper I focus on philosophy in classical and roman Argos, looking forward to contribute to the promotion of an undervalued as­ pect of the intellectual history of the city. The Argive Hapocration was a phi­ losopher and commentator from the second century A.D. He was a disciple of the philosopher Atticus who belonged to the Middle Platonists. Harpocration was a partner and friend of a certain Caesar. Harpocration wrote detailed com­ ments on almost all the texts of Plato. In the few passages that have survived from Harpocration’s work, we observe a version of Platonic thought clearly influenced by the current of Gnosticism and Pythagoreanism. Harpocration’s influence on both his contemporaries and his successors remains sufficiently obscure, although Proclus included Harpocration among the top Platonists. Nevertheless, this is not the only known philosophical activity in the city of Argos. This is confirmed by the existence of many philosophers from Argos in classical antiquity who, to some extent like Harpocration much later, adhered to the current of Pythagoreanism. KEYWORDS: Philosophy, Harpocration, Argos, Atticus, Middle Platonism, Pythagoreanism, Neo-Platonism. The city of Argos boasts a rich history and cultural contribution that stretched over the centuries, from early prehistory to modern times. However, though esteemed researchers spilled tons of ink for many centuries, the past of Argos has not yet been sufficiently elucidated. There are still many fields of studies and topics that have not been sys­ tematically studied, patiently waiting research to shed light on them. In this paper I aim to spell some out looking forward to contribute to the 109 promotion of an undervalued, but highly interesting, aspect of the intel­ lectual history of Argos, namely philosophy. The Argive Hapocration was a philosopher and commentator from the second century A.D. His origin is not disputed by any source. How­ ever, there is still a potential possibility that he might have descended from a different Argos: namely that which is in Amfilochia, Orestiko or that in Cyprus. Yet, the absence of any additional geographical des­ ignation in his name in ancient sources is likely to disprove such claims. Simply mentioning ‘Argos’ can only indicate the most notable of the cities with this name, namely the Argive Argos. As will be revealed later in this paper, the close relationship between Hapocration with the Atticus family may well support his Argive origin.1 HARPOCRATION’S EARLY STUDIES Harpocration was a disciple of the philosopher Atticus who belonged to the Middle Platonists.2 Platonism between the period of Antiochus of Ascalon (130–68 B.C.) and Plotinus (204–270 A.D.) – the founder of Neo-Platonism, is called Middle Platonism. The main characteristic of Middle Platonism is the return to the old Platonic tradition through the study of all Platonic texts. Representatives of Middle Platonism are dis­ tinguished by their intense eclecticism. They sought it as a response to philosophical problems that concerned them. Middle Platonic eclecticism was some form of agreement among all earlier eminent philosophers, led by Pythagoras, Socrates and Plato, of course. This eclecticism is perhaps explained by the inability of these scholars to produce original philosophical thought. Instead, they simply reviewed already formulated opinions. Their interest focused on doctrinal terms of ​​metaphysical principles and on the exploration of ethical principles which were par­ ticularly expressed in Stoicism and Peripatetic Philosophy.3 We know little about the life of the Middle Platonist Atticus, as is the case with many philosophers of his time. Eusebius confirms that he lived around 176 A.D., which coincides with the end of the reign of Marcus Aurelius (161–180 A.D.), the emperor – philosopher, who was a pupil of Herod Atticus.4 The name ‘Atticus’, exceptionally rare back then, pos­ sibly indicates some association with the family of Herod Atticus against other less plausible suggested interpretations.5 Moreover, placing Atti­ 1 2 3 4 5 110 Steiris, 2006: 257–268. Proclus, In Timaeum, I.305.6. Georgoulis, 2004: 475–485; Merlan, 1967: 53–83; Zeller – Nestle, 2004: 365–371. Dillon, 1996: 248; Des Places, 1977: 7. Karamanolis, 2006: 150; Oliver, 1981: 223. cus at this point in chronology is also intriguing. It could be interpreted as to enhance his connection to Herod Atticus; indeed, in 176 A.D. Roman emperor Marcus Aurelius established a chair for Platonic philosophy in Athens. It is very probable that this chair was assigned to Atticus ex­ plaining the choice of this particular time period. For this more plausi­ ble claim, the opinion of Herod Atticus would have been of significant meaning; it is reasonable to assume that Marcus Aurelius could select someone from his milieu and satisfy his former teacher Herod Atticus. In addition ancient sources suggested that Herod Atticus had a significant role in the appointment of the chairs of philosophy.6 Unfortunately L. Benakis confused Atticus with Herod Atticus, who was not a philosopher, leading to misunderstanding.7 More confusion arises from this point; Herod Atticus was a student of the Platonic phi­ losopher Taurus from Tyr. According to the sources, the latter lived around 145 A.D. and was in turn a disciple and friend of Plutarch. This testimony reaches us through another student of Taurus, Aulus Gellius.8 Taurus was a skeptical philosopher and director of the New Academy in Athens, though the existence of this institution has itself been questioned.9 Nonetheless, the philosopher Atticus was the successor of Taurus as an advocate of Platonism and the preservation of true faith, even though this did not prevent him from disagreeing with him philosophically. Atticus was an opponent of eclecticism. Atticus remained essen­ tially the most mainstream Platonic, despite targeting with his position other philosophers like Amonius.10 Of course, while he basically main­ tained the Platonic forms he presented them as ideas or thoughts of the divine. Moreover, he opposed the attempt to harmonize Plato’s teachings with those of Aristotle, which Albinus had begun, remaining thus a loyal Platonist. He did not hesitate to proclaim that Aristotle’s philosophical positions conflicted with those of Plato. He maintained that Aristotle’s positions have no value whatsoever, since Plato had already completely and thoroughly dealt with all areas of knowledge.11 Furthermore, his office as head of the Platonic Academy possibly entailed a war on Aristotle.12 Conflicting views between proponents of different philosophical schools were not unusual in that period. Indeed, Taurus, among others, had written texts with similar content.13 6 Dillon, 1996: 248; Kalligas, 2004: 37–56; Oliver, 1977: 160–178; Oliver, 1981: 216–217, 222–225. 7 Benakis, 1976: 437–438. 8 Merlan, 1967: 63. 9 Dillon, 1996: 248. 10 Des Places, 1977: 7–8. 11 Karamanolis, 2006: 150. 12 Sharples, 2010: 250. 13 Des Places, 1977: 16. 111 Most of Πρός τούς διά τῶν Ἀριστοτέλους τά Πλάτωνος ὑπισχνουμένους – Eusebius’ surviving work on Atticus – addresses this very issue, though the original title of Atticus’ treatise might not have been this.14 Of course, Eusebius finds weakness in Atticus’ work and fights Aristotle’s views that were not compatible with Christian theology.15 It is definitely no coincidence that a few years earlier History of Philosophy by Aristo­ cles – a Peripatetic philosopher and mentor of the famous Alexander of Aphrodisias – circulated in Athens. In this work, Plato was presented as inferior to Aristotle.16 At this point, it is worthwhile noting that Atticus’ texts are marked by a greater tendency to eloquence. As shall be seen later Herod Atticus was distinguished in rhetoric. Belonging to the classical line of Greek philosophy, Atticus accept­ ed the tripartite division of philosophy into ethics, physics and logic.17 Atticus’ thought is characterized by focusing his interest primarily on God rather than on nature. In particular, his debate focused on Aristotle’s views on divine providence, eternity of the world and the refusal to accept the immortality of the soul. All of them mainly originate from Aristo­ tle’s theory of entelecheia. Aristotle’s theology at least, as perceived by Atticus, was a form of atheism since it denied providence and deprived God from the ability to intervene in earthly affairs. For Atticus, provi­ dence, nature and cosmic soul were the same.18 Furthermore, in his work the Demiurge and the cosmic soul are replaced by reason, in the vein of earlier Platonists who had tried but never reached the point of equating God with reason. Reason will always remain a tool in the hands of God. He also stresses how the one and only God arranged for the creation of the world, which is connected to providence. In fact his conception of God is dualistic (God-world), while other Middle Platonists could be characterized as monists.19 Atticus did not avoid though being influenced by Stoic philosophy in topics regarding the presence of God in the world and the conception that only virtue can ensure human happiness without the assistance of material factors, as argued by the Peripatetic School. On the other hand, he never reached the point of supporting the position of the Stoics on severe limitation of passions.20 Regarding this point, his ideas seem to converge to those of Eudorus and diverge from those of Antiochus and Plutarch. However, Aristotle’s questioning of the Platonic view that virtue is sufficient for the conquest and retention of happiness, troubled him. 14 Eusebius, Praeparatio Evangelica, ch. 11, 15; Karamanolis, 15 Festugiere, 1932: 257–258. 16 Mras, 1936: 183–188. 17 Baltes, 1983: 38–57; Dillon, 1996: 251. 18 Des Places, 1977: 66. 19 Baltes, 1983: 38–57; Dillon, 1996: 252–257. 20 Georgoulis, 2004: 483–484; Dillon, 1996: 281–282. 112 2006: 152. In addition, Atticus wrote comments on Plato’s Timaeus and Republic. Of course, he identified the Demiurge in Timaeus with the es­ sence of good.21 In the interpretation of Timaeus, Atticus suggested the existence of an uncreated matter, which exists in continuous and cha­ otic motion under the effect of the bad soul of the world. The Demiurge intervenes to give form to matter and mind to the bad soul of the world. Disordered matter, whose main cause of existence is the bad soul, is thought to exist before the κακεργέτιδα ψυχή (worst soul) which remained ἒμφρων and not rational during Creation due to the intervention of the intellect.22 Consequently, Atticus’ reasoning is roughly as follows: motion emanates from the soul but it is disordered. It follows that the soul is disordered. The soul is distorted by the pressure exerted by higher forms and descends downward. The result of this motion is the existence of a lesser cosmic soul comparable to Plutarch’s Isis. This soul is inferior to the actual cosmic soul which, for Atticus, has a similar role as the De­ miurge in Timaeus. Atticus thinks of the Demiurge as the transcendent God. It is no coincidence that he named Him ‘mind’ and associated Him with goodness.23 He is transcendent and of the νοητόν ζῶον (intelligible form of life) thus even transcending the Platonic world of forms.24 From Atticus’ texts, it can easily be concluded that it is enough to consider the forms as God’s thoughts. This is consistent with the per­ ception of other Platonists who accept the trinity of the Godhead, Matter, and Form.25 Nevertheless, Porphyry accuses him to place the forms out of the mind while, according to him, they are subjective.26 From a com­ ment of the Neo-Platonist Syrianus, we could infer that, for Atticus, forms exist at the level of the cosmic soul and not in the mind of the transcendent God.27 However, connecting a transcendent God to the forms remained an unsolvable problem to every Platonist who believed in the existence of such a transcendent God. Both Atticus and Plutarch argued that the world has a specific be­ ginning in time, which is a position sufficiently studied by many Neo-Platonic philosophers. This assertion arose from a reading of Timaeus which led to the conclusion that time existed before the world, since motion characterized the universe before the creation of the world and time is a measure of motion. Atticus’ view was that limits should be 21 22 23 24 25 26 27 Proclus, In Timaeum, I.305. Merlan, 1967: 76–77. Proclus, In Timaeum, I.305. Proclus, In Timaeum, I.431; Dillon, 1996: 253–258. Des Places, 1977: 67–69. Proclus, In Timaeum, I.394, 6. Dilllon, 1996: 256. 113 placed on the creative power of God, as Aristotle and his disciples had attempted.28 Numenius of Apamea in Syria is classified as a Neo-Pythagorean,29 though strongly influenced by the principles of Platonic philosophy.30 He exercised a strong influence on Harpocration and Atticus, without supporting the discipleship of neither one of them. Other scholars classi­ fy him with the representatives of Middle Platonism, which were strongly affected by Neo-Pythagoreanism.31 Indeed, he dedicated his life to rec­ onciling Platonic concepts with Pythagorean doctrines, while arguing that the differences between them are only verbal. Neo-Pythagoreanism probably developed in Alexandria in Egypt along with the Greek-Jewish philosophy. It aimed at discovering the absolute truth through studying the teachings of the Orphics, the Py­ thagoreans and Plato with the assistance of mysticism and Gnosticism. From the first century B.C. the attempt to revive Pythagoreanism began to form, but its end was marked by the person of Apollonius of Tyana towards the first century A.D.32 Numenius lived in the second century A.D. Around the middle of his life he authored an attack against Antiochus of Ascalon, who attempted to identify Platonic and Stoic philosophy. Nevertheless, in his work, apart from Pythagoras and Plato whom he thought equal, he extolled Maggi, Egyptian priests, Brahmans and Moses to whom Numenius reserved a special treatment saying: “τί γάρ ἐστί Πλάτων ἤ Μωυσῆς ἀττικίζων;”.33 Discerning between God and matter, individualism and dualism, he renders direct action of God in matter impossible. This made him posit a second Creator God. The world constituted his third God. Matter, according to Numenius, was associated with a bad soul from which the irrational part of the human soul comes. Numenius thinks that the entrance of the soul in the body is degradation and misfortune. The soul’s goal is to leave it and unite with the divine. Numenius also seems to accept posthumous punishment of wicked souls in hell.34 Cronius, who shared many of Numenius’ views, also seems to exercise a noticeable influence on Harpocration. 28 Des Places, 1977: 51. 29 Des Places, 1973. 30 Des Places, 1973: 19–20; Karamanolis, 2006: 127–149; Merlan, 1967: 96–106. 31 Burnyeat, 2005: 143–169; Georgoulis, 2004: 484; Zeller – Nestle, 2004: 369–370. 32 Zeller – Nestle, 2004: 359–362. 33 Eusebius, Praeparatio, IX 6, 9. 34 Georgoulis, 2004: 470–471, 484; Zeller – Nestle, 2004: 369–370. 114 INFORMATION ABOUT HARPOCRATION’S LIFE According to Suda’s dictionary, written around the tenth century A.D., Harpocration was a partner and friend of a certain Caesar (συμβιώτης), while he probably had a notable rank in the imperial court: “Ἁρποκρατίων, Ἀργεῖος, Πλατωνικὸς φιλόσοφος, συμβιωτὴς Καίσαρος. ἔγραψεν ὑπόμνημα εἰς Πλάτωνα ἐν βιβλίοις κδʹ, Λέξεις Πλάτωνος ἐν βιβλίοις βʹ”.35 Suda mentioned three other under the same name: “Ἁρποκρατίων, ὁ Γάϊος χρηματίσας, σοφιστής... Ἁρποκρατίων, ὁ Αἴλιος χρηματίσας, σοφιστής... Ἁρποκρατίων, ὁ Βαλέριος χρηματίσας, ῥήτωρ”.36 Some scholars believe that a reference to the grammarian Harpocra­ tion refers to the Argive philosopher.37 The referred grammarian was the mentor of the heir to the imperial throne of Rome, Lucius Verus who was born around 130 A.D. and ascended the throne of Rome in 161 A.D. as co-emperor with Marcus Aurelius.38 This Harpocration was listed as Grammaticus, while the philosophical education of Lucius Verus was assumed by Sextus, Plutarch’s nephew, together with the Stoic philoso­ pher Apollonius, who also were Marcus Aurelius’ teachers of philosophy. Lucius Verus’ discipleship to Harpocration took place around 140–160 A.D., before he ascended to the throne. During the same period, Herod Atticus had assumed the task of educating Marcus Aurelius at the re­ quest of his father, emperor Hadrian, who had the young Lucius Verus under his protection during the latter’s childhood.39 Marcus Aurelius was one of the greatest philosophers of the ancient world, adhering to the movement current of Stoic philosophy. Others argue that the Argive Harpocration was not the teacher of Lucius Verus since referring to him as grammaticus does not suit his competence as a philosopher. They suggest Valerius Harpocration as Lucius Verus’ teacher. He was a Greek from Alexandria in Egypt and the author of Περί τῶν λέξεων τῶν δέκα ρητόρων, which is a large diction­ ary on the work of the orators of Attica. However, objections were raised against the period during which Valerius Harpocration lived. Indeed, some scholars confirm it to be towards the late second and third century, based on the fact that there are references in his work to the Athenian author of Δειπνοσοφιστών.40 35 36 37 38 39 40 Suda, Lexicon, 4011. Suda, Lexicon, 4012–4014. Hohl, 1965: II 5. Dillon, 1971: 126. Chaignet, 1890: 189–190; Skiadas, 1976: 406. Donaldson, 1858: 383–384; Sharpe, 2003: 189; Smith, 1880: 353. 115 At the beginning, Dillon argued that perhaps the Argive philoso­ pher Harpocration accepted this office, not having any better alternative.41 Later (1996), he confirmed that the Argive Harpocration was not Lucius Verus’ teacher because, being Atticus’ student, he would have been about the same age of Lucius Verus. A link is thus suggested between the Argive Harpocration and the reign of another emperor, not Marcus Aurelius, because the latter did not cite his name, i.e. that of the Argive Harpocration, in his work Τά εἰς ἑαυτόν where he mentioned his men­ tors.42 Dillon’s view is not adequately supported. The emperors of that period are not so many: Hadrian, Antoninus, Marcus Aurelius, Lucius Verus and Commodus. Accurate chronological dating of the philosophers of the second century A.D. is extremely difficult. Atticus and Numenius, the two persons who influenced Harpocration, must have existed around the same time with Herod Atticus, who was born in the beginning of the second century A.D. Both were famous philosophers towards the middle of the same century. Of course, the question arises: how could the Argive philosopher Harpocration be associated with the imperial court of Rome? The an­ swer can be helpful in clarifying the general issue. We could assume that the family of Atticus played a key role setting him up using their access to Roman nobility. Moreover, the family of Atticus had very good relations with the emperors Hadrian, Antoninus and Marcus Aurelius.43 The presence of the family of Atticus in theirs villa in Eve, near Astros, could be behind their acquaintance with the intellectual circle of the city of Argos, which was the largest urban center of the region at the time. The presence of Herod Atticus could not go unnoticed. Certainly, it enhanced the spiritual life of Argos. Furthermore, it should not escape our attention that Herod used to teach students in special places he chose and not in some school. The apprenticeship of Harpocration to Atticus and his possible presence in the imperial court of Rome may be the result of his relationship with the Atticus family. Indeed, even when he was young, Harpocration may have taught Lucius Verus for some time, or simply ‘lived with’ (συμβιώτης) him. As to Herod Atticus, he was born and died in Marathon (101/2–177/8 A.D.). Atticus and his son Herod held Roman citizenship transmitted to them by their predecessors. Because of the wealth and eminent social position held by his father, the young Herod received careful education. In his childhood, he visited Rome and joined the imperial milieu. In 125/26, on the occasion of the visit of Emperor Hadrian to their city, the 41 42 43 116 Dillon, 1971: 126. Dillon, 1996: 259. Steiris, 2005: 257–260. Athenians awarded Herod with a noble title, due to the knowledge of his personal friendship with Hadrian. Choosing Herod as the mentor of the future emperor Marcus Aurelius was a personal choice made by the emperor Hadrian. Around 140, his social activity expanded greatly. In 143 he was honored with the office of Consul. Before 160, emperor Antoninus appointed him professor of Rhetoric in the Rhetoric School of Athens, which was directly sponsored by the Romans.44 Apart from his contribution to rhetoric, Herod realized an impor­ tant architectural project from which most notable are the Odeon, the Panathenaic Stadium, the Nymfaium in Olympia and others. He also extended and embellished the villa he inherited from his father in Eve of Kynouria, near Astros, trying to imitate the architecture of Hadrian’s villa in Tivoli. In this one, he united much of his art collection, both from his era and earlier. In fact, he had organized some kind of museum, scientific and artistic institution, unique in Greece.45 Unfortunately, the surviving data do not inform us about the deeds of Herod Atticus in Kynouria and his alleged relationship with Harpocra­ tion. Nevertheless, it must be stressed that the material prosperity of Roman Argos may have been accompanied by an intellectual develop­ ment which could nurture a philosopher of such a range. The existence of Harpocration, coupled with the simultaneous presence of Herod Atticus in Eve of Kynouria, where he had formed cultural sites under the frame of his holiday residence, is evidence to substantiate the existence of a remarkable intellectual activity in Eastern Peloponnese during the second century A.D. THE PHILOSOPHICAL WORK OF HARPOCRATION Harpocration, following the example of his teacher Atticus, wrote detailed comments on almost all the texts of Plato that occupied a total of 24 volumes. This work is not preserved, though references to it can be tracked in philosophical texts that study the Platonic dialogues, mainly Timaeus, Alcibiades and Phaedo.46 In addition, the dictionary of Suda attributes to him the writing of a two-volume Platonic dictionary. Walking in the footsteps of Plutarch and Atticus, Harpocration thought that the world was created in time: “Ὁ Ἁρποκρατίων καί ὁ Ἀττικός οἱ τό γενητόν λέγεσθαι τόν κόσμον ἐν Τιμαίῳ ὑπό τοῦ Πλάτωνος κατά χρόνον ἀκούοντες, ἐπειδή ὁ Ἀριστοτέλης ἐγκαλεῖ τῶ 44 45 46 Skiadas, 1976: 406. Skiadas, 1976: 406. Hermias, In Platonis Phaedrum Scholia, 102.14. 117 θείῳ Πλάτωνι ἐν τῇ Περί οὐρανοῦ, διότι λέγειν κατά χρόνον τόν κόσμον γενητόν...”.47 Like Atticus, Harpocration believed in the existence of an uncre­ ated matter that exists in perpetual chaotic motion caused by the bad cosmic soul. The Demiurge, a pure Platonic concept, is the one who gives form to matter and mind to the cosmic soul. In view of that, Harpocra­ tion’s thought lies closer to Numenius who distinguished three gods, the Father, the Creator and the Creation, whereby the Creation is equated to the World. Both Harpocration and Numenius understood Plato to have already separated the Father from the Demiurge in Timeaus.48 However, Harpocration named the first God Uranus and Saturn, while the second was Jupiter and the third was the Cosmos. He later changed his position and named the first God ‘Jupiter and king of the world’ while the second was Archon, believing that the relationship between Jupiter, Saturn and Uranus is that of son, father and grandfather respectively. We draw this information from the work of Proclus who is very likely to have different interpretations of Harpocration. Proclus states specifically: Ἁρποκρατίων δε θαυμάσαιμ’ ἄν, εἰ καί αὐτός ἑαυτόν γε ἀρέσκει τοιαῦτα περί τοῦ δημιουργοῦ διαταττόμενος· ἓπεται μέν γάρ τῷδε τῷ ἀνδρί κατά τήν τῶν τριῶν θεῶν παράδοσιν καί καθόσον διττόν ποιεῖ τόν δημιουργόν, ἀποκαλεῖ δέ τόν μέν πρῶτον θεόν Οὐρανόν καί Κρόνον, τόν δέ δεύτερον Δία καί Ζῆνα, τόν δέ τρίτον οὐρανόν καί κόσμον. Πάλιν δ᾿ αὖ μεταβαλών τόν πρῶτον Δία προσαγορεύει καί βασιλέα τοῦ νοητοῦ, τόν δέ δεύτερον ἄρχοντα, καί ὁ αὐτός αὐτῷ γίγνεται Ζεύς καί Κρόνος καί Οὐρανός.49 Most probably, the term God refers to the first God and the term Lord to the Creator.50 It is worthwhile noting that the term Lord was widely used by the Gnostics, especially Basilides while it is attributed to the devil in the Gospel of St. John.51 Harpocration diverged from his teacher Atticus on the question of the origin of evil that exists in the human soul. Particularly, unlike Atticus, he alleged that evil does not exist in the soul, but around us, in the world which is thus completely bad.52 He thought of the body as the source of evil and not matter in general, as did Numenius. According to Harpocra­ tion, each incarnation favors the development of evil.53 Although Harpocra­ tion’s positions on the issue of the creation of the world are platonic, he Proclus, In Rempublicam Comentarii, II 37. Plato, Timaeus, 28c. Proclus, In Platonis Timaeum Commentaria, I 303–304. Dillon, 1996: 259–260. John: 12:31, 14:30, 16:11. Van den Broek, 1979:265. Johannes Stobaeus, Anthologium, I.49.37.97; Dillon, 1996: 260–262; Dillon – Fina­ more, 2002: 137–138. 47 48 49 50 51 52 53 118 tends to adopt the Neopythagorean thoughts of Numenius and Cronius54 on the issue of the evil: “τῶν δ’ αὖ διισταμένων προς τούτους καί ἀπό τῶν ἒξωθεν προσφυομένων προστιθέντων ὁπωσοῦν τῇ ψυχῇ το κακόν, ἀπό μέν τῆς ὓλης Νουμηνίου καί Κρονίου πολλάκις, ἀπό δε τῶν σωμάτων αὐτῶν τούτων ἒστιν ὅτε καί Ἁρποκρατίωνος”.55 On the soul, Hermias reports that Harpocration considered each of its kinds as immortal, as Numenius believed, while both did not illustrate the fate of the inanimate part of the soul after the death of the body. Harpocration’s solution was helpful even for Marsiglio Ficino56: Πρῶτον περί ποίας ψυχῆς ὁ λόγος ζητητέον. οἵ μέν γάρ περί τῆς τοῦ κόσμου μόνης ᾠήθησαν εἶναι τόν λόγον διά τό εἰρηκέναι αὐτόν ῾πᾶσα᾽ καί μετ’ ὀλίγα ἐπάγειν ῾ἢ πάντα τε οὐρανόν πᾶσαν τε γένεσιν ξυμπεσοῦσαν στῆναι·᾽ ὧν ἐστι Ποσειδώνιος ὁ Στωικός. οἳ δέ περί πάσης ἁπλῶς καί τῆς τοῦ μύρμηκος καί μυίας, ὧν ἐστιν Ἁρποκρατίων· τό γάρ ῾πᾶσα᾽ ἐπί πάσης ψυχῆς ἀκούει.57 According to Olympiodorus, Harpocration could not interpret cer­ tain puzzling passages from Phaedo, where Plato discussed the way philosophers and non-philosophers faced death. Harpocration asked why Plato underestimated the love of pleasure, but he was not able to provide an answer: Καί φησιν ὅτι εἰ φιλόσοφος, ἀδεὴς περὶ τὸν θάνατον, οὐκ εἶπεν δέ, εἰ ἀδεὴς περὶ τὸν θάνατον, καὶ φιλόσοφος• πολλοὶ γὰρ διὰ θράσος καὶ προπέτειαν ἐθέλουσιν ἀποθνῄσκειν μὴ ὄντες φιλόσοφοι. εἰ οὖν φιλόσοφος, καὶ ἀδεὴς περὶ τὸν θάνατον, καὶ εἰ μὴ ἀδεὴς περὶ τὸν θάνατον, οὐ φιλόσοφος, ἀλλά τις φιλοσώματος• ὁ τοιοῦτος δὲ ἢ φιλοχρήματός ἐστιν ἢ φιλότιμος. Καὶ διὰ τί τὸ φιλήδονον παρῆκεν; ὁ μὲν Ἁρποκρατίων ἀπορήσας οὐκ ἐπελύσατο•.58 On the contrary an anonymous commentary on Phaedo informs us that Harpocration gave two possible answers: he equated the lover of the body with the lover of pleasure. Otherwise we are obliged to suppose, according to Harpocration, that Plato censured Socrates.59 Nonetheless, in another source, Harpocration seems to support per­ petual creation of souls. This position distances him away from classical Platonic philosophy and brings him closer to Christianity, despite the fact that Aeneas of Gaza presented Harpocration as a champion of the reincarnation of the soul: 54 55 56 57 58 59 Dillon, 1996: 261. Johannes Stobaeus, Anthologium, 1.49.37.97; Dillon, 1971: 141. Allen, 1990: 120. Hermias, In Platonis Phaedrum scholia, 102.10–15; Dillon, 1971: 140. Olympiodorus, In Platonis Phaedonem commentaria, 7.4.13–7.5.1. Snyder, 2000: 104. 119 Πλωτῖνος γοῦν καὶ Ἁρποκρατίων, ἀμέλει καὶ Βοηθὸς καὶ Νουμήνιος τὸν τοῦ Πλάτωνος ἰκτῖνον παραλαβόντες ἰκτῖνον παραδιδόασι, καὶ τὸν λύκον λύκον, καὶ ὄνον τὸν ὄνον, καὶ ὁ πίθηκος αὐτοῖς οὐκ ἄλλο ἢ τοῦτο καὶ ὁ κύκνος οὐκ ἄλλο ἢ κύκνος νομίζεται• καὶ γὰρ πρὸ τοῦ σώματος κακίας ἐμπίμπλασθαι τὴν ψυχὴν δυνατὸν εἶναι λέγουσι καὶ τοῖς ἀλόγοις ἐξεικάζεσθαι• ᾧ γοῦν ὡμοιώθη, κατὰ τοῦτο φέρεται, ἄλλη ἄλλο ζῷον ὑποδῦσα.60 According to Damascius, Harpocration expressed also views on the nature of earth.61 As evidenced by Olympiodorus and Damascius, Harpocration was also interested in war, arguing that the two main motivations for it are enrichment and looting.62 Concerning virtue, he distinguishes false from true virtues taking into consideration political virtues, in some sense, as rhetorical qualities63: Ὅτι σκοπὸς αὐτῷ ἀποδιακρῖναι καὶ ὡς ἀληθῶς καθᾶραι τὰς καθαρτικὰς ἀρετὰς τῶν καταδεεστέρων πασῶν ἀρετῶν, οὐ μόνον τῶν ψευδωνύμων, ὡς Ἁρποκρατίων, ἀλλὰ καὶ τῶν ‘ἐσκιαγραφημένων’, οἷον τῶν φυσικῶν τε καὶ ἠθικῶν, οὐδὲ τούτων μόνον, ἀλλὰ καὶ τῶν τελείων πολιτικῶν. ἀποκρίνας γὰρ τὰς κακίας εἰκότως νῦν καὶ τὰς χείρους ἀρετὰς ἀποκαθαίρει.64 Harpocration was probably interested in politics, because he inter­ preted politically even passions.65 Harpocration also was interested in love of body and honor, arguing that the human body has an inclina­ tion to honor.66 In addition Harpocration suggested that braveness and prudence are almost the same: the abstention from the worst. As for justice, Harpocration adopted the Platonic definition: Ὁ μὲν οὖν Ἁρποκρατίων εἴξας καὶ ἐνταῦθα τὰς ἐν Πολιτείᾳ φησὶ παραδίδοσθαι. ἡμῖν δὲ ῥητέον ὅτι πᾶσαι τοὺς οἰκείους χαρακτῆρας ἐπιδείκνυνται πανταχοῦ κοινοὺς ὄντας ἰδίως ἐν ἑκάστοις• ἔστι γὰρ τῆς μὲν ἀνδρείας τὸ ἀρρεπὲς πρὸς τὰ χείρω, τῆς δὲ σωφροσύνης τὸ ἀποστρέφειν ἀπὸ τοῦ χείρονος, τῆς δὲ δικαιοσύνης ἡ ἴδιος ἐνέργεια καὶ τῷ ὄντι προσήκουσα, τῆς δὲ φρονήσεως τὸ ἐκλεκτικόν τε καὶ ἀπεκλεκτικὸν ἀγαθῶν τε καὶ κακῶν. διὸ τὸ ‘μάλιστα’ πρόσκειται.67 In conclusion, we would say that in the few passages that have survived from Harpocration’s work, we observe a version of Platonic 60 Aeneas Gazaeus, Theophrastus, P. G., 85, c. 892 b; p. 12, 1. 5–11, in Numenius, Fragmenta, 5.49.1–9; Dillon, 1971: 135–136. 61 Damascius, In Phaedonem, 503. 62 Damascius, In Phaedonem, 110.1–4; Dillon, 1971: 129. 63 Dillon, 1971: 132–134. 64 Damascius, In Phaedonem, 147. 65 Damascius, In Phaedonem, 164.4–5. 66 Damascius, In Phaedonem, 137. 67 Damascius, In Phaedonem, 149.6–12. 120 thought clearly influenced by the current of Gnosticism. Harpocration’s influence on both his contemporaries and his successors remains suf­ ficiently obscure. Iamblichus, Proclus, Hermias, Olympiodorus, and Damascius as well as philosophers who were included in the current of Neoplatonism, spanning from the third to the sixth century A.D., had knowledge of his work. Proclus included Harpocration, with Numenius, Albinus, Gaius, Maximus of Nicaea, Euclid and Porphyry, among the top Platonists (τῶν Πλατωνικῶν οἱ κορυφαῖοι).68 Aeneas of Gaza, a Christian philosopher of the sixth century who followed the Neoplatonic tradition, also mentioned him. We cannot safely conclude from the sources whether all of them had studied the writings of Harpocration or their testimonies came from indirect sources. However, the testimony of Olympiodorus – who probably implied the existence of disciples to Harpocration “ὡς οἱ περί Ἁρποκρατίωνα ἠξίωσαν ἀκούειν”69 – is of a particular interest. Dillon believes that it is not clear from this sentence whether there actually was a circle of students of Harpocration. Such expressions are not uncommon in Neo-Platonic texts. Nonetheless, we would not say that something like that cannot be; it is very likely, if we accept that Lucius Verus was actually Harpocration’s student, which strengthens the possibility of his teaching activity. PHILOSOPHY IN ARGOS IN PRE-CHRISTIAN TIMES Nevertheless, this is not the only known philosophical activity in the city of Argos. This is confirmed by the existence of many philosophers from Argos in classical antiquity who, to some extent like Harpocration much later, adhered to the current of Pythagoreanism. Pythagoras was born in Samos; however, in 532 BC, he moved to southern Italy, in an attempt to escape the tyrannical power of the tyrant Polycrates of Samos. In Croton he founded a philosophical school, with religious and political perspectives. The influence of his ideas expanded later to Tarentum and Metapontum, where he settled towards the end of his life. His teaching was oral and secret. No written text of his survived. His biographers included mainly: Diogenes Laertius, Porphyry and Iamblichus. Suppos­ edly, they extracted information about Pythagoras’ life from the trea­ tises of Aristoxenus and Dicaiarchus, who were Peripatetics. Similarly, Aristotle had probably written “Περί Πυθαγορείων”, which unfortunately did not survive.70 Proclus, In Platonis rem publicam comentarii, 2.96.10–13. Dillon, 1971: 129. Georgoulis, 2004: 53–62; Huffman, 2010. Zeller – Nestle, 2004: 38–45. 68 69 70 121 Pythagoras believed in reincarnation.71 Moreover, he claimed that he had a clear knowledge of the stages of reincarnation and of his own soul. According to Diodorus Siculus, Pythagoras told his disciples that in his previous life he was Euphorbus, the hero of the Trojan War. When Pythagoras visited Argos, he recognized in the temple of Hera his ar­ mor which the people of Argos robbed from Troy. Indeed, he wept when he saw the shield which made the people of Argos confused and they asked him about the reason of his emotions. When he explained to them, they called him crazy. To convince them, Pythagoras told them that he had written the name Euphorbus on the inside of the shield which was not visible. The people of Argos brought the shield down for the first time in centuries and his words were proved true72: ὅτι ὁ Πυθαγόρας μετεμψύχωσιν ἐδόξαζε καὶ κρεοφαγίαν ὡς ἀποτρόπαιον ἡγεῖτο, πάντων τῶν ζῴων τὰς ψυχὰς μετὰ θάνατον εἰς ἕτερα ζῷα λέγων εἰσέρχεσθαι. καὶ αὐτὸς δὲ ἑαυτὸν ἔφασκεν ἐπὶ τῶν Τρωικῶν χρόνων μεμνῆσθαι γεγενημένον Εὔφορβον τὸν Πάνθου μὲν υἱόν, ἀναιρεθέντα δὲ ὑπὸ Μενελάου. ὅτι φασὶν αὐτὸν ἐν Ἄργει ποτὲ παρεπιδημήσαντα καὶ θεασάμενον τῶν Τρωικῶν σκύλων ἀσπίδα προσηλωμένην δακρύειν. ἐρωτηθέντα δὲ ὑπὸ τῶν Ἀργείων τὴν τοῦ πάθους αἰτίαν εἰπεῖν, ὅτι τὴν ἀσπίδα ταύτην εἶχεν αὐτὸς ἐν Τροίᾳ γεγονὼς Εὔφορβος. ἀπίστως δὲ διακειμένων καὶ μανίαν αὐτοῦ καταγινωσκόντων, σημεῖον ἐρεῖν ἔφησεν ἀληθὲς τοῦ ταῦθ’ οὕτως ἔχειν: ἐκ τοῦ γὰρ ἐντὸς μέρους ἐπιγεγράφθαι τὴν ἀσπίδα γράμμασιν ἀρχαίοις ΕΥΦΟΡΒΟΥ. πάντων δὲ διὰ τὸ παράδοξον εἰπόντων καθελεῖν αὐτὴν, ἐντὸς συνέβη τὴν ἐπιγραφὴν εὑρεθῆναι.73 The great Roman poet Ovidius delivers the story in one of his Metamorphoses, where Pythagoras himself narrates the incident that happened in the temple of Hera: O genus attonitum gelidae formidine mortis, quid Styga, quid manes et nomina vana timetis, materiem vatum, falsique pericula mundi? Corpora, sive rogus flamma, seu tabe vetustas abstulerit, mala posse pati non ulla putetis! Morte carent animae, semperque priore relicta sede novis domibus vivunt habitantque receptae. Ipse ego (nam memini) Troiani tempore belli Panthoides Euphorbus eram, cui pectore quondam haesit in adverso gravis hasta minoris Atridae: cognovi clipeum, laevae gestamina nostrae, nuper Abanteis templo Iunonis in Argis.74 71 72 73 74 122 Diels – Kranz, 1952: 21Β7. Barnes, 1982: 86–88. Diodorus Siculus, Bibliotheca Historica, Χ.6.2–3. Publius Ovidius Naso, Metamorphoses, 15. 61–72. In Pythagoras’ biography, Diogenes Laertius shows that Euphorbus was one of the figures where Pythagoras’ soul had previously incarnated: ἐν μὲν οὖν τῇ ζωῇ πάντων διαμνημονεῦσαι, ἐπεὶ δὲ ἀποθάνοι τηρῆσαι τὴν αὐτὴν μνήμην. χρόνῳ δ’ ὕστερον εἰς Εὔφορβον ἐλθεῖν καὶ ὑπὸ Μενέλεω τρωθῆναι. ὁ δ’ Εὔφορβος ἔλεγεν ὡς Αἰθαλίδης ποτὲ γεγόνοι καὶ ὅτι παρ’ Ἑρμοῦ τὸ δῶρον λάβοι καὶ τὴν τῆς ψυχῆς περιπόλησιν, ὡς περιεπολήθη καὶ εἰς ὅσα φυτὰ καὶ ζῷα παρεγένετο καὶ ὅσα ἡ ψυχὴ ἐν τῷ Ἅιδῃ ἔπαθε καὶ αἱ λοιπαὶ τίνα ὑπομένουσιν. ἐπειδὴ δὲ Εὔφορβος ἀποθάνοι, μεταβῆναι τὴν ψυχὴν αὐτοῦ εἰς Ἑρμότιμον, ὃς καὶ αὐτὸς πίστιν θέλων δοῦναι ἐπανῆλθεν εἰς Βραγχίδας καὶ εἰσελθὼν εἰς τὸ τοῦ Ἀπόλλωνος ἱερὸν ἐπέδειξεν ἣν Μενέλαος ἀνέθηκεν ἀσπίδα, (ἔφη γὰρ αὐτόν, ὅτ’ ἀπέπλει ἐκ Τροίας, ἀναθεῖναι τῷ Ἀπόλλωνι τὴν ἀσπίδα,) διασεσηπυῖαν ἤδη, μόνον δὲ διαμένειν τὸ ἐλεφάντινον πρόσωπον. ἐπειδὴ δ’ Ἑρμότιμος ἀπέθανε, γενέσθαι Πύρρον τὸν Δήλιον ἁλιέα· καὶ πάντα πάλιν μνημονεύειν, πῶς πρόσθεν Αἰθαλίδης, εἶτ’ Εὔφορβος, εἶτα Ἑρμότιμος, εἶτα Πύρρος γένοιτο. ἐπειδὴ δὲ Πύρρος ἀπέθανε, γενέσθαι Πυθαγόραν καὶ πάντων τῶν εἰρημένων μεμνῆσθαι.75 Pausanias and Diogenes Laertius report that Pythagoras came from Phlius, near Nemea. This city, in the ancient times, flourished and was a loyal ally of the people of Sparta against those of Argos. When Falcus, son of Temenus of Argos, attacked Phlius, Hypassos, an ancestor of Pythagoras, moved to Samos, where existed, as in Argos, a famous temple of Hera. Particularly, Pausanias wrote: Ἡρακλειδῶν δὲ κατελθόντων Πελοπόννησος ἐταράχθη πᾶσα πλὴν Ἀρκάδων, ὡς πολλὰς μὲν τῶν πόλεων συνοίκους ἐκ τοῦ Δωρικοῦ προσλαβεῖν, πλείονας δὲ ἔτι γενέσθαι τὰς μεταβολὰς τοῖς οἰκήτορσι. τὰ δὲ κατὰ Φλιοῦντα οὕτως ἔχει. Ῥηγνίδας ἐπ’ αὐτὴν ὁ Φάλκου τοῦ Τημένου Δωριεὺς ἐκ τε Ἄργους στρατεύει καὶ ἐκ τῆς Σικυωνίας. τῶν δὲ Φλιασίων τοῖς μὲν ἃ προεκαλεῖτο Ῥηγνίδας ἐφαίνετο ἀρεστά, μένοντας ἐπὶ τοῖς αὑτῶν βασιλέα Ῥηγνίδαν καὶ τοὺς σὺν ἐκείνῳ Δωριεῖς ἐπὶ ἀναδασμῷ γῆς δέχεσθαι: Ἵππασος δὲ καὶ οἱ σὺν αὐτῷ διεκελεύοντο ἀμύνεσθαι μηδὲ πολλῶν καὶ ἀγαθῶν ἀμαχεὶ τοῖς Δωριεῦσιν ἀφίστασθαι. προσεμένου δὲ τοῦ δήμου τὴν ἐναντίαν γνώμην, οὕτως Ἵππασος σὺν τοῖς ἐθέλουσιν ἐς Σάμον φεύγει. Ἱππάσου δὲ τούτου τέταρτος ἦν ἀπόγονος Πυθαγόρας ὁ λεγόμενος γενέσθαι σοφός: Μνησάρχου γὰρ Πυθαγόρας ἦν τοῦ Εὔφρονος τοῦ Ἱππάσου. ταῦτα μὲν Φλιάσιοι λέγουσι περὶ αὑτῶν, ὁμολογοῦσι δέ σφισι τὰ πολλὰ καὶ Σικυώνιοι.76 Diogenes Laertius reports: “ἔνιοι δ’ υἱὸν μὲν εἶναι Μαρμάκου τοῦ Ἱππάσου τοῦ Εὐθύφρονος τοῦ Κλεωνύμου φυγάδος ἐκ Φλιοῦντος, οἰκεῖν δ’ ἐν Σάμῳ τὸν Μάρμακον, ὅθεν Σάμιον τὸν Πυθαγόραν λέγεσθαι”.77 75 76 77 Diogenes Laertius, Vitae Philosophorum, VIII 4–5. Pausanias, Pausaniae Graeciae Descriptio, ΧΙΙΙ, 1–2. Diogenes Laertius, Vitae Philosophorum, VIII 1–2. 123 In Iamblichus’ work De vita Pythagorica, Hippomedon, Timosthenes, Evelthon, Thrasydamus, Criton, Polyctor and Possidis are mentioned as followers of Pythagoreanism. They fall within the current of the Py­ thagoreans and originate from the city of Argos. Furthermore, in the same work, Iamblichus reports the names of 17 women who lived and were active during the 6th–4th centuries B.C. Like the aforementioned males, these women had learned Pythagorean mathematics and Pythagorean philosophy. Two of them were from Argos: Boio and Vavelyca.78 More­ over, the Argive sculptor Polykleitos seems to have been influenced by Pythagoras’ philosophy.79 He argued that beauty results from numbers. Except for a portion of researchers, some doubts are still raised about the validity of Iamblichus’ reports because his work is not very accurate in some respects. I would say that the list Iamblichus provides is probably valid because its inaccuracy has not been proven so far.80 To strengthen the writings of Iamblichus relative to the existence of intense philosophical activity in Argos in the classical period, it is necessary to briefly refer to the case of Phlius, a relatively small town west of Nemea, shortly distance from Argos. From Phlius, the following philosophers of the classical period came: the Pythagoreans Phadon, Echecrates, Diocles and Polymnastos. They were considered to be disciples of Philolaus and Eurytus who, in turn, were among the most prominent Pythagoreans of ancient times.81 Moreover, the Pythagorean Echecrateia had her origin from Phlius. In addition to the Pythagore­ ans, we have Asclipiades from Phlius (4th/3rd century B.C.). He initially studied at the Academy of Athens, but then went to Megara where he became a disciple of Stilpon, a philosopher of Megarian School. Further­ more, the very important Timon ​​(320–230 B.C.) was also a student of Stilpon, coming from Phlius and left a diverse work consisting of com­ edies and tragedies along with satirical poems and philosophical texts. He also was a student of the great skeptic philosopher Pyrrho of Elis who, in turn, had accompanied Alexander the Great in his campaign to India (given in Sextus Empiricus, Pyrrhoniae Hypotyposes, first book and Adversos Mathematicos, books I, III, VI, VII, IX, X and XI, Diogenes Laertius, Lives of Philosophers). Axiothea was a student in Plato’s Aca­ demy as well. She came to Athens from Phlius and showed particular interest in mathematics and natural philosophy (Diogenes Laertius, Lives of Philosophers, Books III and IV). She later taught these sciences in Corinth and Athens.82 78 Iamblichus, De vita Pythagorica, ch. 128, 167. 79 Huffman, 2002: 303–327. 80 Huffman, 2010. 81 Diels – Kranz, 1952: I 442–443; Diogenes Laertius, 82 Georgoulis, 2004: 352, 358, 444–445. 124 Vitae Philosophorum, II 124–125. CONCLUSIONS I think it is obvious to assume that there is a close affinity of philo­ sophical activity in Phlius and in Argos which remains to be investigated in more detail in the future. The research of written and archaeological sources can flourish further still. I hope that in the near future there will be evidence enough for a fuller presentation of philosophical activity in ancient Argos. BIBLIOGRAPHY Allen M., “Two Commentaries on the Phaedrus: Ficino’s Indebtedness to Hermias”, Journal of the Warburg and Courtauld Institutes, v. 43 (1980), 110–129. Baltes M., “Zur Philosophie des Platonikers Attikos”, Jahrbuch für Antike und Christentum, v. 10 (1983), 38–57. Barnes J., The Presocratic Philosophers, London: Routledge, 1982. Benakis L., “Η ελληνική φιλοσοφία των πρώτων χριστιανικών αιώνων”, in Ιστορία Ελληνικού Έθνους, v. ΣΤ΄, Athens: Εκδοτική Αθηνών, 1976, 430–448. Burnyeat M., “Platonism in the Bible: Numenius of Apamea on Exodus and Eternity”, in R. Salles (ed.), Metaphysics, Soul and Ethics in Ancient Thought, Oxford: Oxford University Press, 2005, 143–169. Chaignet A. Ed., Histoire de la psychologie des Grecs: La psychologie de la nouvelle Académie et des écoles éclectiques, Paris: Hachette, 1890. Des Places Ε., Atticus Fragments, Paris: Les Belles Lettres, 1977. Diels H. – Kranz W., Die Fragmente der Vorsokratiker, Dublin and Zurich: Weidmann, 1952. Dillon J., “Harpocration’s Commentary on Plato: Fragments of a Middle Pla­ tonic Commentary”, California Studies in Classical Antiquity, v. 4 (1971), 125–146. Dillon J., The Middle Platonists 80 B.C. to A.D.220, Ithaca New York: Cornell University Press, 1996. Dillon J. – Finamore J., Iamblichus De Anima, Leiden: Brill, 2002. Donaldson J., A History of the Literature of Ancient Greece, London: John Parker and Son, 1858. Festugiere A., L’ ideal religieux des Grecs et l’ Evangile, Paris: Lecoffre, 1932. Georgoulis K., Ιστορία της Ελληνικής Φιλοσοφίας, Athens: Παπαδήμας, 2004. Hohl E., Scriptores Historiae Augustae, vol. I–II, Edidit Ernestus Hohl, Editio stereotypa correctior, Addenda et corrigenda adiecerunt Ch. Samberger et W. Seyfarth, Leibzig: Teubner, 1927. Huffman C., “Polyclète et les Présocratiques”, in A. Laks and C. Louguet (eds.), Qu’ est-ce que La Philosophie Présocratique?, Lille: Septentrion, 2002, 303–327. 125 Huffman C., “Pythagoras”, in Stanford Encyclopedia of Philosophy, http:// plato.stanford.edu/entries/pythagoras, 13/11/2009. Huffman C., “Pythagoreanism”, in Stanford Encyclopedia of Philosophy, http://plato.stanford.edu/entries/pythagoreanism, 14/6/2010. Kalligas P., “Platonism in Athens during the first two centuries AD: An Overview”, Rhizai, v. 2 (2004), 37–56. Karamanolis G., Platonists on Aristotle from Antiochus to Porphyry, Oxford: Oxford University Press, 2006. Merlan P., “Greek Philosophy from Plato to Plotinus”, in A.H. Armstrong (ed.), The Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philosophy, Cambridge: Cambridge University Press,1967, 53–83. Mras K., “Zu Attikos, Porphyrios und Eusebios”, Glotta, v. 25 (1936), 183–188. Oliver J., “The Diadoche at Athens under the Humanistic Emperors”, The American Journal of Philology, v. 98, no. 2 (1977), 160–178. Oliver J., “Marcus Aurelius and the Philosophical Schools at Athens”, The American Journal of Philology, v. 102, no. 2 (1981), 213–225. Sharpe S., History of Egypt Part 2, Montana: Kessinger, 2003. Sharples R., Peripatetic Philosophy 200BC to AD 200, An Introduction and Collection of Sources in Translation, Cambridge: Cambridge University Press, 2010. Skiadas Α., “Ηρώδης Αττικός”, in Ιστορία Ελληνικού Έθνους, v. ΣΤ’, Athens: Εκδοτική Αθηνών, 1976, 406. Smith W., Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston: Little, Brown & Co, 1867, v.II, 352–353. Snyder G., Teachers and Texts in the Ancient World, Philosophers, Jews and Christians, London: Routledge, 2000. Steiris G., “Φιλοσοφική Δραστηριότητα στην Ανατολική Πελοπόννσο τον 2ο αι. μ.Χ.”, in Πρακτικά του Ζ’ Διεθνούς Συνεδρίου Πελοποννησιακών Σπουδών, Αthens: 2006, v. I, 257–268. Van den Broek, “The Authentikos Logos: A New Document of Christian Platonism”, Vigiliae Christianae, v. 33, no. 3 (1979), 260–286. Zeller E. – Nestle W., Ιστορία της Ελληνικής Φιλοσοφίας, Athens: Εστία, 2004. Γεώργιος Στείρης Αθήνα Ο ΑΡΓΕΊΟΣ ΦΙΛΌΣΟΦΟΣ ΑΡΠΟΚΡΑΤΊΩΝ ΚΑΙ Η ΓΕΝΙΚΌΤΕΡΗ ΦΙΛΟΣΟΦΙΚΉ ΚΊΝΗΣΗ ΣΤΟ ΚΛΑΣΣΙΚΌ ΚΑΙ ΡΩΜΑΪΚΌ `ΑΡΓΟΣ Περίληψις Ο Αργείος Αρποκρατίων υπήρξε φιλόσοφος και υπομνηματιστής του 2ου μ.Χ. αιώνα, μαθητής του φιλοσόφου Αττικού, ο οποίος ανήκε στην παράδοση της μέσης πλατωνικής φιλοσοφίας. Σύμφωνα με το λεξικό της Σούδας ο Αρποκρατίων υπήρξε συνομιλητής και φίλος κάποιου Καίσαρα (“συμβιώτης”), ενώ πιθανότατα κατείχε και αξίωμα στην αυτοκρατορική αυλή. Ο Αρποκρατίων, ακολουθώντας το παράδειγμα 126 του δασκάλου του Αττικού, συνέγραψε αναλυτικότατα σχόλια για το σύνολο σχεδόν των κειμένων του Πλάτωνα, τα οποία συνολικά κατελάμβαναν 24 τόμους. Το έργο αυτό δεν διασώζεται, αλλά σημεία που το αποπνέουν μπορούν να αλιευθούν σε φιλοσοφικά κείμενα Το λεξικό της Σούδας του αποδίδει επιπλέον τη συγγραφή ενός δίτομου Πλατωνικού Λεξικού. Συμπερασματικά, θα λέγαμε πως στα ελάχιστα αποσπάσματα που έχουν διασωθεί από το έργο του Αρποκρατίωνα παρατηρείται μια εκδοχή της πλατωνικής σκέψης σαφώς επηρεασμένη από το ρεύμα του γνωστικισμού. Αρκετά σκοτεινή παραμένει και η επίδραση του Αρποκρατίωνα τόσο στους συγχρόνους του, όσο και στους μεταγενεστέρους. Γνώση του έργου του είχαν οι Ιάμβλιχος, Πρόκλος, Ερμείας, Ολυμπιόδωρος, Δαμάσκιος. Τον αναφέρει επίσης ο Αινείας Γαζαίος, χριστιανός φιλόσοφος του 6 ου μ.Χ. αιώνα. Ιδιαίτερο όμως ενδιαφέρον παρουσιάζει η μαρτυρία του Ολυμπιοδώρου, ο οποίος πιθανότατα υπονοεί την ύπαρξη μαθητών του Αρποκρατίωνα: “ὡς οἱ περί Ἁρποκρατίωνα ἠξίωσαν ἀκούειν”. Αυτή δεν είναι όμως η μόνη γνωστή φιλοσοφική δραστηριότητα στην πόλη του Άργους, καθώς και στην κλασσική αρχαιότητα μαρτυρούνται Αργείοι φιλόσοφοι, οι οποίοι, όπως και κατά ένα μέρος ο Αρποκρατίων αρκετά αργότερα, εντάσσονται στο ρεύμα του πυθαγορισμού. Aκόμα και ο Αργείος γλύπτης Πολύκλειτος φαίνεται να είχε επηρεαστεί από τη φιλοσοφία του Πυθαγόρα, καθώς υποστήριζε πως το ωραίο προκύπτει από τους αριθμούς. 127 UDC 061.23(37) 94(37) 94(392/393) Немања Вујчић Филозофски факултет Универзитет у Београду ГРАДОВИ ЈОНИЈЕ У МИТРИДАТОВИМ РАТОВИМА АПСТРАКТ: Рад је написан као покушај сагледавања историје ратова између Рима и Митридата из перспективе локалних заједница римске про­ винције Азије. Конкретно, као студија случаја узети су градови Јоније који су у Првом рату између Рима и Митридата (89–85) искусили понтску оку­ пацију, саучествовали у масакру Римљана, покушали да промене страну када се ратна срећа окренула против краља, што их није спасло од Сули­ них казнених мера по склапању мира. Градови Јоније, подједнако велики центри и мање заједнице, нашли су се захваћени конфликтом великих размера на чији исход нису могли да утичу. Изузев краткотрајног почет­ ног ентузијазма према Митридату VI, становници градова нису могли да се идентификују ни са једном од страна у сукобу те су се држали прагма­ тично, окрећући се оној страни у сукобу која је у датом тренутку изгле­ дала као победник. Ни краљ ни Римљани нису имали разумевања за ову позицију градова коју су тумачили као колебљивост или издају, те су у крајњем исходу градови трпели репресивне мере од обе стране. КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јонија, Мала Азија, Митридат VI Еупатор, Ефес, Хиј, Смирна. Какво је место локалне историје у великим догађајима свет­ ског значаја? Има ли она своје место уопште? Ратови између Рима и понтског краља Митридата VI Еупатора (120–63) су несумњиво догађаји од огромног значаја у светској историји. Последњи пут је нека хеленистичка армија озбиљно оспорила моћ Рима на Истоку. Последњи пут је, бар накратко, изгледало да постоји алтернатива Риму као водећој сили античког Медитерана. Свега тридесетак го­ дина после Митридатове смрти, источно Средоземље је ушло у састав Римског царства и та римска позиција ће остати неоспорна 129 током много стотина година. О Митридатовим ратовима данас по­ стоји огромна литература, далеко већа од античког изворног мате­ ријала на коме се заснива.1 У тим радовима судбина појединачних градова и области захваћених ратом не заузима велики простор. Делом већ и због саме природе сачуваних извора, Митридатови ратови су одувек сагледавани и тумачени из перспективе „велике историје“, у чијем су центру краљ Митридат и његови велики рим­ ски противници – Сула, Лукул и Помпеј. Јонија, као релативно бо­гата и напредна област, која традиционално обухвата узак при­ морски појас дуж западне обале Мале Азије (између Фокеје на се­ веру и Милета на југу, укључујући и два већа острва, Хиј и Сам) пружа интересантну студију случаја која открива много о после­ дицама ових ратова по градске заједнице провинције Азије. Нарав­ но, историчар је и у овом случају лимитиран доступним изворима. Антички писци, мада ретко заинтересовани за локалну историју, ипак дају извесне податке о судбини јонских градова у овим рато­ вима.2 У комбинацији са одређеним епиграфским споменицима и нумизматичким материјалом, добија се маса изворних информа­ ција које допуштају дубљу анализу. На овом месту неће бити опширнијег излагања познатих чи­ ње­ница нити анализе тока и последица ових ратова уколико се ди­­ректно не дотичу јонских градова. Нећу детаљније залазити у дискусију (и даље недовршену) о томе како је заправо дошло до рата, да ли је кривица на Митридату или на Римљанима.3 До сада 1 Важнија литература о Митридатовим ратовима: L. Ballesteros-Pastor, Mitrídates Eupátor, rey del Ponto, Granada 1996, 92–282; F. Geyer, RE XV sv. Mithridates (12) VI. Eupator Dionysos, 2168–2178, 2181–2194; P. Green, Alexander to Actium. The Historical Evolution of the Hellenistic Age, Berkley – Los Angeles 1990, 560–565, 653–658; J. G. F. Hind, Mithridates, у: The Cambridge Ancient History IX2: The Last Age of the Roman Republic 146–43 BC, Cambridge 2006, 144–164; D. Magie, Roman Rule in Asia Minor I, Princeton 1950, 208–231, 321–365; Ch. Marek, P. Frei, Geschichte Kleinasiens in der Antike, München 2010, 345–362; B. C. McGing, The Foreign Policy of Mithridates VI Eupator King of Pontus, Leiden 1986, 89–167; H. A. Ormerod, Pontus and its Neighbours: the First Mithridatic War, у: Cambridge Ancient History IX, Cambridge 1951, 238–260; Ж. Петковић, Спољна политика Понтске краљевине, Београд 2009, 151–250; Th. Reinach, Mithradates Eupator König von Pontos, Leipzig 1895, 100–205, 296–410; A. N. Sherwin-White, Roman Foreign Policy in the East 168 B.C. To A.D. 1, London 1984, 121–148, 159–206; K. Strobel, Mithridates VI Eupator von Pontos. Der letze große Monarch der hellenistischen Welt und sein Scheitern an der römischen Macht, Ktema 21 (1996), 55–94; E. Will, Histoir politique du monde hellénistique (332–30 av. J.-C.) II, Nancy 2003, 477–503. 2 Најважнији наративни извори за Митридатове ратове су Митридатика Апија­на из Александрије и Плутархове биографије Суле и Лукула. Поред њих извесне, веома важне податке, дају и неки Цицеронови говори, Јустинова хроника, дела Орозија и Ка­ сиодора, те фрагменти Мемнона, Диодора, Ливија и Касија Диона. 3 Неодређеност постоји већ на нивоу извора. Апијан описује дебату коју су Ми­т ри­ датови и Никомедови представници водили пред Римљанима. Митридатов посланик Пелопида представља Митридата као искреног пријатеља Рима који је прешао преко већег броја неспоразума изазваних са римске стране. Митридат је жртва а Никомед 130 сам говорио о „Митридатовим ратовима“. Градове Јоније, међутим, дотиче само Први рат са Митридатом (89–85). Други рат је сукоб мањег обима (заправо серија војних инцидената, римских упада у Понт ради пљачке) који се окончао пре него што се развио у нешто веће.4 У Трећем рату (73–63), серија Митридатових победа је рано окончана и, иако је рат трајао пуних десет година, он је брзо при­ моран да се повуче из провинције Азије у коју се више никада није вратио. Дакле, говоримо само о Првом рату и његовим последицама. МИТРИДАТОВЕ РАНЕ ПОБЕДЕ И БОРАВАК У ЈОНИЈИ Ниједан извор не бележи како се у градовима Јоније гледало на избијање рата 89. године. Свакако да нико није предвидео раз­ мере и значај који ће овај догађај попримити. Почетак Првог рата био је обележен серијом спектакуларних победа понтског краља. Рим­ске армије и трупе њихових понтских савезника су биле брзо елиминисане и краљева војска је, после заузимања Битиније, не­оме­ тано прешла границе провинције Азије.5 Отпор локалних зајед­ни­ ца се јављао само спорадично, углавном га није ни било.6 У Јонији су се сви градови предали без отпора,7 у Ефесу су грађани свечано агресор који злоупотребљава римско пријатељство. Римљани су позвани да зауздају свог савезника или да се повуку и допусте Митридату да се брани (App. Mith. 12, 14). Никомедови представници су, међутим, тврдили да Митридат одавно планира освајачки рат против Римљана и да његове свобухватне припреме пружају доказ за то. Митридат је увек радио против Никомеда и само чекао погодну прилику да нападне и њега и Ри­ мљане (App. Mith. 13). Сличну расправу Апијан смешта у завршницу рата, у току разго­ вора између Суле и Митридата. Поново, Митридат тврди да је био жртва римске агре­ сије а Сула га оптужује да је одувек планирао рат и да га је покренуо у најповољнијем могућем тренутку, када су Римљани били заузети борбом са савезницима (App. Mith. 56–58). Антички извори су углавном сагласни да је Митридат заиста планирао своја освајања годинама унапред (уп. Plut. Pomp. 41; D. Cass. XXXVII 11, 1–3), али неки мо­ дер­ни научници сумњају у то. За мишљење да Митридат није планирао ратове и да је доследно настојао да избегне сукоб с Римом в. J. M. Madsen, The Ambitions of Mithridates VI: Hellenistic Kingship and Modern Interpretations, у: Højte (ed.), Mithridates VI, 191–201 (Римљани су одговорни за конфликт); K. Strobel, Mithridates VI Eupator von Pontos. Der letze große Monarch der hellenistischen Welt und sein Scheitern an der römischen Macht, Ktema 21 (1996), 55–94 (Битинија је одговорна). Али в. и B. McGing, Mithridates VI Eupator: Victim of Aggressor?, у: Højte (ed.), Mithridates VI, 203–216. 4 D. G. Glew, Between the Wars: Mithridates Eupator and Rome, 85–73 B.C., Chiron 11 (1981), 112–118. 5 App. Mith. 17–19. 6 Отпор су пружили Лаодикеја на Лику (у коју се склонио Квинт Опије са тру­ пама), Магнезија на Сипилу и Стратоникеја у Карији: App. Mith. 20–21. 7 Више извора спомиње отпор једне Магнезије Митридату. У последње време пре­ овладало је мишљење да је то Магнезија на Меандру (McGing, Foreign Policy, 111, нап. 110), на основу места у Tac. Ann. III 62, где се наводи да је Сула Магнежанима одао при­ знање након победе над Митридатом. Сигурност у овај став почива на уверењу (пре­ узетом од R. Syme-a, Tacitus I, Oxford 1958, 285–286) да је Тацит користио званична acta 131 дочекали краља као спасиоца и новог Диониса, претходно оборив­ ши све статуе подигнуте Римљанима у част.8 Једино се Хиј предао уз оклевање. Митридат се овом приликом оженио једном же­ном из Ефеса (чијег је оца поставио за надзорника града) и једном са Хија, чиме је нова веза између краља и градова добила и симбо­личан израз. Дакле, већина градова Азије и сви градови Јоније су препозна­ли свој интерес у потчињавању краљу.9 При тумачењу оваквог држа­ ња потребно је имати у виду низ фактора. Историчари су велики, можда и претеран, нагласак ставили на незадовољство становни­ штва Азије Римљанима и њиховом управом. Да се у случају јон­ ских градова може говорити о озбиљном незадовољству није спор­но, али је питање да ли оно, само по себи, задовољава као објашње­ње. Не треба губити из вида чињеницу да најгори примери римских злоупотреба долазе тек после Првог рата са Митридатом као и да постоје докази да су у периоду 129–89. јонски градови и даље били релативно богате и стабилне заједнице. Један број јавних грађевина је саграђен управо у овом периоду, градови су наставили да одржа­ вају скупе свечаности и подижу почасне споменике.10 Лоша и корум­ пирана управа, сама по себи, не би навела градове да се одмет­ну од Рима, да нису деловали и други фактори. Постоји и фактор краљевске пропаганде.11 Митридат је насто­ јао да привуче учене Хелене на свој двор12 и он је рано постао ме­ сто где су философи, песници, лекари и други учени људи били радо виђени и радо одлазили.13 Какви год разлози стајали иза краљевог Senatus на овом месту и да је, према томе, грешка искључена (Syme, op. cit., 285, нап. 4: “For Asia, Ch. XXXV. What earlier writer would have reported at such length on the asylum-rights of the cities (III 60–63)?“). Међутим, треба имати у виду да је Syme-ово схватање о Тациту који истражује и користи архивска документа попут acta Senatus озбиљно оспорено (в. A. Momigliano, The Classical Foundations of Modern Historiography, Berkley – Los Angeles 1990, 110–112). Тацит, уосталом, не наводи чиме су то Магнежани заслу­ жи­ли Сулину похвалу. Већина извора (Liv. Per. LXXXI; Plut. Mor. 809 B-D; App. Mith 21, 61) просто помиње отпор Магнезије без навођења која је у питању, док Пусанија (Paus. I 20) изричито наводи је у питању Магнезија на Сипилу. Strab. XIII 3, 5 пише да су Римљани Магнезију на Сипилу наградили статусом слободног града. У овим ана­ ли­­зама се превиђа да Апијан наводи да је она Магнезија кроз коју је Митридат прошао пре уласка у Ефес, отворила капије без оклевања. С обзиром на описану путању Ми­ три­да­тове војске, то може бити само Магнезија на Меандру (в. Magie, Roman Rule II, 1102–1103, нап. 32). 8 App. Mith. 21. 9 Cic. Flac. 61. 10 Magie, Roman Rule I, 167–168. 11 Ратна пропаганда: L. Ballesteros-Pastor, Troy, between Mithridates and Rome, у: J. M. Højte (ed.), Mithridates VI and the Pontic Kingdom, Aarhus 2009, 217–221; D. Glew, The Selling of the King: a Note on Mithridates Eupator’s Propaganda in 88 B.C., Hermes 105–2 (1977), 253–256; McGing, Foreign Policy, 89–108. 12 Plin. NH VII 37. 13 Oros. VI 4, 6. G. W. Bowersock, Augustus and the Greek World, Oxford 1966, 108. 132 покровитељства,14 потреба да се он прикаже у повољном светлу међу Грцима свакако заузима битно место. Већ неколико година пре 89. Митридат је настојао да се приближи великим грчким гра­ до­вима у Азији, између осталог и Ефесу и другим центрима Јони­је. Већ око 91. г. ст.е. краљевска ковница емитује новац са мотивима преузетим са ефеских ковања. По уласку у Ефес, Митридат је да­ ривао Артемидино светилиште и проширио простор око њега на којем је важило право светог азила.15 У исто време, Смирна, Еритра, Ефес и Милет су ковали златне статере са понтским симболима (Смирна је ковала и бронзани новац са краљевим ликом).16 Неки градови су добили и поклоне у новцу. Исте године (88), на Хију су Митридатови представници однели победу у више коњичких так­ мичења.17 У том смислу вероватно треба посматрати и Митрида­ тово наглашавање (фиктивне) везе са Александром Великим. Све ово се може тумачити као припрема за предстојећи рат или, просто, као испуњавање уобичајене идеолошке улоге хелени­стич­ког кра­ља од кога се очекивало да буде пријатељ, заштитник и по­кровитељ грчких градова и светилишта. У случају да је краљ заиста плани­ рао рат годинама унапред, подршка азијских Грка му је била неоп­ ходна, из више разлога.18 Али цела расправа у суштини полази од замене главног и спо­ редних разлога. Незадовољство Римљанима, наклоност према Ми­ тридату или успех његове пропаганде су у најбољем случају могли бити споредни фактори. Тешко да би иједна заједница на осно­ву ових разлога донела одлуку за коју је веровала да води у сопствено уништење. Пресудно је било то што су многи били уверени да је Митридат заиста победничка страна. У атмосфери шока под ути­ ском раних Митридатових победа Римљани су многима изгледали као дефинитивни губитници. То, уосталом, и није била потпуна заблуда нити је Митридатов поход био једна неразумна и безна­ дежна авантура, како се понекад у литератури приказује.19 До тог времена, Митридат је већ изградио пространо царство дуж обала Црног мора, и располагао је великом и опробаном војском (која, 14 Митридатова лична интересовања су играла извесну улогу, нарочито његово занимање за медицину, ботанику, фармакологију и језике: Plin. NH XXV 3. 15 Strab. XIV 1, 23. 16 О овим ковањима: B. V. Head, Historia Numorum: a Manual of Greek Numismatics, Oxford 1911.2, 660; Magie, Roman Rule II, 1103, нап. 34; K. Regling, Zur griechischen Münzkunde V, ZN 35 (1925), 265–271. 17 Arch. Delt. 28 (1927), бр. 12; L. Robert, Opera Minora Selecta I, Amsterdam 1969, 518–529. 18 M. I. Rostovtzeff, The Social and Economic History of the Hellenistic World II, Oxford 1941, 935. 19 Sherwin-White, Roman Foreign Policy, 126–131. 133 истина, још увек није одмерила снагу са римским легијама) и знат­ ним ресурсима, људским и материјалним.20 Његов улазак у рат је пратила и поменута пропагандна припрема. Рим је, с друге стра­ не, био погођен ратом у самој Италији. Искуства римских ратова у претходној генерацији била су разнолика и нису уливала повере­ ње у погледу спремности римске војне силе да се носи са озбиљним и припремљеним противником. Градови су, дакле, имали јаке разло­ ге да мисле да су краљеве победе трајне и, у складу са таквом про­ ценом, одредили своје држање. Свакако да је извесну уло­гу играла и наводна краљева благост (поново, пропагандни елемент), његов покушај да се прикаже као хуман и разуман победник, који прашта онима који му се предају.21 Међутим, убрзо по уласку у Ефес, Ми­ тридат је донео драстичну одлуку која га је приказала у сасвим дру­гачијем светлу. Током боравка у Ефесу, Митридат је донео најсудбоноснију и, бар из модерне перспективе, најконтроверзнију одлуку своје вла­ давине. Новопостављени краљевски чиновници широм Азије су добили запечаћене наредбе којима се налагало да се истог датума, тридесет дана по издавању наредбе, ликвидирају сви Римљани и сви насељеници пореклом из Италије. Наредба је извршена, мада не свугде подједнако доследно. Нису је извршиле понтске трупе, локално становништво је активно и масовно учествовало. То јесте, с једне стране, непосредан доказ незадовољства и нагомиланих фру­ страција римском владавином. С друге стране, потребно је имати у виду и детаље краљеве наредбе, онако како нам је антички изво­ ри преносе. Наређено је: 1) да сви Римљани и Италици буду ликви­ дирани, укључујући и њихове породице и ослобођенике; 2) да се тела убијених не смеју сахрањивати; 3) да имовина убијених при­ пада краљу; 4) ко год покуша да крије бегунце или да сахрани мртве биће третиран као и они; 5) потказивачи се охрабрују наградама (вероватно од имовине убијених Римљана); 6) робови који убију или пријаве своје господаре добијају слободу; 7) дужници који учине 20 О Митридатовој владавини и ратним припремама: Ballesteros-Pastor, Mitrídates Eupátor, 37–84; F. Geyer, op. cit., 2163–2166; Hind, CAH IX2, 137–144 (мапа царства на стр. 134); Magie, Roman Rule I, 194–207; McGing, Foreign Policy, 43–88; E. Meyer, Geschichte des Königreichs Pontos, Leipzig 1879, 84–98; Th. Reinach, Mithradates Eupator, 48–99; M. I. Rostovtzeff, CAH IX, 225–233. 21 Заробљене битинске војнике Митридат је ослободио, чак им је обезбедио на­ мирнице и воду за пут (App. Mith. 18). Градови који су се одлучили на отпор а потом ипак предали (Лаодикеја на Лику), поштеђени су разарања и пљачке. Неки провинциј­ ски градови су чак добили новчане поклоне од краља (Апамеја у Фригији, Тралеис). У опреци с тим стоји поступање са Манијем Аквилијем који се склонио у Митилену. Када су га грађани предали краљу, он је одведен у Ефес, мучен и брутално погубљен (App. Mith. 20–21). 134 исто добијају опроштај дугова.22 За многе људе је, дакле, постојала двострука мотивација да почине злочин, мотивација која је садр­ жала и претњу (у случају помагања жртвама) и награду (слобода, опроштај дугова, део имовине жртава). У покољу су пре свега уче­ ствовали сиромашнији становници градова, локални дужници Ри­ мљана, којих је у ово време већ веома много, и робови заинтересо­ ва­ни за ослобођење. У Ефесу, који је имао једну од највећих италских заједница, десио се и један од најпотпунијих покоља. Та велика итал­ ска заједница је, наводно, потпуно уништена. Није поштовано ни право азила у храмовима: Ефешани су одвукли бегунце који су се склонили у Артемидино светилиште и погубили их.23 Нешто слич­ но се десило у Магнезији на Меандру, где право азила у храму та­ кође није поштовано. На Хију, међутим, већини Римљана је било допуштено да побегну, а конфисковани поседи нису предати кра­ љу већ су стављени под надзор града. Смирна, мада се предала краљу без оклевања (касније се угледни грађани Смирне срећу и у краљевој пратњи), такође је нашла начин да избегне масакр. Ни­ један извор не спомиње убијање Римљана у Смирни, а римски из­ гнаник Публије Рутилије Руф (P. Rutilius Rufus) побегао је из Мити­ лене у којој је живео у Смирну, где је чак добио и грађанско право.24 Сула је касније гледао на Смирну као на један од градова који су оста­ли верни Риму. За остале детаљи нису познати, али се за не­ ко­лико градова које је Сула казнио после рата (Милет, Клазомена, вероватно Фокеја и Колофон) може разумно претпоставити да је Крвави едикт и тамо спроведен. Римљани који су успели да се склоне на време бежали су на егејска острва, нарочито на Родос који је успе­шно пружио отпор краљу. Број жртава је тешко проценити, антички извори иду до цифре од више десетина хиљада или чак преко сто хиљада убијених у це­ лој провинцији.25 Број убијених у самој Јонији не наводи ниједан извор нити постоји могућност да се он одреди. Ако се пође од чи­ ње­нице да је у градовима Јоније италска популација била много­ бројна, морао је бити велики. У модерној науци о овом догађају је много писано: разматрани су краљеви мотиви (рационални или не), App. Mith. 22. Извори за Крвави едикт и покољ Римљана (поред наведених места код Апијана): Jacoby, FGH 434, F32, 9 (Мемнон); Liv. Per. LXXVIII; Val. Max. IX 2, ex. 3; Plut. Sull. 24; Flor. I 39; Cass. Dio XXXI fr. 101 (уп. fr. 109, 8); Eutr. V 5; Oros. VI 2. 24 Cic. Rab.Post. 27. Касније је напустио Смирну и ступио у Сулину службу. Изме­ ђу осталог у име Суле је 85. преговарао са Фимбријом око његове предаје, в. G. Lewis, Sulla and Smyrna, CQ 41–1 (1991), 127. 25 Најчешћа цифра коју извори (Memn. op. cit.; Val. Max. op. cit.) дају је 80.000 уби­ јених у целој провинцији; Plut. Sull. 24 чак 150.000. Вероватно су обе цифре преувели­ чане, а друга свакако. Тај „податак“ Плутарх је преузео из Сулиних мемоара. 22 23 135 стварни број убијених, држање (саучесништво) локалних заједни­ ца, социјална и економска димензија. Опште сагласности око тума­ чења ове Митридатове одлуке ни данас нема. Већина историчара је покушала да следи античке изворе и нађе рационалан мотив – економски (конфискацијама је попуњена краљевска благајна, при­ ста­лице су материјално награђене), социјални (анимирани су нижи слојеви у корист краља) или политички (створен је непремостив расцеп између азијских градова и Рима, уклоњени су потенцијални извори проблема са новоосвојених територија). Било је и таквих мишљења у којима је одговор тражен у краљевој личности, емоци­ јама, мржњи према Римљанима или чак психопатологији.26 Да ли је могуће, на основу оскудних расположивих извора, са­гледати овај мрачан догађај из перспективе јонских градова? У каснијој фази рата, о чему ће бити речи даље у тексту, Ефешани су своје учешће у рату на страни Митридата правдали нуждом а пре­ ко одговорности за масакр прелазили ћутањем.27 Митридат и њего­ ва војска су боравили у њиховом граду и изгледало је да су дефи­ нитивни победници у рату. Краљ је град освојио изненађењем, брзином и чак преваром, и престрављени грађани нису ни били у позицији да организују отпор. Из тога следи (мада није изричито речено) да покољ Римљана у Ефесу није био акт њихове воље, по­ што своју вољу у том тренутку нису ни могли да искажу, те криви­цу за масакр у потпуности сноси понтски краљ. Ово оправдање изгле­ да неубедљиво, поготову ако се има у виду пример суседних градо­ ва, Хија и Смирне, где је покољ избегнут. Ипак не треба превидети битне разлике: сам Митридат се, са главнином војске, у том тре­ нутку налазио у Ефесу а на истом месту је Крвави едикт и прогла­ шен. На Хију тада није било краљевих трупа и острвљани су се морали осећати сигурније него њихови сродници на копну. У том смислу се може рећи да је у слици коју су Ефешани касније поку­ шали да представе Римљанима било и мало истине. О социјалној димензији овог догађаја може се више рећи. Мо­ дерна слика о Митридату кога подржавају сиромашни грађани и робови, док је локална елита била наклоњена Римљанима, веро­ ватно је превише поједностављена, као и став да су сиромашни и робови једини учесници масакра.28 Свакако да је један број дома­ћих 26 Тумачења масакра у литератури: Ballesteros-Pastor, Mitrídates Eupátor, 103–107; Magie, Roman Rule I, 216–218; Marek, Geschichte Kleinasiens, 346–347; McGing, Foreign Policy, 113. 27 I. Ephesos 8, 1–19. 28 Magie, Roman Rule I, 217: “In many a city the command was doubtless welcomed, most of all probably by the rabble, eager for the booty to be obtained.” Слично томе Rostovtzeff, SEHHW II, 938: “Like most such acts, both in ancient and modern times, the Asiatic massacre was carried out by the rubble of the cities.” 136 богаташа, можда повезаних са публиканима, видео свој интерес у томе да подржава Римљане, као што је и један број сирома­шнијих грађана и робова био анимиран краљевом пропагандом. Одређена места у изворима показују да су неки богати појединци из провин­ ције били међу Митридатовим непријатељима,29 али нема доказа који би оправдали став да су сви или већина сиромашних аутомат­ ски били наклоњени краљу или да су сви богатији грађани одмах и безусловно били његови противници. Ослобађање робова је сва­ како морало отуђити локалну елиту али и многе друге групе, јер је на тај начин Митридат отварао једну од најдубљих пукотина у структури сваког грчког полиса. Аристоник је пола века раније учи­ нио нешто слично али између његове ситуације и оне у којој се Митридат налазио 88. године има мало сличности. Аристонико­во наоружавање робова је, као и увек у античкој историји, било екс­ тремна мера, акт очајања чији је циљ био да се попуни војска, када су остали извори заказали. Митридат је у време ефеског декрета био у сасвим другачијој ситуацији. Његове армије су биле победо­ носне и готово неокрњене; Римљани још нису ни упутили војску на Исток. Касније ће у Архелајевој војсци у Беотији бити чак 15.000 бивших робова – можда управо ослобођених у азијским градови­ ма овом приликом. Могуће је да су ипак економски разлози имали примарни значај: Јустин преноси да се краљ, захваљујући имовини убијених, ослободио свих финансијских брига у толикој мери да је градове наградио ослобођењем од пореза у периоду од пет година, као и да је поништио све приватне и јавне дугове градова без обзи­ ра на то да ли су дуговања била према Римљанима или не.30 Анализирајући овај догађај, ниједног тренутка не треба губи­ ти из вида колико су заправо оскудни изворни подаци и колико мало појединости знамо. Ефес је један од случајева о којима смо прецизније информисани и ту је масакр добио свој најмасовнији и најбруталнији облик – присуство самог краља и његове војске не­ сумњиво је деловало као катализатор. Други случај је Хиј и овде су грађани предузели кораке да избегну масакр, истовремено па­ зећи да се не замере краљу. Смирна је такође нашла начин да из­ бегне и погром и краљево незадовољство. Ван Јоније постоје нека 29 За примере в. McGing, Foreign Policy, 116–117. Извесни Херемон из Нисе у Ка­ ри­ји је помагао Римљане (снабдевао је храном трупе Манија Аквилија у Апамеји). Ње­ гова активност је била довољно важна да Митридат лично распише награду за његову главу (и за његове синове) – C. B. Welles, Royal Correspondence in the Hellenistic Period, New Haven 1934, бр. 74–75. 30 Jus. XXXVIII 3, 9: “Multum ibi auri argentique studio veterum regum magnumque belli apparatum invenit, quibus instructus debita civitatibus publica privataque remittit et vacationem quinquennii concedit.” 137 сведочанства да су градови покушали да заштите Римљане или да бар формално (мада крајње цинично) избегну директну одговор­ ност.31 Ако ови примери нешто говоре, то је да су бар неки градови настојали да се дистанцирају од покоља, докле год то није значило провоцирање краља. Тамо где је покољ спроведен, то се свакако није догодило без сагласности локалне елите. Ипак, уз еуфорију масе која је линчовала Римљане и Италике у Ефесу, треба претпо­ ставити и опрезну уздржаност већег дела популације. Просечан ста­ новник неког јонског града, изузев ако није био дужник римских кредитора, није имао шта да добије учествујући у овом масакру без преседана. Несумњиво да је Крвави едикт многе навео да се питају о краљевом карактеру, његовој владавини и даљим поступ­ ци­ма. Шта све не би могао да учини краљ који је хладне главе на­ редио погубљење 80.000 људи? ОКУПАЦИЈА ХИЈА И УСТАНАК У ЈОНИЈИ Митридатове победе су се показале пролазним. Већ у јесен 88. године краљ је одлучио да се не заустави на освајању Азије, већ је послао претходницу преко мора у Грчку. У лето и јесен 86. године, понтска војска је уништена у двема великим биткама код Херо­ неје и Орхомена у Беотији.32 Поред Сулиних трупа које су извоје­ вале ове победе, још једна римска армија се појавила на Балкану а ускоро је прешла у Азију.33 Иако је Митридат и даље контролисао море, већ први пораз је изазвао последице које су се осетиле и у Јонији. Сачувани извори говоре о промени код самог краља. Вести о поразима су га запрепастиле: не само да је изгубио раније само­ поуздање већ је био на ивици панике.34 Поред покушаја да органи­ зује нову војску, изменио је и држање према азијским градовима и династима. Покушавајући да чвршћим и бруталнијим режимом предупреди евентуалне побуне и одметања, краљ их је покренуо и убрзао. На Хију погром Римљана није био ни спроведен, или је спро­ веден у много блажем облику у односу на друге градове. У то вре­ ме Митридат није реаговао на ово ублажавање његове одлуке, а Хијани су се трудили да не изазивају краља. Бродови са Хија су 31 Нпр. у Тралесу су грађани унајмили убицу из Пафлагоније да обави погубље­ња локалних Римљана (App. Mith. 23; Cass. Dio XXXI fr. 101), како би избегли директну одговорност за њихову смрт. 32 Plut. Sull. 15–21; App. Mith. 41–45. 33 App. Mith. 51–53. 34 App. Mith. 46. 138 учествовали у понтској флоти која је напала Родос. Сада је, међу­ тим, њихово држање постало предмет преиспитивања. Митридат је најпре конфисковао имовину свих људи за које се сумњало да су пребегли Сули а потом је наредио да се утврди колика је имови­на избеглих Римљана на Хију. Ускоро се на Хију појавио краљев вој­ сковођа Зенобије (чије су трупе можда одвојене од велике војске која је под Дорилајем пловила за Грчку)35 и у ноћном препаду за­ узео бедеме, капије и утврђења. Потом је узео таоце од водећих по­ ро­дица и пребацио их у суседну Еритру.36 Апијан цитира одломак наводног краљевог писма Хију, упућеног после ових догађаја: И сада сте наклоњени Римљанима, са којима су многи од вас, а убирете плодове са римских поседа за које нам нисте платили по­ рез. На мој брод је, у току поморске битке код Родоса, наишла ваша тријера и тешко га оштетила. Ја сам био вољан да кривим само кормилара, да бисте могли да будете сигурни и да мирујете. А сада кријете да сте своје најбоље људе послали Сули и ниједног од њих нисте пријавили или објавили да раде без јавног допуштења, што би се очекивало ако нисте заједно са њима били у том подухвату. За оне који су се заверили против моје власти, а који су већ ковали заверу против моје личности, моји пријатељи сматрају да казна треба да је смртна. Али ја вам процењујем казну од две хиљаде та­ ланата.37 Са становишта хеленистичке владарске идеологије и Митри­ датове ратне пропаганде, садржај одломка је врло занимљив. Краљ тврди да казна којој ће изложити Хијане није резултат хира или тренутне ситуације. Напротив, Хијани су приказани као неискрени пријатељи који су речима прихватили краљеву власт а у стварно­ сти деловали против ње. Дозволили су Римљанима и другима који су то желели да пребегну код Суле, римске поседе нису предали краљу нити су за њих платили таксу, сада и званично преговарају са Сулом. Чак и судар једне тријере са Хија са краљевском лађом краљ накнадно тумачи као покушај атентата! Огромна сума од 2000 таланата се представља као знак краљеве благости: за оно што су Хијани радили (преговори са непријатељем, завере против краљеве А. Оrmerоd, CAH IX, 254, нап. 2. App. Mith. 46. App. Mith. 47: Εὐ̑νοι καὶ νυ̑ ν ἐστὲ ῾Ρωμαίοις, ὡ̑ν ἔτι πολλοὶ παρ’ ἐκείνους εἰσί, καὶ τὰ ἐγκτήματα ῾Ρωμαίων καρπου̑σθε, ἡμι̑ ν οὐκ ἀναφέροντες · ἔς τε τὴν ἐμὴν ναυ̑ ν ἐν τῃ̑ περὶ ῾Ρόδον ναυμαχίᾳ τριήρης ὑμετέρα ἐνέβαλέ τε καὶ κατέσεισεν. Ὅ ἐγὼ περιέφερον ἑκὼν ἐς μόνους τοὺς κυβερνήτας, εἰ δύναισθε σώζεσθαι καὶ ἀγαπα̑ ν. Λανθάνοντες δὲ καὶ νυ̑ ν τοὺς ἀρίστους ὑμω̑ν ἐς Σύλλαν διεπέμψατε, καὶ οὐδένα αὐτω̑ ν ὡς οὐκ ἀπὸ του̑ κοινου̑ ταυ̑ τα πράττοντα ἐνεδείξατε οὐδ’ ἐμηνύσατε, ὃ τω̑ν οὐ συμπεπραχότων ἔργον ἠ̑ν. Τοὺς οὐ̑ν ἐπιβουλεύοντας μὲν τῃ ἐμῃ̑ ἀρχῃ̑, ἐπιβουλεύσαντας δὲ καὶ τῳ̑ σώματι, οἱ μὲν ἐμοὶ φίλοι ἐδικαίουν ἀποθανει̑ ν, ἐγὼ δ’ ὑμι̑ ν τιμω̑μαι δισχιλίων ταλάντων. 35 36 37 139 власти, атентат на самог владара) праведна казна је смрт (изгледа, за све грађане) и краљеви пријатељи су наводно давали савете у том правцу. Уместо тога, краљ ће се задовољити наплатом наведе­ не казне и (очигледно) војном окупацијом острва. Зенобије није допустио Хијанима да пошаљу Митридату по­ сланике који би преговарали о овим условима. Само уз крајње ис­ црпљивање свих јавних и приватних извора и храмовних ризница и украса, Хијани су успели да скупе очекивану суму. Када је то учи­ њено, Зенобије је окупио грађане у театру где их је оптужио да су му дали мање него што је тражено. Казна је била присилно насе­ љавање Хијана на Понту: грађани су одмах спроведени на бродо­ ве, мушкарци одвојено од жена и деце, који су одмах запловили ка одредишту.38 Уместо домаћег становништва, Зенобије је довео ко­ лонисте са Понта којима је поделио земљу и куће Хијана. Град је преименован у Береника по краљевој супрузи са Хија.39 Расељени Хијани ипак нису стигли до Понта – Митридатове бродове је пре­ срела флота Хераклеје Понтске, до тада неутралног града, и осло­ бо­дила заробљенике који су се после рата вратили на своје острво. Колико је било истине у краљевим оптужбама? Хијани јесу допустили и Римљанима и другима, који су то желели, да се склоне на време, али краљ тада није реаговао на њихов поступак – изгле­ да невероватно да је тако нешто могло да остане тајна за њега. Да су Хијани наставили да користе земљопоседе и другу имовину од­ беглих Римљана, звучи врло вероватно; постоје епиграфска сведо­ чанства из каснијег периода о постојању римских поседа на острву.40 Главну оптужбу, да су Хијани преговарали са Сулом и да је било Хијана у римској војсци, не можемо да проверимо али је доста ве­ роватна; касније је Сула међу мировне услове укључио и повратак Хијана својим кућама.41 Највероватније је Хиј одабран као пример који ће осталим градовима јасно показати како краљ награђује дво­ личност. У одбрану Хијана треба рећи и то да су пре­говарајући са Римљанима 86. године они само следили исту логику која их је 88. године навела да пређу на страну краља. Као и две године раније, тако је и сада Хиј настојао да се приближи оној страни која је до­ бијала рат. За Митридата, то је издаја достојна смртне казне, али App. Mith. 47. Jacoby, FGH 90, F95 (Николај из Дамаска); 87, F38 (Посејдоније из Апамеје). G. M. Cohen, The Hellenistic Settlements in Europe, the Islands and Asia Minor, Berkley – Los Angeles 1995, 141–142; L. Robert, Hellenica XI–XII, Paris 1960, 155–156, нап. 3; V. Tscherikower, Die Hellenistische Städtegründungen von Alexander dem Großen bis auf die Römerzeit, Leipzig 1927, 8. 40 R. K. Sherk, Roman Documents from the Greek East. Senatus Consulta and Epistulae to the Age of Augustus, Baltimore 1969, бр. 70 (=A. Boeckh, CIG 2222; SEG XXII 507). 41 App. Mith. 55. 38 39 140 за грађане то је био само непосредан интерес и једини логичан по­ ступак. Зенобијева мисија била је да обиђе више градова и да сличним методама (војна окупација, узимање талаца) застраши грађане како би остали верни краљу. Није јасно да ли је и следећи град, Ефес, одабран унапред са сличном намером као и у случају Хија. Пона­ шање грађана Ефеса илуструје сву неделотворност директне, ого­ љене репресије. После његовог поступка на Хију, Ефешани нису намеравали да га пусте у град са војском. Уместо тога, пристали су да га пусте само с малом, ненаоружаном пратњом. У току ноћи, Зенобије је бачен у тамницу и погубљен. Ефес се тако нашао у отво­ реној побуни против краља па су грађани и донели одлуке у том смислу: мобилисали су локалне трупе, утврдили бедеме, спреми­ ли се за опсаду. И други градови у Азији су се покренули на вест о догађају у Ефесу. Извори од јонских градова наводе Колофон, Смирну и (вероватно) Метропољ,42 а ван Јоније Тралес, Сард и Хи­па­ ипу. Апијан додаје да су се побунили „и неки други“ (tinej a l ) / loi).43 С обзиром на географски распоред наведених градова, изгледа да је устанак био ограничен на Јонију и Лидију. У току 86. или 85. године ст.е. скупштина Ефеса је изгласала декрет којим се доносе мере за рат против краља.44 У овом до­ку­ мен­ту се види снажно настојање да се град оправда пред Римља­ни­ ма за своје поступке. У уводном делу декрета наводи се да је на­род чувао своју „древну наклоност“ (παλαιά εὔνοια) према Ри­мљани­ ма, који се називају „општим спаситељима“ (κοινοί σωτη̑ρες).45 Ми­­ тридат је на почетку рата освојио Ефес захваљујући брзини, пре­ вари, те шоку и страху који је његова сила изазивала. Ефешани му никад нису били наклоњени и само су чекали прави тренутак да се придруже Римљанима у борби за „заједничку слободу“ (κοινή ἐλευθερία).46 На покољ Римљана и учешће Ефешана у њему се не прави ни најмања алузија. Град не само да је приказан као жртва већ је и све време био на страни Рима, чекајући погодан тренутак да се укључи у борбу. Наравно, садржај овог декрета не пред­ста­ вља чак ни полуистину. Ефес се 88. г. није предао Митридату само из страха или услед изненађења. Грађани су донели одлуку о при­ 42 У рукописима Апијановог дела стоји (App. Mith. 48) Μεσοπολι̑ ται али такво чи­ тање нема смисла, па се стандардно поправља у Μητροπολι̑ ται; в. Magie, Roman Rule II, 1108, нап. 52. 43 App. Mith. 48; Liv. Per. LXXXII; Oros. VI 2, 8. 44 I. Ephesos 8. Старија издања: Reinach, Mithradates Eupator, Ahnang 13, 464–466; Syll.3 742. 45 I. Ephesos 8, 1–2. 46 I. Ephesos 8, 12. 141 сту­пању победоносном краљу много пре него што се његова вој­ ска појавила пред градом. Али изворна вредност овог документа је свеједно врло велика. Он показује нешто друго: Ефешани су 86. били потпуно изоловани и све наде су полагали у римску победу. Она је, срећом по њих, ускоро постала извесна али тиме се покре­ та­ло питање поступка Римљана према онима који су их свега не­ ко­лико година раније издали. У суштини, овај декрет представља званични став Ефеса, наравно јако идеолошки обојен, о поменутим догађајима и покушај да се њихова улога представи у бољем светлу од реалне. Грађани највећег јонског града су се пред­ста­вља­ли Ри­ мљанима не као убице њихових сународника које су наједном ре­ шиле да промене страну, већ као стари савезници и пријатељи који ниједног тренутка нису искрено подржавали краља и који су само чекали погодну прилику да поведу борбу против њега. За поме­ ну­тим следи још један декрет којим скупштина Ефеса опрашта ду­гове државним дужницима, чак и онима који су већ кажњени оду­зимањем имовине и грађанског права.47 Сви који желе да узму оружје и придруже се борби против Митридата, странци, осло­бо­ ђеници, неграђанско становништво на територији Ефеса и други, биће награђени грађанским правом; робови који учине исто до­би­ ја­ју статус трајно настањених странаца.48 У питању је вероватно ко­лико потреба да се што већи број грађана мобилише за рат, то­ лико и жеља да се предупреде краљеве мере сличне врсте. Митридатова реакција на одметање градова није била до­след­ на. Упутио је расположиве трупе против побуњених места и по­ ста­вио управнике (тиране) са неограниченим овлашћењима, али је истовремено иступио са мерама од којих се очекивало да одобро­ во­ље остале градове да му остану верни. Немогуће је не приме­ти­ ти да су и ове мере биле противречног карактера. С једне стране, сви грчки градови су добили слободу и аутономију. С друге, он је це­локупном становништву које би му остало верно обећао гра­ђан­ ска права и потпуно укидање дугова а ослободио је и све ро­бо­ве од којих је очекивао подршку у даљем рату. Такве одлуке су до­но­ сили и други владари и сами градови у тешким ситуацијама, али Митридат је покушао да их примени свеобухватније и на мно­го већем простору него било ко пре њега. Како су ове одлуке при­ мљене у градовима и у којој мери су уопште спроведене, може се само нагађати. Давање грађанских права свим слободним људима, укидање дугова и ослобађање свих робова су морали изазвати ве­ 47 I. Ephesos 8, 20–34; в. дискусију о овим редовима код J. H. Oliver-a, On the Ephesian Debtor Law of 85 B.C., AJPh 60–4 (1939), 468–470. 48 I. Ephesos 8, 43–45. 142 ли­ки социјални прелом у сваком граду, са последицама које је било тешко и сагледати. Право је питање није ли Митридат овом одлу­ ком градове још више отуђио? Већину грађана, не само оних бога­ ти­јих, свакако јесте одбио од себе, али није извесно ни да су ду­жни­ ци, странци и робови пригрлили понуду краља који је сада очигледно губио рат. Истовремено је откривена завера међу краљевим лич­ним пријатељима, од којих су двојица били грађани Смирне. Завере­ни­ ци су мучени и погубљени а делатност потказивача је процветала. У прогонима који су уследили око 1600 људи, стварних и набеђе­ них завереника, изгубило је живот. Наративни извори имају тенденцију да сажимају ток догађаја, да низ дешавања приказују као да су се одиграли у краћем пе­ри­о­ду. У ствари, између побуне градова и склапања мира са Римља­ни­ма прошло је више од годину дана (лето 86 – јесен 85). Није по­знато како су Ефес, Смирна и други градови успели да се у том пе­риоду одрже против краљевих трупа. Одређене чињенице сва­ка­ко треба имати у виду. Крајем лета 86. године Сула је код Орхомена у Бео­ ти­ји потукао и уништио и другу велику понтску армију. Митридат је одмах приступио организовању преосталих трупа али већ у зиму 86/85. још једна римска војска, под командом Луција Валерија Фла­ ка (Lucius Valerius Flaccus) и Гаја Флавија Фимбрије (Gaius Flavius Fimbria), прелази у Азију. Последња војска коју је краљ органи­зо­ вао морала је бити упућена против ове претње. У кампањи која је уследила, Фимбрија (који је у међувремену узурпирао команду и убио Флака) се сукобио са Митридатовим сином на Риндаку у Би­ ти­нији и у две битке уништио понтску армију у потпуности.49 Има­ јући у виду овај контекст, успешан отпор побуњених градова мо­ жда и није такав успех каквим се чини. Већа понтска армија могла је да делује против градова само до краја 86. када је најкасније упућена против Фимбрије. После слома на Риндаку, Митридату је на располагању остала само флота, лична пратња и мрежa малих гарнизона које је оставио широм Мале Азије. Евентуална појачања из Понта су била далеко и Фимбрија је напредовао на југ без от­по­ ра. Митридат је реаговао на једини могући начин: бекством из Пер­ гама, из унутрашњости Мизије, у Питану на ушћу Каика где је мо­ гао да рачуна на заштиту своје флоте.50 У тим условима, побуњени градови су евентуално водили борбу против понтских гарнизона у својој непосредној околини. Чак ни понтска превласт на мору, у коју је Митридат уложио толика средства, није више била апсо­ лут­на. Већ крајем 87. године Сула је упутио свог квестора Луција 49 50 Jacoby, FGH 434, F24 (Мемнон); Liv. Per. LXXXIII; Cass. Dio XXXV fr. 104. Plut. Luc. 3. 143 Лицинија Лукула са задатком да организује флоту (уз помоћ грч­ ких градова и савезничких краљева).51 Више од годину дана ка­сни­ је, Лукул се појавио у Егејском мору са новом флотом и напа­дао понтске гарнизоне дуж обала Јоније. Лукул се искрцао на Хиј и елиминисао понтски гарнизон који је држао град. Потом је от­пло­ вио за Колофон и протерао локалног тиранина, постављеног од стра­не Митридата.52 Рат је окончан преговорима, уговором (само усменим) који су Сула и Митридат постигли на састанку у Дардану у Троади.53 За градове Јоније споразум у Дардану је био добродошао, али уједно је био и повод за стрепњу, јер је држање победника према зајед­ни­ ца­ма које су мењале страну у току рата било непознаница. Заиста, заједнице које су три године раније извршиле покољ римских гра­ ђа­на – а то су били сви градови Јоније сем два – нису могле да оче­ кују ништа добро од победника. СУЛА И ЈОНИЈА Два параметра су одредила Сулин третман азијских градова: ратне потребе његове војске (коју је требало употребити и за по­ ход на Италију) и држање градова у претходном рату. Мада је био диктиран непосредним потребама, Сулин режим у Азији је имао елементе трајности. Нека од његових решења су била у употреби и много касније а један документ говори о њима као о „Корнели­ је­вом закону“.54 Када је склопио мир са краљем и када је постигао предају Фимбријине војске, Сула је окупио представнике градова Азије – свих или само оних на које су се односиле казнене мере (који су, уосталом, чинили велику већину) – у Ефесу и саопштио им своје одлуке.55 Мада је био спреман да нелојалне заједнице строго казни, Сула је на самом почетку одбацио сваку сличност између поступања римске и понтске војске.56 Сулина војска је силом заузела и опљач­ Plut. Luc. 2. Plut. Luc. 3. A. Keaveney, Lucullus: a Life, London – New York 1992, 19–26. Plut. Sull. 27; App. Mith. 56–58. Sherwin-White, Roman Foreign Policy, 143–148. I. Priene 108D, 83: ὡς καὶ ἐν τῳ̑ Κορνηλίωι νόμωι γέγραπται („она­ко како је записа­ но у Корнелијевом закону“). Друга издања: W. Dittenberger, OGIS II, 458; Sherk, RDGE 65. 55 Сулин режим и реорганизација Азије: Ballesteros-Pastor, Mitrídates Eupátor, 180–189; R. M. Kallet-Marx, Hegemony to Empire: The Development of the Roman Imperium in the East from 148 to 62 B.C., Berkley – Los Angeles 1995, 261–273; Magie, Roman Rule I, 232–240; Reinach, Mithradates Eupator, 200–205; F. Santangelo, Sulla, the Elites and the Empire: a Study of Roman Policies in Italy and the Greek East, Leiden – Boston 2007, 107–133; Sherwin-White, Roman Foreign Policy, 143–152. 56 App. Mith. 62. 51 52 53 54 144 кала више градова, али ниједан град у Азији или Грчкој није уни­ штила или раселила. Чак ни Атина, која је пружила веома јак отпор римској војсци, није претрпела уништење, мада је преживела тешко насиље и разарања.57 Нажалост, извори не наводе преци­зно ситуа­ цију сваког појединачног града, детаљи недостају чак и за веће гра­ дове, па је историчар принуђен да саставља мозаик од случајних фрагмената. Градови у Јонији су стога третирани неједнако. Смир­ на и Хиј који су избегли масакр Римљана су третирани најблаже. Смирна је имала најдужу традицију непомућених односа са Римља­ нима и могла да у своју одбрану наведе подршку коју је у прошло­ сти пружала свим римским подухватима у Азији.58 Али пресудно је било то да, мада се предала Митридату без борбе, Смирна није спровела покољ Римљана а пре краја рата се побунила против кра­ ља и протерала понтски гарнизон. Хиј је такође избегао покољ и до­зволио Римљанима и Италицима да се склоне. Мада се није за­ право побунио против краља, брутална казна којом је Зенобије подвргао овај град, уз могућност (ако је та оптужба истинита) да је водио тајне преговоре са Сулом, била је довољна да изазове рим­ ску самилост и поштеди га кажњавања.59 Остали градови су третирани строже. Ефес је издвојен као при­ мер који ће бити нарочито строго кажњен и тако упутити поруку другим градовима. Из тог примера се види да је за Сулу држа­ње на почетку рата и, нарочито, према масакру из 88. године било много важнији тест лојалности него учешће у устанку 86. године. Те годи­ не се Ефес први од свих градова побунио против Митридата, заро­ био и погубио краљевог војсковођу и пружио оружан отпор понт­ ским трупама и дао пример који је подстакао већи број градова да се по­буне. Али, исто тако, Ефес је 88. године срдачно примио Ми­ тридата и ње­гову војску, уништавајући споменике подигнуте Ри­ мљанима. Не само да је краљев Крвави декрет обзнањен управо у Ефесу већ је покољ који се одиграо ту био један од највећих и нај­ свеобухватни­јих. За разлику од грађана Смирне и Хија, Ефешани 57 Ch. Habicht, Athens from Alexander to Antony, Cambridge MA 1997, 305–308. Сва­ како да је и у вези с третманом Атине и у случају јонских и других грчких градова од­ луку диктирала политичка и војна калкулација, а не евентуални обзири које Сула није имао. У самој Италији се није устезао да уништи целе градове, о чему сведоче примери Ста­бија (Plin. NH III 5, 70) и Норбе; в. Santangelo, Sulla, 69–70. 58 Tac. Ann. IV 56 преноси да су се, у току једне расправе пред Сенатом у време цара Тиберија, посланици Смирне позвали на услугу коју су учинили римској војсци у Азији а коју је посведочио и сам Сула. Римљани су били погођени тешким зимским временом и спасло их је снабдевање у храни и одећи коју су обезбедили грађани Смир­ не. Обично се ова епизода смешта у зиму 85/84. када је Сулина војска боравила у Азији, али постоји и алтернативно објашњење, по коме се ради о зими 130/129. и Аристонико­ вом рату, в. R. G. Lewis, Sulla and Smyrna, CQ 41–1 (1991), 126–129. 59 App. Mith. 61; Sherk, RDGE 70, 10–18. 145 нису никога заштитили. У Сулиним очима, то је била неопрости­ ва издаја коју никакав каснији покрет против Митридата (у време када је, уосталом, рат за краља већ био изгубљен) није могао да искупи. Зато је Ефес, иако га је Сула одабрао за ново седиште про­ конзула Азије,60 био строго кажњен. Град је опљачкан а сви поје­ динци за које се мо­гло тврдити да су учествовали у погрому 88. године су погубље­ни (изгледа да је организована и нека врста су­ ђења). Статус слободног и аутономног града је такође изгубљен. Апијан издвајање Ефеса објашњава штетом нанетом римским спо­ меницима и да­ровима у храмовима, без помена о масакру.61 Статус слободних и ауто­номних градова изгубио је и Милет.62 Недостају детаљи у вези са Колофоном, који је учествовао у устанку 86. го­ дине; ако је имао ста­тус слободног града пре рата, овом приликом га је изгубио. Клазомена овај статус није ни имала пре рата али сва­ како да је била ка­жњена на друге начине (заједничком глобом, пре свега). Фокеја, која ће статус аутономног града добити годинама касније, од Помпеја, можда је такође кажњена овом приликом.63 За мање градове Јоније нема никаквих података.64 Сем Хија и вероватно Смирне, опште мере које је Сула завео у Азији важиле су и за све градове Јоније. Сви градови, сем малог броја морали су да учествују у плаћању огромног намета, у висини петогодишњег пореза, поред трошкова за издржавање и плаћање Сулине војске (укупно 20.000 таланата, око 120 милиона денари­ја). 60 Питање када је Ефес заменио Пергам (стару престоницу Аталида) као седи­ште намесника Азије изазвало је извесну дискусију у науци. K. J. Rigsby, Provincia Asia, TAPA 118 (1988), 137–141 изнео је став да се то десило већ око 120, односно да је у време Првог Митридатовог рата Ефес већ увелико био caput Asiae. Ово мишљење је убедљиво критиковао C. P. Jones, Diodoros Pasparos Revisited, Chiron 30 (2000), 12–14. У првој де­ це­нији I века ст.е. Пергам је и даље био центар провинције а Ефес је то постао најверо­ ватније управо 85. То што је један град, упркос свим казнама које су му одређене, ода­ бран за седиште провинције може на први поглед изгледати чудно. Пергам, међутим, није стајао ништа боље од Ефеса у римским очима. И у Пергаму је Митридат дочекан са ентузијазмом а масакр Римљана је спроведен брутално, доследно и свеобухватно. Пергам је био и престоница Митридатовог краткотрајног царства и ниједног тренут­ ка, за разлику од Ефеса и других градова, није се побунио против краља, мада су неки гра­ђани покушали да организују атентат. Најзад, постојали су и стратешки и практични раз­лози да се седиште провинције баш тада пренесе из мизијске унутрашњости у јонску луку. 61 App. Mithr. 61: Οἵ τε καππαδοκίσαντες ἄνδρες ἢ πόλεις ἐκολάζοντο πικρω̑ς, καὶ μάλιστα αὐτω̑ν Ἑφέσιοι, σὺν αἰσχρᾳ̑ κολακείᾳ ἐς τὰ Ρωμαίων ἀναθήματα ὑβρίσαντες. 62 Magie, Roman Rule II, 1115, нап. 14; L. Robert, Études anatoliennes. Reserches sur les inscriptions grecques de l’Asie mineure, Paris 1937, 427–428. 63 Cass. Dio XLI 25 наводи да је Помпеј Фокеји доделио статус слободног града. Фокеја је овај статус имала под Аталидима и изгубила га 129. због подршке коју је дала Аристонику. Да ли јој је статус био враћен у периоду 129–89. није познато, мада је мо­ гуће. Ако јесте, свакако га је изгубила 85. Сулином одлуком. 64 У вези са губитком статусa, в. табелу познатих случајева у провинцији у Sant­ angelo, Sulla, 122–123. 146 Сулина армија је провела око пола године у Азији (од јесени 85. до пролећа 84), смештена у релативном комфору градова ове про­ винције. Војници су боравили у приватним кућама, добијајући хра­ ну (за себе, своје госте и пријатеље), одећу и дневнице о трошку становништва. Извори на обавезу да се обезбеди коначиште за трупе гледају као на терет који је готово био раван самом намету од 20.000 таланата.65 Имајући у виду наведене чињенице, може се рећи да су осам­ десете године I века ст.е. биле један од најтежих периода у истори­ ји Јоније и њених градова, можда најтежи још од Јонског устанка почетком V века ст.е. Рат, ванредне мере, масовни покољ, окупаци­ ја, прогони, устанак и казнени режим победника – градови Јоније су све то видели и осетили у релативно кратком периоду од око пет година. Раније тешкоће и злоупотребе римске управе у Азији бледе пред огромном штетом коју су градови претрпели за време Митридатовог рата и после њега. Биле су потребне деценије за пот­ пуни опоравак а касније злоупотребе публикана и римских наме­ сника само су отежале и продужиле овај процес.66 Основни покретач који је руководио поступцима градова у овој великој кризи била је свест о сопственој немоћи. Ухваћени у ковитлац неупоредиво моћнијих сила, градови су мало шта могли да учине, изузев да, ако је икако могуће, не иду директно против њих. Упадљиво је колико су локалне елите играле маргиналну уло­ гу у овим догађајима, што у време Аристониковог рата (133–129) није био случај. После смрти Атала III, градови су се свесно опре­де­ ли­ли за новог претендента или против њега (углавном ово друго) и водили активну борбу много пре него што су било какве римске тру­пе стигле у Азију. Ефес је тада предводио врло успешан отпор Аристо­нику у Јонији. Пола века касније такво самостално иступа­ ње азиј­ских градова не срећемо ни у траговима. Велика несразмера у моћи између локалних заједница и понтског краља, те одсуство било ка­кве сарадње и координације између самих градова, свели су полисе Јоније и друге градове Азије на статус пасивних посма­ трача. Једи­на суштински важна одлука коју су могли донети била је да се придруже победнику. У почетку, изгледало је да је то Ми­ тридат, и већина градова га је прихватила као таквог. Када се ратна срећа променила а карактер Митридатовог режима постао оштри­ ји, део градова је ову одлуку променио и побунио се против кра­ ља. Устанак из 86. године је једини тренутак када видимо градове Plut. Sull. 25; App. Mith. 61–63; Santangelo, Sulla, 112–114. Magie, Roman Rule I, 245–258; Rostovtzeff, SEHHW II, 946; Santangelo, Sulla, 124–127. 65 66 147 Јоније у мало самосталнијој улози, мада је и овде изостао било какав траг координације између њих. Ипак, и тај покрет је био ус­ ловљен страхом од непосредне опасности и жељом да се избегне судбина расе­љеног Хија, те свешћу да, после победа у лето 86, Ри­ мљани извесно добијају рат. Сви други разлози који су утицали на поступке градова (краљевска пропаганда, његов хеленизам или оријентализам, незадовољство Римљанима, социјални покрети у градовима) секун­дарни су у односу на основни мотив: прикључити се победнику и преживети рат уз најмању могућу штету. Било би погрешно приписивати дубље и сложеније мотиве становништву градова. Упркос знатном пропагандном напору понтског краља, становници Јоније нису могли до краја да се идентификују са ње­ говим ратним циљевима а свакако да није било ни говора о неком самосталнијем сопственом деловању. На крају, једино чему су се могли надати било је пуко преживљавање. Nemanja Vujčić Faculty of Philosophy University of Belgrade CITIES OF IONIA DURING THE MITHRIDATIC WARS Summary It is a well established fact that the wars fought between the Roman Republic and the Pontic king Mithridates had great and, for the most part, negative effect on the communities involved. This paper sets its focus on the cities of Ionia, at the time comparatively wealthy and highly urbanized region, consisting of the narrow coastal strip stretching from Phokaia to Miletus and of two large islands – Chios and Samos. Although the cities of Ionia were affected only by the First Mithridatic War, this major calamity had deep and lasting effects on their society and well-being. Early victories of the Pontic king left cities with a choice: to join what seemed to be the victorious side, or to offer resistance in expectation that Romans will eventually send large enough and effective army that would deal with Mithridates. Under these circumstances, while Pontic army marched through the province of Asia almost unopposed and any Roman military answer was both uncertain and far away, most cities followed their immediate interest and opened their gates to the king’s troops. Many scholars sought to explain the behavior of the cities by pointing out the unpopularity and corruption of the Roman administration and money-lenders, by stressing the alleged success of Mithridates’ war propaganda, or by claiming that king had wide support of the lower class citizens and slaves. While emphasizing important points, these explanations seem to miss the primary cause which can only be the military reality or the cities’ understanding of it. At least for the immediate future, Mithridates was clearly the victorious and there were grounds to believe that his success will be more permanent. 148 Thus, few cities in Asia (and none in Ionia, although it is a common mistake that Magnesia on Meander did) offered resistance. Other acts of expression of the support for the king’s cause, like the destruction of images and honorary monuments of Romans in Ephesos, should also be seen in this light. There was no rift between the local elite groups and majority of citizens, the decision to open city gates to king’s troops was made by the traditional ruling elite of the cities. The most notorious act of Mithridates Eupator’s reign, the decision to murder everyone of Roman or Italian descent and confiscate their property, was certainly a shock for the majority of the cities’ population, yet they responded unevenly. The kings decree that initiated the so-called “Asian Vespers” was made public in Ephesos, while the king and his army were present – the consequence was that the massacre of the resident Romans was carried in full, with the utmost brutality and with no respect even for the right of temple-asylum. Many modern works tend to simplify social division in the late Hellenistic Greek polis, thus transferring the blame for the massacre on slaves, law-class citizens and other, socially and politically, marginal groups. Fact that some cities found the way to soothe expected measure or to avoid it altogether, again points to deliberate decisions by the local municipal elites. Mithridates sought to gain and strengthen their support, both before and during the war. However, these measure were not of decisive importance. The twist in Mithridates’ military fortune, during the campaigns of 86, had immediate consequences on the attitude of the cities. In the early spring Sulla finished the protracted siege of Athens, a success followed the same summer by the two crushing defeats inflicted on the Pontic forces in Boeotia. What previously seemed to be an invincible conqueror was by now clearly a losing side, and several cities reacted accordingly. The pro-Roman uprising was actually quickened by the king himself: the city of Chios was garrisoned under the charges (real or fabricated) that the leading citizens were dealing with Sulla, heavily fined and then depopulated with the intention of bringing the Pontic settlers to replace the original inhabitants. The punishment of Chios, although intended as an example to frighten cities into obedience, actually prompted Ephesos (perhaps, next in line for exemplary chastising) into a full scale uprising; others were soon to follow. The King’s response was a mixture of repression and measures which sought to win or restore support for his cause. The latter were contradictory in themselves: king intended to keep cities on his side by granting them freedom and autonomy, while at the same time offering citizenship to all non-citizens and freedom to all slaves. These measures could only have alienated the cities from him. His ability to offer a military response to uprising in Ionia and elsewhere was soon greatly diminished by the appearance of the second Roman army, which crossed over in Asia during the winter of 86/85, thus leaving only local garrison forces to fight with breakaway cities. After the Peace of Dardanus and the surrender of the Fimbria’s forces, Sulla imposed a new order in the province, rewarding or (in the case of great majority of them) severely punishing the cities. The primary criteria in his treatment of the cities were their loyalty or disloyalty in the previous war and few cities had something to show for. The fact that some of them went into war with Mithridates in 86 meant little: from Sulla’s standpoint, far more important was their behavior in 88, during the initial advance of the Pontic forces and, especially, during the so-called “Asian Vespers”. Those cities of Ionia that found the way to avoid the massacre, such as Chios and 149 Smyrna, were treated leniently. On others Sulla imposed extraordinary fines (taxes for the previous five years amounting to 20.000 talents for the whole province) and obligations (full burden of the billeting of troops for several months), and degraded them in status (none of the punished cities were free or immune afterwards). Ephesos was singled out for especially severe exemplary punishment, although she was the first city in Asia to rise against the king. In spite of this, it was probably exactly at this time that the provincial capital was moved from Pergamon to Ephesos. 150 UDC 398.3(497) Александар Јовановић Филозофски факултет Универзитет у Београду БЕЛЕШКЕ О КУЛТУ ВОДЕ У РИМСКИМ ПРОВИНЦИЈАМА НА ТЛУ СРБИЈЕ∗1 АП­СТРАКТ: Рад је по­ку­шај да се, кроз не­ко­ли­ко бе­ле­жа­ка о кул­т у во­де, илу­стру­је кон­ти­н у­и­тет и је­дин­ство ија­т рич­ко-са­к рал­них иде­ја на Цен­т рал­ном Бал­ка­н у од пра­и­сто­ри­је до да­нас. Пр­ва бе­ле­шка ука­зу­је на по­ве­за­ност се­пул­крал­них тра­ди­ци­ја у окви­ру бал­не­о­ло­шких сре­ди­на; дру­ га бе­ле­шка од­но­си се на по­ве­за­ност то­по­ни­ма Ту­ла­ри с во­дом, а по­сред­но и с ија­т рич­ким кул­том; у тре­ћој бе­ле­шци скре­ће се па­жња на из­во­ре ко­ји но­се име Ви­дан и ко­ји су ре­ги­стро­ва­ни на јед­ном уско огра­ни­че­ном про­ стору у сли­ву Ко­лу­ба­ре, а ко­ји се мо­гу до­ве­сти у ве­зу са Ви­да­сом, од­но­сно Сил­ва­ном Ви­да­сом – бо­жан­ством при­ро­де, шу­ма али и из­во­ра, вре­ла и ба­ња; у че­твр­тој бе­ле­шци раз­ма­т ра се то­по­ним Тер­ми­да­ва, град ко­ји би се мо­ж да мо­гао ло­ци­ра­ти у обла­сти руд­ни­ка у Ча­ди­њу и Бр­ско­ву; у пе­тој бе­ле­шци на­ве­де­ни су но­ви при­ме­ри ко­ји­ма се про­ши­ру­је фун­д ус на­ла­зи­ шта на ко­ји­ма се култ Св. Пет­ке/Па­ра­ске­ве над­сло­ја­ва над ан­тич­ким ија­ трич­ким све­ти­ли­шти­ма по­ве­за­ним с во­дом; ше­ста бе­ле­шка од­но­си се на то­по­ним Зи­но­во, на про­сто­ру Опо­ља, ко­ји се до­во­ди у ве­зу с епи­те­том Za­nes, ко­ји се сре­ће уз бо­ги­њу Ди­ја­н у, и скре­ће се па­жња на на­зив „ту­а­ ри­ја“ ко­ји је из­ве­ден из ла­тин­ске име­ни­це ta­u­rus – бик; сед­ма бе­ле­шка од­­ но­си се на при­чу о во­де­ном би­ку у По­мо­ра­вљу и Ис­точ­ној Ср­би­ји и она се до­во­ди у ве­зу с Ми­т ри­ним кул­том; по­след­ња, сед­ма бе­ле­шка на при­ме­ру јед­не вла­шке пе­сме за ис­пра­ћај по­кој­ни­ка по­ка­зу­је кон­ти­н у­и­тет по­ве­за­ но­сти ба­ња и ле­ко­ви­тих из­во­ра са са­к рал­ном прак­сом. КЉУЧ­НЕ РЕ­ЧИ: култ во­де, Цен­т рал­ни Бал­кан, ија­т рич­ке иде­је, са­ крал­на прак­са, Ви­дас, Ди­ја­на, Ми­т ра, Св. Пет­ка/Па­ра­ске­ва. *1Дугогодишњи заљубљеник у бањске комплексе и мистичну атмосферу коју стварају лековити термални извори, професор Александар Јовановић руководио је још средином 80-их година прошлог века пројектом САНУ под називом Истраживања балнеолошких комплекса у Горњој Мезији. И сам често боравећи у магловитом окру­ же­њу многих бања у Србији које подстичу машту, брижљиво је прикупљао археолошке и етнографске податке у циљу што јаснијег сагледавања ове изузетно интересантне и, како би он рекао, „безобалне“ теме (прим. М. Ружић). 151 Ово је при­лог ко­ме на­зи­рем са­мо по­че­так, про­ле­го­ме­ну за да­ља ис­тра­жи­ва­ња, ко­ју ну­дим ра­до­зна­лим на­мер­ни­ци­ма. Реч је о во­ди у ија­трич­ким и се­пул­крал­ним схва­та­њи­ма ан­тич­ке по­пу­ла­ци­је у бал­кан­ским про­вин­ци­ја­ма Рим­ског цар­ства. Те­ма је раз­ли­ве­на, бе­з­ о­бал­на и, у из­ве­сном сми­слу, пре­тен­ци­о­зна. Сто­га, по­ку­ша­ћу да са не­ко­ли­ко бе­ле­жа­ка хе­те­ро­ге­них са­др­жа­ја, ра­зно­род­них ме­то­до­ ло­шких по­ла­зи­шта, ра­су­те хро­но­ло­ги­је и из раз­ли­чи­тих ет­но­кул­ тур­них ам­би­јена­та отво­рим овај бес­ко­нач­ни те­за­у­рус ар­хе­о­ло­шког да­ри­ва­ња. ∗ У пр­вој бе­ле­шци на­чи­њем про­блем при­су­ства зна­чај­них се­ пул­крал­них ку­ми­ра у окви­ру бал­не­о­ло­шких сре­ди­на. Реч је о пра­­ и­сто­риј­ским и ан­тич­ким ту­му­ли­ма, мо­ну­мен­тал­ним по ве­ли­чи­ни, бо­га­тим по при­ло­зи­ма ко­ји ука­зу­ју на ви­сок, мо­жда вла­да­ју­ћи, по­ло­ ­жај по­кој­ни­ка у за­јед­ни­ци, еви­ден­ти­ра­ним у окви­ру бањ­ских ам­би­­­ је­на­та. Ста­ри­ји хо­ри­зонт ова­квих са­крал­них кон­сти­ту­ци­ја обе­ле­жа­ ­ва­ју на­ла­зи из Пећ­ке ба­ње, Но­вог Па­за­ра и Ате­ни­це. Гро­бо­ви под ту­му­ли­ма из Пећ­ке ба­ње, пре­ма бо­га­тим при­ло­зи­ма, по­себ­но грч­ кој им­пор­то­ва­ној ке­ра­ми­ци, мо­гу се да­то­ва­ти у крај VI – по­че­так V ве­ка п.н.е.1 По­зна­ти на­лаз из Но­вог Па­за­ра, та­ко­ђе да­то­ван у крај VI – по­че­так V ве­ка п.н.е., на­ла­зи се су­че­ли­це Но­во­па­зар­ској ба­њи и са на­ла­зи­ма у ба­њи и утвр­ђе­ном на­се­љу на обли­жњем По­сте­њу чи­ни це­ли­ну.2 На про­сто­ру Но­во­па­зар­ске ба­ње би­ло је сре­ди­ште ија­трич­ког кул­та у рим­ском пе­ри­о­ду где се по­што­вао искон­ски, епи­хор­ски Ge­ni­us lo­ci овог пе­ри­во­ја.3 На­лаз овог ка­рак­те­ра из Ате­­ ни­це код Чач­ка, да­то­ван у по­че­так V ве­ка п.н.е.,4 ни­је ло­ци­ран у окви­ру бал­не­о­ло­шког ам­би­јен­та, ме­ђу­тим, не­да­ле­ко, на ме­сту где су по­диг­ну­те рим­ске тер­ме у Чач­ку, на­ла­зе се из­да­шни из­во­ри ко­ји су мо­гли би­ти ко­ри­шће­ни у ле­чи­тел­не свр­хе. На ту мо­гућ­ност ука­­ зу­је не са­мо по­сто­ја­ње ан­тич­ких тер­ми већ и епи­граф­ски спо­ме­ни­­ ци по­све­ће­ни Ди­ја­ни у ко­јој се мо­же пре­по­зна­ти ње­на хи­по­ста­за – Di­a­na Ger­me­tit­hea, за­штит­ни­ца вре­ла, из­во­ра и ба­ња.5 По­сред­но, ова­кав од­нос мо­же се ус­по­ста­ви­ти из­ме­ђу не­кро­по­ле у Вла­шти­ци,6 1 M. Pa­ro­vić-Pe­ši­kan, The Find from Peć­ka Ban­ja and the Im­por­ted Gre­ek Pot­tery from the Prin­cely Tombs, Ста­ри­нар XL–XLI (1989–1990), Бе­о­г рад 1991, 189–195. 2 Dj. Ma­no-Zi­si, Lj. B. Рo­po­vić, No­vi Pa­zar – The Illyri­an – Gre­ek Find, Be­o­g rad 1969. 3 А. Јо­ва­но­вић, Ар­хе­о­ло­ш ка ис­т ра­ж и­ва­ња у Но­во­па­зар­ској Ба­њи, Но­во­п а­зар­ски збор­ник 19, Но­ви Па­зар 1995, 31–68. 4 М. Ђук­н ић, Б. Јо­ва­но­вић, Ате­ни­ца, Ча­чак 1966. 5 M. Va­sić, In­scrip­t i­ons ro­ma­i ­nes récem­ment mis au jo­u r à Ča­čak, Re­cu­e­il des tra­va­u x du Mu­seé na­ti­o­nal XVI, Ča­čak 1986, 27–29. 6 N. Ta­sić, The Iron Age, in: The ar­cha­e­o­lo­g i­cal Tre­a ­su­res of Ko­so­vo and Me­to­hi­ja – from the Neo­lit­hic to the Early Mid­dle Ages, Be­o­g rad 1998, 174. 152 ју­жно од Гњи­ла­на, до­то­ва­ној у VII–VI век, и обли­жње ба­ње у Кло­ ко­ту, а мо­жда и бо­га­тог гроб­ног на­ла­за из Ли­си­је­вог по­ља код Бе­ ра­на и не­да­ле­ких вре­ла код Сла­ти­не/Треп­че.7 На осно­ву ових не­ ко­ли­ко, до­ду­ше у овом по­гле­ду не­до­ре­че­них, ло­ка­ли­те­та мо­же се прет­по­ста­ви­ти да су у окви­ру бањ­ских ам­би­је­на­та, ија­трич­ких са­ крал­них ме­ста, са­хра­њи­ва­ни пр­ва­ци ло­кал­них за­јед­ни­ца – кне­же­ви и пр­во­све­ште­ни­ци. Они су би­ли ба­шти­ни­ци вла­сти, али и ле­ка­ри, Апо­ло­но­ви ис­ход­ни­ци, по­пут ди­на­сти­је Ба­та­и­да (Bat­tos) у Ки­ре­ни (Cyre­ne),8 ко­ји су са­хра­њи­ва­ни у по­све­ће­ном га­ју, упот­пу­њу­ју­ћи ње­гов са­крал­ни сми­сао и на­гла­ша­ва­ју­ћи ње­гов ија­трич­ко-со­те­ро­ ло­шки зна­чај. О из­ве­сном кон­ти­ну­и­те­ту овог ка­рак­те­ра у хе­ле­ни­ стич­ком пе­ри­о­ду мо­жда све­до­че гроб­ни на­лаз из Јо­ша­нич­ке ба­ње9 и ту­му­ли са ло­ка­ли­те­та „Сла­не во­де“ из Крај­чи­но­ви­ћа код При­бо­ја.10 У пе­ри­о­ду рим­ске до­ми­на­ци­је, ба­ње се ин­тен­зив­но ко­ри­сте; у њи­ма се жи­ви и са­хра­њу­је и ова вр­ста кон­ти­ну­и­те­та, за­сно­ва­на на ста­ри­ јем аутох­то­ном ија­трич­ком кул­ту, иш­че­за­ва. Мо­жда, са­мо у кон­зер­ ва­тив­ним сре­ди­на­ма, вер­ним сво­јим култ­ним ис­точ­ни­ци­ма, мо­же­мо пре­по­зна­ти овај ток. Као при­мер овог ка­рак­те­ра мо­же се на­ве­сти мо­н у­мен­тал­ни трач­к и ту­м ул из ба­ње у Круп­ц у код Пи­ро­та, ло­ ци­ран код све­ти­ли­шта по­све­ће­ног Апо­ло­ну, Аскле­пи­ју и трач­ком ко­ња­ни­ку.11 ∗ Дру­га бе­ле­шка се од­но­си на ве­зу то­по­ни­ма Ту­ла­ри са во­дом, по­ сред­но, и ија­трич­ким кул­том; та­ко су име­но­ва­на три се­ла у Ср­би­ји. У Ту­ла­ри­ма код Уба по­сто­ја­ла је vil­la ru­sti­ca за ко­ју се ве­зу­је оста­ва нов­ца по­хра­ње­на 273/4. го­ди­не.12 При­па­да ни­зу ова­квих ка­сно­ан­ тич­ких ви­ла у плод­ној рав­ни­ци из­ме­ђу ре­ка Там­на­ве, Кле­ни­це и Вуко­дра­же, чи­ји су оста­ци ре­ги­стро­ва­ни и у обли­жњом Вре­лу, Ба­ њи­ни, Ву­ко­ни, Ко­жу­а­ру итд. Ни­су вр­ше­на ар­хе­о­ло­шка ис­тра­жи­ ва­ња на овим ло­ка­ли­те­ти­ма, али број­ност оста­ве нов­ца из Ту­ла­ра ин­ди­ци­ра да се ра­ди о бо­га­ти­јим по­се­ди­ма са објек­ти­ма раз­ли­чи­ тог ка­рак­те­ра и на­ме­не. Са­свим је ре­а л­но оче­ки­ва­ти на­ла­зе тер­ми у окви­ру ових на­се­о­бин­ских агло­ме­ра­ци­ја. По­сред­но, на ова­кав за­ 7 D. Sre­jo­vić, Č. Mar­ko­vić, A Find from Li­si­je­vo Pol­je ne­a r Ivan­g rad (Mon­te­ne­g ro), Ar­cha­e­o­lo­gia Iugo­sla­vi­ca XX–XXI (1980–1981), Be­o­g rad 1983, 70–79. 8 B. M. Mitchell, Cyre­ne and Per­sia, JHS 86, 1966, 99–113. 9 D. Vuč­ko­vić-To­do­ro­vić, Céra­mi­que hellénis­ti­que de Jo­ša­nič­ka Ban­ja, Ста­ри­нар XII, Бе­о­г рад 1961,123–124. 10 M. Zo­to­vić, Ar­chäo­lo­gische und et­hnische Pro­ble­me der Bron­ze- und Eisen­ze­it West­ ser­bi­ens, Be­o­g rad 1985, 100–108. 11 A. Jo­va­no­vić, Tu­mu­li de la péri­o­de an­ti­que en Ser­bia, Ста­ри­нар XXXI (1980), Бе­о­ град 1981, 1–15. 12 I. A. Mir­n ik, Co­in Ho­ards in Yugo­sla­via, BAR In­ter. Ser. 95, Ox­ford 1981, 72–73. 153 кљу­чак упу­ћу­ју и ка­сно­ан­тич­ке тер­ме у Ба­ца­ма код Ту­ла­ра у око­ ли­ни Про­ку­пља.13 На по­те­зу Ба­це–Ту­ла­ри су из­да­шни из­во­ри ми­ не­рал­не во­де, ко­ји се и да­нас ко­ри­сте. Нај­зад, у Ту­ла­ри­ма код Ме­ две­ђе, тач­ни­је на ло­ка­ли­те­ту Ту­лар­ска ба­ња, ре­ги­стро­ва­ни су оста­ци ка­сно­ан­тич­ке ви­ле, ко­ја је, као и она у су­сед­ним До­њим Ма­ће­дон­ ци­ма, стра­да­ла око 380. го­ди­не. Вре­ла, из­во­ри, ба­ње, од­но­сно ан­тич­ ке тер­ме, чи­ни­о­ци су ко­ји по­ве­зу­ју ова три ло­ка­ли­те­та истог на­зи­ ва – Ту­ла­ри. Чи­ни се да на­зив Ту­ла­ри пред­ста­вља ме­та­те­зу грч­ког тер­ми­на лу­тро (λουτρόν) ко­ји озна­ча­ва то­плу во­ду, вре­ло, ба­њу. ∗ У на­ред­ној бе­ле­шци обра­тио бих па­жњу на из­во­ре ко­ји но­се име Ви­дан. Ре­ги­стро­ва­ни су на не­ко­ли­ко ло­ка­ли­те­та у обла­сти Гор­ ње Ко­лу­ба­ре и Там­на­ве. По­све­до­че­ни су у се­ли­ма Мр­чић, Пет­ни­ца, Ка­че­ру, Жив­ков­ци­ма, а ово име но­си и јед­но вре­ло у ко­ри­ту Гра­ца и из­вор код ма­на­сти­ра Гра­бо­вац.14 У на­род­ном пре­да­њу, из­вор Ви­ дан у Жив­ков­ци­ма се по­ве­зу­је са ви­да­њем, ле­че­њем. По­да­так, ме­ ђу­тим, да се на уско огра­ни­че­ном про­сто­ру ја­вља исти на­зив за исти хи­дро­ге­о­граф­ски по­јам, ре­зул­ти­рао је у за­сно­ва­ну прет­по­став­ку да је не­кад у сли­ву Ко­лу­ба­ре по­сто­јао апе­ла­тив „ви­дан“ у зна­че­њу из­вор. Лин­гви­стич­ком ана­ли­зом, те­ме­ље­ној на прет­по­став­ци да се ви­дан раз­у­ме као мор­фо­ло­шка ва­ри­јан­та од из­дан, што та­ко­ђе зна­чи из­вор, до­шло се до за­кључ­ка да је хи­дро­ним Ви­дан пра­сло­вен­ски и при­па­да ста­ри­јем сло­ју сло­вен­ског го­во­ра на ју­жном па­нон­ском обо­ду.15 Уз овај при­хва­тљив за­кљу­чак мо­же се при­до­да­ти још јед­ на могућност, де­ли­мич­но слич­ног зна­че­ња. На­и­ме, у ју­жном де­лу рим­ске Гор­ње Па­но­ни­је (Pan­no­nia Su­per­i­or), у ба­њи То­пу­ско, Хр­ват­ ска, ре­ги­стро­ва­на су два жр­тве­ни­ка по­све­ће­на бо­жан­ском па­ру Ви­ да­су (Vi­da­sus) и Та­ни (Tha­na). Ово су је­ди­не епи­граф­ске по­твр­де ових бо­жан­ста­ва и о њи­хо­вој култ­ној су­шти­ни се не мо­же без­ре­ зер­вно за­кљу­чи­ва­ти.16 По­ми­шља­ло се да су то бо­жан­ства ре­ка или из­во­ра. Ов­де је за­ни­мљив ко­мен­тар M. Ihm, из­нет још кра­јем XIX ве­ка, Пли­ни­је­вог по­да­тка (Plin. N.H III 148): ... in­de XLV Ta­u­ru­num, ubi Da­nu­vio mi­sce­tur Sa­us; su­pra Val­da­sus, Ur­pa­nus, et ip­si non ig­no­bi­les.17 Ус­по­ста­вље­на је не­по­сред­на ве­за из­ме­ђу Vi­da­sus и Val­da­sus (мо­жда Ко­лу­ба­ра?), али та те­за ни­је ши­ре при­хва­ће­на. Дру­ги су сма­тра­ли 13 Č. Jor­do­vić, Rim­ske ter­me u se­lu Ba­ce, Pro­ku­plje in Pre­hi­story, An­ti­qu­ity and Mid­dle Age, Be­o­g rad–Pro­k u­plje 1999, 197–199. 14 М. Иса­и ­ло­вић, Ва­ље­во и окол­не обла­с ти у сред­њем ве­к у, Ва­ље­во 1989, 35–36. 15 A. Lo­ma, Aus der To­ponymie Ser­bi­ens, Ono­ma­to­loš­k i pri­lo­zi VI, Be­o­g rad 1985, 105–110. 16 CIL III, 3941; R. Ma­r ić, An­t ič­k i kul­to­vi u na­šoj zem­lji, Be­o­g rad 1933, 14–15. 17 M. Ihm, Kel­t ische Flus­sgot­t he­i­t en, Arch.-epi­g r. Mitth. 19, 1896, 78; M. Ša­šel-Kos, Pre-Ro­man Di­vi­ni­ti­es of the Еa­stern Alps and Adri­a­tic, Lju­blja­na 1999, 24–25. 154 да се у име­ну Tha­na мо­же пре­по­зна­ти Ди­ја­на. У овом по­то­њем кон­ тек­сту, Ви­дас би се, кроз че­сто са­крал­но удва­ја­ње у Па­но­ни­ји: Сил­ ван – Ди­ја­на, мо­гао сма­тра­ти дру­гим ви­дом Сил­ва­на. Д. Рен­дић Ми­о­че­вић сма­тра на­зив Vi­da­sus епи­кле­си­сом Сил­ва­на и ну­ди син­ таг­му Sil­va­nus Vu­da­sus (= Sil­va­nus qui et Vi­da­sus).18 То је бо­жан­ство при­ро­де, шу­ма, али и из­во­ра, вре­ла, ба­ња. Ија­трич­ки аспект кул­ та Ви­да­са и Та­не, по­све­до­чен на во­тив­ним ара­ма из ба­ње То­пу­ско, вра­ћа нас на већ по­ме­ну­ту на­род­ну ле­ген­ду из Жив­ко­ва­ца. Чи­ни се да се име Ви­дан од­но­си на из­во­ре ко­ји има­ју ле­чи­тел­на свој­ства, ко­ји ви­да­ју, и да је у име­ну до­шло до сло­ве­ни­за­ци­је па­нон­ског бо­ жан­ства слич­ног са­крал­ног са­др­жа­ја и име­на – Ви­да­са. О ве­за­ма ко­лу­бар­ског де­ла ју­жног па­нон­ског обо­да са про­сто­ри­ма око Ку­пе, Уне и Са­не у ан­тич­ком пе­ри­о­ду све­до­чи и те­о­морф­но име Bin­da на спо­ме­ни­ку из Гор­ње Бу­ко­ви­це, из­ве­де­но од име­на бо­га Бин­да (Bin­dus), по­све­до­че­ног је­ди­но у При­вла­ци код Би­ха­ћа.19 ∗ Сле­де­ћа цр­ти­ца се од­но­си на ко­мен­тар о то­по­ни­му Тер­ми­да­ва (Ther­mi­da­va) ко­ји се на­во­ди у Пто­ле­ме­је­вом по­пи­су гра­до­ва про­ вин­ци­је Дал­ма­ци­је (Ptol. II 16,7). Ово ме­сто, са озна­ка­ма ге­о­граф­ ске ду­жи­не и ши­ри­не, на­ве­де­но је из­ме­ђу Ско­дре (Sco­dra – Ска­др) и Си­па­рун­та (Si­pa­run­tum), чи­ја уби­ка­ци­ја ни­је по­зна­та; прет­по­ста­ вља се да би мо­гао би­ти у за­пад­ном де­лу Ме­то­хи­је. Оди­ста, по­сто­ји ма­ло еле­ме­на­та за по­у­зда­но ло­ци­ра­ње Тер­ми­да­ве и, сто­га, ра­зу­мљи­ ва су раз­ми­мо­и­ла­же­ња у ли­те­ра­ту­ри. Прет­по­став­ка да се Тер­ми­ да­ва мо­же из­јед­на­чи­ти са Те­ран­дом (The­ran­da), ста­ни­цом на пу­ту На­и­сус (Na­is­sus) – Ли­сус (Lis­sus) се не мо­же при­хва­ти­ти и по­ред из­ве­сне хо­мо­фон­ске слич­но­сти. Те­ран­да се, на­и­ме, на­ла­зи у про­ вин­ци­ји Mo­e­sia Su­per­i­or,20 а не у Дал­ма­ци­ји ка­ко Пто­ле­меј ло­ка­ ли­зу­је Тер­ми­да­ву, по­ста­вља­ју­ћи је у зо­ни пле­ме­на Пи­ру­ста (Cod. Urb. 82, fol. 68–69). Име ме­ста је сло­же­ни­ца од пре­фик­са ther­mae – ба­ња, то­пли­ца, и су­фик­са – da­va, што је трач­ки на­зив за на­се­ље, град. Ов­де се про­блем да­ље усло­жња­ва: ни­је по­зна­то ко­је је то ан­ тич­ко на­се­ље ни­кло уз то­пле из­во­ре у овом ис­точ­ном де­лу рим­ске про­вин­ци­је Дал­ма­ци­је, а, та­ко­ђе, не мо­гу се пра­ти­ти зна­чај­ни­је агло­ме­ра­ци­је Тра­ча­на на овом про­стру, знат­но уда­ље­ном од њи­хо­ве ма­тич­не обла­сти. На­чел­но, вре­ла и из­во­ри се мо­гу ло­ци­ра­ти пре­ма 18 D. Ren­d ić-Mi­o­če­vić, Qu­e­li­qu­es aspects ico­no­g rap­h i­qu­es et ono­ma­sti­qu­es de la com­ mu­na­uté cul­tu­el­le »pan­no­ni­co – illyri­que« de Sil­van, Vje­snik Ar­he­o­loš­kog mu­ze­ja u Za­gre­bu, ser. 3, sv. XII–XI­II (1979–80), Za­g reb 1980, 111–113. 19 E. Ima­mo­vić, Mo­nu­ments cul­tu­els et vo­t ifs an­t i­qu­e s sur le ter­r i­to­i­re de la Bo­snie-Her­zégo­vi­ne, Sa­ra­je­vo 1977, 95–101. 20 A. Mócsy, Ge­sellschaft und Ro­ma­ni­sa­ti­on in der Rö­mischen Pro­vinz Mo­e­sia Su­per­i­or, Bu­da­pest 1970, 19–20. 155 епи­граф­ским спо­ме­ни­ци­ма по­све­ће­ним Ним­фа­ма. У овом ге­о­граф­ ском кон­тек­сту нај­за­ни­мљи­ви­ји би био спо­ме­ник из Спу­жа по­све­ ћен Nymphae Sa­lu­ta­res.21 Ме­ђу­тим, сма­тра­мо да то­пле из­во­ре, па и са­му Тер­ми­да­ву, тре­ба по­ве­за­ти са руд­ни­ци­ма у овом де­лу Дал­ма­ ци­је. Апи­јан (Ap­pi­a­nus) на­во­ди по­да­так да су Ри­мља­ни ра­то­ва­ли про­тив трач­ког пле­ме­на Бе­са (Bes­si) у Дал­ма­ци­ји (Ap­pi­an., Illyr. 1,16). Из­гле­да да је део трач­ких Бе­са, ве­штих ру­да­ра, пре­се­љен у Дал­ма­ ци­ју по на­ре­ђе­њу Мар­ка Ан­то­ни­ја, да екс­пло­а­ти­шу руд­ни­ке сре­ бра (?) на овом про­сто­ру.22 Из се­вер­не Цр­не Го­ре по­ти­че не­ко­ли­ко епи­граф­ских по­твр­да трач­ких име­на, а и у на­чи­ну са­хра­њи­ва­ња се су­сре­ћу из­ве­сни тра­го­ви трач­ке се­пул­крал­не иде­је и прак­се.23 Ве­ро­ват­но се ра­ди о руд­ни­ци­ма у Ча­ди­њу и Бр­ско­ву;24 чи­ни се да град Ther­mi­da­va тре­ба тра­жи­ти у се­вер­ном де­лу Цр­не Го­ре или се­ ве­ро­за­пад­ном де­лу Ал­ба­ни­је. ∗ У на­ред­ној бе­ле­шци же­ли­мо да са не­ко­ли­ко но­вих при­ме­ра, са на­шег про­сто­ра, про­ши­ри­мо фун­дус на­ла­зи­шта где се култ Св. Пет­ке/Па­ра­ске­ве над­сло­ја­ва над ан­тич­к им ија­т рич­к им све­ти­ли­ шти­ма по­ве­за­ним са во­дом. Ра­но­ви­зан­тиј­ска ин­сти­ту­ци­ја Аги­ја­зма (ἁγιασμός), са­крал­ног гра­ди­тељ­ства над осве­ће­ном во­дом, при­хва­ ће­на је и на на­шем тлу то­ком сред­њо­ве­ков­ног, па и но­ви­јег, пе­ри­о­да. У се­лу Сиб­ни­ци на Ко­сма­ју цр­ква Св. Пет­ке на­ла­зи се над ан­тич­ ким тер­ма­ма.25 У бли­зи­ни се на­ла­зио и из­да­шни из­вор са све­ти­ли­ штем по­све­ће­ним Сил­ва­ну, о че­му све­до­чи и ту про­на­ђе­ни жр­тве­ник са нат­пи­сом Sil­va­no D(ome­sti­co)/ Op­pi­us/ Ma­xi­mus/ v(otum) s(ol­vit) l(ibens) m(eri­to). У се­лу Ћур­ли­ни, не­да­ле­ко од Ни­ша, ре­ги­стро­ван је за­ни­мљив са­крал­ни ком­плекс. Над мо­ну­мен­тал­ном ра­но­ви­зан­тиј­ ском цр­квом ко­ја, та­ко­ђе, ле­жи над ста­ри­јим ан­тич­ким објек­том (тер­ма­ма ?), по­диг­ну­та је у но­ви­је вре­ме цр­ква Св. Пет­ке и спо­мен-че­сма са бла­го­твор­ном во­дом, ко­ја ле­чи.26 У ни­шком кра­ју на­ла­зи се и скром­на цр­ква Св. Пет­ке код До­њег Ма­те­јев­ца, по­диг­ну­та у га­ју-те­ме­но­су Ју­пи­те­ро­вог све­ти­ли­шта.27 У овој цр­к ви као ча­сна R. Ma­r ić, op. cit., 60. G. Alföldy, Bev­ölke­r ung und Ge­sellschaft der rö­mischen Pro­vinz Dal­ma­ti­en, Bu­da­ pest 1965, 67–69. 23 CIL III 8312; 12783–13853; A. Jo­va­no­vić, Forms of Bu­r i­al in the Ter­r i­tory of Yugo­ sla­via un the Ti­me of Ro­man Em­pi­re, Be­o­g rad 1984, 84. 24 S. Du­ša­nić, Aspects of Ro­man Mi­ning in No­r i­cum, Pan­no­nia, Dal­ma­tia and Mo­e­sia Su­per­i­or, Auf­sti­eg und Ni­e­der­gang der rö­mischen Welt II, 6, Ber­lin – New York 1977, 68. 25 P. Pop-La­zić, A. Jo­va­no­vić, D. Mr­ko­brad, New Аrcha­e­o­lo­gi­cal Finds from So­ut­hern Slo­pes of Ko­smaj, Jo­ur­nal of the Ser­bi­an Ar­cha­e­o­lo­gi­cal So­ci­ety 8, Be­o­g rad 1992, 139–140. 26 M. Ra­ko­ci­ja, Ma­na­sti­r i i cr­k ve gra­da Ni­ša, Niš 1998, 57–59. 27 Ibid, 87–88. 21 22 156 тр­пе­за ис­ко­ри­шћен је жр­тве­ник са по­све­том Ју­пи­те­ру: I(ovi) O(pti­mo) M(axi­mo)/ Val(eri­us) Do/me­ti­an/us ex v(i)s(u?) p(osu­it). У се­лу Из­во­ру код Бо­си­ле­гра­да над из­во­ром ре­чи­це Из­вор­шти­це ре­ги­стро­ва­ни су оста­ци цр­кве Св. Пет­ке, као и оста­ци зи­до­ва (ан­тич­ких ?) гроб­ни­ ца и за­пу­ште­на ру­дар­ска ок­на. Слич­на си­ту­а­ци­ја је за­бе­ле­же­на и у обли­жњем се­лу До­ња Ли­си­на, где је цр­ква Св. Па­ра­ске­ве по­диг­ ну­та над ста­ри­јом гра­ђе­ви­ном не­да­ле­ко од ле­ко­ви­тих из­во­ра Јан­ ко­ве ба­ре и Шуп­чи из­вор. На ло­ка­ли­те­ту Цр­кви­ште у се­лу Пет­ки код По­жа­рев­ца, на­ла­зе се оста­ци цр­кве Св. Пет­ке по­диг­ну­те над рим­ском ви­лом ру­сти­ком (vil­la ru­sti­ca).28 Мо­же се овај низ пре­сти и на­да­ље, али се за­кљу­чак не би про­ме­нио: ве­ћи­на цр­кви­шта и цр­ка­ ва Св. Пет­ке на­ла­зи се уз ле­ко­ви­те из­во­ре и за­сно­ва­на је над ста­ри­ јим са­крал­ним објек­ти­ма по­ве­за­ним са ија­три­чко-со­те­ро­ло­шким кул­то­ви­ма из рим­ског пе­ри­о­да. ∗ На­ред­на бе­ле­шка од­но­си се на ма­ло­број­не ре­лик­ци­је ан­тич­ке тра­ди­ци­је на про­сто­ру Опо­ља, где ве­ли­ке ми­гра­ци­је и по­ни­шта­ва­ ње прет­ход­них ис­ку­ста­ва ни­су до­зво­ља­ва­ли да се са­чу­ва­ју да­ле­ка се­ћа­ња и ба­шти­на. На­ве­ли би­смо два при­ме­ра ко­ји се, по­сред­но, од­ но­се на тра­го­ве ста­ри­јих ве­ро­ва­ња о во­ди. У за­ве­шта­њу Ку­кли-бе­га из XVI ве­ка, јед­ног од нај­моћ­ни­јих и нај­бо­га­ти­јих фе­у­да­ла­ца са ових про­сто­ра, по­ми­њу се ње­го­ви по­се­ди у ва­ро­ши (ка­са­би) Зи­но­во. Ис­ тра­жи­вач ан­тро­по-ге­о­граф­ске сли­ке Опо­ља, про­фе­сор Ми­ли­сав Лу­то­вац, на­во­ди: „Опољ­ци не пам­те мно­го из до­ба Ку­кли-бе­га, сем оно­га што се од­но­си на ње­го­ву џа­ми­ју, тур­бе и двор. Рет­ко ко зна да је ту по­сто­ја­ла ва­ро­ши­ца Зи­но­во, ко­ју овај ве­ли­каш по­ми­ње у свом за­ве­шта­њу“.29 Из­гле­да да је ово на­се­ље би­ло у за­рав­ни на ушћу Ку­ков­ског по­то­ка у Опољ­ску ре­ку, где се са­чу­вао и на­зив у ло­кал­ ној ми­кро­то­по­ни­ми­ји, а ви­дљи­ви су и ар­хе­о­ло­шки оста­ци гра­ђе­ви­ на. Ову ди­гре­си­ју на­чи­ни­ли смо јер нам се ова ло­ка­ци­ја чи­ни од ва­жно­сти. Прет­по­ста­вља­мо да је име Зи­но­во из­ве­де­но из епи­те­та Za­nes, у на­шем фол­кло­ру и За­на, Зи­на, Дзи­на, ко­ји се сре­ће уз бо­ ги­њу Ди­ја­ну.30 Овај вр­лет­ни про­стор из­ме­ђу Ша­ре и Ко­рит­ни­ка, са шу­ма­ма, па­шња­ци­ма, хуч­ним ре­ка­ма сре­бр­ног сја­ја, иде­а ­лан је ам­би­јент Ди­ја­ни­ног по­све­ће­ног пе­ри­во­ја. Чи­ни се да на­зив, са­да већ мит­ског, Зи­но­ва чу­ва Ди­ја­нин траг ме­се­ца и во­да. Дру­ги при­мер 28 D. Đokić, D. Ja­ca­no­vić, To­po­g rap­h i­cal Ma­te­r i­al of the Po­ža­re­vac Mo­ra­va Ba­sin, Vi­ mi­na­ci­um 8–9, Po­ža­re­vac 1994, 175–177. 29 M. Lu­to­vac, Go­ra et Opol­je – Rec­her­ches de géograp­h ie hu­ma­i ­ne, Re­cu­e­il Ser­be ďEt­no­grap­hie LXIX, Be­o­g rad 1955, 262–263 (34–35). 30 A. Lo­ma, Ne­ue Sub­strat­na­men aus Da­cia Me­d i­ter­ra­nea, Lin­g u­i­sti­que Bal­k a­ni­que XXXVI/3, So­f ia 1993, 223. 157 се од­но­си на на­зив „ту­а­ри­ја“, ка­ко се у Опо­љу на­зи­ва­ју бу­ра­ди за во­ду.31 Сма­тра­мо да је име из­ве­де­но, ин­вер­зи­јом диф­тон­га, од име­ ни­це ta­u­rus. Бик се по­ја­вљу­је у Ди­ја­ни­ној култ­ној кон­сти­ту­ци­ји, али и у ло­кал­ним пре­да­њи­ма о во­де­ном би­ку, чи­ја смрт/жр­тва до­ но­си бла­го­ста­ње и бе­ри­ћет окол­ном ста­нов­ни­штву. У на­зи­ву „ту­а­ ри­ја“ са­др­жа­не су, ве­ро­ват­но, ре­лик­ци­је оба на­ве­де­на на­че­ла. ∗ У на­ред­ној бе­ле­шци на­ста­вио бих не­том по­ме­ну­ту при­чу о во­ де­ном би­ку. За­пра­во, вра­тио бих се јед­ном дра­гом тек­сту ко­ји смо, за­јед­но са ко­ле­гом Пре­дра­гом Вуч­ко­ви­ћем, об­ја­ви­ли у вре­ме без­ бри­жног про­ле­ћа ка­да ри­зик од не­до­ре­че­но­сти и но­вих иде­ја, у очи­ ма на­ше ге­не­ра­ци­је, ни­је имао из­глед фа­у­стов­ског ба­у­ка.32 Ода­бра­ на је при­ча о во­де­ном би­ку у По­мо­ра­вљу и ис­точ­ној Ср­би­ји, ко­ја се и да­нас мо­же чу­ти ис­при­ча­на ти­хим, али ве­ру­ју­ћим гла­сом.33 Иде­ал­ тип­ска сли­ка ове ле­ген­де са­сто­ји се од сле­де­ћих ком­по­нен­ти чи­ји су по­ло­жај, рас­по­ред и узроч­ни од­нос у при­чи не­про­ме­њи­ви: – во­де­ни бик, бе­ли или цр­ни, жи­ви у је­зе­ру или ве­ли­кој ба­ри, пу­сто­ши по­ља и на­па­да сто­ку; – да би се осло­бо­ди­ли во­де­ног би­ка, ме­шта­ни оку­ју гво­жђем ро­го­ве бе­лог би­ка ко­ји­ма овај уби­ја во­де­ног би­ка; – по­сле смр­ти, во­де­ни бик не­ста­је у ду­би­на­ма уви­ра; во­да оти­ че истим не­тра­гом и оста­је плод­на зе­мља. Основ­ни ток на­ра­ци­је мо­же се пре­по­зна­ти у број­ним ва­ри­јан­ та­ма ове ле­ген­де. До из­ве­сних раз­ли­ка у од­но­су на око­сни­цу при­ че, ко­је не­ма­ју ко­рек­тив­ни ка­рак­тер, до­шло је због кон­та­ми­на­ци­је са де­та­љи­ма из дру­гих ле­ген­ди и но­вог осми­шља­ва­ња на­ра­ци­је ко­ји су по­сле­ди­ца ути­ца­ја цр­кве и ели­ми­на­ци­је па­ган­ских уче­сни­ ка. Код ових хи­бри­ди­за­ци­ја до­ла­зи до уба­ци­ва­ња но­вих чла­но­ва и нео­п­ход­не ра­ци­о­на­ли­за­ци­је њи­хо­вог при­су­ства; ме­ња­ју се по­је­ди­ ни де­та­љи, али основ­ни ток при­че се пре­по­зна­је и до­хват­на је сто­ жер­на нит на­ра­тив­не струк­ту­ре. Чи­ни се да је за пре­по­зна­ва­ње ар­хе­тип­ског је­згра ове ле­ген­де кљу­чан чин уби­ја­ња би­ка – та­у ­ро­ бо­ли­ја. Да би се ра­ци­о­на­ли­зо­ва­ло уби­ја­ње би­ка, у но­вим усло­ви­ ма не­ги­ра­ног од­но­са по­зи­тив­на жр­тва – еупрак­си­ја, на­стао је пр­ви раз­лог ди­вер­ген­ци­је у од­но­су на из­вор: бик је мо­рао да чи­ни зло: M. Lu­to­vac, op. cit., 252 (24). П. Вуч­ко­вић, А. Јо­ва­но­вић, Ле­ген­да о во­де­ном би­к у – по­к у­шај ар­хе­о­ло­шке ин­тер­п ре­та­ци­је ар­хе­о­ло­шке гра­ђе, Гла­сник Срп­ског ар­хе­о­ло­шког дру­штва 3, Бе­о­г рад 1986, 44–49. 33 Од­ред­н и­ца је­зе­ро у Ш. Ку­л и­ш ић, П. Ж. Пе­т ро­вић, Н. Пан­т е­л ић, Срп­ски ми­ то­ло­шки реч­ник, Бе­о­г рад 1970; Р. Ра­ден­ко­вић, Де­мо­ни и дру­га мит­ска би­ћа у на­род­ ним пре­да­њи­ма ју­го­и­сточ­не Ср­би­је, Ни­шки збор­ник 9, Ниш 1980, 137–146; Ј. Јо­ва­но­вић, Ле­ско­вач­ко по­ље и Ба­бич­ка го­ра, Ле­ско­вац 1978, 12 и д. 31 32 158 пу­сто­ши по­ља и на­па­да сто­ку. Ме­ђу­тим, већ на овом ступ­њу одва­ ја­ња од из­во­ри­шног то­ка при­че, су­сре­ће­мо се са ре­ци­ди­ви­ма ста­ри­ је тра­ди­ци­је. У не­ким при­ме­ри­ма, ве­ро­ват­но нај­ста­ри­јим, во­де­ни бик је бео, што је опреч­но са ње­го­вом зло­дел­ном ак­тив­но­шћу. Ово би се мо­гло узе­ти као при­мер ма­те­ри­ја­ли­зо­ва­не инер­ци­је ста­ри­је тра­ди­ци­је чи­ји се де­та­љи у но­вим усло­ви­ма ира­ци­о­нал­но пре­у­зи­ ма­ју. Из­вр­ши­лац чи­на та­у­ро­бо­ли­је је бе­ли бик, а сред­ство из­вр­ше­ ња је око­ва­ни рог, од­но­сно бо­деж. Ов­де је до­шло до дру­гог ступ­ња на­п у­шта­ња из­вор­не при­че: при­мар­ни па­ган­ски ан­т ро­по­морф­ни уче­сник у култ­ној рад­њи за­ме­њен је, у окви­ру хри­шћан­ске мо­ди­ фи­ка­ци­је, зо­о­морф­ним, од­но­сно бе­лим би­ком. По­сле смр­ти во­де­ ног би­ка на­ста­је плод­на зе­мља и бла­го­ста­ње ста­нов­ни­штва. У овој фи­нал­ној фа­зи се из­вор­на при­ча и ка­сни­ја ин­тер­пре­та­ци­ја по­кла­ па­ју. Већ на пр­ви по­глед уоча­ва се слич­ност из­ме­ђу ле­ген­де о во­де­ ном би­ком и цен­трал­ног мо­ти­ва из Ми­три­ног кул­та, од­но­сно на­ра­ тив­на тран­сфи­гу­ра­ци­ја основ­не ико­но­граф­ске те­ме овог со­лар­ног кул­та. Мо­же се прет­по­ста­ви­ти да је па­ган­ско бо­жан­ство Ми­тра за­ ме­њен бе­лим би­ком. Из Ми­три­ног кул­та оста­ле су сле­де­ће са­крал­ не кон­стан­те: бик са по­зи­тив­ним свој­стви­ма уни­вер­зал­не жр­тве, чин та­у­ро­бо­ли­је, сред­ство из­вр­ше­ња тог чи­на, бла­го­ста­ње и еупрак­ си­ја по­сле из­вр­ше­ња жр­тве. На иден­ти­фи­ка­ци­ју Ми­тре са би­ком у на­шој на­род­ној тра­ди­ци­ји ука­зу­ју и две за­го­нет­ке: „Па­де бик/во у ду­бок до, не ви­де ни­ко, не­го Го­спод Бог“ и „За­кла би­ка/во­ла на је­дан рит, а на дру­гом ри­ту пр­сне крв“.34 Раз­ре­ше­ње обе­ју за­го­нет­ ки је: сун­це, од­но­сно Ми­тра. ∗ По­след­ња бе­ле­шка ће би­ти, у из­ве­сном сми­слу, ком­пле­мен­тар­ на пр­вој, на­ми­ри­ће се све­вре­ме­ни са­крал­ни круг. У вла­шкој пе­сми за ис­пра­ћај по­кој­ни­ка (pe­tre­că­tu­ra) за­бе­ле­же­ној у Гам­зи­град­ској ба­њи35 је и од­ло­мак: Иди, Тозо, ка долини, До вилине извор чесме, Да се умијеш, ти сврати, Да никад не иструлиш, Да се никад не убуђаш, Кући својој да се јавиш. Ја верујем да си стигао Тамо, већ до рајског моста. 34 Н. Јан­ко­вић, Астро­но­ми­ја у пре­да­њи­ма, оби­ча­ји­ма и умо­тво­ри­на­ма Ср­ба, Бе­о­ град 1951, 70. 35 С. Га­цо­вић, Pe­t re­ca­tu­ra – Пе­сма за ис­п ра­ћај по­кој­ни­ка у Вла­ха Ун­г ур­ја­на, За­је­ чар 2000, 166. 159 Да­кле, по­кој­ник тре­ба да се уми­је у ви­лин­ској во­ди ко­ја ће му, кроз из­ве­сни вид му­ми­фи­ка­ци­је, очу­ва­ти те­ло до Апо­ло­но­вог по­врат­ка из хи­пер­бо­реј­ске зе­мље. Сма­тра­ло се да бањ­ска во­да, сво­јим по­себ­ним свој­стви­ма, мо­же ду­го да са­чу­ва ин­те­гри­тет те­ла од­ра­жа­ва­ју­ћи иде­ју бе­смрт­но­сти (aete­r­nus). У овом кон­тек­сту по­ ста­ју ја­сни­ја са­хра­њи­ва­ња у Пећ­кој ба­њи, Но­во­па­зар­ској ба­њи, Јо­ ша­нич­кој ба­њи, на ло­ка­ли­те­ту Сла­не во­де у Крај­чи­но­ви­ћи­ма из пра­и­сто­риј­ског пе­ри­о­да или Ни­шкој ба­њи, Кур­шу­млиј­ској ба­њи, Вр­њач­кој ба­њи, Врањ­ској ба­њи, Кло­кот ба­њи, вре­лу у Круп­цу, Бу­ ја­но­вач­кој ба­њи из рим­ског пе­ри­о­да. Нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји из­раз овог схва­та­ња су гро­бо­ви са му­ми­фи­ци­ра­ним по­кој­ни­ци­ма са не­кро­по­ ле у Лип­ков­ској ба­њи код Ку­ма­но­ва, ко­ја је ини­ци­јал­но, ве­ро­ват­но са пра­вом, да­то­ва­на у ка­сно­хе­ле­ни­стич­ки пе­ри­од.36 Чи­ни се да je у овим са­хра­на­ма, као и сти­хо­ви­ма из пе­тре­ка­ту­ра, иста са­крал­на око­сни­ца: да се те­ло по­кој­ни­ка са­чу­ва до Апо­ло­но­вог по­врат­ка из Хи­пер­бо­ре­је. Та­да ће по­кој­ник, кроз чин exem­plum Apol­li­ne­um, до­ се­ћи апо­те­о­зу, не­за­бо­рав и веч­ност. Од­раз овог ве­ро­ва­ња мо­же се на­слу­ти­ти и у са­хра­ни срп­ског кра­ља Ми­лу­ти­на, ко­ји је 1321. г. са­ хра­њен у мо­ну­мен­тал­ној гроб­ној цр­кви, по­диг­ну­тој за упо­ко­је­ње те­ла и спас ду­ше у Бањ­ској над оста­ци­ма рим­ских тер­ми у бли­зи­ ни тер­мал­них вре­ла, а чи­ни се да су и Де­ча­ни, за­ду­жби­на и ме­сто упо­ко­је­ња Сте­фа­на Де­чан­ског (1322–1331), по­диг­ну­ти у Ди­ја­ни­ном све­том га­ју.37 Aleksandar Jovanović Faculty of Philosophy University in Belgrade NOTES ON THE CULT OF WATER IN ROMAN PROVINCIES ON THE TERRITORY OF SERBIA Summary In this article I am going to try to open endless thesaurus of archaeological data that refers to the water in iatric and sepulchral understanding of ancient population in Balkans’ provinces during Roman domination. These notes are heterogeneous in content, methodological starting point and come from different ethno-cultural envi­ ronments. 36 I. Mi­k ul­čić, Ki­se­la vo­d a, Lip­ko­vo – pra­i­sto­r ij­ska ne­k ro­po­la, Ar­he­o­loš­k i pre­gled 5, Be­o­g rad 1963, 54–55. 37 D. Po­po­vić, The Royal Tomb in Me­di­e ­val Ser­bia, Be­o­g rad 1992, 95–113; M. Đor­đe­ vić, Banjska and De­ča­ni, Wa­ter – A Sen­se of Du­ra­ti­on, Be­o­g rad 2004, 55–56. 160 * The first note points out to sepulchral tradition in balneological areas. It is about continuity and connection that can be seen with prehistoric and Roman mounds built in or near spa sites. Monumental and rich in grave goods, those sepulchral places indicate to high ranking or ruling position of the deceased. The earlier horizon of those sepulchral complexes are from Pećka Banja, Novi Pazar and Atenica, dated to the late 6th and the early 5th century.1 Similar relation can be noticed between cemetery in Vlaštica,6 south from Gnilane and nearby spa in Klokot and between wealthy grave finds from Lisjevo Polje near Berane and wellheads in Slatina near Trepča.7 The same we can assume for the find from Jošanička Banja,9 the mounds from Krajčinovići near Priboj10 and monumental Thracian mound in Banja in Krupac near Pirot.11 The last one is located with sanctuary of Appolo, Asclepius and Thracian horseman. Inside spa complexes local rulers and high priests were buried. They were also physicians and pharmacists such as the members of Battaid dynasty in Cyrene. * The second note refers to the connection between toponym Tulari and water, indirectly also with iatric cult. Tulari is the name of three villages in Serbia. In village of Tulari near Ub there was villa rustica connected with money hoard dated in 273/4.12 The hoard indicates to the possibility that thermae existed within the villa. This can be seen with thermae in Tulari near Prokuplje.13 Abundant springs of mineral water are used even today in this village. The same is with the village of Tulari near Medvedja. Springs and spas are the factors that link those three villages. They are maybe representing the metathesis of Greek term lutro (λουτρόν) that indicates hot water, spring and spa. * The third note points out to the springs named Vidan. Such springs are regis­ tered on several sites in area of Upper Kolubara and Tamnava. The same name for the same hydro geographical term in one limited scope allows us to assume that appellative “vidan” existed once in Kolubara Basin and its meaning was spring. Linguistic analyze shows that hydronym Vidan is pre-slavic and belongs to older layer of Slavic speech on south borders of Pannonia.15 Also two altars dedicated to Vidasus and Thana (deities of rivers and springs) are registered in south part of Roman province Upper Pannonia, in spa Topusko (Croatia). Some authors consider that in the name of Thana we can recognize goddess Diana. In such context Vidasus could be considered as the other form of Silvanus. D. Rendić – Miočević offers us syntagm Silvanus Vidasus (= Silvanus qui et Vidasus).18 * The fourth note refers to the toponym Thermidava composed of prefix ther­ mae (spa) and suffix –dava (Thracian term for city, town). Ptolemy mentions this settlement in the list of towns of province Dalmatia and locates it between towns of Sodra and Siparuntum, in the area of the Pirust tribe. Hot springs and the town of Thermidava we can associated with the mines in this part if Dalmatia where Marcus Antonius had relocated a part of Thracian Bessi known as skilled miners.22 161 * The fifth note offers us some new examples that expand the fund of sites where the cult of St. Petka/Paraskeva arises from iatric sanctuary connected with water. It can be noticed in the village of Sibnica on Kosmaj where the church of St. Petka is over roman thermae, 25 in village of Ćurline near Niš where new church and drinking fountain with healing water lie on roman building,26 in the village of Donji Matejevac where the church is built inside the temple of Jupiter.27 The churches in village of Izvor near Bosilegrad, in village of Donja Lisina and Petka near Požarevac are built also over Roman structures.28 * The sixth note refers to the traces of Roman tradition in the area of Opolje that preserve remote memories about ancient believes connected with water. In the legacy of Kukli-beg his property in city Zinovo are mentioned.29 It seems that this city was located on the plateau near the mouth of two springs. This hilly area between the mountains Šara and Koritnik was ideal milieu for the sanctuary of Diana. I assume that the name Zinovo derived from one of the epithets of Diana – Zanes.30 To the cult of Diana refers also the term “taurija” (the word for water barrels in Opolje).31 This term derived from Latin word for bull (taurus) that appears in the cult of Diana but also in local tradition about water bull whose sacrifice brings the welfare. * The seventh note refers to the story about the water bull in the Morava Basin and Eastern Serbia.32 At first sight we can noticed similarity between the legends about the water bull and central motive in the cult of Mithra. Those sacral constants from his cult remain in legends: a bull as universal positive sacrifice, the act of taurobolium, a tool used for this act and welfare after the act of sacrifice. * The last note encompasses the story about the tradition that links spas and healing springs with sacral praxis. A Vlach funeral poem recorded in Gamzigradska Banja tells that deceased should be washed in fairy water that would preserve his body. The funerals in Pećka Banja, Novopazarska Banja, Jošanička Banja, Kuršumlij­ska Banja, Klokot Banja, Krupac and Bujanovačka Banja, all from Roman period, become clearer in such context. The reflexion of this belief can be also anticipated in funeral of King Milutin (1321) performed in monumental church in Banjska that lie upon Roman structure. It seems that Dečani, the place where King Stephen of Dečani was burried in 1331, was built above Diana sanctuary.37 162 НАСЛЕЂЕ HERITAGE UDC 348:929 Vlastar M. 94(495.02) Срђан Шаркић Правни факултет Универзитет у Новом Саду АНТИЧКИ ЗАКОНОДАВЦИ У СИНТАГМИ МАТИЈЕ ВЛАСТАРА И ЊЕНОМ СРПСКОМ ПРЕВОДУ АПСТРАКТ: У уводном делу Синтагме, номоканонске збирке солун­ ског јеромонаха Матије Властара (1335), налази се и поглавље насловље­ но „Још о градским законима, како су настали и како су састављени“. Ма­ тија Властар се враћа у далеку грчку и римску прошлост, да би објаснио како су настали први световни закони код Грка и Римљана, те помиње имена славних законодаваца Солона и Ликурга, а прича и о доношењу За­ кона XII таблица. Приповест о световном античком законодавству завр­ шава се правотворном делатношћу цара Јустинијана. Како је Синтагма Матије Властара била преведена и на стари српски језик, антички зако­ нодавци постали су познати и српским читаоцима из XIV века. КЉУЧНЕ РЕЧИ: „Градски закони“, Синтагма, Матија Властар, Ро­ мул, Солон, Ликург, Закон XII таблица, Апије Клаудије, Гај, Август, Ха­ дри­јан, Јустинијан, Лав Мудри. Добро је познато да су Синтагма, византијска правна збирка коју је 1335. године саставио солунски јеромонах Матија Властар (око 1280 – око 1350),1 као и њен превод на стари српски језик,2 1 О личности Матије Властара и његовом делу видети Π. Β. ΠΑΣΧΟΣ, Ο Ματθαίος Βλάσταρης και του υμνογραφικόν έργον του, Θεσσαλονίκη 1978; Σ. Ν. ΤΡΩΙΑΝΟΣ, Οι πηγές του βυζαντινού δικαίου, Αθήνα – Κομοθηνή 1999, рр. 297–300; A. Solovjev, L’oeuvre juridique de Mаtthieu Blastarès, Studi bizantini e neoellenici 5 (1939) = Atti del V Congresso internazionale di studi bizantini, Roma 20–26 settembre 1936, pp. 698–707. 2 Грчки текст Синтагме Матије Властара објавили су 1859. године председник Врховног суда Грчке Георгије Ралис (Γεώργιος Ράλλης) и професор атинског универзи­ тета Михаил Потлис (Мιχαήλ Ποτλής), под насловом Мατθαίου του̃ Βλαστάρεως Σύνταγμα κατα Στοιχεῖον, Αθήναι 1859. Српски превод Синтагме Матије Властара издао је С. Но­ ваковић, Матије Властара Синтагмат, Београд 1907. Издање је допунио С. Троицки, 165 сачињени и објављени у форми номоканона. Властар је целокупно градиво поделио у 24 поглавља (по броју слова грчког алфавита), излажући редом каноне и световне законе који се односе на насло­ вљена црквено-правна питања. Али, у уводним разматрањима,3 која је Властар назвао Προθεωρία,4 срећемо деветнаест наслова који дају кратка објашњења везана за црквене саборе. Последње, дваде­ сето поглавље састоји се из два дела: првог, краћег, под насловом Још о Фотијевом сабору (Περί τῆς περί τόν Φώτιον Συνόδου; О ижє о Фотїи сьборе),5 и другог, нешто дужег, насловљеног Још о световним законима, како су настали и како су састављени (’Еτι καὶ περί τῶν πολιτικῶν νόμῶν, όθεν έσχον τήν άρχήν, καὶ όπως συνέστησαν; ІЄштє о градскыихь законехь откоудоу приıєшє начєло и како сьставишє сє).6 На самом почетку овог поглавља Матија Властар јасно изражава своју намеру када каже: Није не­ обично да нешто мало објаснимо и о световним законима (περί τῶν πολιτικῶν νόμῶν; о град’скыихь законехь), одакле су потекли и како су настали, колико се може рећи, зато што смо сматрали да је добро неке од њих, као помоћнике, додати поглављима у ко­ ји­ма су наслови светих канона (τῶν ίερῶν κεφαλαίοις κανόνων; свєштєн’ныхь правиль главизнамь).7 Дакле, његова намера је јасна: о сваком правном питању изложиће најпре црквена правила (свете каноне), а потом световне (градске) законе. Он ипак налази за сходно да читаоцу објасни шта су то градски закони и како су настали, па стога сеже у далеку римску прошлост: У време прве Олимпијаде, када је текла 4708. година, у Риму је владао Ромул (Ρωμύλος βασιλεύει τῆς Ρώμης; Ромиль царствова вь Риме)8 а Допунски чланци Властареве Синтагме, Београд 1956. О личности Ралиса и Потлиса видети Σ. Ν. ΤΡΩΙΑΝΟΣ, Ράλλης και Ποτλης, in Byzantium in the 12th Century, Canon Law, State and Society, edited by N. Oikonomides, Athens 1991, pp. 17–24. 3 У издању Ралиса и Потлиса, стр. 1–30, у издању Новаковића, стр. 1–30. 4 Српски превод не садржи тај наслов. 5 Издање Ралис–Потлис, стр. 26; издање Новаковић, стр. 25. 6 Издање Ралис–Потлис, стр. 27; издање Новаковић, стр. 26. Српски преводилац, за световне законе користи израз градски закони, што је доследан превод грчких тер­ мина νόμοι πολίτικοι, односно латинских leges civiles. Видети Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, I део, Историја државног права, Београд 1931, стр. 123 = Класици југословенског права, књига 12, Београд 1996, стр. 172. Ја сам употребио изразе световни закони (или можда боље световна правила), који стоје насупрот црквеним канонима. Изрази градски закони, или грађански закони, који се могу наћи у неким преводима, у савременој правној терминологији значе нешто сасвим друго и могу читаоца навести на погрешан закључак. 7 Татјана Суботин Голубовић, професор Филозофског факултета у Београду, ста­ вила ми је на увид поједине делове превода Синтагме Матије Властара на савремени српски језик који припрема, на чему јој најтоплије захваљујем. Ипак, на појединим ме­ стима, незнатно сам одступио од њеног превода. 8 У грчком тексту употребљен је глагол βασιλεύω = краљевати, владати, запове­ дати, што је српски редактор Синтагме превео са царствовати. Треба напоменути да 166 после њега, један за другим још шесторица и њихова владавина потрајала је 244 године.9 Властар даље каже да је све оно што су краљеви10 смислили имало снагу закона за заједницу11 (νόμου δύναμιν εῖχε τῆ πολιτεία; закона силоу имашє граждан’ствоу), јер тада још није било писаног закона (γράμμασι νόμος; писмєнєхь законь). У време 68. Олимпијаде,12 власт краљева преобратила се у власт народа (εῖς δημοκρατίαν τῆς βασιλείας μεταπεσούσης; вь народно дрьжанïє царствоу прьпад’шоу), краљеви су били протерани [из града], уведена је била управа конзула, а римски народ се управљао неким неутврђеним правилом, или боље рећи обича­јем (ό δῆμος Ρωμαίων άορίσω τινί νόμω, ή συνηθεία, μᾶλλον είπεῖν, ένέχρητο; народь рïм’скыи нєоуставнымь некымь закономь или обычаıємь пачє рєшти бешє).13 А пре него што је прошло 20 година, народ је, изабравши 10 мужева, којима је на челу био Апи­ је Клаудије, њима заповедио да донесу законе.14 Они прикупише се грчка реч βασιλεια, која је означавала краљевску, а у Византији царску власт (или уопште монархијску), у правним текстовима користи и као превод латинског термина imperium. Cf. S. Šarkić, Pravne i političke ideje u Istočnom rimskom carstvu, od početka Konstantinove, do kraja Justinijanove vladavine, Beograd 1984, str. 137. О значењу појма imperium, видети Ž. Bujuklić, Forum Romanum, Beograd 2009, str. 375–377. 9 Властарева хронологија се никако не подудара са данашњим рачунањем време­ на. Година 4708. од стварања света одговара 800. години п.н.е., или 785, према Алек­ сан­дријској ери. Прве Олимпијске игре одржане су 776. пре н.е., а оснивање Рима према Варону догодило се 21. априла 753. пре н.е., а према Катону 21. маја 754. Тачна је, међу­ тим, Властарева тврдња да су седморица краљева владали у Риму укупно 244 године (од 753. до 509. пре н.е.). Видети V. Grumel, Traité d’études byzantines, I, La Chronologie, Paris 1958, pp. 3–155; J. Stipišić, Pomoćne povijesne znanosti u teoriji i praksi, Zagreb 1985, str. 192–193. 10 У грчком тексту употребљен је израз ρῆγες, а у српском ригïа, што је изведено од латинског rex, множина = reges. 11 Мисли се на civitas, заједницу римских грађана. 12 Према данашњем рачунању времена, 68. Олимпијада би трајала од 504. до 500. године пре н.е., док се збацивање последњег римског rex-a ставља у 509. годину пре н.е. 13 Иако је у грчком тексту употребљен израз νόμος, односно његов српски екви­ валент законь, мислим да би боље било употребити реч правило, из више разлога. И грчка реч νόμος и словенска законь имају пуно различитих значења (видети о томе С. Шаркић, Закон у глагољским и ћирилским правним споменицима, Нови Сад 1994), али најчешће означавају правно правило уопште, а не правотворни акт државне власти, као што је то случај у модерном праву. Када Властар каже „да се народ управљао неким не­одређеним правилом (законом)“, он алудира на стање у Риму пре доношења Закона XII таблица. Познавање и тумачење обичаја било је у надлежности понтифика (свеш­ теника), припадника патрицијског сталежа. Њима су плебејци пребацивали да обичаје тумаче према интересима свога сталежа и у више наврата су инсистирали да се право, односно обичаји, запишу и објаве, како би постали приступачни свима. Видети С. Шар­ кић – Д. Поповић, Велики правни системи и кодификације, Нови Сад 2012, стр. 40. 14 Ни овде се Властарева хронологија не слаже са савременом. Центуријатска ко­ миција је изабрала десеточлану комисију (decemviri legibus scribundis) и наложила јој да изврши кодификацију старих обичаја. То се догодило, дакле, 58 година после збаци­ вања Тарквинија Охолог, а не 20-ак, како вели Властар. И Ливије (III, 33) сведочи да је због популарности, вођство у комисији имао Апије Клаудије. 167 раштркане обичаје који су код Римљана важили као закони (συναγαγόντες τά σποράδην κείμενα, ὡσπερεί νόμιμα τῆς Ρώμης; они жє сьбрав’шє ıажє рас’сеан’не лєжєштаıа ıакожє законны Римлıаномь обычаиıє), па додадоше и немали број од атинских хеленских закона, за које се сматра да су потекли од Солона15 и Драконта16, к томе још и неке за које се каже да им је Ликург отац, као и Мина17, и тако од њих сачинише дванаест књига. За Со­ лона и Ликурга се прича да су вешто саставили законе за Хелене, први за Атињане, а Ликург за Лакедемоњане, али Ликург је био старији.18 Шездесет и пете године од разорења Троје, Латинима је владао Прока Силије.19 Солон је у време четрдесет шесте Олимпијаде20 Атињанима установио Драконтове21 законе, осим оног о 15 Упркос сведочанству извора (Liv. III, 31; Dyon. Hal. X, 1) о трочланом послан­ ству (у делегацији су били Спурије Постумије Алба, Ауло Манлије и Публије Сулпи­ ције Камерин), које је Сенат 455. године пре н.е. послао у Атину, да препишу чувене Соло­ нове законе и да упознају институције и законе других грчких држава (Liv. III, 31, превод М. Мирковић, Историја Рима од оснивања града, Београд 1991, стр. 177), утицај грчког права на доношење Закона XII таблица је једна од основних недоумица везана за нај­ ста­рији римски закон. Анализа текста показује да утицаја грчког права готово да и није било. Пре свега, он се није испољио у вези са неким основним институтима, као што су на пример поступак и тестамент. Сличност која се огледа у постојању правила о слобо­ ди удруживања, забране сахрањивања у граду и слично, не сведочи превише, јер су та­ кве одредбе биле заједничке и осталим италским народима. Можда је једино одредба према којој се својина на продатој ствари преноси тек после плаћања уговорене цене пореклом из грчког права, али то је исувише мало да би се о том извукао сигурнији закључак. Неизвесно је и да ли је делегација уопште путовала у Атину, или можда у грчке клерухије у Јужној Италији. Видети С. Шаркић – Д. Поповић, Велики правни системи и кодификације, стр. 43. 16 У српском тексту не помиње се Драконт. 17 Односно Миној (Мίνως), Зевсов и Еуропин син, славни и праведни краљ Крита, законодавац и судија у Подземном свету. У Платоновим Законима (Leg. 624 а-b) ано­ нимни Атињанин, који води дијалог са Лакедемонцем Мегилом и Крићанином Клеи­ни­ јом, каже да је Миној сваке девете године одлазио оцу на састанак и да је он по њего­вим предлозима дао законе вашим градовима (превод А. Вилхар, Београд 1971, стр. 3). И Херодот сведочи (I, 65) да је по мишљењу Лакедемонаца Ликург своје законе донео са Крита. Да ли је Властару била позната та прича, када у свом излагању доводи у везу Ликурга и Миноја, не можемо са сигурношћу рећи, али није немогуће. 18 Ова констатација је тачна. Према традиционалној хронологији Ликург је ре­ форму државног уређења Спарте (такозвана ρήτρα = уговор, споразум, договор) спровео 884. године пре н.е., док је Солон постао архонт у Атини 595. или 594. пре н.е. 19 Прока Силије или Силије Прок (Silius Procus) је према римској митологији био краљ Алба Лонге, отац Нумитора и Амулија, деда Рее Силвије и прадеда Ромула и Рема (Д. Срејовић – А. Цермановић, Речник грчке и римске митологије, Београд 1979, стр. 372.). Према Ератостену, разорење Троје збило се 1184. године пре н.е. (М. Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд 1972, стр. 47), па би онда Силије Прок владао у Алба Лонги око 1119. пре н.е., што је тешко прихватљиво ако се узме да су Рим основали 753. године пре н.е. Прокини праунуци. Но, већ је речено да Властарева хронологија није поуздана, а није ни утврђено да је Силије Прок био историјска личност. 20 Четрдесет шеста Олимпијада почиње 596. и траје до 592. године пре н.е., што одговара времену када је Солон већ био архонт. 21 Српски преводилац опет изоставља Драконтово име. 168 убиству (πλήν τῶν φονικῶν; разве оубїистьв’ныихь).22 Дакле, народ је био вођен поменутим књигама, док су га предводили конзули и народне вође, као што је речено. Сваке године народ је бирао двојицу међу патрицијима (δύο τω̃ν εύπατριδῶν; два оть благородныхь) да уређују све грађанске и војне послове, а називали су их конзулима (ύπάτους τούτους ώνόμαζον; ипати сихь имєновахоу).23 И такав начин управе трајао је 463 године. Гај [Јулије Цезар] је конзулство и владавину народа опет претворио у царство24 па се, пошто је порастао број становника, догађало да расте и број преступа и судских спорова (ύποθέσεις... καί τάς δίκας; винамь... и соудовомь), те је стога настала потреба за најразличитијим, разноврсним и новијим законима. Зато је и узвишени Август (ό σεβαστός Αύγουστος; сєвасть Августь), који је постао Цезар, и који је царевао после Гаја, не мислећи, као неки, да је бољи од многих, сазнавао и од народа и од војника све што је неко рекао, па ако се сматрало да је потребно, то се дописивало у постојеће законе.25 Све њих је Хадријан, који је владао много после Августа,26 сакупио заједно са свим другим, и лично забележио у књигама, у та­ козваних 50 грана, назвавши их Дигеста или Пандекта, зато што је књига очигледно састављена из многих [извора].27 А оно што су 22 Управо је обрнуто: Солон је укинуо све Драконтове законе, изузев оних који су се односили на кривична дела убиства. Потпуно ми је нејасно зашто је Властар, усред приче о Солону, Драконту и Ликургу уметнуо реченицу о Проки Силију. Можда је же­ лео да каже да је он био њихов савременик, али то се никако не подудара са традицио­ налном хронологијом. 23 Ни ова Властарева тврдња није сасвим тачна. Године 367. пре н.е., донет је у Риму Lex Licinia de consulatu, којим је конзулско звање постало доступно и плебејцима. 24 Овде је Властарева хронологија тачна: 463. године од успостављања Републике одговара 46. години пре н.е., када је заиста Цезар успоставио диктатуру. 25 За време владавине Октавијана Августа (27. пре н.е. – 14. н.е.) донето је заиста не­ колико важних закона. Формално, Август је предлагао законе комицијама, које су их изгласавале. Иако је воља принцепса била одлучујућа, она је ипак била заоденута у тра­ диционални облик. Можда Властар алудира на то када каже како је Август сазнавао и од народа и од војника све што је неко рекао, па ако се сматрало да је потребно, то се дописивало у постојеће законе. И заиста, Августови закони су мењали и укидали неке застареле и неадекватне прописе. На пример lex Iulia de iudicis privatis, укида стари легисакциони грађански судски поступак. Lex Iulia de iudicis publicis, уноси промене у кривични судски поступак. Два закона, под називом lex Iulia и lex Papia Poppaea, имали су за циљ да заштите породични морал и брак, па су предвиђали повластице за удате жене са одређеним бројем деце, а остарелим нежењама и неудатим женама су ускраћи­ вали право наслеђивања по тестаменту. Ова два закона позната су под називом каду­ карни (од caducus = који је отпао), јер се део заоставштине који остане без наследника назива кадукарни, јер су се римски грађани који нису били у браку или нису имали деце кажњавали губитком права на наслеђивање. Видети О. Станојевић, Римско право, Бео­ град 2002, стр. 63. Наравно, велико је питање да ли су сви ови закони били познати Ма­ тији Властару. 26 Хадријан влада од 117. до 138. н.е. 27 Digesta је био назив за правна дела енциклопедијског карактера која су саставља­ ли знаменити римски правници. Назив долази од глагола digerere = сабрати, средити, 169 цареви утврдили,28 написао је у 12 грана, које је назвао Кодекс, то јест Царске наредбе (άπερ ώνόμασε κώδικας, ήτοι βασιλικάς διατάξεις; ıажє имєнова кодикє, сïиречь царскаа расчинıєнïа).29 Али, ни ово није било згодно за упознавање закона, зато што не обухвата постојећу ширину мисли, те су стога цареви повремено одлучивали да их додају у своје Кодексе, у којима раније није било тих закона. И не само то, него закони и до данас крију латинске речи и изразе, а они који не могу да их разумеју јако су ограничени, те су се лишавали користи од њих, пошто се само на једном језику објављују. Славни међу царевима Јустинијан је многе чланове зако­ на, који су у својевременим предметима били потребни, не само у обиму смањио, колико је то могуће, и двапут одузимао од њиховог садржаја, него је још и на хеленски језик превео Кодекс и Диге­ста,30 а к томе је саставио увод у право, као неке почетне делове, те је књигу назвао Институције, зато што то представља увод.31 Али, пошто су Дигеста на брзину била састављена, некима је пало на ум да кажу да су многе важне ствари изостављене због брзог скра­ ћивања. Зато је било наложено да се начине подгране за сваку гра­ ну, да се тако надокнади оно што је изостављено, а потребно је.32 дакле нешто у чему је сређена материја. На грчком су се називала Пандекта (πάν = све и δέχομαι = примити, садржати, односно књига која садржи све). Српски преводилац је употребио израз зборникь. Нажалост, никакво правно енциклопедијско дело није са­ чувано из времена Хадријанове владавине. Да ли је ту Властар опет нешто помешао? 28 Изгледа да Властар овде прави разлику између правне науке (односно оног што су Римљани називали ius) и царских наредби (конституција) са законском снагом (leges). 29 По наређењу цара Хадријана, чувени римски правник Салвије Јулијан (Salvius Iulianus) сачинио је око 130. године н.е., такозвани „Вечити едикт“ (Edictum perpetuum). Јулијан је едикт пречистио, допунио га и на нов начин систематизовао. Текст редигова­ ног едикта потврђен је у Сенату, чиме је добио законску снагу. Од тада претори више нису издавали сопствене едикте, већ су само примењивали постојећи (стога је назван Еdictum perpetuum). Евентуалне измене едикта могао је убудуће вршити само принцепс. Оригинални текст овог документа није сачуван, али на основу коментара Вечитог едик­ та (такозвани libri ad edictum, сачувани у Јустинијановим Дигестама), као и папируса нађених у Египту, немачки научник Ото Ленел (Otto Lenel) је 1883. извршио његову ре­конструкцију. Видети Ž. Bujuklić, Forum Romanum, str. 307–308. Могуће је да на овом ме­сту Властар мисли на кодификацију преторовог едикта. 30 Ова тврдња није тачна. Јустинијан је објавио такозване Новеле (Novellae consti­ tutiones), збирку нових конституција, објављених у интервалу од 535. до 565. године. Тој збирци додате су касније и неке конституције Јустинијанових наследника Јустина II (565–578) и Тиберија II Константина. Велика већина новела написана је на грчком, али Кодекс и Дигеста никад нису превођени на грчки, како тврди Матија Властар. 31 Институције (Institutiones) су заправо биле сажет уџбеник права, који су сачи­ ни­ли Трибонијан, Доротеј и Теофило, а који је објављен 21. новембра 533. конституци­јом Imperatoriam maiestatem. Упућене су cupide legum iuventuti (младима жељним прав­нич­ ког знања). 32 Овде је Властар потпуно помешао ствари. Јустинијанова комисија није изради­ ла две верзије Дигеста, већ Кодекса. Прво издање Кодекса објављено је већ 529. године (Јустинијан ступа на престо 527). Али, после објављивања Институција и Дигеста кон­ ста­товано је да између та два зборника и Јустинијановог кодекса постоје многе против­­ 170 За ово је цару био потребан немали број тумача и службеника.33 Неки Стефан је нашироко протумачио Дигеста.34 Кирил је укратко [протумачио Дигеста].35 Доротеј је то учинио на средњи начин.36 Цензор Талелеј је Кодекс нашироко тумачио;37 Теодор Јермополит38 – у скраћеној верзији, а још краће Анатолије;39 Исидор40 – краће од Талелеја, али опширније од остале двојице. Пошто је цар нами­слио да измени нека од старих правила, потрудио се да састави нових 170 [правила] и одредио им је посебно место;41 изменио је закон о реч­но­сти. Јустинијан је покушао да их отклони са такозваним Педесет одлука (Quinquaginta decisiones), али се то показало непрактичним. Зато се приступило другом из­ дању Кодекса у коме су поменуте против­речности отклоњене. Ново издање названо је Codex repetitae praelectionis (Кодекс поновног читања, односно прерађени кодекс), а објављен је 16. новембра 534 (почео је да се примењује 29. децембра исте године) кон­ ституцијом Cordi. Само је овај, други Кодекс, стигао до нас. Видети Шаркић – Поповић, Велики правни системи и кодификације, стр. 50. 33 У излагању које следи, Властар је помешао чланове Јустинијанове комисије, који су учествовали у изради чувене кодификације, са њеним каснијим тумачима. То све сведочи да он ову материју није баш најбоље познавао. 34 Стефан се помиње у Јустинијановој конституцији De confirmatione Digestorum (О потврди Дигеста), познатијој по почетним речима – Tanta. Овом конституцијом, објављеном 16. децембра 533, Дигеста су ступила на снагу. О Стефану се говори заједно са 12 угледних адвоката и чиновника, које Јустинијан назива viris prudentissimis (премудрим мужевима). Corpus Iuris Civilis, volumen primum, Institutiones, recognovit Paulus Krueger, Digesta, recognovit Theodorus Mommsen, Berolini 1895 (reprint Clark, New Jersey 2010), p. XXIII. 35 Кирил се заиста бавио тумачењем Дигеста. Видети Σ. Ν. ΤΡΩΙΑΝΟΣ, Οι πηγές του βυζαντινού δικαίου, р. 106. 36 Доротеј је био један од састављача Институција (видети напомену 31), а уче­ ствовао је и у изради Дигеста. Говорећи о члановима комисије, које је позвао ради из­ раде Дигеста, Јустинијан за Доротеја вели (Constitutio Tanta, ed. Mommsen, p. XXII): et Dorotheum virum illustrem et facundissimum quaestorium, quem in Berytiensium splendidissima civitate leges discipulis tradentem propter eius optimam opinionem et gloriam ad nos deduximus participemque huius operis fecimus (и Доротеј, светли муж и веома речити квестор, који у Бејруту, пресјајном граду, предаје ученицима право, кога смо због његовог највећег уважавања и славе довели к нама и учинили учесником овог дела). 37 Овај Талелеј ми није познат. 38 Теодор Јермополит је крајем VI века писао коментаре Јустинијанових новела, не Дигеста. Видети Σ. Ν. ΤΡΩΙΑΝΟΣ, Οι πηγές του βυζαντινού δικαίου, р. 108. 39 Анатолије је такође учествовао у раду комисије која је састављала Дигеста. За њега цар Јустинијан у већ поменутој конституцији Tanta (ed. Mommsen, p. XII) вели: sed et Anatolium virum illustrem magistrum, qui et ipse apud Berytienses iuris interpres constitutus ad hoc opus allectus est, vir ab antiqua stirpe legitima procedens, cum et pater eius Leontius et avus Eudoxius optimam sui memoriam in legibus reliquerunt (А одређен је да буде при овоме послу и Анатолије, светли муж, магистер, који је лично код Бејрућана постављен за тумача права, човек који потиче из старе правничке породице, јер су и његов отац Леонтије и деда Еудоксије оставили иза себе најбољу успомену у праву). 40 Такође непознат. 41 Ове Властареве речи се највероватније односе на Јустинијанове Новеле (Novellae). Од три збирке Новела, које су до нас данас стигле, најпотпунија је такозвана Грчка колекција 168 Новела, састављена за владе Тиберија II Константина (578–582). Мада се ко­лекција назива „грчка“, 13 новела су на латинском, а новеле 32 и 33 су наведене на оба језика. Вероватно да на њу Властар мисли. 171 браку, закон о легату42 и слично, а такође и о ванбрачној деци – све оно што је првобитно о овоме милосрдно уредио и завештао Константин Велики.43 Ова нова [правила] изложио је неки Трибонијан44 друкчије, на неки вешт и природан начин, пошто је свако знање до краја изучио посебно обузет знатижељом, те су га, док је ово писао, многи који су водили судске спорове наговарали да за новац једно њима на корист окрене, а друго да напише нејасно и двосмислено.45 Последњи од свих, увек помињани међу царевима Лав Мудри, све је објединио уз помоћ неког протоспатара Саватија, те је разна правила објединио у једно, те је Дигеста и Кодекс и много од Институција и Јустинијанових Новела уредио у 60 књига, које су распоређене у шест целина.46 Све што је противречно и што није потребно за суђење, избацио је и скратио да би, налик многим старим законима, ови постали бољи. А постарао се и да у изабраним [законима] не буде ничег излишног.47 Такође је разно, 42 У грчком тексту стоји περί φαλκιδίου, док у српском преводу читамо о дïатаксєхь законь. Грчки термин φαλκίδιος води порекло од Lex Falcidia, донетог 40. године пре н.е., који је прописао да се не може легирати више од три четвртине имовине, те да наслед­ нику мора да припадне бар четвртина наследства (Gaius, Inst. II, 227: Lata est itaque lex Falcidia, qua cautum est, ne plus ei legare liceat dodrantem, itaque necesse est, ut heres quartum partem hereditatis habeat). Јустинијанова Новела XVIII,1 од 536. године (ed. Schöll – Kroll, p. 127) прописала је да тај део мора да износи једну трећину наследства, ако оста­ вилац има до четири детета, а половину ако има више од четири детета. Ваља напоме­ нути да су српски преводиоци Синтагме у овом поглављу за легат употребили израз дïатаксь (διάταξις), што значи тестамент, али састав Ф, који у грчком тексту има на­ слов Περί Φαλκιδίου (издање Ралис–Потлис, стр. 484), преводе истим термином – О фалкïдïи (издање Новаковић, стр. 512), дајући притом дефиницију легата, а не теста­ мента. Видети и С. Шаркић, Појам тестамента у римском, византијском и српском сре­дњовековном праву, Трећа југословенска конференција Византолога, Крушевац 10–13. мај 2000, Београд – Крушевац 2002, стр. 85–90. 43 Јустинијаново законодавство је заиста унело бројне измене, посебно у области породичног и наследног права, које су одступале од правних правила донетих у доба Републике и Принципата. 44 Трибонијан, Јустинијанов magister officiorum и касније quaestor sacri palatii, чу­ вени правник који се налазио на челу комисије која је израдила велику Јустинијанову кодификацију (Corpus iuris civilis). 45 Није сасвим јасно шта је то Властар овим хтео да каже. 46 Матија Властар овде говори о доношењу такозваних „Царских закона“ или Василика (τά Βασιλικά), највеће византијске правне збирке од времена Јустинијана. Ва­ силике су се заиста састојале од 60 књига, сврстаних у 6 томова, а израдила их је ко­ми­ сија правника на челу са протоспатаријем Симватијем (Συμβάτιος) – не Саватијем, како вели Властар, већ првих година владавине Лава VI Мудрог (цар влада од 886. до 912). 47 Још је Лавов отац, Василије I, по доласку на престо 867. године, намеравао да изда опширну збирку закона, неку врсту ревизије Јустинијанове кодификације, допу­ ње­ну каснијим законима. Збирка, која је требало да се зове Чишћење старих закона, није никад објављена, али је послужила као основа за законодавни рад Лава Мудрог (пре све­ га Василика). Сама чињеница да су Василике објављене првих година владавине Лава Мудрог сведочи да је посао око израде Василијевог Чишћења старих закона био уве­ лико одмакао. 172 што се односи на исту ствар, а било је расејано, обухватио у окви­ ру једне гране.48 Одломак који смо навели у раду сведочи да су српским прав­ ни­цима XIV века, посредством ове византијске правне збирке, били познати и најзначајнији антички законодавци. Мада подаци које износи Матија Властар садрже низ непрецизности, они су још једно сведочанство о рецепцији антике у средњовековној Србији, чији је посредник била Византија. Srđan Šarkić Faculty of Law University of Novi Sad ANCIENT LEGISLATORS IN THE SYNTAGMA OF MATHEAS BLASTAR AND ITS SERBIAN TRANSLATION Summary The Syntagma, a nomocanonic miscellany put together by the XIVth century monk Matheas Blastar from Thessalonica, came to be known in Serbia in two trans­ lations, a full version and an abridged one. The introduction of the Syntagma contains the chapter entitled “More on civic laws, how they were established and how they were composed”. Trying to explain the development of the civic laws, Matheas Blastar starts his story with the ancient law-givers, such as Lycurgus of Sparta and the Athenian statesman Solon. Later on he writes about the first Roman codification – The Law of XII Tables, and he ends this chapter with the legislations of Emperors Hadrian and Justinian. Although this chapter contains many lack of precisions, it is an important proof that Serbian lawyers from the XIVth century had the idea of ancient law-givers. 48 Мада на први поглед можда мало нејасна, ова Властарева тврдња је тачна. Ва­ си­лике су прегледније од Јустинијанове кодификације, јер пружају сву грађу о једном правном питању сређену на једном месту. Трибонијанова комисија је исто питање тре­ тирала на више места, што јој редактори Василика у уводу и замерају. Стога су Васили­ке готово у потпуности потиснуле Јустинијанову кодификацију из употребе (њихова прва и највећа предност била је и у томе што су биле написане на грчком) и постале основни извор права у Византији. 173 UDC 1:61(38) 61:929 Galen 1 Koraes Soteres Fournaros University of Athens KORAES’ PHILOSOPHY OF MEDICINE: BETWEEN HIPPOCRATES, GALEN AND HUME ABSTRACT: Do we need a doctor to be a philosopher? If no, we must not principally look for a virtuous person and, on the other hand, we must accept the humanistic crisis of our age, which has covered medicine, too. This means that we should not complain about a materialistic point of view, evident in contemporary medical affairs. If yes, we should presuppose medical ethics as prevalent and demand its realization. Koraes (1748–1833), the so called “Dean of the Neohellenic Enlightenment”, was a philosopher-doctor. He forms a philosophy of medicine within ethics and rationalism. Rationalism refers to the scientific progress, putting an emphasis on a cause-causal approach. Ethics contains a doctrina de officiis (such as serving the poor, refusing profiteering, acquiring Plato’s view that a doctor is a ruler, having the human body as a subject, and not a money-maker, etc.). We must also stress that, according to the Neohellene enlightener, “proper” medicine cannot be conceived without ethics. Given his eclecticism, Koraes enriches the aforementioned scope of convictions with ancient ideas and underlines them by opposing to certain modern ones. Hippocrates mainly, and Galen, cover both ethics and rationalism. On the contrary, Hume stands for an opposition when he severely undermines the environment’s overall impact on moral (and political) matters. This was unacceptable for Koraes, since Hippocrates proved to be his philosophical guide regarding medicine, and, moreover, one of the ancient philosopher-doctor’s leading principles was the importance of the environmental role in shaping ethics and affecting pathology. But, moderns are not outcast by the Neohellene philosopher. Doctors and medical schools of his time are apparent in his works. Nowadays, an update of this philosophy of medicine would still illuminate a humanistic-moral imperative. KEY WORDS: Koraes (1748–1833), Galen (2/3 century AD), Hume (1711– 1776), philosopher-doctor, Neohellenic Enlightenment, ethics, rationalism, environment, anti-materialism. 175 INTRODUCTION Philosophy of medicine is principally focused on two philosophical areas: rationalism and ethics. The first one can be combined with epis­ temological principles – and, therefore, we would talk about an episte­ mological rationalism, or about the rational principles of gnosiology regarding medicine. The second area reveals either the doctor’s virtues or the contemporary ethical context or of humanity in general, with which he should comply as a human being who serves humans of his time and humanism as well. In such a frame, we find in the works of a Helene philosopher-doctor of the late 18th and the early 19th century, Adamantios Koraes, a rationalistic approach that stands for reasoning, revolving around the cause-causal effect. Additionally, his medical ethics demonstrate doctor’s virtues derived from a -beyond time- humanistic fountain, but updated and applied to the aforementioned period of time. Thus, it is ecumenical and contemporary, too. This point of view gives rise to an eternal question, especially nowadays when materialism and atomistic utilitarianism, not humanism, prevail: do we need a doctor to be a philosopher, meaning a virtuous person mainly? With all the specialization of the 21st century, the medical reasoning which covers the cause-causal mystery is being unraveled in the laboratory. But ethics still remains a difficult matter, from the realization of which a doctor becomes virtuous, in other words human, and philosopher. Undoubtedly, Hippocrates, or to be more accurate the Hippocratic corpus, provides solutions to both philosophical areas we have mentioned. Koraes’ primary focal point is the Hippocratic On Airs, Waters and Places (first published by him in French in 1800 and in Greek in 1816 – updated editions with later evolutions on the Philosophy of Medicine)1. However, the preparation of this work is found in 1787, when Koraes published the treatise he had submitted to the University of Montpellier entitled Médicus Hippocraticus, sive de praecipuis officiis medici ex primo Hippocratis aphorismo deductis2. This is “The Hippocratic Doctor, 1 The full titles of these works are: 1) Traité d’ Hippocrate des Airs, des Eaux et des Lieux, Traduction Nouvelle, avec le texte grec collationé sur deux manuscrits, des notes critiques, historiques & médicales, un discours préliminaire, un tableu comparatif des vents anciens & modernes, une carte géographique, & les index nécessaires, par Coray, docteur en Médicine de la ci-devant Facultè de Montpellier, à Paris, de l’ imprimerie de Baudelot et Eberhart, l’ An IX (1800), and 2) Ἱπποκράτους καὶ Γαληνοῦ Συγγραμμάτια, ἤτοι Ἱπποκράτους τὸ Περὶ Ἀέρων, Ὑδάτων, Τόπων, δεύτερον ἐκδοθὲν μετὰ τῆς Γαλλικῆς μεταφράσεως, ᾧ προσετέθη ἐκ τοῦ αὐτοῦ Ἱπποκράτους καὶ ὁ Νόμος, μετὰ τῆς Γαλλικῆς μεταφράσεως καὶ τὸ τοῦ Γαληνοῦ Ὅτι ἄριστος ἰατρός, καὶ φιλόσοφος, φιλοτίμῳ δαπάνῃ τῶν ὁμογενῶν Χίων, ἐν Παρισίοις, ἐκ τῆς τυπογραφίας Ἰ.Μ. Ἐβεράρτου, se trouve chez Thèophille Barrois, père, lib., 1816. 2 The full title is: Médicus Hippocraticus, sive de praecipuis officiis medici ex primo Hippocratis aphorismo deductis Oratio ab auctore D. Coray Smyrnensi, in inclyta Universitate Monspeliensi, habita, pro gradu Doctoratus consequendo, Monspelii, apud Joannem Martel, 176 namely the main doctor’s doctrina de officiis as deduced by the first Hippocratic Aphorism”. The emergence of the Koraic medical ethics is evident here. Furthermore, another important philosopher-doctor of the ancient years, Galen, attracts the Neohellene enlightener together with Hippocrates. In the 1816 Hippocratic publication we notice the presence of the Galenic work That the Best Physician is also a Philosopher. Koraes’ eclectic philosophical attitude is deliberately directed to one more powerful bond between philosophy and medicine. These two signifi­ cant ancient figures, together with some Europeans of the 18th and 19th centuries, consist a spectrum, opposite to certain Humean convictions which are connected with medical parameters. HIPPOCRATES FIRST APHORISM The Hippocratic aphorisms are in general the most famous work of the Hippocratic corpus. All the aphorisms are the outcome of a life experience on practicing medicine. Their main aim is didactic and they refer to all doctors beyond time limits. The first aphorism, especially, belongs to a section where medical theory and practice occur: 1. Life is short, and Art long; the crisis fleeting; experience perilous, and decision difficult. The physician must not only be prepared to do what is right himself, but also to make the patient, the attendants, and externals cooperate. (transl. Francis Adams)3 It deals with the lifelong significant parameters that characterize such a profession. These could be summarized in a combination of per­ sonal traits and external conditions, which must be well-balanced, and well-directed by the doctor. In this medical context of the above men­ tioned world-wide known aphorism “ars longa, vita brevis”, we should point out that the meaning of “art” results primarily into “craft”, indi­ cating the medical art, the practice of medicine on a patient. Therefore, this task takes a lifetime to be fully approached, whereas simultaneously life is too short. Hence, the medical task ends to be huge when compared to the smallness of life. Additionally, the essence of “the crisis fleeting” emerges from an opportunity or an occasion that does not happen so often and does not last too long. It is a right – a best time, or a critical (medical) moment difficult to capture and handle. As far as the “expe­ rience perilous” is concerned, it is better understood as a full-of-dangers road to gain experience. At the same time, an evidently ambiguous natu majorem, Regis, Occitaniae Comitiorum, Universitatisque Typographum MDCCLXXXVII [1787]. 3 Available in MIT Classics Archive: http://classics.mit.edu/Hippocrates/aphorisms.1.i.html. 177 meaning stems from “decision difficult”. The problem arises from the Hellenic original text, where the term “crisis” is used and is rendered in the English translation as “decision”. Without a doubt, this is the first option. The second one is based upon a different interpretation: the “crisis of an illness”. Hence, this meaning would relate to “the accompanying hazards of the crisis and, therefore, doctor’s obligation to take (the not so easy) measures for the confrontation of these hazards”4. At the end of the aphorism we witness the important overall medical atmosphere, which paves the way for a successful practice of the profession. This consists of the right decisions a doctor should make, but also of his efficiency to achieve the best cooperation with the patient and the people accompanying him / her, as well as the external conditions. ON AIRS, WATERS AND PLACES This Hippocratic work reveals the impact airs, waters and places have on medicine. It is a bioclimatological aspect wich puts emphasis on the environmental effects on human beings. It mostly focuses on climate’s impact on the disease causation. Definitely, it sets as an indisputable term the beforehand consideration of the environmental factors towards the proper investigation of medicine: Part 1 Whoever wishes to investigate medicine properly, should proceed thus: in the first place to consider the seasons of the year, and what effects each of them produces for they are not at all alike, but differ much from themselves in regard to their changes. Then the winds, the hot and the cold, especially such as are common to all countries, and then such as are peculiar to each locality. We must also consider the qualities of the waters… when one comes into a city to which he is a stranger, he ought to consider its situation, how it lies as to the winds and the rising of the sun; for its influence is not the same whether it lies to the north or the south, to the rising or to the setting sun. (transl. Francis Adams)5 And: Part 2 From these things he must proceed to investigate everything else. For if one knows all these things well, or at least the greater part of them, he cannot miss knowing, when he comes into a strange city, either the dis­ eases peculiar to the place, or the particular nature of common diseases, 4 Hippocrates, Medical issues, Zitros, Thessaloniki 2000, vol. 2, p. 204. all translation by the author. 5 Available in MIT Classics Archive: http://classics.mit.edu/Hippocrates/airwatpl.1.1.html. 178 so that he will not be in doubt as to the treatment of the diseases, or com­ mit mistakes, as is likely to be the case provided one had not previously considered these matters. (transl. Francis Adams)6 This perspective is the outcome of a revolutionary, for the ancient times, disconnection of illness with gods. Hereafter, sickness relates to environmental parameters and unhealthy factors (i.e. diet) and not to a godly given punishment. This Hippocratic work detects all these in two levels: first, the health of the individuals (Parts 1–11) and, second, the psychological and the bodily qualities of peoples (Parts 12–24). The latter concerns the most marked morphological, geographical and natural differences between Asia and Europe, and Asians and Europeans as well: Part 12 I wish to show, respecting Asia and Europe, how, in all respects, they differ from one another, and concerning the figure of the inhabitants, for they are different, and do not at all resemble one another. To treat of all would be a long story, but I will tell you how I think it is with regard to the greatest and most marked differences. (transl. Francis Adams)7 Additionally, as it becomes obvious in the original Hellenic text, philosophy makes its presence clear from the first words. These are “ὀρθῶς” (properly), “ζητέειν” (investigate), “ἐνθυμέεσθαι” (consider). Attention, especially, should be drawn to “ζητέειν” (investigate), which is a typical philosophical term. Therefore, a proper philosophical investi­ gation in medicine and a consideration of relevant matters takes place. GALEN’S THAT THE BEST PHYSICIAN IS ALSO A PHILOSOPHER Galen, this prominent philosopher-doctor, in his small work That the Best Physician is also a Philosopher defends Hippocrates towards all the doctors of the late antiquity (2nd and early 3rd century AD), who ap­ peared Hippocratic advocates, whereas they weren’t. In such a frame­ work, Galen demonstrated his interest in the ancient debate between the empiricist and the rationalist medical schools, expressing an eclectic stance in the combination of theoretical -the so called “philosophical” in that period of time- and practical medicine involving experimentation, observation, vivisection, dissection. Additionally, there was a third school of medicine, the Methodists, who neared Galen’s middle attitude, but 6 7 Ibid.: http://classics.mit.edu/Hippocrates/airwatpl.2.2.html. Ibid.: http://classics.mit.edu/Hippocrates/airwatpl.12.12.html. 179 were simultaneously neither so theoretical, nor so experimental. They mostly focused on the study of the step-by-step evolution of the illnesses and not on their cure. Apparently, the grounding of medical practice in theory (“philoso­ phy”) constructs Galen’s point of view. In this regard, his philosophical aspect comprises rationalism and ethics: What reason, then, remains why the doctor, who practises the Art in a manner worthy of Hippocrates, should not be a philosopher? For since, in order to discover the nature of the body, and the distinctions between diseases, and the indications for remedies, he must exercise his mind in rational thought, and since, so that he may persevere laboriously in the practice of these things, he must despise riches and exercise temperance, he must already possess all the parts of philosophy: the logical, the sci­ entific, and the ethical. Οr need he fear, if he condemns riches and lives temperately, that he will be doing something out of place; for all the rash and unjust things that men do, they do because they are seduced by covetousness, or bewitched by pleasure. So he must of necessity have the other virtues as well; for they are all connected […] (transl. P. Brian)8 Evidently, whoever is a true doctor must be a philosopher, too. This means that he needs rational thought as far as physiology and true knowledge of diseases and remedies is concerned, and moreover he should be a virtuous person, which is a sum of certain virtues (despise of riches, exercise of temperance) in co-ordination with virtuous life in general. Thus, the true doctor must possess all parts of philosophy as Galen indicates them in the (stoic) spirit of his time: the logical, the sci­ entific (on physics9, on nature), and the ethical. Logic is “the science of how to think. Logic will help the physician to use deduction and reach conclusions in medical research. Physics, on the other hand, is the science of what is, the knowledge of the Nature in the widest sense, and Ethics is the science of what to do; its ideals are self-control, scorn for material wealth, for the weaknesses of the flesh, and finally to live a hardwork­ ing life”10. It is of great importance to stress that Galen demands from a potential doctor a beforehand possession of the philosophical branches, in order to become a true Hippocratic follower, even better than the father of medicine, and a true doctor, too. 8 See P. Brian, “Galen on the ideal of the physician”, South Africa Medical Journal, 52 (1977), p. 937. The original Galenic text is in p. 14 (publisher: Erlangae, Typis Joann. Paul. Adolph. Junge et Filii, 1873). 9 The original word is “φυσικόν”, which is on physics, including nature for sure. The relevant stoic notion refers to universe in general. 10 T. Drizis, “Medical Ethics in a Writing of Galen”, Acta Med Hist Adriat, 6, 2 (2008), p. 335. 180 HUME’S ESSAYS AND TREATISES ON SEVERAL SUBJECTS It is worth emphasizing that Koraes grabbed the pulse of his era when showed interest in a very famous in the 18th century Humean work, the Essays and Treatises on Several Subjects. Hume dedicated most of his lifetime (from about 1740 until 1776, when he passed away) in the preparation and revision of these Essays, which were on moral, political and literary matters. The widely known today Humean Treatise of Human Nature did not attract many readers in the aforementioned century, whereas the reverse result appears with his Essays and Treatises. It must be noted that Adam Smith found Hume revising and cor­ recting the Essays and Treatises, when visited him a couple of weeks (August 8) before Hume’s death (August 25, 1776). Indeed, this collec­ tion had numerous editions, from the four-volume ones in 1753–1754, 1760 and 1770, to the one-volume edition in 1758, and to the two-volume ones in 1764, 1767, 1768, 1772 and 1777. It was also honored with plenty of translations, in German, French and Italian. THE HIPPOCRATIC KORAES VERSUS HUME The prima facie moral, political and literary content of the Essays and Treatises on Several Subjects can bear little or no relation to philoso­ phy of medicine. Conversely, the Hippocratic First Aphorism and the On Airs, Waters and Places, as well as the Galenic That the Best Physician is also a Philosopher are obviously correlated to this philosophical area. But, Koraes contradicts Hume on political, epistemological-gnosiologi­ cal and ethnological grounds in the light of environmental effects on human beings and moral attitude, which lead us back to the origins of philosophy of medicine. The Neohellene enlightener argues that Hume’s conviction that “regarding the establishment of a democracy is needed only one Brutus at the head of the government, in order his enthusiasm to be transmitted to the whole nation and be reinforced, passing on from one generation to the other”11 is incorrect. The core of the argument comes from the direct relation between the establishment of democracy and the bioclimatological conditions. Koraes asserts that we mustn’t disregard the absence of a Brutus in Lapones (who live in the icy Arctic), nor in the tropical coun­ tries (which are extremely warm and humid). Due to climate’s impact, the Neohellene enlightener adds the collapse of all advantages concerning 11 A. Koraes, Traité d’ Hippocrate des Airs, des Eaux et des Lieux, 1800, pp. 551–552. 181 equality, which could be given by a generous political person to his fel­ low-citizens, and this would take place soon, compared to the possible establishment of democracy in a more temperate country. Where does Koraes draw such conclusions from in his first argu­ ment? What makes him certain? The answer is found in the Hippocratic philosophy of medicine. The On Airs, Waters and Places provides all the necessary material for a shift from climate to differences between peoples: Part 1 When one comes into a city to which he is a stranger, he ought to consider its situation, how it lies as to the winds and the rising of the sun; for its influence is not the same whether it lies to the north or the south, to the rising or to the setting sun. (emphasis added) And Part 12 I wish to show, respecting Asia and Europe, how, in all respects, they differ from one another. (emphasis added) Indeed, the Neohellene philosopher-doctor, who had studied medi­ cine (1782–1787) in the Hippocratically directed University of Montpel­ lier, adopts these theses affirming the undoubted and great climate’s and laws’ impact on the physical and ethical condition of both healthy and sick people12. Thus he brings the Hippocratic tradition to the fore, leading it to a political outcome, which in general was the predominant trend in his thought. Ergo, Koraes results into underlining the difference between political freedom and servitude. The rationalistic background the Koraic first argument versus Hume has, addresses political matters within philosophy of medicine. Hippoc­ rates stands for an indisputable paradigm on the linkage of environmen­ tal parameters, human composition, political conditions, on the one hand, and their total effect on the disposition of the human soul, on the other13. In this way the Neohellene philosopher-doctor contradicts rationally Hume, stating politics’ interconnection with bioclimatological factors, which prevented an, equivalent to Brutus’, political appearance in the arctic or the tropical zone and concurrently augur well for the power of democracy in the temperate zone. Koraes’ second argument versus Hume covers gnosiological-epis­ temological issues in a relation to ethics. He maintains the Humean philosophical maxim “we must regard as inexistent all causes that do 12 See A. Koraes, Ἱπποκράτους καὶ Γαληνοῦ Συγγραμμάτια, 1816 in Προλεγόμενα στους Αρχαίους Έλληνες συγγραφείς [Prolegomena to the Ancient Greek writers], MIET, Athens 1988, vol. 2, p. 359. 13 Ibid. 182 not at all come under our senses”14 is surely acceptable but, he adds, natural causes, such as weather changes, escape our senses. The Neohel­ lene enlightener refers specifically to the ethical impact of the winds’ change. He clarifies the empirical truth regarding the different mood humans have due to sunny or rainy weather, especially when it changes from one to the other, and north or south wind. He adds the conviction that there are certain winds almost paralyzing the body which impart their action to the spirit leading it to inertia and depriving it of even its power to think. The argument results in the hypothesis that a constant presence of such natural causes can, in the long term, affect our tem­ perament, modify our passions and determine our moral character15. Thus, the famous Humean law of causality gets Koraes’ credit, but is simultaneously surpassed. Is this a paradox? It could be if the Hippocratic background did not remain unaltered in the Koraic thought. The gnosio­ logical-epistemological first part of this argument, which is bonded with empiricism (senses), is fully accepted by the Neohellene enlightener due to his philosophical engagement in the chariot of the enlightenment, where “the particular stress of the world of senses is the weapon of a noesis, which desires to constitute a system of thought versus, amongst others, the axiological scale of another cosmotheory”16 coming from the Middle Ages. But it is surpassed within his philosophy of medicine and its Hippocratic grounding. The unperceived from the senses impact the weather changes have on human mood, results into the argument’s second part, which refers to changes in the moral character, hence illuminat­ ing a philosophical transposition from gnosiology to ethics within the surpassing of gnosiological matters. The intriguing part of the afore­ mentioned Koraic argumentation concerns the presence of natural causes, such as weather changes, which escape our senses. Apparently, it means that humans don’t see, hear, smell, taste, or touch these changes, but, first of all, feel them. An inner experience – different to physical sensation – occurs. Even if our criticism could focus on the possible involvement of senses in the creation of a feeling (e.g. we see the change from sunny to rainy weather, which may provide the ground for generating different feelings; we also see and hear the (north and south) wind blowing, which may result in creating feelings), it’s the Hippocratic philosophy of medi­ cine, with its environmental effects on human beings, that prevails in the Koraic thought. Accordingly, the Humean law of causality is being re-approached by the Neohellene philosopher-doctor, indicating an ad­ ditional existence of (natural) causes beyond senses. A. Koraes, Traité d’ Hippocrate des Airs, des Eaux et des Lieux, 1800, p. 553. Ibid. P. Kondyles, Ο ευρωπαϊκός διαφωτισμός [The European Enlightenment], Themelio, Athens 1993, pp. 64–65. 14 15 16 183 The other two Koraic arguments versus Hume reveal the same en­ vironmental prerequisite in the shape of ethics, signifying the intercon­ nection between climate and moral attitude. The third argument espe­ cially pertains to the Chinese, who according to Hume, as quoted by Koraes, “have in their whole vast empire the same national character though their climate is not the same everywhere”17. The Neohellene enlightener’s reaction affirms his commitment to the Hippocratic ideas. Koraes states that the Chinese national character, “the same as to the moral causes that formed it, ought to present by virtue of natural causes so many different nuances as many the provinces are”18. Correspond­ ingly, the fourth Koraic argument illuminates the difference between a German Jew and a Portuguese one, whereas Hume claims the similarity of Jews worldwide19. Koraes is clear that this amazing resemblance is a consequence of the moral causes, which form general similarities in an attitude. RATIONALISM AND MEDICAL ETHICS: THE KORAIC HIPPOCRATES AND GALEN Obviously, the Koraic philosophy of medicine involves moral issues. But, if these are placed under climate’s impact – demonstrating a peculiar synthesis referring to environmental ethics, not in the way we know it today (extending ethics beyond humans, in the non-human world) –, as far as the doctor is concerned moral principles almost monopolize Koraes’ thought. Nevertheless, rationalism stands for a medical presupposition regarding medicine and designates the philosophical intervention in the first place. In this regard, Galen provides important evidence: [The doctor] in order to discover the nature of the body, and the distinctions between diseases, and the indications for remedies, he must exercise his mind in rational thought, and since, so that he may persevere laboriously in the practice of these things, he must despise riches and exercise temperance, he must already possess all the parts of philosophy: the logical, the scientific, and the ethical. […] So he must of necessity have the other virtues as well; [emphasis added]. Thus, rationalism and ethics consist two inherent parts of the phi­ losopher-doctor and augur well for his connection with the Hippocratic paradigm. Galen illuminates the case: 17 18 19 184 A. Koraes, Traité d’ Hippocrate des Airs, des Eaux et des Lieux, 1800, p. 554. Ibid. See ibid., p. 555. […] and it should be our first duty to study philosophy, if we are to be true followers of Hippocrates (transl. P. Brian)20 [emphasis added]. This last Galenic thesis clarifies Koraes’ choice to publish in Greek in 1816 one of his most important works on Hippocrates, his Prolegomena to the On airs, waters and Places by the father of medicine, to which he added the Hippocratic The Law21, together with Galen and his trea­ tise That the Best Physician is also a Philosopher. In this publication the combination of rationalism and ethics remains unaltered, but most importantly it is updated. The Neohellene philosopher-doctor stresses that “‘Proper’-‘True’ medicine must be inseparable from Ethics”22. True medicine refers to rational parameters, such as “a methodical system” of proceeding this art, reasoning, “philosophical judgment” that relates to acuteness and preciseness, knowledge built on observation23 and experience, induc­ tion. On the other hand, an “irrational” medicine, which Koraes calls “non-philosophical”, encompasses irrationalism, mysticism and, con­ sequently, quackery. The synthesis of all these – adoption of the first part and rejection of the second – mirrors an updated equivalent to the Hippocratic practice of proper medicine. This update can be identified with the content of the philosophical evolution of the European 17th–18th century: the “experimental philosophy”24. Koraes derives his medical ethics from the Hippocratic First Aphorism, the Hippocratic paradigm in general, and Galen as well. In the Koraic dissertation in Latin Médicus Hippocraticus, sive de praecipuis officiis medici ex primo Hippocratis aphorismo deductis (which is “The Hippocratic Doctor, namely the main doctor’s doctrina de officiis as deduced by the first Hippocratic Aphorism”) we read: 20 See P. Brian, “Galen on the ideal of the physician”, p. 937. The original text is in p. 14 (publisher: Erlangae, Typis Joann. Paul. Adolph.Junge et Filii, 1873). 21 This work contains pedagogical, and deontological, material regarding the real, and not in title, doctor, which can be summarized in its following phrase: “Whoever is to acquire a competent knowledge of medicine, ought to be possessed of the following advantages: a natural disposition; instruction; a favourable position for the study; early tuition; love of labour; leisure.” Part 2 (transl. Fr. Adams). See MIT Classics Archive: http://classics.mit.edu/ Hippocrates/airwatpl.2.2.html. 22 A. Koraes, Ἱπποκράτους καὶ Γαληνοῦ Συγγραμμάτια, 1816, ibid., p. 365. 23 Cf. Galen’s interest in observation in section 3. 24 Koraes puts it explicitly. See his Στοχασμοὶ Αὐτοσχέδιοι [Improvised Reflections], in A. Koraes, Προλεγόμενα στους Αρχαίους Έλληνες συγγραφείς [Prolegomena to the Ancient Greek writers], MIET, Athens 1986, vol. 1, p. 193. It is worth underlining that experimenta­ tion, especially its effective use by the doctor, appears even in Koraes’ early writing, the Médicus Hippocraticus, sive de praecipuis officiis medici ex primo Hippocratis aphorismo deductis, in 1787. See the Greek translation in A. Koraes, Medicus Hippocraticus (Introduction and translation by A. Kalospyros), Alfa-Pi, Chios 2009, p. 69. 185 Whoever wants to possess the art of curing […] is necessary to distin­ guish himself, not only as acute, but as someone who participates in the genuine virtue25. The two cornerstones of his philosophy of medicine (rationalism and ethics) are still evident. Or, to be more accurate, they are existent from this first writing in 1787 and remain identical in his later ones regarding the great doctors of antiquity. Thereupon Koraes unfolds the doctor’s doctrina de officiis while focusing on the Hippocratic first aphorism. In this doctrina becomes evident the epitomizing of rationalism as “medical wisdom”26, and follows the core of medical ethics containing: usefulness, or at least no harm to the patients, love of humanity (which, according to Hippocrates as stated by Koraes, results in the love of the art of medicine), affability, patience, love of truth, with courage and hope, collaboration with other doctors without envy and arrogance, no selfishness – which embodies avoidance of more care for the looks than the salvation of the unhealthy, cleanness and elegance –, indiscriminate offer of the medical services (to the rich and the poor), distance from profits27. Unsurprisingly, the later Koraes, in 1816, insists on a similar se­ lection of moral principles constructing them again on the prerequisite of wisdom’s (rationalism) and virtue‘s (ethics) synthesis that shapes the philosopher-doctor. The principles refer to: love of humanity, indiscrimi­ nate offer of the medical services, close watch of few patients, cure of a compatriot28 first, and a poor man in case of extreme work, rejection of profiteering -bearing especially in mind the Platonic words that a doctor is “a ruler, having the human body as a subject, and not a money-maker”29, not-beforehand-agreement of the payment, love of and devotion to medi­ cine, body-and-soul option of cure, curbing of passions, usefulness, or at least no harm to the patients30. The recipients of the aforementioned humanistic-moral imperatives are the young Greek students of medicine of the early 19th century. It’s of great importance to stress that Koraes calls them repeatedly “teachers of ethics”31. No doubt, the Neohellene enlightener’s philosophy of medicine is an updated Hippocratic sacred art and its medical ethics the outcome 25 Translation is mine. See A. Koraes, Medicus Hippocraticus, ibid., pp. 61–69. For this passage see p. 61. 26 Ibid., p. 65: “ιατρική σοφία”. 27 For all these principles see ibid., pp. 63, 67–69. 28 Let us not forget that the Koraic lines are published in 1816, when Greece was under the Ottoman yoke. This justifies his viewpoint regarding curing the compatriots first. It also illuminates the more practical content of the 1816 publication of Hippocrates (and Galen). 29 Plato, Republic, Α , 342 d 6–7. 30 A. Koraes, Ἱπποκράτους καὶ Γαληνοῦ Συγγραμμάτια, 1816, ibid., pp. 363–378. 31 See ibid., e.g. pp. 366–367. 186 of the Hippocratic moral paradigm, which Koraes parallels to the So­ cratic one32. Next to it stands the Galenic paradigm, where a lot of the doctor’s moral principles – such as to “despise riches and exercise temperance” and to have “other virtues as well; for they are all connected” – are the same with the father’s of medicine. In the end, all these and, particularly, their rational and moral content form Koraes’ philosophical medicine and depict the Koraic Hippocrates and Galen in its updated description. CONCLUSION The cornerstone of the Koraic thought, not only in the philosophy of medicine, is principally classical and – parallel to this – later antiquity. Moreover, Koraes’ philosophical eclecticism33, evident in his Prolego­ mena, is the reason for his philosophical moves from ancients to his con­ temporaries. Hence, in his thought the latter are not generally outcast, not in the field of medicine and its philosophy, too. His professor of physiology and pyretology in Montpellier, Jean Charles Marguérite Guillaume de Grimaud, as well as Philippe Pinel34, Paul Joseph Barthez, the English doctors William Herbeden and Sir George Baker, are only some of them. We must mention that Barthez, Grimaud and Pinel are of the greatest exponents of the Hippocratic theory regarding the impor­ tant environmental impact on the formation of the human society35. Additionally, the University of Montpellier, where Koraes studied medi­ cine, was the French center of the theory of vitalisme, in which Hip­ pocrates was linked with the theory of animisme. In that regard, the descartesian perception of the body as a machine was rejected. Such a philosophical atmosphere paved the way for the principally Hippocratic and subsequently Galenic grounding of the Koraic philos­ ophy of medicine. Galen, as a true follower of Hippocrates, could not but be a crucial part of the Koraic philosophical medicine. Hume, on the other hand, came under a criticism any philosopher would come under, 32 Ibid., p. 325: “[Hippocrates] resembling his contemporary Socrates in the way of liv­ ing[…] [Hippocrates] had only one goal, which all the true friends of virtue should have: to benefit humans [just like Socrates did]”. 33 His admiration for the enlightened France and England of his time is bonded with their eclectic philosophy, too: “εἰς τὴν Ἀγγλίαν καὶ τὴν Γαλλίαν ἄλλην φιλοσοφίαν δὲν ἐξεύρουσιν παρὰ τὴν Ἐκλεκτικὴν” [“in England and in France they do not know any other philosophy than the Eclectic”]. See A. Koraes, Αλληλογραφία [Correspondence], Estia, vol. 2, Athens 1966, p. 314. 34 Pinel had published in 1789 his Philosophical Nosography. See Ph. Pinel, Nosographie philosophique, ou la méthode de l’ analyse appliquée à la médicine, vols I–II, Paris 1789. 35 See A. Koraes, Medicus Hippocraticus (Introduction and translation by A. Kalospyros), p. 32 (Introduction). 187 if his convictions set aside the Hippocratic philosophy, particularly re­ garding the different environmental effects on humans. Koraes’ philosophy of medicine is mainly focused on a bipartite approach, with rational and moral portions. Can such an angle be regard­ ed as out of date? No doubt, today’s great scientific progress, in medicine too, owes a lot to rationalism, and especially reasoning. But, if medicine is confined to it and a doctor is just a machine curing diseases, what’s the point in examining the philosopher-doctor? If it’s worth-doing it, then we would look for a doctor-virtuous person inside the core of the numerous moral principles as described by Hippocrates, Galen, or their Koraic synthesis. If we don’t follow this route, it’s worthless complaining about a materialistic point of view, evident in contemporary medical affairs, in which humans are not sometimes treated as they should. In our age philosophy in medicine equates to the doctor’s humanistic moral principles above all. Σωτήρης Φουρνάρος Αθήνα Η ΦΙΛΟΣΟΦΙΑ ΤΗΣ ΙΑΤΡΙΚΗΣ ΤΟΥ ΚΟΡΑΗ: ΑΝΑΜΕΣΑ ΣΤΟΝ ΙΠΠΟΚΡΑΤΗ, ΤΟΝ ΓΑΛΗΝΟ ΚΑΙ ΤΟΝ ΧΙΟΥΜ Περίληψη Χρειάζεται ο ιατρός να είναι φιλόσοφος; Αν όχι, δεν θα πρέπει να προσμένουμε να συνιστά πρόσωπο με κυρίαρχη την ηθική διάσταση, ενώ ταυτόχρονα πρέπει να αποδεχτούμε την ανθρωπιστική κρίση της εποχής μας, η οποία έχει αγγίξει και το ιατρικό πεδίο. Τούτο σημαίνει ότι δεν θα πρέπει να δυσανασχετούμε απέναντι στη σύγχρονη υλιστική οπτική που έχει αφήσει τα αποτυπώματά της και στην ιατρική. Αν η απάντηση στο παραπάνω ερώτημα είναι «ναι», τότε θα πρέπει να θέτουμε ως προϋπόθεση στην ιατρική τέχνη την ηθική και να απαιτούμε την πραγματοποίησή της. Ο Κοραής (1748–1833), ο αποκαλούμενος «Πρύτανης του Νεοελληνικού Διαφωτισμού», υπήρξε ιατροφιλόσοφος. Κατά τη διάρκεια του Διαφωτισμού, η φιλοσοφία χαρακτηριζόταν κατεξοχήν για την πρακτική της ροπή, στο πλαίσιο της οποίας τα εγκόσμια τύχαιναν μεγάλης αποδοχής εν συγκρίσει προς τα μεταφυσικά τους θεμέλια. Έτσι, ο Κοραής διαμορφώνει μια φιλοσοφία της ιατρικής με βάση την ηθική και τον ορθολογισμό. Το ορθολογικό πεδίο συναρτάται με την επιστημονική πρόοδο και στρέφεται γύρω από τη σχέση αιτίου-αιτιατού. Η ηθική συμπεριλαμβάνει μια καθηκοντολογία (όπως η υπηρεσία προς τους φτωχούς, η άρνηση του κέρδους -με γνώμονα και την πλατωνική θέση ότι ο ιατρός «σωμάτων είναι άρχων αλλ’ ου χρηματιστής»-, κ.λπ.). Επιπροσθέτως, πρέπει να τονίσουμε ότι, σύμφωνα με τον Νεοέλληνα διαφωτιστή, η «ορθή» ιατρική δεν μπορεί να νοηθεί χωρίς την ηθική. Με δεδομένο τον εκλεκτικισμό του, ο Κοραής εμπλουτίζει τις προαναφερθείσες πεποιθήσεις του με αντίστοιχες προερχόμενες από την αρχαιότητα, ενώ τις τονίζει 188 εμφατικά αντιπαραθέτοντάς τις προς ορισμένες σύγχρονές του. Ο Ιπποκράτης, κυρίως, και ο Γαληνός, καλύπτουν τα δύο πεδία της ηθικής και του ορθολογισμού και αποτελούν τις αρχαίες πηγές απ’ όπου προέρχονται οι σχετικές ιατροφιλοσοφικές τοποθετήσεις. Από την άλλη πλευρά, ο Χιουμ αντικατοπτρίζει τη χαρακτηριστική σύγχρονη (της εποχής του Κοραή) πηγή, η οποία υπονομεύει τη γενικότερη επίδραση του φυσικού περιβάλλοντος πάνω στα ηθικά (και πολιτικά) ζητήματα. Μια τέτοια άποψη δεν μπορούσε να γίνει αποδεκτή από τον Νεοέλληνα διαφωτιστή, από τη στιγμή που ο Ιπποκράτης υπήρξε ο φιλοσοφικός του οδηγός ως προς τα ιατρικά ζητήματα, μία από τις βασικές αρχές του οποίου αποτελούσε η σημασία του ρόλου του περιβαλλοντικού παράγοντα στη διαμόρφωση της ηθικής καθώς και στην παθολογία. Ωστόσο, οι σύγχρονοι δεν αποβάλλονται από την κοραϊκή διανόηση. Ιατροί και ιατρικές σχολές του 18ου και του 19ου αιώνα καθίστανται εμφανείς στα κοραϊκά συγγράμματα. Σήμερα, ο εκσυγχρονισμός αυτής της φιλοσοφίας της ιατρικής θα εξακολουθούσε, μέσα και από την τεράστια πρόοδο στην ιατρική επιστήμη, να ρίχνει άπλετο φως στην υιοθέτηση μιας ανθρωπιστικής-ηθικής προστακτικής. 189 UDC 1 Sokrates 1 Plato M. Mantzanas Assistant Professor Advanced Academy of Theological Studies, Athens MENSCH: DER KERN DER PHILOSOPHIE BEZOGEN AUF SOKRATES, JASPERS UND NIETZSCHES ÄUSSERUNGEN IN IHREN WERKEN ABSTRACT: Socrates’ beliefs, which survive in the works of his students, mark the shift of philosophy from nature to the universe and the nature of man. Socrates’ philosophy, the way of his life itself, as well as his very death, all lent a new meaning to the notion of human existence. Nietzsche, on the other hand, rejects the idea of logic from the point of view of Socrates, and argues that the feeling of will is more powerful than cognition, senses and emotions (will to power). Nietzsche believed that life itself was will to power and projected the image of man as a human being seeking to reach the higher mode of being, defined as the ”super-human” person. Finally, he also viewed knowledge and morality as great sources of power. Jaspers, a great existentialist, in an effort to illuminate the totality of man’s existence, philosophizes on man and elabo­ rates on conceptions related to the potential and limitations of human beings. He presents a view according to which man exists by struggling to achieve self-definition within the shelter of society, as well freely, in the loneliness of the empirical self. Therefore, the individual exists by realizing its freedom of be­ ing in the world, by acquiring self-awareness and by being the centre of reality itself. KEY WORDS: Mensch, Sinn, Bedeutung, Gedanken, Kunst, Zauberei, Religion, Tod. Bis zum Sokrates1 war die griechische Philosophie vor allem natu­ ralistisch und bezweckte auf die philosophische Behandlung der äußeren Welt, aber nicht des Menschen: ”Aus dem ´γνῶθι σαυτόν´ und dem 1 Vlastos, 1991: 20–160 und Guthrie, 1971: 126–129. 191 sokratischen Nichtwissen entwickelt sich ein ganzer Kreis von Phi­ losophemen.”2 Mit Sokrates spielt jedoch der Mensch die größte Rolle in dem philosophischen Gedanken und so haben wir die anthropozent­ ristische Philosophie. Diese Wende des philosophischen Gedanken trug zu der Betonung der verschiedenen Elemente der menschlichen Persön­ lichkeit bei. Diese Elemente sind durch Sokrates und die späteren Phi­ losophen von großer Bedeutung unter den verschiedenen Philosophen gewesen. Philosophie ist für Sokrates Existenzphilosophie. Das Nicht­ wissen ist die Unbekanntheit der Glückseligkeit.3 ”Sokrates hat gesagt, daß Selbsterkenntnis, sachliches Wissen und Lebensweisheit als ein Wis­ sen um das Gute gehören innig zusammen als verschiedene Seiten des einen menschlichen Bewußtseins.”4 Das Problem der Beziehung des Menschen mit der Philosophie gibt es auch in Sokrates, wie wir durch die über ihn Informationen in den Werken Platons und Xenophons feststellen können. Jedoch gibt es über dieses Thema keine deutliche Lehre von Sokrates. Aus seinen Worten in den Werken seiner Schüler können wir folgern, dass durch Sokrates die Philosophie und das philosophische Bewusstsein ein innerer Treib, eine Stimme des Gottes ist, die ihm diktiert, was er tun muss5. Sokrates nennt diese innere Stimme ”δαιμόνιον ἤ θεῖόν τι”6. Dieses δαιμόνιον oder Gottes Zeichen7 ermuntert Sokrates zur Ausführung des Richtigen und des Guten und rät ihm von dem Nachteiligen und dem Falschen ab. Diese Stimme besteht in Sokrates seit seiner Kindheit und deshalb können wir akzeptieren, dass sie angeboren ist. Das heißt, dass die Phi­ losophie zur Selbsterkenntnis beiträgt8: ”In dem Wesen des Sokrates waren nun die göttliche und menschlichen Elemente so harmonisch ge­ mischt, daß schon seine Naturanlage ihn zum Erzieher bestimmt zu haben schent.”9 Aus einem Abschnitt Platons in dem die innere Stimme Sokrates vom Teilnehmen an dem politischen Leben abrät, folgern einige, dass diese Stimme beschränkte Wirkung hatte und nicht als Bewusstsein wirkte. Das wird als unbegründet kritisiert, weil in anderen Abschnitten Platons die abschätzende Klangfarbe der Stimme oder des δαιμόνιον oder der Macht der Philosophie bezeugt wird10. Sokrates hat gesagt daß, man seinen Dämon und seine Visionen haben. Die Fragen des Sokrates 2 Böhm, 1929: 11. 3 Richtscheid, 1969: 149–155. 4 Waldenfels, 1961: 23. 5 Plato Apologie 21b und Vlastos, 1982: 711–714. 6 Apologie 31c-d und Scaltsas, 1989: 129–150. 7 Apologie 40 a-b und Steiris, 2010: 13–21. 8 Apologie 31c-d und Vlastos, 1971: 1–21. 9 Busse, 1914: 117. 10 Charmides 167 a-b. 192 sind stark und was er sucht, sind die allgemeinen Grundlagen der Ge­ sellschaft.11 Die Philosophie von Sokrates versichert die Wert der mensch­ lichen Existenz als ein abschätzendes Prinzip, das seit der Kindheit auch in Xenophon zu finden ist. Xenophon glaubt, dass die Athener καλές κἀγαθές (gute, richtige und mutige) Taten von klein an begingen. Durch Sokrates wird der Kern der Philosophie reicher, weil sie deutlich eine moralische Nuance erwerbt. Die moralische Philosophie, die Sokrates einführte, wirkte sehr auf Sokrates Lehre der Existenzen. Von der kosmo­ logischen Theorie der Vorsokratiken geht Sokrates zu der anthropolo­ gischen Theorie, weil diese Theorie sich darauf bezieht, das das göttliche Teil im Menschen zu finden ist, nämlich in seiner Seele. Aber dieses Prinzip ist mit der totalen Persönlichkeit des Menschen verbunden und wächst und vergrößert sich gleichzeitig mit ihr. Die Bildung und die Erziehung führen zur Integrierung der festen Wende der Persönlichkeit zum richtigen Urteil. Also hält Sokrates die Bildung des Menschen für das einzelne Mittel zur Erschaffung der menschlichen Persönlichkeit und des perfekten Bürgers, der harmonisch mit sich selbst, mit dem Staat und mit dem Gott lebt12. Wie Kuhn gesagt hat, ”Zusammenfassend ergibt sich, dass die Selbst­ erkenntnis den von uns herausgearbeiteten Sinn des sokratischen Tugend­ wissens als eines Projektes bestätigt und bereichert. Das sokratische Wissensprojekt ergab sich in der Ausdehnung des Wissens in der Techne über die Breite des Lebens überhaupt. Wenn, wie wir anfänglich annah­ men, so heisst es hier, der Besonnene wüßte, was er weiß und was er nicht weiß, das eine, dass er weißt und das andere, dass er es nicht weiß, und er wüßte auch einen anderen, wie es eben hierin mit ihm steht, zu be­ urteilen: dann wäre es uns, das können wir behaupten, höchst nützlich, besonnen zu sein. Denn fehlerfrei würden wir selbst unser Leben durch­ führen im Besitz der Besonnenheit, und auch alle übringen, soviel ihrer von uns regiert würden. Denn weder würden wir selbst etwas zu tun unternehmen, was wir nicht verständen, sondern diejenigen ausfindend, weiche es verstehen, würden wir es ihnen überlassen, noch auch würden wir den übrigen, welche wir regierten, verstatten, irgend etwas anders zu tun als das, was sie, wenn sie es tun, auch richtig tun werden. Dies wäre aber das, wovon sie Erkenntnis haben. Und so würde ein durch Besonnenheit verwaltetes Hauswesen wohl verwaltet werden und eine so regierte Stadt und alles andere, worüber Besonnenheit herrschte.”13 Für die sokratische Fragen Kuhn hat gesagt: ”Sokrates, der Elenk­ tiker, dem das Fragen und Nichtwissen eine konkrete Weise des Tuns und Lebens wurde, ist darum nicht identisch mit dem Künstler jener 11 12 13 Böhm, 1929: 11–17. Apologie 40 a-b und Vlastos, 1985: 1–31. Kuhn, 1959: 60. 193 Lebenskunst, auf die sein Wissensprojekt zielte. Die Transzendenz des Tugendwissens, aus der das Fragen in das leere Nichtwissen zurück­ sinkt, erhält sich in dem konkret gewordenen Nichtwissen als die unend­ liche Differenz, die das Gute zwar als das andere, nicht aber als solches erkennen lässt und die im Dauern des echten Nichtwissens und der echten Aporie das das gesuchte Wissen-Können durch ein gekonntes und gesüßtes Suchen ersetzt.”14 Maier bleibt: ”Sokrates selbst hat in seinen Gesprächen nur die eine Aufgabe vor Augen gehabt, die Mitun­ terredner zu sittlichen Menschen zu machen. Und das nächste Ziel seiner Dialektik war, wie im Laches ausdrücklich erklärt ist, immer und überall, die Menschen zur Selbsteinkehr zu zwingen.”15 Die sokratische Dialektik ist die logische Architektonik des Weltbildes. Von der Art, wie Sokrates die Dichter für seine Protreptik ausnützte, wir uns auf diese Weise am Ende doch ein ziemlich deutliches Bild zu machen.16 Auch, Maier punkte: ”Sokrates hat die Dialektik, die er betrieb, schwerlich als eine Kunst, als eine technische Methode, und ganz gewiss nicht als ein logisches Verfahren, irgend welche Wahrheiten zu suchen, betrachtet. Seine Unterredungen waren zwanglose Gespräche, deren Wirkung durch­ aus auf seinem persönlichen Geschick, seinem pädagogischen Takt und seiner Menschenkenntnis beruhte.”17 Die Ironie ist ein wesentliches Mittel von Sokrates´ sittlicher Dialektik. Aber die Ironie ist eine Art. Sokrates immer ´weiß nicht!18 Sokrates glaubt an das Bessere. Er glaubt, daß man einen Vorteil davon hat, sich als vernünftig zu erkennen und sich als Vernunftwesen zu betragen.19 Auch, Richtscheid stellt: ”Das Verständnis des vorliegenden Bandes erfordert nicht, daß man auch die Gespräche mit Sokrates schon kennt, obgleich er dort in Lebensfülle in Erscheinung tritt.”20 Das sokratische Gespräch hat den Streit zur Vor­ aussetzung, und es ist selbst eine Umformung des Streites. Sokrates weiß was er weiß und was er weiß nicht. Er hat Selbsterkenntnis und er ist einen Lehrer für die Philosophie.21 PHILOSOPHIE: SINN UND BEDEUTUNG Was ist eigentlich Philosophie? Eine Frage, die uns alle beschäftigt. Diese hat viele Gestalten und ist zu allen Zeiten und in allen Lebensaltern 14 Kuhn, 1959: 144. 15 Maier, 1964: 359. 16 Busse, 1914: 150–155. 17 Maier, 1964: 361. 18 Guthrie, 1971: 3–8. 19 Nelson, 1965: 31– 48. 20 Richtscheid, 1969: 13 und 21 Steinthal, 1885: 2–15 194 Seeskin, 1987: 65–78. anwesend. Ob sie aber was wert sei, ist umstritten. Es gibt entgegen­ gesetzte Beurteilungen, weil manche sie als gegenstandsloses Denken charakterisieren und andere sie für eine Sache halten, die jeden betrifft, deshalb auch von jedem verständlich sein und einfach ausgedrückt werden muss. Während in der Wissenschaft allgemein anerkannte Erkenntnisse gelten, sind in der Philosophie keine solche Ergebnisse erreicht worden. In der Philosophie handelt es sich um „das Ganze des Seins.” Die eigene Erfahrung jedes Menschen ist eine genügende Voraussetzung, um dabei zu sein und anreden zu können. Das Suchen der Wahrheit, nicht der Besitz der Wahrheit ist das Wesen der Philosophie und jede Antwort zu ihren Fragen führt zu einer neuen Frage. In der Philosophie wird die Wirklichkeit im Ursprung erblickt. Plato sagte, der Ursprung der Philosophie sei das Erstaunen. Dieses Erstaunen hat uns den Trieb zur Untersuchung des Alls gegeben. Und Aristoteles: „Denn die Verwun­ derung ist es, was die Menschen zum Philosophieren trieb: sie wunderten sich zuerst über das ihnen aufstoßende Befremdliche, gingen dann all­ mählich weiter und fragten nach den Wandlungen des Monds, der Sonne, der Gestirne und der Entstehung des Alls.” „Sich wundern drängt zur Erkenntnis – Im Wundern werde ich mir des Nichtwissens bewusst.” Das Philosophieren ist wie ein Erwachen aus der Gebundenheit an die Lebensnotdurft. Die Antwort auf die Fragen: was das alles und woher das alles sei, dient keinem Nutzen, sondern gewährt nur an sich Befrie­ digung. Nach dieser Befriedigung erweckt sich dann der Zweifel. Überall stehen Behauptungen gegen Behauptungen. Der Zweifel führt zu der kritischen Prüfung jeder Erkenntnis und der klaren Gewissheit. Der Mensch wird durch das Bewusstsein seiner Verlorenheit erschüttert und stellt die Frage nach sich selbst, wie er sich in seiner Ohnmacht helfen kann. Der Mensch sucht Erlösung. Das Philosophieren ist analog dieser Erlösung. SEIN – GEDANKEN – HANDELN – GEFÜHLE Pflanze und Tier leben im unbewussten Dasein, ohne Endzweck. Nur der Mensch handelt. Er handelt bewusst für sein augenblickliches Wohl. Das Zeichen, dass das Tier Mensch geworden ist, ist, dass sich der Zweck seines Handelns geändert hat. Es hat eine Dauer und kein augeblickliches persönliches Wohlbefinden. Außerdem wird es von Nütz­ lichkeit und Zweckmäßigkeit kennzeichnet. Der allgemeine Nutzen wird sich dadurch der Sinn der Vernunft. Eine noch höhere Stufe wird erreicht, wenn er nach dem Prinzip der Ehre lebt und handelt, was ihn zu einem Kollektiv – Individuum verwandelt. Der Mensch quält sich 195 jahrelang mit denselben Fragen: Jaspers22 drückt sie zusammenfassend folgendermaßen aus: „Woher kommen wir Menschen? Was ist der gegen­ wärtige Sinn, was ist das Ziel unseres Lebens, des Einzelnen, der Völker, der Menschheit? Welches sind unsere Möglichkeiten und unsere Gren­ zen? Was sind wir eigentlich? Welche ist unsere Stellung in der Welt? Was ist unsere jeweils bestimmte Aufgabe?” Auch wurde die Frage fort­ geschoben:” lasst uns nicht denken, es führt zu nichts! Aber sie läßt sich nicht zum Schweigen bringen.”23 Ein langes Herumziehen, Suchen und Wechseln bestimmt das Le­ ben des Menschen. Das menschliche Leben ist wie eine Wüste, in der jene glänzende Lufterscheinungen plötzlich auftreten, die man wohl mit den ”philosophischen Systemen” parallelisieren kann. Der Mensch sucht in ihrer zauberischen Täuschungskraft die Lösung seiner Probleme, die Quelle des frischen Lebenswassers, das in der Nähe zu sein, erscheint. Der Ermüdete drängt, wie von einer heimlichen Kraft getrieben, immer vorwärts bis er das Ziel mühevoll erreicht. Andere werden von der schö­ nen Täuschung bezaubert und bleiben stehen: sie werden leider von der Wüste verschlungen. Sie sind für die Wissenschaft nicht wert. Es gibt noch eine andere Kategorie von Menschen, in denen Mund die zauberhaften Erscheinungen einen Salzgeschmack hinterlassen ha­ ben. Der entstandene Durst ist jetzt größer, aber trotzdem wagen sie es nicht einen Schritt vorwärts zu kommen und irgendeine Quelle, die in der Nähe steht, zu erreichen. Man könnte berühmten Malern die Auf­ gabe erteilen, das mysteriöse Bild vom Leben des Menschen darzustel­ len und berühmten Dichtern und Philosophen das Geheimnisvolle vom Menschenleben zu entlarven. Das wäre ein großer Unsinn gewesen, weil jeder berühmte Künstler seinen persönlichen Einstellungen vom Leben darstellen würde und das ist auch selbstverständlich. Das Leben als ein Ganzes Allgemeines kann niemand erfassen, weil „im Werden­ den sich ein Werdendes nicht als fest und dauernd, nicht als ein „Das” spiegeln kann.”24 Wie schön und wahr sich hier Nietzsche ausdrückt! Durch die Entwicklung der Menschheit hat sich herausgegeben, dass die Wahrheit zart und leidend ist. „Dies drückt auch Byron in un­ sterblichen Versen aus: Sorrow is knowledge: they who know the most much mourn the deepest o’er the fatal truth, the tree of knowledge is 22 Kirkbright, 2004: 12–56 und O’Connor, 1988: 65–78 und Olson, 1979: 45–86 und Peach, 2008: 34–56 und Samay, 1971: 38–78 und Schilpp, 1957: 78–95 und Thornhill, 2002: 98–120 und Walraff, 1970: 112–125 und Walters, 1988: 56–88 und Young-Bruehl, 1981: 34–68. 23 Jaspers, 2000: 224 und Ehrlich, 1975: 22–54 und Ehrlich – Wisser, 1988: 56–78 und Olson, 1993: 54–68. 24 Nietzsche, 1988: 387 und Acampora, 2006: 56–78 und Allison, 1985: 88–98 und Bloom, 1987: 112–134 und Burgard, 1994: 23–45 und Gemes-Simon, 2009: 128–149 und Golomb, 1997: 98–182. 196 not that of life.”25 An der Wahrheit kann man oft sogar verbluten, des­ halb braucht man auch verschiedene Trostmittel, um „geheilt” zu werden. Das heißt natürlich nicht, dass eine tödliche Wahrheit zum Tod selbst führen kann. Es gibt zu viele „Gegengifte”. Gefährliche Feinde der Wahrheit sind Überzeugungen, die die Rolle einer Lüge spielen können. Alle Idealisten meinen, dass ihre Überzeugungen einem höheren Ziel dienen und wesentlich besser, als die der Anderen sind. Nietzsches Worte über die Idealisten sind sehr wahr und weise” „... (sie) wollen nicht glauben, dass, wenn ihre Sache überhaupt gedeihen soll, sie genau des­ selben übelriechenden Düngers bedarf, welchen alle anderen menschli­ chen Unternehmungen nötig haben.”26 Wenn man an die eine, die echte Wahrheit glauben will, dann muss man alle bis dahin geglaubten „Wahr­ heiten” verzweifeln, was natürlich überhaupt nicht leicht ist. Im Gegen­ teil: nichts wird jemandem schwerer, als eine Sache unpersönlich zu fassen. In jeder Sache muss man nämlich keine Person sehen, sondern nur die Sache selbst. Es wird immer einen ständigen heimlichen Kampf mit Gedanken – Personen (Gedanken–Kinderzucht, Gedanken–Armen– und Krankenpflege) geben, in dem der Mensch das Wahre dem Un­ wahren vorzieht. Warum? „Weil das Wahre – wie auch das Billige und Gerechte – nützlicher und ehrebringender als das Unwahre ist.” 27 Nietzsche ist grundsätzlich wider die Phantasten, die sich von den Lügnern darin unterscheiden, dass sie die Wahrheit vor sich selbst verleugnen, wo die Lügner sie nur vor den Anderen verheimlichen. Eine Frage, die wir uns alle stellen können, ist, warum die Menschen in ihrer Mehrzahl im Alltag die Wahrheit sagen: Gewiss nicht, weil ein Gott das Lügen verboten hat. Nach Nietzsche aus zwei Gründen: ers­ tens, weil es bequemer ist und zweitens, weil der Weg des Zwangs und der Autorität sicherer ist, als der der List. Bequemer ist nämlich die Wahr­ heit, weil derjenige, der eine Lüge berichtet, eine sehr schwere Last übernimmt, ohne es zu merken. Denn er muss um diese Lüge zu be­ haupten noch 20 andere erfinden. Hauptsache also ist, dass der Mensch den Mut haben muss, seine Meinungen frei zu äußern. Nietzsche meint: „Man soll nur reden, wo man nicht schweigen darf; und nur davon reden, was man überwunden hat.”28 Meinungen, die aus den Leidenschaften wachsen, erstarren zu Überzeugungen, weil der Geist zu träge ist, sie 25 Nietzsche, 1988: 108 und Golomb-Wistrich, 2002: 65–98 und Janaway, 1998: 129–146 und Salim-Gaskell-Conway, 1998: 132–187 und Leiter-Sinhababu, 2009: 45–95. 26 Nietzsche, 1988: 318 und Diethe, 2007: 34–88 und Kelly-Pearsall, 1998: 68–112 und Koelb, 1990: 59–90 und Magnus-Higgins, 1996: 124–148 und Parkes, 1991: 145–167. 27 Nietzsche, 1988: 390 und Richardson-Leiter, 2001: 158–165 und Rosenthal, 1994: 112–158 und Sedgwick, 1995: 88–115 und Schacht, 1994: 125–155. 28 Nietzsche, 1988: 369 und Scott-Franklin Todd, 2007: 56–120 und Solomon-Higgins, 1988: 65–98. 197 zu bearbeiten. Der Wechsel von Überzeugungen ist schmerzhaft. Sind sie eigentlich bei einem Wechsel notwending oder werden sie überschätzt? Prüfen wir mal, wie diese Überzeugungen entstehen. Dabei wird sich ergeben, dass der Wechsel von Überzeugungen unter allen Umständen nach falschem Maße bemessen wird, was also zu dem Entschluß führt, dass wir bisher zuviel an diesem Wechsel zu leiden pflegten. Im Grunde genommen verändert niemand seine Meinungen, so lange sie ihm vorteilhaft sind, oder weningstens so lange sie ihm keinen Scha­ den bringen. Das bedeutet aber leider ein schlimmes Zeugnis über den intellektuellen Sinn aller Überzeugungen. Die erste Meinung, welche uns einfällt, wenn wir plötzlich über eine Sache befragt werden, ist ge­ wöhnlich nicht unsere eigene, sondern nur die unserer Kaste. Die eige­ nen Meinungen schwimmen selten oben auf. Das Gefährliche an freien Meinungen ist es, dass, „das leichte Befassen mit freien Meinungen einen Reiz gibt, wie eine Art Jucken; gibt man ihm mehr nach, so fängt man an, die Stellen zu reiben, bis zuletzt eine offene schmerzende Wunde entsteht, das heißt: bis die freie Meinung uns in unserer Lebensstellung, unseren menschlichen Beziehungen zu stören, zu quälen beginnt.”29 Die Geschichte hat durch das Spiel der verschiedenen Meinungen große Gewalttätigkeit erkannt. Aber es ist nicht der Kampf der Meinun­ gen, sondern der Kampf des Glaubens an die Meinungen, nämlich der Überzeugungen, der diese Gewalttat verursacht hat. Zuletzt ist es kein Zufall, dass wir Menschen so gern in der freien Natur sind. Wir fühlen uns wohl, weil sie über uns keine Meinung hat. Wir sind nämlich ein Teil der Natur. Die Natur ist eng mit unserer „Existenz” verbunden. „«Existenz» ist nicht das So – Sein, sondern das Sein – Können und nicht Gegeben – Sein, sondern Möglichkeit. «Existenz» ist also der Kern aller erfüllten Möglichkeiten.”30 Die «Existenz» wird von der Verantwor­ tung unterdrückt. Jaspers leugnet den dunklen Anspruch der Wirklich­ keit an ihn als mögliche Existenz und nach ihm kann die Freiheit auf keine Weise objektiv gedacht werden, deshalb kann sie auch nicht erkannt werden. Nach Jaspers ist das Dasein, ein Sein in Situationen, deshalb tritt man ständig von der einen Situation in die andere, d.h. dass man nie­ mals aus dem Situationszustand heraus kann. Situationen können sich ständig verwandelt werden, einen sicheren Halt gibt es in ihnen nicht. Das bedeutet auch Situation, nämlich ein dauerndes sich Verändern. Nur die Grenzsituationen wandeln sich nicht, weil sie auf unser Dasein 29 Nietzsche, 1988: 344 und Solomon, 1973: 24–98 und Stauffer-Bergo, 2008: 125–135 und Yovel, 1986: 67–98. 30 Jaspers, 2000: 173 und Allison, 2000: 34–88 und Aschheim, 1992: 45–98 und Babich, 1994: 78–125. 198 bezogen sind. Grenze drückt aus: es gibt ein anderes. Die Grenzsituation gehört zur Existenz. Sie ist wie eine Wand, an die wir stoßen. Darin zeigt sich die Zebrochenheit des Seins. Die Grenzsituation ist eine Situation wie die, dass man nicht ohne Kampf und ohne Leid leben kann, dass man unvermeidlich Schuld auf sich nimmt, dass man sterben muss. Die bessere Begründung für eine Tat kann durch den Erfolg ersetzt werden, denn die Motive und Absichten sind selten deutlich, so dass man seiner Tat selber falsche Motive unterschiebt oder die unwesentlichen Motive als wesentliche behandelt. Das Moralische oder Unmoralische einer Tat wird von den Zuschauern nach dem Erfolg an der Tat selbst bemessen. Der Erfolg ist es, der eine Tat einen Glanz gibt und parallel das gute Gewissen erweckt. Ein Mißerfolg führt zu Gewissensbissen sogar auch über die achtungswürdigste Handlung. Die Tat wird auch oft vom Wissen gelenkt. Nach Nietzsche bringt das Halbwissen ein größeres Vergnügen als das Ganzwissen, weil der Halbwissende die Dinge einfacher kennt, als sie sind und dadurch sich faßlicher und überzeugender ausdrückt und handelt. Parallel zum Han­ deln laufen auch jemandes Dienste. Dienstleistungen müssen wir nicht nach dem Wert, den sie für uns haben, abschätzen, sondern nach dem Wert, den einer darauf legt. Dabei bringt die Jugend natürlich einen Nachteil mit sich: es ist nämlich nicht vernünftig für die Jugend, in irgendeinem Sinne produktiv zu sein. Die Produktivität im Geist und Körper kommt erst später mit dem Alter. Dazu spielt auch der Beruf eine große Rolle, denn ein Beruf ist das Rückgrat des Lebens. Sein Wert ist sehr groß: außer der Erfahrung, die einen reifer macht, ist er auch eine Schutzwehr für den Menschen. Der Mensch zieht sich hinter diese Schutzwehr zurück, wenn ihn Bedenken und Sorgen allgemeiner Art anfallen, denn Beruf macht gedankenlos. Die Probleme werden dadurch vernünftiger im Kopf bearbeitet und gelöst. Nach Nietzsche geschieht beim Menschen etwas Seltsames. Er glaubt, dass der Geist in die Form des Körpers versetzt werden kann. Derjenige, der viel und klug denkt auch sein Körper ein kluges Aussehen bekommt. Eine begabte Natur muss durch alle Ebenen des Lebens hindurch. Man muss die positive Energie einer Freundschaft erleben, als auch der negativen Gefühle der Verachtung gegenüber gestellt werden. Alle ver­ ehren die Freundschaft. Wie schwer ist es aber einen echten Freund zu finden! Wie leicht ist es zu merken, dass Mitfreude und nicht Mitleiden den echten Freund macht. Dieser Wert der Freundschaft wird manch­ mal durch Ansichten zerstört, die man zu äußern wagt, die beleidigend für den gelten, der sie hegt. Das ist aber ein neuer Schritt zum Selbststän­ digwerden, deshalb muss auch eine begabte Natur auch durch dieses Feuer der Verachtung hindurch. Leider kann der Mensch manchmal sehr gemein werden. „Wenn der Mensch vor Lachen wiehert, übertrifft er alle 199 Tiere durch seine Gemeinheit.”31 Der Mensch kann zu dieser Gemein­ heit geführt werden, weil das Gefühl der Gerechtigkeit in ihm sehr stark gewachsen ist. Die Rache, die ein gemeines Verhalten erregen kann, gehört ursprünglich in den Bereich der Gerechtigkeit. Die Gerechtig­ keit ist nämlich Vergeltung und Austausch unter der Voraussetzung einer ungefähr gleichen Machtstellung. Dieser Austausch ist nicht immer ne­ gativ. Er kann ebensogut positiv aufgenommen werden und das Gefühl der Dankbarkeit anstatt des der Rache erregen. Wer das Handeln seiner Mitmenschen kontrollieren will, kann er ihre Seele durch „den Zorn” spionieren. Man kann andere Menschen in Versuchung setzen, in dem man sie in Zorn versetzt, weil der Zorn die Seele ausschöpft und selbst ihren Boden ans Licht bringt. So kann man eine Menge über seine Umgebung erfahren, sowohl über seine Anhänger, als auch über seine Gegner, nämlich, was im Grunde alles wider uns gedacht wird. Ein anderes Gefühl außer der Gerechtigkeit, das beim Handeln auch eine wichtige Rolle spielt, ist die Gewissenhaftigkeit. Der gewis­ senhafte Mensch schätzt alle Faktoren ganz genau bevor er handelt. Manchmal aber übertreibt er so, dass ein Handeln zu spät kommt, im Ge­ gensatz zum fleißigen Menschen, der wegen seines Fleißes schneller als er muss, handelt. „Fleiß und Gewissenhaftigkeit sind oftmals dadurch Antagonisten, daß Fleiß die Früchte sauer vom Baume nehmen will, die Gewissenhaftigkeit sie aber zu lange hängen läßt, bis sie herabfallen und sich zerschlagen.”32 Das bedingte Handeln ist ein Tun des Menschen, das von der Lebenskraft, die durch die Interessen des Lebens erweckt wird, gelenkt wird. Beim Handeln darf nicht das dunkle Abweisen existentieller Möglichkeit als Schuld verstanden werden. Man sieht Leuten zu, die mit ihren Erlebnissen umzugehen wissen und deshalb ein stabiles Leben führen, das Frucht trägt, während Andere durch den Schlag des Schicksals hindurchgetrieben werden und doch immer leicht, immer obenauf wie Kork bleiben. Man kann also die Welt in zweierlei Men­ schen teilen: in eine Minorität Solcher, welche aus Wenigem Viel zu machen verstehen und in eine Majorität Derer, welche aus Vielem wenig zu machen verstehen. Es gibt Leute, welche wie von einem Zauberer verhext, anstatt die Welt aus Nichts, aus der Welt ein Nichts schaffen. Man kann die Menschen nicht nur nach ihrem Handeln, sondern auch nach ihrer Vernunft in zwei Gruppen teilen. Man kann die Vernunft im Bezug auf das Alter mit einem Ton vergleichen. Dieser Ton klingt anders, wenn man jung ist und anders, wenn man älter wird. Wie schön hat Nietzsche diesen Klang beschrieben: „Der Ton, in dem Jünglinge reden, loben, tadeln, dichten, missfällt dem Ältergewor­ 31 Nietzsche, 1988: 330 und Bataille, 1992: 78–114 und Clark, 1990: 56–88 und Danto, 1965: 57–79. 32 Nietzsche, 1988: 331 und Deleuze, 1983: 85–128 und Derrida, 1979: 56–90. 200 denen, weil er zu laut ist und zwar zugleich dumpf und undeutlich wie der Ton in einem Gewölbe, der durch die Leerheit eine solche Schall­ kraft bekommt; denn das Meiste, was Jünglinge denken, ist nicht aus der Fülle ihrer eigenen Natur herausgeströmt, sondern ist Anklang, Nachklang von dem, was in ihrer Nähe gedacht, geredet, gelobt, getadelt worden ist. Der Ton des reiferen Alters ist streng, kurz abgebrochen, mäßig laut, aber, wie alles deutlich Artikulierte, sehr weit tragend. Das Alter endlich bringt häufig eine gewisse Milde und Nachsicht in den Klang.”33 Außer der Vernunft, die mit dem Alter zuwächst, wächst auch die Schlauheit mit dem Alter zu und diese Schlauheit muss man positiv ausnutzen. Man muss nicht negativ denken. Es gibt Menschen, die viel Freude haben und die ihre Mitmenschen immer positiv behandeln, weil sie selber gute Menschen sind. Vielleicht sind sie nicht die Klügsten, aber sie können gerade das erreichen, was die Klügsten mit aller ihrer Klugheit erstreben und auch manchmal nicht erwerben. KUNST UND LIEBE Älter als die Sprache ist das Nachahmen von Gebärden, welches unwillkürlich vor sich geht. Im Allgemeinen werden schmerzhafte Emp­ findungen wohl auch durch Gebärden ausgedrückt, welche ihrerseits auch Schmerz verursachen: (z.B. Haarausraufen, Brustschlagen, Anspan­ nungen der Gesichtsmuskeln usw.) Mit der Zeit hat sich die Sprache entwickelt und mit ihr auch die Kunst. Die Liebe, die Bewunderung der Schönheit, die Furcht, das Mitleid sind nicht Bedürfnisse bestimmter Organe, welche erleichtert werden wollen wie andere Bedürfnisse des Menschen, die nach ihrer Befriedigung eine Linderung eintritt und der Trieb herabgestimmt wird. Es sind Gefühle, die ausgedrückt werden müssen, entweder durch die Sprache der Poesie oder durch die Musik oder durch die Baukunst oder durch irgendeine andere Kunst. Bei der Musik hat der Intellekt die Bedeutsamkeit der Stärke und Schwäche des Tones in den Klang hineingelegt, wie er in die Verhält­ nisse von Linien und Massen bei der Architektur obenfalls Bedeutsam­ keit gelegt hat. Das alles gilt als unmittelbare Sprache des Gefühls, die direkt zum Inneren spricht und aus dem Inneren kommt. An einem griechischen oder christlichen Gebäude bedeutete ursprünglich Alles Etwas, und zwar in Hinsicht auf eine höhere Ordnung der Dinge. Obwohl die Schönheit eines Gebäudes etwas Maskenhaftes war, wie das schöne Gesicht einer geistlosen Frau, hatte trotzdem eine große Bedeutung, sie 33 Nietzsche, 1988: 347 und Heidegger, 1979, 1982, 1984, 1986 und Hayman, 1980: 118–128. 201 milderte höchstens das Grauen. Eins muss der Mensch unbedingt haben: „Entweder einen von Natur leichten Sinn oder einen durch Kunst und Wissen erleichterten Sinn.”34 Die Lehre der Kunst lautet: „Wie es auch sei das Leben, es ist gut.” Diese Lehre ehrt die Lust am Dasein und stellt das Menschenleben wie ein Stück Natur und nicht als Gegenstand gesetzmäßiger Entwicklung. Nitzsche meint: „Die bildende Kunst und die Musik sind der Maßstab, der durch die Religion wirklich erworbenen und hinzugewonnenen Gefühls – Reichthumes ist. Der wissenschaftliche Mensch ist die Weiterentwicklung des künstlerischen.”35 Man muss lieben, gütig sein lernen und dies von Jugend auf; wenn Erziehung und Zufall uns keine Gelegenheit zur Übung dieser Empfin­ dungen geben, so wird unsere Seele trocken. Manche Leute können dieses großartige Gefühl der Liebe nicht erleben. Sie können sich sogar keine Freundschaft leisten. Der Mangel an Freunden läßt auf Neid oder Anmaßung schließen. Diejenigen, die gute Freunde haben, verdanken es dem glücklichen Umstande, dass sie keinen Anlaß zum Neide haben. Es ist sehr schwer einen richtigen Freund zu finden und ihm zu vertrauen. Leider haben wir Menschen die Tendenz, jemanden, der uns einen unangenehmen Satz hinstellt, schärfer zu kritisieren. Vernünftiger wäre es doch dies zu tun, wenn jemandes Worte uns angenehm wären. Die Liebe erkennt keine Macht an. Sie trennt nicht, hebt nicht ab, ordnet nicht über oder unter. Die Liebe begehrt nur, deshalb kann man nicht zugleich von derselben Person wenigstens in demselben Zeitraum geliebt und geehrt werden. Der Ehrende erkennt die Macht des Anderen an, das heißt, er fürchtet sie und die Furcht meidet. Die Forderung, geliebt zu werden, ist nach Nietzsche die größte der Anmaßungen. Der Liebe gegenüber steht der Haß. „Liebe und Haß sind nicht blind, aber geblendet vom Feuer, das sie selber mit sich tragen.”36 Der Haß muss ebenso wie die Liebe gelernt und genährt werden, sonst wird auch der Kein allmählich absterben. Wie grausam klingt aber uns allen dieses, zerstörerische Gefühl von Haß! Es führt zu unangenehmen Handlungen. Ist es nicht lieber das herrliche Gefühl des Glücks in un­ serer Seele anzubauen und es auch manchmal durch bloßen Unsinn aus­ zudrücken, anstatt uns mit negativen Gedanken zu befassen? Am Unsinn gibt es Freude, die uns momentan von dem Zwange des Notwendigen befreit. 34 Nietzsche, 1988: 317 und Higgins, 1987: 78–98 und Hunt, 1991: 75–124 und Irigaray, 1991: 12–56. 35 Nietzsche, 1988: 185 und Jung, 1988: 125–156 und Klossowski, 1993: 68–98 und Kofman, 1993: 45–89 Löwith, 1997: 59–119 und Macintyre, 1992: 25–150. 36 Nietzsche, 1988: 333 und Magnus, 1993: 156–195 und Magnus, 1978: 24–98 und Mandel, 1998: 34–88 und Nehamas, 1985: 45–78 und Oliver, 1995: 116–198. 202 In der Liebe ist Einmaligkeit. In der Liebe ist das absolute Vertau­ en. Die Liebe ist unendlich. In der Liebe ist Aufschwung, gegenwärtige Befriedigung. In der Liebe ist Bewegung und Ruhe. In der Liebe ist Auf­ stieg und Besserwerden. Liebe muss nicht als Besitz gesehen werden, mit dem ich rechnen kann. Man muss mit sich selbst und dem Gelieb­ ten kämpfen, aber ohne Gewalt. Man muss bloß in Frage stellen und in Frage gestellt werden. Man muss, wenn möglich, der Gedankenweise weiser Leute zu folgen, denn sie haben schon den Weg zum Glück ge­ funden. Nietzsches einmalige Worte über weise Leute, die nie über sich selbst sprechen, weil sie bescheiden sind, lautet: „Die Flamme ist sich sel­ ber nicht so hell, als den Anderen, denen sie leuchtet: so auch der Weise.”37 Wie viele Leute handeln aber im Alltag, als ob sie Weise wären? Leider fast niemand, weil dieser Weg, der Weg der Wenigen ist. ZAUBEREI – RELIGION – DASEIN – LEIDENSCHAFT – TOD Versetzen wir uns in die Zeiten zurück, in welchen das religiöse Leben am meisten aufblühte, so stellen wir fest, dass alles sich um die Natur und den Verkehr mit ihr umdreht. Von Naturgesetzen ist natürlich auf keinen Fall die Rede, weder von der Erde noch von dem Himmel. Alle Erkrankungen, der Tod selbst Resultat magischer Einwirkungen war. Für das Individuum war die Natur etwas Unbegreifbares, Schreck­ liches, Geheimnisvolles. Sie war das Reich der höheren Macht, das Über­ menschliche, sie erschien als Gott. Die ganze Vorstellung vom „natürli­ chen Hergang” fehlte. Der Mensch wollte diese Mächte durch Gesetze beherrschen. Dieses Nachdenken führt zum religiösen Cultus. Sein Sinn ist, die Natur zu bannen und ihre Gesetze einzuprägen, die sie von vornherein nicht hat. Durch Flehen und Gebete, durch Unterwerfung, durch die Verpflichtung zu regelmäßigen Abgaben und Geschenken ist es möglich auf die Mächte der Natur einen Zwang auszuüben. Der ge­ waltsamere Zwang aber kommt durch Magie und Zauberei. Alles, was einen Leib hat, ist der Zauberei zugänglich also auch die Naturgeister. Wie der Mensch mit Hilfe des Zauberers einem stärkeren Feind zu schaden versucht, so glaubt auch der schwächere Mensch die mächtige­ ren Geister der Natur bestimmen zu können. Zu allem Geistigen gehört etwas Körperliches. Mit Hilfe des Körperlichen (Haare, Nägel, Bilder usw) vermag man den Geist zu binden, zu schädigen, zu vernichten, denn durch das Körperliche kann man den Geist fassen. In der jetzigen Zeit erkennt man die Gesetzlichkeit der Natur und will sich in sie ein­ 37 Nietzsche, 1988: 333 und Parkes, 1994: 134–146 und Pletch, 1991: 54–68 und Rosen, 1995: 49–97 und Schacht, 1983: 94–149 und Shapiro, 1989: 86–112. 203 schließen, denn in der Natur findet man ein Mittel von Beschwichtigung für die moderne Seele. In der Tat besteht zwischen der Religion und der wirklichen Wissenschaft keine Verwandtschaft: sie entwickeln sich in verschiedenen Ebenen. Die alten Griechen sahen ihre Götter als ein Ideal ihrer eigenen Kaste. Sie sahen sie nicht als Herren über sie und fühlten sich unter ihnen nicht als Knechte wie die Juden. Sie stellten ihre Götter als ein Spiegelbild der gelungensten ihrer Exemplare dar. Das Verhältnis des Menschen zu Gott war wie jenes des niedrigeren Adels zum höheren Adel. Das Christentum dagegen will kein Maß und deshalb ist es un­ griechisch und unvornehm. Es ist barbarisch und will nach Nietzsche vernichten. Trotzdem war die Inquisition damals vernünftig, denn sie be­ deutete nichts Anderes, als dass man die Wahrheit in der Kirche finde. Die müsste man um jeden Preis bewahren zum Heile der Menschheit. Jetzt aber gibt man Niemandem so leicht mehr zu, dass er die Wahrheit habe. Jede Methode der Forschung hat genug Mißtrauen, so dass jeder, der eine neue Meinung vertritt als ein Feind der Kultur empfunden wird. Jeder muss kämpfen, um sich durchsetzen zu können. Das Leben ist vom Anfang an ein ständiger Kampf. Leben ist identisch mit dem Kampf. Es gibt kein Leben ohne Kampf und aus jedem Kampf erwacht ein neues Leben. Jaspers unterscheidet zwei Hauptformen des Kampfes vonein­ ander: den Kampf um Dasein und den Kampf um Existenz. Der Kampf um Dasein beruht auf die Macht und die Gewalt. Unser Leben beruht auf den siegreichen Kampf meiner Vorfahren, zugleich aber beruht es auch auf gegenseitiger Hilfe, was die Fürsorge unserer Eltern bedeutet. Jeder Erfolg des Einen verkleinert alle andere um ihn. Die Gewalt richtet sich nicht nur nach außen gegen andere. Der Mensch richtet sie auch auf sich selbst. Wenn jemand ständig eine Macht nach außen entwickelt, muss einen starken Willen auch sich selbst gegenüber haben, denn wer sich selbst nicht beherrschen kann, kann auch andere nicht beherrschen. Das ist überhaupt nicht einfach, weil in der Tat, um sich zu beherrschen, man die Vergewaltigung des Selbst schaffen muss. Auf der anderen Seite bedeutet die Gesinnung des Nichtwiderstehens Selbstvernichtung. Wer aber ständing eine Gewalt auf andere ausübt, folgt er einem Weg, an dessen Ende ihn die Einsamkeit erwartet. Er hat zwar alles vernichtet oder unterworfen, aber er steht allem da und kann mit sich selbst nichts mehr anfangen, weil ohne es zu verstehen, er die Schönheit seines Ich’s auch vernichtet hat. Der Kampf um Existenz gründet in der Liebe und gedeiht nur bei vollständiger Gewaltlosigkeit. Die Solidarität spielt auch eine wichtige Rolle, wobei jeder seine Kräfte dem anderen zur Verfügung stellt, was natürlich die Möglichkeit der Existenz und weiter der Kommunikation voraussetzt. Wie die Nahrungsmittel sehr wichtig zum Leben sind, so 204 ist auch die Anerkennung wichtig für die menschliche Existenz. Die Men­ schen schämen sich nicht, etwas Schmutziges zu denken, aber wohl, wenn sie sich vorstellen, dass man ihnen diese schmutzigen Gedanken zutraue. Viele versuchen einen Einfluß auf den anderen auszuüben, um sich selbst gut vor ihm aufzustellen und auf der einen oder der anderen Weise ihn manipulieren können. Dadurch wollen sie die wünschens­ werte Anerkennung gewinnen. Das ist natürlich eine ”negative” Aner­ kennung denn derjenige, der fühlt, dass er auf einen anderen einen gro­ ßen innerlichen Einfluß ausübt, ihm eigentlich ganz freie Zügel lassen muss und ein Widerstehen manchmal erwünschen, sonst wird er unver­ meidlich sich einen Feind machen. Sofern Dasein Kampf ist, ist es mit Schuld verbunden. Unsere Hand­ lungen können Folgen haben, die niemand vorausgesehen und gewollt hat und die wir dennoch zu verantworten haben. Der Handelnde erschrickt vor den Folgen seiner Tat, obwohl er ihr Urheber ist, weil er an sie nicht vorher gedacht hatte. Die Schuld bleibt im Hintergrund der Seele und droht heimlich dem Menschen. Die Existenz steht dann unter unaufheb­ barem Druck und die Bereitschaft die Schuld auf sich zu nehmen, heißt dann Verantwortung. Es handelt sich nicht so sehr darum, schuldlos zu werden, sondern vermeidbare Schuld auch wirklich meiden zu können. Man fühlt sich erleichtert und vergisst seine Schuld, wenn er sie einem anderen gebeichtet hat, aber gewöhnlich vergisst der andere sie leider nicht. Der Mensch erfährt, dass im Leben alles sein Ende hat, auch gedankliche Möglichkeiten erschöpfen sich. Das bedeutet aber nicht, dass man in der Welt nichts tun muss, um die Schuld zu vermeiden, weil Nichthandeln selbst ein Handeln ist. Es hat auch seine Folgen, die mit Sicherheit zu schnellem Untergang führen würden. Man würde einen langsamen, dauerhaften und schmerzhaften Selbstmord begehen. Zu­ sammenfassend kann man also zum Entschluß kommen, dass ob ich handle oder nicht, beides Folgen hat und dass in jedem Fall ich unver­ meidlich in die Schuld gerate. Die Schuld führt sehr oft zum heftigen Leiden. Das Leiden ist die Einschränkung des Daseins, eine Teilvernich­ tung des Daseins, durch die Macht anderer. Es ist eine Abhängigkeit jeder Form, eine Art körperlichen oder seelischen Sklaverei. Es ist eine Anstrengung, die ohnmächtig zusammenbricht beim Versuch zur Über­ windung. Bei diesem Versuch fühlt man sich zu verlieren, ohne aber zu sterben. Beim Menschen erscheint nicht sein wirkliches Gesicht, son­ dern ein anderes, ein verzerrtes. Das Leid ist ein Element der Existenz. Der Mensch kann ihm nicht ausweichen. Er kämpft gegen das Leiden nach Kräften, es einzuschränken. Er erträgt es bis er untergeht, bis die Kraft des Selbstseins sich relativiert und unbekannten Mächten unter­ worfen wird. Es ist dem Menschen etwas Fremdes, aber doch etwas ihm 205 gehörig – Jeder hat zu tragen und zu erfüllen, was ihn trifft und nie­ mand kann es ihm abnehmen. Die Ruhe gewinnt er weder im passiven Dulden, noch in der Wut des Nichtverstehens. Manchmal können wir das Leiden vermeiden, in dem wir das Übel, das uns trifft, verändern. Das bedeutet, den Versuch zu machen, durch ein Umdeuten des Übels, es in ein Gut zu verwandeln, dessen Nutzen vielleicht erst später ersichtlich sein wird. Dieser Gedanke könnte eine Erleichterung hervorrufen. Auf der anderen Seite aber kann man nach Nietzsche ohne Schmer­ zen nicht zu einem Führer und Erzieher der Menschheit werden. Hinter allem Leiden steht der Tod. Der Tod hört sich grausam an und niemand will daran denken. Er ist leider unvermeidlich, weil er zu den Gesetzen der Natur gehört. Er bedeutet das Ende der menschlichen Existenz. Für den Menschen spielt der Tod keine andere Rolle, als nur durch die Sorge ihn zu meiden. Der Tod des nächsten ist im Leben der tiefste Schnitt. Jeder stirbt allein. Anstelle des Zusammenseins solange Bewusstsein ist, tritt die Einsamkeit, sowohl für den sterbenden als auch für den Bleiben­ den. Dieser Schmerz des Trennens ist der letzte hilflose Ausdruck der Kommunikation. Es bleibt nichts Anderes als den Sterbenden allein zu lassen, ihm kann man nicht folgen – Vor dem Tod haben wir alle Angst. Diese Angst beruht erstens auf dem Vorgang des Todes, der eigentlich unmerklich sei und auf der Vorstellung von einem qualvollen Sein nach dem Tode oder von dem Nichtsein. Diese Angst versucht der Mensch aufzuheben, indem er an der Unsterblichkeit der Seele nach dem Tode glaubt. Aller Schmerz kommt dem Lebenden zu. Im Tode bleibt aber nur das Nichts zu erfassen. Und Jaspers meint: ”Nur aus diesem Nichts kann mir die Gewißheit der wahren Existenz werden.”38 “Wenn ich bin, ist es mein Tod nicht, und wenn mein Tod ist, bin ich nicht; darum geht mein Tod mich gar nichts an.”39 Und weiter: ”Den Tod als Vorgang gibt es nur als den des Anderen – Mein Tod ist unerfahrbar für mich, ich kann nur in Beziehung auf ihn erfahren. Sterbend erleide ich den Tod, aber ich erfahre ihn nie.”40 EPILOG: DIE HOFFNUNG41 „Pandora brachte das Fass mit den Übeln und öffnete es. Es war das Geschenk der Götter an die Menschen, von Außen ein schönes ver­ führerisches Geschenk und „Glücksfaß” zubenannt. Da flogen all die 38 Jaspers, 2000: 148 und Jaspers, 1979: 34–148. 39 Jaspers, 2000: 146 und Pelegrinis, 2011: 748–749, 1067–1068, 40 Jaspers, 2000: 144 und Steiris, 2011: 755–771. 41 Nietzsche, 1988: 82 und Simmel, 1991: 12–78 und Schrift, 1990: 1219–1221. 28–89 und Stambaugh, 1987: 97–113 und White, 1990: 124–145 und Young, 1992: 158–168 und Gilespie, 1994: 25–77. 206 Übel, lebendige beschwingte Wesen heraus: von da an schweifen sie nun herum und tun den Menschen Schaden bei Tag und Nacht. Ein einziges Übel war noch nicht aus dem Faß herausgeschlüpft, da schlug Pandora nach Zeus’ Willen den Deckel zu und so blieb es darin: es ist die Hoffnung. Zeus wollte nämlich, dass der Mensch, auch noch so sehr durch die anderen Übel gequält, noch das Leben nicht wegwerfe son­ dern fortfahre, sich immer von Neuem quälen zu lassen. Dazu gibt er dem Menschen die Hoffnung: sie ist in Wahrheit das Übelste der Übel, weil sie die Qual der Menschen verlängert.” Die Hoffnung ist meiner Meinung nach aber gleichzeitig auch die Rettung der Menschen, weil sie das Schöne und Erlösende, das erwar­ tet werden kann, entspricht, was dem Menschen die seelische Kraft gibt, weiterzuleben und kreativ zu sein. Die Seele selbst besteht bei der Ge­ burt aus positiven Elementen –eins dieser positiven Elementen ist auch die Hoffnung –, die während des Lebens normalerweise nach ihrem positiven Ziel streben. Leider werden sie während des irdischen Lebens von den Menschen zerstört und dadurch wird auch die menschliche Seele verführt und manchmal geht sie in anderen komplizierteren Wegen verloren. Die Philosophie ist es diejenige, die ihr hilft, den richtigen Weg wieder zu finden. BIBLIOGRAPHY Acampora C. D., (ed.), Nietzsche’s ”On the Genealogy of Morals”: Critical Essays, Lanham, MD: Rowman & Littlefield, 2006. Allison D. B., (ed.), The New Nietzsche: Contemporary Styles of Interpretation, Cambridge, Massachusetts: The MIT Press, 1985. Allison D., Reading the New Nietzsche, Lanham, Maryland: Rowman & Lit­ tlefield Publishing, 2000. Aschheim S. E., The Nietzsche Legacy in Germany, 1890–1990, Berkeley and Los Angeles: University of California Press, 1992. Astius, Frid., Lexicon Platonicum sive vocum Platonicarum index. Vol. I–II–III, Βerlin: Hermann Barsdorf Verlag, 1908 Babich B. E., Nietzsche’s Philosophy of Science, Albany: State University of New York Press, 1994. Bataille G., On Nietzsche, trans. Bruce Boone, London: Athlone Press, 1992. Bloom Harold., (ed.), Modern Critical Views: Friedrich Nietzsche, New York, New Haven, Philadelphia: Chelsea House Publishers, 1987. Böhm B., ”Sokrates im achtzehnten Jahrhundert”, Leipzig: Burgard P. J., (ed.), Nietzsche and the Feminine, Charlottesville, VA: Univer­ sity of Virginia Press, 1994. Busse A., ”Sokrates”, Berlin: Verlag von Reuther & Reichard, 1914. Clark M., Nietzsche on Truth and Philosophy, Cambridge: Cambridge Univer­ sity Press, 1990. 207 Danto A. C., Nietzsche as Philosopher: An Original Study, New York: Columbia University Press, 1965. Deleuze G., Nietzsche and Philosophy, trans. Hugh Tomlinson, New York: Columbia University Press, 1983. Derrida J., Spurs: Nietzsche’s Styles, trans. Barbara Harlow, Chicago: Univer­ sity of Chicago Press, 1979. Diethe C., Historical Dictionary of Nietzscheanism, Maryland: The Scarecrow Press, 2007. Ehrlich L. H. and Wisser R., (eds.), Karl Jaspers Today: Philosophy at the Threshold of the Future, Lanham: University Press of America, 1988. Ehrlich L. H., Karl Jaspers: Philosophy as Faith, Amherst: University of Mas­ sachusetts Press, 1975. Gemes K. and Simon M., (eds), Nietzsche on Freedom and Autonomy, Oxford: Oxford University Press, 2009. Gilespie M. A., Nihilism before Nietzsche, Chicago: University of Chicago Press, 1994. Golomb J. and Wistrich R. S., (eds.), Nietzsche, Godfather of Fascism?: On the Uses and Abuses of a Philosophy, Princeton – N.J.: Princeton University Press, 2002. Golomb J., (ed.), Nietzsche and Jewish Culture, London: Routledge, 1997. Guthrie W. K. C., Sokrates, Cambridge: Cambridge University Press, 1971. Hayman R., Nietzsche, a Critical Life, New York: Oxford University Press, 1980. Heidegger M., Nietzsche, Vol. I: The Will to Power as Art, trans. David F. Krell. New York: Harper & Row, 1979. Nietzsche, Vol. II: The Eternal Recurrence of the Same, trans. David F. Krell. San Francisco: Harper & Row, 1984. Nietzsche, Vol. III: Will to Power as Knowledge and as Metaphysics, trans. Joan Stambaugh and Frank Capuzzi. San Francisco: Harper & Row, 1986. Nietzsche, Vol. IV: Nihilism, trans. David F. Krell, New York: Harper & Row, 1982. Higgins K. M., Nietzsche’s ”Zarathustra”, Philadelphia: Temple University Press, 1987. Hunt L. H., Nietzsche and the Origin of Virtue, London: Routledge, 1991. Irigaray L., Marine Lover of Friedrich Nietzsche, trans. Gillian C. Gill, New York: Columbia University Press, 1991. Janaway C., (ed.), Willing and Nothingness: Schopenhauer as Nietzsche’s Educator, Oxford: Oxford University Press, 1998. Jaspers K., Was ist der Mensch? Philosophisches Denken für alle, München: Piper Verlag, 2000. Jaspers K., Nietzsche: An Introduction to the Understanding of His Philosophical Activity, trans. Charles F. Wallraff and Frederick J. Schmitz, South Bend, Indiana: Regentry/Gateway, Inc., 1979. Jung C. G., Nietzsche’s ”Zarathustra”, ed. James L. Jarrett, Princeton: Princeton University Press, 1988. Kelly O. and Pearsall M., (eds.), Feminist Interpretations of Friedrich Nietzsche (Re-reading the Canon), University Park: Pennsylvania State University Press, 1998. 208 Kirkbright S., Karl Jaspers: A Biography–Navigations in Truth, New Haven: Yale University Press, 2004. Klossowski P., Nietzsche and the Vicious Circle, London: Athlone, 1993. Koelb C., (ed.), Nietzsche as Postmodernist: Essays Pro and Contra, Albany: State University of New York Press, 1990. Kofman S., Nietzsche and Metaphor, ed. and trans., Duncan Large. London: Athlone Press-Stanford, CA: Stanford University Press, 1993. Kuhn H., „SOKRATES, Versuch über den Ursrung der Metaphysik”, KöselVerlag, München,1959, s. 60. Leiter B. and Sinhababu N., (eds.), Nietzsche and Morality, Oxford: Oxford University Press, 2009. Löwith K., Nietzsche’s Philosophy of the Eternal Recurrence of the Same [1956], trans. J. Harvey Lomax, foreword by Bernd Magnus, Berkeley: University of California Press, 1997. Macintyre B., Forgotten Fatherland: The Search for Elisabeth Nietzsche, London: Macmillan, 1992. Magnus B., and Higgins, Kathleen M., (eds.), The Cambridge Companion to Nietzsche, Cambridge: Cambridge University Press, 1996. Magnus B., and Stanley S. and Mileur J. P., Nietzsche’s Case: Philosophy as/and Literature, New York and London: Routledge, 1993. Magnus B., Nietzsche’s Existential Imperative, Bloomington: Indiana Univer­ sity Press, 1978. Maier H., Sokrates: Sein Werk und seine geschichtliche Stellung, Aalen, Sci­ entia Verlag, 1964. Mandel S., Nietzsche & the Jews, New York: Prometheus Books, 1998. Nehamas A., Nietzsche: Life as Literature, Cambridge, Mass.: Harvard Uni­ versity Press, 1985. Nelson L., Socratic Method and Critical philosophy, New York: Dover Publi­ cations, 1965. Nietzsche Fr., Sämtliche Werke: Kritische Studienausgabe, Menschliches, Allzumenschliches I–II Kritische Studienausgabe, Herausgegeben von Gior­ gio Colli und Mazzino Montinari. München: Deutscher Taschenbuch Verlag, Berlin and New York: Walter de Gruyter, 1988. O‘Connor B. F., A Dialogue between Philosophy and Religion: The Perspective of Karl Jaspers, Lanham: Rowman & Littlefield Publishers, 1988. Oliver K., Womanizing Nietzsche: Philosophy’s Relation to the ”Feminine”, New York and London: Routledge, 1995. Olson A. M., (ed.), Heidegger and Jaspers, Philadelphia: Temple University Press, 1993. Olson A. M., Transcendence and Hermeneutics: An Interpretation of the Philosophy of Karl Jaspers, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers, 1979. Parkes G., (ed.), Nietzsche and Asian Thought, Chicago: The University of Chicago Press, 1991. Parkes G., Composing the Soul: Reaches of Nietzsche’s Psychology, Chicago and London: University of Chicago Press, 1994. 209 Peach F., Death, ‘Deathlessness’ and Existenz in Karl Jaspers’s Philosophy, Edinburgh: Edinburgh University Press, 2008. Pelegrinis Th., Lexicon tis Filosofias, Athens: Ellinika Grammata, 2011. Plato, The Dialogues, trans. and introd. by R. Jowett, 4. ed. rev. ed. D. J. Allan – Η. E. Dale, 4 V, Oxford: Oxford University Press, 1953. Pletch C., Young Nietzsche: Becoming a Genius, New York: Free Press, 1991. Richardson J. and Leiter B., (eds.), Nietzsche, Oxford: Oxford University Press, 2001. Richtscheid H., ”Das Vermächtnis des Sokrates”, München 1969. Rosen S., The Mask of Enlightenment: Nietzsche’s Zarathustra, Cambridge: Cambridge University Press, 1995. Rosenthal B. G., (ed.), Nietzsche and Soviet Culture: Ally and Adversary, Cam­ bridge: Cambridge University Press, 1994. Salim K. and Gaskell I. and Conway D. W., (eds.), Nietzsche, Philosophy and the Arts, Cambridge: Cambridge University Press, 1998. Samay S., Reason Revisited: The Philosophy of Karl Jaspers, Dublin: Gill and Macmillan, 1971. Scaltsas Th., ”Socratic Moral Realism: An Alternative Justificationˮ in Oxford Studies in Ancient Philosophy, Annas J. E., Bd.VII, Oxford: Oxford University Press, 1989, pp. 129–150. Schacht R., (ed.), Nietzsche, Genealogy, Morality: Essays on Nietzsche’s On the Genealogy of Morals, Berkeley: University of California Press, 1994. Schacht R., Nietzsche, London: Routledge and Kegan Paul, 1983. Schilpp P. A., (ed.), The Philosophy of Karl Jaspers, New York: Tudor Pub­ lishing Company, 1957. Schrift A. D., Nietzsche and the Question of Interpretation: Between Hermeneutics and Deconstruction, New York: Routledge, 1990. Scott J. and Franklin Todd A., (eds.), Critical Affinities: Nietzsche and African American Thought, Albany: State University of New York Press, 2007. Sedgwick P. R., (ed.), Nietzsche: A Critical Reader, Oxford-Cambridge- USA: Blackwell, 1995. Seeskin K., Dialogue and Discovery, A Study in Socratic Method, Albany: State University of New York Press, 1987. Shapiro G., Nietzschean Narratives, Bloomington: Indiana University Press, 1989. Simmel G., Schopenhauer and Nietzsche, trans. Helmut Loiskandle, Deena Weinstein, and Michael Weinstein, Urbana and Chicago: University of Illinois Press, 1991. Solomon R. C. and Higgins K. M., (eds.), Reading Nietzsche, New York and Oxford: Oxford University Press, 1988. Solomon, R. C. (ed.), Nietzsche: A Collection of Critical Essays, Garden City – New York: Anchor Books, 1973. Stambaugh J., The Problem of Time in Nietzsche, trans. John F. Humphrey, Philadelphia: Bucknell University Press, 1987. Stauffer J. and Bergo B., (eds.), Nietzsche and Levinas: After the Death of a Certain God, New York: Columbia University Press 2008. Steinthal H., Allgemeine Ethik, Berlin: G. Reimer, 1885. 210 Steiris G., ”Exemplary deaths in the Peloponnese: Plutarch’s study of death and its revision by Georgius Trapezuntius Cretensis», in H. Cavanagh, B. Cavanagh, J. Roy (eds), Honouring the Dead in the Peloponesse, Proceedings of the Conference held at Sparta, 23–25 April 2009, CSPS, University of Nottingham, 2011, pp. 755–771. Steiris G., Filosofia kai Kosmos, Kosmologikes antilipseis kata tous Mesous Xronous kai tin Anagenissi stin Disi, Athens: Institute of Book – Kar­ damitsa, 2010. Thornhill C., Karl Jaspers: Politics and Metaphysics, London: Routledge, 2002. Verlag Quelle & Meyer 1929. Vlastos Gr., ”Socrates’ Disavowal of Knowledgeˮ, Philosophical Quarterly, Vol. 35 (1985), No. 138, pp. 1–31. Vlastos Gr., ”The Socratic Elenchusˮ, The Journal of Philosophy, Vol. 79, (1982), No. 11, pp. 711–714. Vlastos Gr., ”The Paradox of Socratesˮ in The Philosophy of Socrates: A Collection of Critical Essays, Garden City: Anchor Books, 1971. Vlastos Gr., Socrates, Ironist and Moral Philosopher, Ithaca, N. Y.: Cornell University Press, 1991. Waldenfels B., ”Das sokratische Fragen”, München 1961. Walraff C. F., Karl Jaspers: An Introduction to his Philosophy, Princeton: Princeton University Press,1970. Walters G. J., Karl Jaspers and the Role of Conversion in the Nuclear Age, Lanham: University Press of America, 1988. White A., Within Nietzsche’s Labyrinth, New York and London: Routledge, 1990. Young J., Nietzsche’s Philosophy of Art, Cambridge: Cambridge University Press, 1992. Young-Bruehl E., Freedom and Karl Jaspers’ Philosophy, New Haven: Yale University Press, 1981. Yovel Y., (ed.), Nietzsche as Affirmative Thinker, Dordrecht: Martinus Nihoff Publishers, 1986. Μιχαήλ Μαντζανάς Αθήνα ΆΝΘΡΩΠΟΣ, Ο ΠΥΡΉΝΑΣ ΤΗΣ ΦΙΛΟΣΟΦΊΑΣ Περίληψη Είναι γνωστό ότι στον Σωκράτη καταμαρτυρείται η στροφή της φιλοσοφίας από τη φύση και το κόσμο προς τον άνθρωπο. Η φυσιοκρατική φιλοσοφική θεώρηση των προσωκρατικών φιλοσόφων μεταποιείται από τον Σωκράτη σε ανθρωποκεντική αναζήτηση. Η ειρωνεία, η μαιευτική και η άγνοια συνθέτουν την πεμπτουσία της διδασκαλίας του και επιγεννούν κατά τον Σωκράτη, τον αυτοέλεγχο, την αυτοσυ­ νειδησία και την αυτογνωσία. Ο Σωκράτης με την διδασκαλία του, με το ήθος του, 211 με τον τρόπο ζωής του, μα πάνω απ’ όλα με την επιλογή του τρόπου του θανάτου του δίδαξε συνέπεια προς εκείνα που διακήρυσσε και έδωσε αξία στην έννοια της ανθρώπινης ύπαρξης. Ο Νίτσε καταφέρεται εναντίον της λογικής του Σωκράτη και υποστηρίζει ότι η βούληση υπερτερεί της νόησης, των αισθήσεων και των συναι­ σθημάτων (βουλησιαρχία). Ο Νίτσε είναι υπέρμαχος της βούλησης για δύναμη και του ανθρώπου εκείνου, ο οποίος υπερβαίνει τα όρια των δυνατοτήτων του (υπεράν­ θρωπος). Η γνώση κατά τον Νίτσε είναι δύναμη και η ηθική ταυτίζεται με την επιβολή της βούλησης. Η διδασκαλία του Νίτσε εμφορείται από ένα μηδενιστικό φάσμα, μέσα από το οποίο απαξιώνει την παραδοσιακή ηθική και οραματίζεται την νέα ηθική του υπερανθρώπου. Ο μηδενισμός του Νίτσε δεν διέπεται από αφοριστική και καθαιρετική τακτική έναντι των προγενέστερων ηθικών αξιών, αλλά από φιλοσοφικό ρεαλισμό έναντι των ηθικών προκλήσεων του μέλλοντος. Η βούληση κατά τον Νίτσε σχετίζεται με την αρχή της ευγενούς κα πολύ περισσότερο της αγενούς άμιλλας και με την επιθυμία για απόκτηση δύναμης, τόσο σε προσωπικό όσο και σε κοινωνικό επίπεδο. O Γιάσπερς, κύριος εκπρόσωπος του Υπαρξισμού (Existentialismus), στρέφει την φιλοσοφία στην ανθρώπινη ύπαρξη. Κατά τον Γιάσπερς ο άνθρωπος υπάρχει, όταν δεν είναι εκείνο που θεωρεί ότι είναι και είναι εκείνο που δεν έχει γίνει ακόμη, όταν δηλαδή διαρκώς αναζητά τις δυνατότητες του εαυτού του και τα όριά του. Ο άνθρωπος που υπάρχει, αγωνιά και αγωνίζεται, μεριμνά και ανακαλύπτει τον εαυτό του μέσα στην κοινωνία με τους άλλους και μέσα στη μοναξιά του βιώματός του. Τότε μόνο υπάρχει, όταν βιώνει το είναι του, όταν στοιχηματίζει με τον εσωτερικό του κόσμο, όταν ζει αυτοσυνειδησιακά, δηλαδή βιωματικά και πραγματικά. Τότε και μόνο ανακαλύπτει τον εαυτό του, όχι μέσα από μια γνωσιολογική και οντολογική προοπτική, αλλά μέσα από έναν διαισθητικό και βιωματικό εσωτερισμό που έχει την ουσία της έλλαμψης και του φωτισμού. Πρόκειται για μια βιωματική ενέργεια και για μια κατάσταση εσωτερικής αναδιάρθρωσης, η οποία αποσκοπεί στην ανακάλυψη του εσωτερικού εαυτού, στην βιωματική αυθυπαρξία και στην αυτοσυνειδησία. Η εσωτερική ενέργεια που εκπέμπεται από την βιωματική αυτή κατάσταση, συνεπιφέρει κατ’ επέκταση την αυθυπέρβαση με σκοπό την βίωση του Επέκεινα. 212 UDC 34(37)(091) Žika Bujuklić Pravni fakultet Univerzitet u Beogradu TRI EPOHE, JEDAN PRAVNI KONCEPT: IUS CIVILE, IUS COMMUNE, IUS EUROPAEUM AP­STRAKT: U ovom ra­du autor se ba­vi re­cep­ci­jom rim­skog pra­va na evrop­skom tlu, uka­z u­ju­ći na raz­lo­ge ko­ji su omo­g u­ći­li nje­go­vo po­sto­ja­nje u raz­li­či­tim epo­ha­ma. Ono što je za­jed­nič­ko an­tič­kom, fe­u­dal­nom i mo­der­nom do­bu je kon­cept ko­ji po­či­va na ide­ji o je­din­stve­nom, uni­ver­zal­nom pra­v u, ko­je pra­ti od­go­va­ra­ju­ći je­din­stve­ni po­re­dak u dru­štvu: unum sit ius cum unum sit im­pe­ri­um. Na vr­hun­cu svo­je mo­ći ta ide­ja je po­sto­ja­la u Ri­mu (ius ci­vi­le), po­tom je ob­no­vlje­na u evrop­skim fe­u­dal­nim mo­nar­hi­ja­ma (ius com­mu­ne) i još uvek po­ sto­ji kao prak­tič­ni uzor i in­spi­ra­ci­ja za uob­li­ča­va­nje evrop­skog ko­mu­ni­tar­nog pra­va (ius Euro­pa­e­um). KLJUČ­NE RE­ČI: re­cep­ci­ja rim­skog pra­va, ius ci­vi­le, ius com­mu­ne, ius Euro­pa­e­um. Po­sto­ji mi­šlje­nje da u prav­no­i­sto­rij­skoj na­u­ci ne po­sto­ji to­li­ko zna­ ča­jan i to­li­ko slo­žen pro­blem kao što je sud­bi­na rim­skog pra­va po­sle pa­da Rim­skog car­stva. Na­me­će se pi­ta­nje: ka­ko je mo­gu­će da prav­ni si­stem ko­ji je ob­li­ko­van pre­ma spe­ci­f ič­nim isto­rij­skim okol­no­sti­ma ne sa­mo pre­ži­vi taj dru­štve­ni po­re­dak već osta­ne vi­ta­lan i ka­sni­je, sve do mo­der­ nih vre­me­na, ka­da je po­li­tič­ki i so­ci­jal­ni am­bi­jent pot­pu­no dru­ga­či­ji?1 Du­go smo pod­u­ča­va­ni ka­ko pro­gre­siv­ni raz­voj dru­štva uvek stre­mi ka „bo­ljoj i sreć­ni­joj“ bu­duć­no­sti, a da se raz­voj čo­ve­čan­stva kre­će od „ko­mu­ni­zma be­de“ (u pr­vo­bit­noj za­jed­ni­ci), do „ko­mu­ni­zma obi­lja“ na 1 P. Vi­no­g ra­doff, Ro­man Law in Me­di­e ­val Euro­pe, Lon­don 1909, 2. Ovu di­le­mu Vi­no­ gra­dov je­zgro­vi­to iz­ra­ža­va u uvo­du svo­je bri­li­jant­ne stu­di­je, na­sta­le po­čet­kom pro­šlog ve­ka, pi­ta­njem: „Za­što se još uvek sma­t ra neo­p­hod­nim da prav­ni po­čet­ni­ci iz­u­ča­va­ju udž­be­ni­ke na­me­nje­ne rim­skim đa­ci­ma ko­ji su na­sta­li pre vi­še od 1500 go­di­na?“. 213 kra­ju tog isto­rij­skog pu­ta. Pri­tom je dru­štve­ni raz­voj de­ter­mi­ni­san eko­ nom­skim za­ko­ni­to­sti­ma, od­no­sno ste­pe­nom (ne)raz­vi­je­no­sti pro­iz­vod­ nih sna­ga, pa ka­da do­đe do pre­va­zi­đe­no­sti od­re­đe­nog na­či­na pro­iz­vod­ nje, evo­lu­tiv­ni dru­štve­ni raz­voj ta­da re­vo­lu­ci­o­nar­nim sko­kom pre­ra­sta u no­vi, vi­ši ste­pen eko­nom­skih od­no­sa. Pra­vo pred­sta­vlja sa­mo nad­grad­ nju nad tom eko­nom­skom osno­vom, i njom je ta du­hov­na sfe­ra ljud­skog de­la­nja bit­no de­ter­mi­ni­sa­na. Otu­da, po ovom uče­nju, nor­ma­tiv­no ure­ đe­nje ro­bo­vla­snič­kog, fe­u­dal­nog, ka­pi­ta­li­stič­kog ili so­ci­ja­li­stič­kog (ko­ mu­ni­stič­kog) dru­štva, ne mo­že ima­ti isto­vet­na obe­lež­ja, jer su fak­to­ri ko­ji ga bit­no od­re­đu­ju sa­svim raz­li­či­ti.2 Ne­sum­nji­vo da se an­tič­ka, sred­njo­ve­kov­na i mo­der­na epo­ha znat­no raz­li­ku­ju po svo­jim op­štim obe­lež­ji­ma (so­ci­jal­nim, eko­nom­skim, kul­ tur­nim i dr.). Me­đu­tim, prav­na isto­ri­o­gra­f i­ja je već uve­li­ko sta­vi­la pod sum­nju ovaj še­mat­ski pri­stup u ob­ja­šnje­nju so­ci­jal­nih fe­no­me­na, kao i ob­ja­šnje­nje uzro­ka nji­ho­vog na­stan­ka, raz­vo­ja, kri­ze i pro­pa­da­nja. Isto­ ri­o­gra­f i­ja je, uz po­moć osta­lih na­uč­nih di­sci­pli­na, uz­dr­ma­la mno­ge od na­ve­de­nih po­stu­la­ta. Van sva­ke je sum­nje da se na­ziv „ro­bo­vla­snič­ko dru­štvo“ mo­ra da­le­ko oba­zri­vi­je pri­me­ni­ti u slu­ča­ju drev­ne egi­pat­ske ci­vi­li­za­ci­je ili u is­toč­njač­kim de­spo­ti­ja­ma na Bli­skom is­to­ku; ta­ko­đe, ni ter­min „fe­u­da­li­zam“ se ne mo­že rav­no­prav­no ko­ri­sti­ti za dru­štve­no­ e­ko­nom­ske od­no­se u sred­njo­ve­kov­nim dr­ža­va­ma za­pad­ne Evro­pe (sa ras­cep­ka­nom, autar­hič­nom i va­zal­nom struk­tu­rom) i za one ko­ji se od njih bit­no raz­li­ku­ju, kod dr­žav­no­prav­nog ure­đe­nja Vi­zan­tij­skog car­stva (sa ja­kom cen­tral­nom vla­šću, je­din­stve­nom dr­ža­vom i si­ste­mom pro­ni­ja); na­ziv „ka­pi­ta­li­stič­ko dru­štvo“ ob­u­hva­ta to­li­ko ra­zno­rod­ne ob­li­ke dru­štve­ nog or­ga­ni­zo­va­nja da je iz­me­đu li­be­ral­nog i kor­po­ra­tiv­nog ti­pa ka­pi­ta­li­ zma te­ško na­ći čvr­ste tač­ke ve­zi­va­nja; slič­no je i sa „so­ci­ja­li­stič­kim“ (tj. ko­mu­ni­stič­kim) dru­štvi­ma, u ko­ji­ma su mo­gli da eg­zi­sti­ra­ju kru­ti eta­ti­ zam, ali i tzv. sa­mo­u­pra­vlja­nje ili so­ci­jal­na dr­ža­va skan­di­nav­skog ti­pa. Sva­ka­ko da se kon­k ret­na prav­na re­še­nja mo­ra­ju pri­la­go­đa­va­ti re­ al­nim dru­štve­nim i eko­nom­skim po­tre­ba­ma, i uto­li­ko je uspe­šni­ji onaj prav­ni si­stem ko­ji taj cilj ostva­r u­je u što ve­ćoj me­ri. Za­to je ne­mo­gu­će za­ne­ma­ri­ti so­ci­jal­ni am­bi­jent u ko­me na­sta­ju prav­ne nor­me, ali je pra­vo ipak, i iz­nad sve­ga, tvo­re­vi­na ljud­skog du­ha. Ono je deo op­šteg po­gle­da na svet, „fi­lo­zo­f i­je“ jed­nog dru­štva, re­li­gij­skog po­i­ma­nja, od­raz od­re­ đe­nih etič­kih vred­no­sti. Naj­če­šće su te ide­je su­bli­mi­sa­ne u spi­si­ma naj­ 2 Ova­kav sled dru­štve­no­e­ko­nom­skih for­ma­ci­ja du­go se pri­pi­si­vao Mark­su, me­đu­t im, on je u svom de­lu Na­crt kri­ti­ke po­li­tič­ke eko­no­mi­je (Grun­dris­se) iz­neo dru­ga­či­ju ti­po­lo­gi­ju, dok su po­me­nu­t u pe­r i­o­di­za­ci­ju za­stu­pa­li pri­pad­ni­ci isto­r ij­skog ma­te­r i­ja­li­zma En­gels, Le­njin i Sta­ljin. Up. L. Mar­ge­tić, Pred­ka­pi­ta­li­stič­ki ob­li­ci vla­sni­štva po Mark­so­vim „Grun­dris­si­ma“, Zgo­do­vin­ski ča­so­pis 1–2/1980, 159; S. Avra­mo­vić, „Grun­dris­se“ i Mark­sov kon­cept an­tič­kog ti­pa pro­iz­vod­nje i ze­mlji­šne svo­ji­ne, Ana­li PF u Be­o­g ra­du, 1–4/1983, 23; L. Mar­ge­tić, Pri­log di­sku­si­ji o Mark­so­vom shva­ća­nju an­tič­kog ti­pa ze­mlji­šnog vla­sni­štva, Zbor­nik PF u Za­gre­bu, 3–4/1984, 425. 214 ve­ćih umo­va od­re­đe­ne epo­he, ali se one ta­ko­đe usva­ja­ju i ma­nje ili vi­še spon­ta­no, kao unu­tra­šnja po­tre­ba čo­ve­ka ili ši­re za­jed­ni­ce da ži­vi na od­ re­đe­ni na­čin. Na­knad­nim isto­rij­skim pro­u­ča­va­njem, na osno­vu sa­ču­va­ nih prav­nih i van­prav­nih iz­vo­ra, na­u­ka ot­k ri­va ka­ko su one iz­gle­da­le u an­tič­ko do­ba, u sred­njem ve­ku, i po­re­di ih sa du­hov­nim, pa i prav­nim, te­ko­vi­na­ma sa­vre­me­nog do­ba. Mo­že se uoči­ti da u toj op­štoj ra­zno­li­ko­sti vred­no­snih po­stu­la­ta, po­sto­je ne­ke pra­vil­no­sti ko­je po­ve­zu­ju raz­li­či­te na­ro­de, kul­tu­re i dru­štve­ ne epo­he. Slav­ni isto­ri­čar Edvard Gi­bon (XVI­II vek) je u glo­bal­noj isto­ri­ji čo­ve­čan­stva uočio po­sto­ja­nje raz­li­či­tih ci­vi­li­za­cij­skih kru­go­va, ko­ji u svo­me raz­vo­ju pro­la­ze, po­put ljud­ske je­din­ke, kroz raz­li­či­te fa­ze: od ro­ đe­nja, de­tinj­stva i mla­do­sti, do zre­lo­sti, sta­ro­sti i fi­zič­kog ne­sta­ja­nja. Rim­ ska ci­vi­li­za­ci­ja je, po nje­go­vom vi­đe­nju, upra­vo pri­mer pro­ži­vlja­va­nja tog isto­rij­skog ci­klu­sa u nje­go­voj ce­lo­vi­to­sti, za raz­li­ku od ne­kih dru­gih na­ro­da či­ji je raz­voj u ne­koj od tih fa­za na­glo pre­ki­nut, a da svoj vr­hu­nac i us­pon ni­su ni do­sti­gli.3 Pri­tom se ka­te­go­ri­je „us­pon“ i „pad“ mo­ra­ju uslov­no shva­ti­ti, sa­mo uko­li­ko se isto­rij­ski raz­voj po­sma­tra glo­bal­no, s vi­so­kim ste­pe­nom uop­šta­va­nja po­je­di­nač­nih isto­rij­skih zbi­va­nja, ko­ja ne mo­ra­ju uvek pra­ti­ti op­štu ten­den­ci­ju dru­štve­nog pro­gre­sa ili de­ka­den­ci­ je. To je naj­o­či­gled­ni­je u do­ba ka­da je rim­ska dr­ža­va do­sti­gla ogrom­no te­ri­to­ri­jal­no pro­ši­re­nje i ka­da je mo­gu­će pra­ti­ti sa­svim su­prot­ne ten­den­ ci­je raz­vo­ja u raz­li­či­tim de­lo­vi­ma Car­stva. Otu­da se isto­ri­ja Ri­ma mo­že po­de­li­ti na če­ti­ri fa­ze, ko­je sli­ko­vi­to mo­že­mo obe­le­ži­ti kao de­tinj­stvo rim­ske ci­vi­li­za­ci­je, do­ba mla­do­sti i pu­nog uspo­na (pret­kla­sič­ni pe­riod), epo­hu zre­lo­sti i sta­bil­no­sti (kla­sič­ni pe­riod) i na kra­ju, do­ba sta­ro­sti, kri­ze i opa­da­nja (post­kla­sič­ni pe­riod). Slič­na pa­ra­le­la se su­sre­će i u sred­njo­ve­kov­nim dr­ža­va­ma, ko­je no­se obe­lež­ja ra­nog, raz­vi­je­nog ili po­znog fe­u­da­li­zma. I kod njih se mo­gu pra­ ti­ti pe­ri­o­di uspo­na, zna­ci kri­ze i ko­nač­ni ras­pad. Ta am­pli­tu­da uz­di­za­nja i pa­da ne­gde je bi­la du­ža, a ne­gde je na­glo pre­ki­da­na, po­put sred­njo­ve­ kov­ne Srp­ske dr­ža­ve, či­ji je us­pon ve­o­ma du­go tra­jao, da bi za vre­me ca­ra Du­ša­na do­sti­gla me­te­or­ski us­pon, a pad je bio re­la­tiv­no brz (pe­riod De­spo­to­vi­ne). Sli­čan pri­mer je Fra­nač­ka dr­ža­va, ko­ja je od V ve­ka po­ če­la svo­je formiranjе, a tek tri­sta go­di­na ka­sni­je do­ži­ve­la naj­ve­ći us­pon pod Kar­lom Ve­li­kim, da bi se već sre­di­nom IX ve­ka ras­pa­la na ne­ko­li­ko fe­u­dal­nih te­ri­to­ri­ja (za­če­ci Ne­mač­ke, Ita­li­je i Fran­cu­ske). U oba slu­ča­ja ra­di se o tri­jum­fu par­ti­ku­la­ri­zma nad cen­tral­nom vla­šću, od­no­sno afir­ mi­sa­nju op­šte ten­den­ci­je su­ko­blja­va­nja cen­tral­ne i lo­kal­ne vla­sti – to­li­ko ka­rak­te­ri­stič­ne za raz­ne epo­he i raz­li­či­te pro­sto­re. 3 E. Gi­bon, Opa­da­nje i pro­past Rim­skog car­stva, Be­o­g rad 2003, v. pred­go­vor: S. Avra­ mo­vić, IX–XV. 215 Car Du­šan je svo­je pro­stra­no car­stvo, od Du­na­va do Egej­skog mo­ra, vi­deo kao ob­no­vu is­toč­nog de­la Ro­mej­skog car­stva („Vi­zan­ti­je“) i se­be kao va­si­lev­sa na nje­nom če­lu, dok je Kar­lo Ve­li­ki kao „rim­ski im­pe­ra­ tor“ pod svo­jom kon­tro­lom dr­žao sko­ro ceo evrop­ski deo ne­ka­da­šnjeg Za­pad­nog rim­skog car­stva. Pri­tom, oba ova vla­da­ra obe­le­ža­va­ju pe­riod naj­ve­ćeg ci­vi­li­za­cij­skog uspo­na na­ro­da ko­me su pri­pa­da­li. To je epo­ha eko­nom­ske, ali i du­hov­ne, kul­tur­ne, pa i prav­ne re­ne­san­se. Me­đu­tim, ova dva Car­stva ni­su ni­šta dru­go do dve po­lo­vi­ne pret­hod­no raz­bi­je­ne Rim­ske im­pe­ri­je. Upra­vo su nje­na moć, sla­va i ve­li­či­na bi­li in­spi­ra­ci­ja za ovu dvo­ji­cu sred­njo­ve­kov­nih vla­da­ra. Oni su tek za­ko­ra­či­li na mu­ko­ trp­ni put ob­no­ve ne­če­ga što je uni­šte­no ve­ko­vi­ma ra­ni­je, i u to­me su sa­mo na­krat­ko us­pe­li. Par­ti­ku­la­ri­zam je iz­vo­je­vao po­be­du jer su lo­kal­ni in­te­ re­si ob­la­snih go­spo­da­ra pre­vag­nu­li nad ide­jom us­po­sta­vlja­nja or­ga­ni­zo­ va­ne i prav­no ure­đe­ne dr­ža­ve. Pred sred­njo­ve­kov­nom Evro­pom se idej­ni kon­cept nje­nog uje­di­nje­nja ta­da po­sta­vio kao že­lje­ni cilj, ali je ostva­re­ nje tog ide­a­la pre­da­to u ama­net ne­kim bu­du­ćim po­ko­le­nji­ma. Ius ci­vi­le. Za­što su, u tim okol­no­sti­ma, baš rim­ska dr­ža­va i nje­na prav­na tra­di­ci­ja po­sta­le uzor ko­me ve­ko­vi­ma te­že raz­li­či­ti evrop­ski na­ ro­di, pa čak i u sa­svim raz­li­či­tim isto­rij­skim epo­ha­ma? Rim­ska dr­ža­va i pra­vo kla­sič­nog pe­ri­o­da (do­ba nje­ne pu­ne zre­lo­sti) pro­dukt su od­re­đe­nih isto­rij­skih okol­no­sti. To­kom pr­va dva ve­ka prin­ ci­pa­ta us­po­sta­vljen je pe­riod sta­bil­no­sti i pro­spe­ri­te­ta, na­zvan „rim­ski mir“ (Pax Ro­ma­na). Rat­na osva­ja­nja su pri­ve­de­na kra­ju, učvr­šće­na je dr­žav­na gra­ni­ca (li­mes) i zna­tan broj sta­nov­ni­štva ose­ćao je bla­go­de­ti eko­nom­skog bo­gat­stva aku­mu­li­ra­nog kra­jem re­pu­bli­ke. To je pe­riod ve­li­kog pri­vred­nog i kul­tur­nog pro­spe­ri­te­ta, ko­ji je na­ro­či­to pri­me­tan u pro­vin­ci­ja­ma. Do­la­zi do pro­ce­sa ro­ma­ni­za­ci­je po­ko­re­nog sta­nov­ni­štva, ko­je usva­ja rim­ski na­čin ži­vo­ta, la­tin­ski je­zik, ka­rak­te­ri­stič­nu ar­hi­tek­tu­ ru, pa čak i bo­go­ve. Do kul­tur­ne asi­mi­la­ci­je do­la­zi uglav­nom ne­na­sil­nim pu­tem, jer im je ona omo­gu­ća­va­la lak­še uklju­či­va­nje u ad­mi­ni­stra­tiv­ni apa­rat pro­vin­cij­ske upra­ve, bo­lju ko­mu­ni­ka­ci­ju sa osta­lim sta­nov­ni­štvom, olak­ša­nu tr­go­vi­nu, uče­šće u voj­sci. S dru­ge stra­ne, i sa­mi Ri­mlja­ni su u kon­tak­tu sa dru­gim raz­vi­je­nim kul­tu­ra­ma (po­go­to­vo grč­kom) pri­hva­ ta­li nji­ho­ve ci­vi­li­za­cij­ske te­ko­vi­ne i prag­ma­tič­no ih uklju­či­va­li u sva­ ko­dnev­ni ži­vot. Do­la­zi do pro­cva­ta gra­do­va ši­rom im­pe­ri­je, bi­lo da se ob­na­vlja­ju sta­ra na­se­lja ili us­po­sta­vlja­ju no­ve ko­lo­ni­je i mu­ni­ci­pi­je. Kon­ zer­va­tiv­ni duh Ri­mlja­na uti­če na to da oni i da­lje svo­ju dr­ža­vu do­ži­vlja­ va­ju kao fe­de­ra­ci­ju auto­nom­nih gra­do­va-dr­ža­va (ci­vi­ta­tes). Ipak, u stvar­ no­sti to je moć­na im­pe­ri­ja, ko­ju ob­je­di­nju­je je­din­stve­no tr­ži­šte, isti je­zik, za­jed­nič­ka mo­ne­ta, na­čin ži­vo­ta, ali i je­din­stve­na prav­na re­gu­la­ti­va na­ met­nu­ta iz me­tro­po­le. Ka­da je po­čet­kom III ve­ka (Ka­ra­ka­li­nim edik­tom) iz­vr­še­no iz­jed­na­ča­va­nje rim­skih gra­đa­na sa pe­re­gri­ni­ma, ius ci­vi­le po­ 216 sta­je do­stup­no i broj­nom po­ko­re­nom sta­nov­ni­štvu. Ovim ter­mi­nom se ta­da ozna­ča­va sin­te­za tri prav­na si­ste­ma ko­ji su do ta­da po­sto­ja­li odvo­ je­no, a sa­da su se sto­pi­li u je­dan. De­lat­no­šću pe­re­grin­skog pre­to­ra to­kom ve­ko­va na­sta­lo je ius gen­ti­um („pra­vo na­ro­da“), ko­je je od­i­gra­lo iz­u­zet­no va­žnu ulo­gu u po­ve­zi­va­nju na­ro­da ve­o­ma raz­li­či­tih kul­tu­ra, ve­ra i prav­ nih tra­di­ci­ja. Omo­gu­ći­lo je ne­sme­ta­ni pro­met ro­ba i uslu­ga na te­ri­to­ri­ji ce­le im­pe­ri­je, po­ve­zi­va­nje lju­di iz raz­li­či­tih pro­vin­ci­ja, pa i kul­tur­nu raz­ me­nu ko­ja je „rim­ski na­čin ži­vo­ta“ uči­ni­la pri­ma­mljiv i po­ko­re­nim na­ ro­di­ma. Na taj na­čin je rim­sko pra­vo do­sti­glo svo­je naj­vi­še do­me­te, ob­je­ di­nju­ju­ći te­ko­vi­ne pro­šlo­sti (sta­ro ius ci­vi­le) sa kre­a­tiv­nim do­pri­no­som grad­skog pre­to­ra (ius ho­no­ra­ri­um) i pe­re­grin­skog (ius gen­ti­um).4 Za raz­li­ku od Gr­ka, ko­ji su kroz ras­pra­ve svo­jih fi­lo­zo­fa pro­mi­šlja­li o ide­al­nim ob­li­ci­ma dr­žav­nog ure­đe­nja i naj­bo­ljim za­ko­ni­ma, a u prak­si ipak osta­ja­li or­ga­ni­zo­va­ni u oma­njim i ra­su­tim po­li­si­ma, do­tle su Ri­mlja­ ni moć­nu je­din­stve­nu im­pe­ri­ju stvo­ri­li ne ma­re­ći za te­o­ri­je i ap­strak­ci­je. Nji­hov prag­ma­ti­čan duh je ra­to­vi­ma i ve­štom po­li­ti­kom stvo­rio ogrom­ nu i traj­nu dr­ža­vu, ko­ja je bi­la te­melj za na­sta­nak naj­ve­li­čan­stve­ni­jeg prav­nog si­ste­ma, ko­ji će osta­ti bez prem­ca po svom uti­ca­ju na po­to­nju prav­nu isto­ri­ju. Či­ni se ne­spor­nim tu­ma­če­nje ve­li­kog bri­tan­skog isto­ri­ča­ra A. Tojn­ bi­ja po ko­me je, po­red po­volj­nog stra­te­škog po­lo­ža­ja, i kon­takt sa vi­so­ ko raz­vi­je­nim kul­tu­ra­ma dru­gih na­ro­da, pred­sta­vljao va­žan pod­sti­caj, onaj pre­su­dan „iza­zov“ (chal­len­ge), ko­ji je La­ti­ne iz­veo na put ci­vi­li­za­ ci­je.5 Rim­sko gra­đan­stvo se to­kom ve­ko­va ši­ri­lo u kon­cen­trič­nim kru­ govi­ma, za­jed­no sa pro­ši­re­njem dr­žav­ne te­ri­to­ri­je. Pr­vo su ci­ves bi­li sa­mo sta­nov­ni­ci ro­đe­ni u gra­du Ri­mu i to do pr­vog mi­ljo­ka­za (ki­lo­me­tar i po od Fo­r u­ma), dok su svi osta­li bi­li ple­bej­ci, ko­ji će se bo­ri­ti sa sta­ro­se­ de­o­ci­ma za iz­jed­na­ča­va­nje svo­jih pra­va to­kom IV i V ve­ka pre n.e. Po­ tom se gra­đan­stvo do­de­lji­va­lo sta­nov­ni­ci­ma obli­žnjih la­tin­skih ple­me­na (La­ti­ni), za­tim sta­nov­ni­ci­ma Ape­nin­skog po­lu­o­str­va (Ita­li­ci) i na kra­ju po­ko­re­nim sta­nov­ni­ci­ma iz­van Ape­nin­skog po­lu­o­str­va (pe­re­gri­ni). Ve­šti­ nom ba­lan­si­ra­nja i po­li­tič­ke ma­ni­pu­la­ci­je, za­sno­va­ne na na­če­lu di­vi­de et im­pe­ra, oni su ap­sor­bo­va­li da­le­ko raz­vi­je­ni­je kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je i od njih pre­u­ze­li ono što je naj­bo­lje. Me­đu­tim, na po­lju pra­va ovaj na­rod ne­ma prem­ca, pa se mo­že go­vo­ri­ti i o „prav­nič­koj ge­ni­jal­no­sti“ Ri­mlja­ na.6 Ni­je ni ču­do da su pred­stav­ni­ci ne­mač­ke isto­rij­sko­prav­ne ško­le (XIX vek) upra­vo na ovim spe­ci­fič­nim oso­bi­na­ma, po­seb­noj na­da­re­no­sti i ta­ len­tu za pra­vo, stvo­ri­li te­o­ri­ju o po­sto­ja­nju „na­rod­nog du­ha“ (Volk­sge­ist), Vi­še o to­me: Ž. Bu­ju­klić, Rim­sko pri­vat­no pra­vo, Be­o­g rad 2011. Te­o­ri­jom „iza­zo­va“ on ob­ja­šnja­va na­sta­nak i svih osta­lih ci­vi­li­za­cij­skih kru­go­va, ko­jih je po nje­mu do sa­da bi­lo ukup­no dva­de­set i šest. A. J. Toynbee, A Study of Hi­story, Lon­don 1934–54, pas­sim. 6 O. Sta­no­je­vić, Rim­sko pra­vo, Be­o­g rad 1996, 10. 4 5 217 kao uzroč­ni­ka na­stan­ka, raz­vo­ja i ko­di­f i­ko­va­nja od­re­đe­nog prav­nog si­ste­ma. Na toj ma­tri­ci oni su tra­ži­li ana­log­ni idej­ni kon­cept, ko­ji bi od­ go­va­rao tek uje­di­nje­nom ne­mač­kom na­ro­du i nje­go­vom po­ku­ša­ju da svo­ ju no­vo­stvo­re­nu dr­ža­vu prav­no ure­di. Pri­tom im ni­je sme­ta­la vre­men­ska raz­li­ka od pre­ko jed­nog mi­le­ni­ju­ma, ko­ja je raz­dva­ja­la nji­ho­vu epo­hu od Ri­mlja­na, ni­ti ne­po­du­dar­nost ra­no­ka­pi­ta­li­stič­kih od­no­sa sa da­le­kim an­tič­kim uzo­rom, dr­ža­vom ko­ja je po­či­va­la na kla­sič­noj ro­bo­vla­snič­koj struk­tu­ri. Za­hva­lju­ju­ći po­me­nu­tim isto­rij­skim okol­no­sti­ma, su­sre­le su se dve epo­he i je­dan isti dr­žav­no­prav­ni kon­cept. On je po­či­vao na ide­ji o je­din­stve­nom, uni­ver­zal­nom pra­vu, ko­je pra­ti od­go­va­ra­ju­ći je­din­stve­ni po­re­dak u dru­štvu: unum sit ius cum unum sit im­pe­ri­um.7 Ius com­mu­ne. Već je na­po­me­nu­to da je u sred­njem ve­ku ide­ju o ob­no­vi Rim­skog car­stva na­k rat­ko pre­tvo­rio u stvar­nost Kar­lo Ve­li­ki, a u X ve­ku je pre­u­zi­ma­ju ne­mač­ki ca­re­vi, ko­ji su se sma­tra­li za­ko­ni­tim na­sled­ni­ci­ma rim­skih im­pe­ra­to­ra i tu dr­ža­vu na­zva­li Sve­to rim­sko car­ stvo ne­mač­kog na­ro­da. Lo­gič­na po­sle­di­ca ovog ide­o­lo­škog kon­cep­ta je da je sva­ki ne­mač­ki kaj­zer že­leo da pri­hva­ti i pra­vo ko­je je ko­di­f i­ko­vao nji­hov uzor, car Ju­sti­ni­jan. Otu­da je pre­u­zi­ma­nje rim­skog prav­nog na­ sle­đa, kao i sve­ga što je na nje­go­vim osno­va­ma pri­do­da­to, bi­lo ov­de da­ le­ko lak­še spro­ve­sti ne­go u dru­gim de­lo­vi­ma Evro­pe. U sred­njo­ve­kov­ nim ne­mač­kim po­k ra­ji­na­ma do re­cep­ci­je rim­skog pra­va do­šlo je čak za­kon­skim pu­tem (via le­ge). Od­lu­kom Mak­si­mi­li­ja­na I rim­sko pra­vo je po­sta­lo oba­ve­z no za Car­ski vr­hov­n i sud, ko­ji je usta­no­v io 1495. go­ di­ne. Ti­me u prak­si do­la­zi do „no­ve pri­me­ne Di­ge­sta“ (usus mo­der­nus Pan­dec­ta­rum), a za­slu­gom ško­le ka­me­ra­li­sta do na­stan­ka tzv. pan­dekt­ nog pra­va. „Sve­to rim­sko car­stvo“ (He­i­li­ges Römisches Re­ich, Sac­rum Ro­ma­num Im­pe­ri­um) je uki­nu­to ka­da je Na­po­leon, po­sle po­be­de kod Auster­li­ca (1805), pre­u­zeo car­sku ti­tu­lu za se­be, či­me je okon­ča­no hi­ lja­du­go­di­šnje op­sto­ja­va­nje po­li­tič­ke ide­je da je im­pe­ri­jal­na vlast Ri­ma pre­ne­ta u Ne­mač­ku (tran­sla­tio im­pe­rii).8 Me­đu­tim, u osta­lim dr­ža­va­ma je do re­cep­ci­je do­la­zi­lo spon­ta­no (via fac­ti), ta­ko što su prav­ni­ci ko­ji su ško­lo­va­ni na tek­sto­vi­ma Ju­sti­ni­ ja­no­vog kor­pu­sa svo­ja zna­nja pre­no­si­li u sre­di­ne gde su ži­ve­li i ra­di­li (kao su­di­je, advo­ka­ti, no­ta­ri, prav­ni sa­vet­ni­ci lo­kal­nih vla­da­ra i sl.). Uko­ 7 A. Ma­le­n i­ca, Isto­r ij­ski po­gled na si­ste­ma­t i­za­ci­ju pra­va u evrop­skom kon­t i­nen­tal­nom pra­vu i na raz­voj poj­ma „pri­vat­no pra­vo“, No­vi Sad 2010, 30–31. 8 Slav­ni fi­lo­sof Vol­ter (XVI­II v.) je iz­neo sa­svim dru­ga­či­je mi­šlje­nje o Sve­tom rim­skom car­stvu, is­ti­ču­ći da ono ni­je ni­ti sve­to, ni­ti rim­sko, ni­ti car­stvo. Raz­log za tu neo­bič­nu iz­ja­v u mo­že se na­ći u či­nje­ni­ci da je pa­pa pre­stao da kru­ni­še ca­re­ve u XVI ve­k u (pa vi­še ni­je sve­to), ono ni­kad ni­je vla­da­lo Ri­mom (pa ni­je rim­sko) i na kra­ju ca­re­ve je bi­ra­la skup­šti­na, a sa­ma dr­ža­va je bi­la kon­fe­de­ra­ci­ja, a ne car­stvo. Es­sai sur l’hi­sto­i­re généra­le et sur les mœ­urs et l’esprit des na­ti­ons, Pa­r is 1756, cha­pi­t re 70. Na­ve­de­no pre­ma: http://en.wi­ki­pe­dia.org/wi­ki/ Holy _Ro­man_Em­pi­re. 218 li­ko za spor­ne slu­ča­je­ve fe­u­dal­no par­ti­ku­lar­no pra­vo ni­je mo­glo pru­ži­ti od­go­va­ra­ju­će re­še­nje, oni su sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no, bez iči­jeg na­re­đe­nja pri­ me­nji­va­li rim­sko pra­vo. Ta­ko je ono pro­di­ra­lo u sva­ko­dnev­ni ži­vot, uglav­ nom pre­ko sud­skih pre­su­da, ali i kroz sa­dr­ži­nu sred­njo­ve­kov­nih grad­skih sta­tu­ta u či­jem su sa­sta­vlja­nju ti prav­ni­ci ta­ko­đe uče­stvo­va­li. Re­cep­ci­ja via fac­ti za­po­či­nje u Ita­li­ji u XII ve­ku, a po­tom se ši­ri i na dru­ge evrop­ske ze­mlje, da bi do XVI ve­ka taj pro­ces bio uglav­nom do­vr­šen.9 Re­zul­tat tog du­go­traj­nog isto­rij­skog raz­vo­ja je stva­ra­nje za­ jed­nič­kog, „op­šteg pra­va“ (ius com­mu­ne), ko­je je za­sno­va­no na me­ša­vi­ni Ju­sti­ni­ja­no­vog, lan­go­bard­skog (ger­man­skog) i ka­non­skog pra­va. Da­kle, to ni­je iz­vor­no kla­sič­no pra­vo, ni­ti ono ko­je je ka­sni­jim in­ter­po­la­ci­ma ušlo u Di­ge­sta, već pra­vo na­sta­lo tu­ma­če­nji­ma i iz­me­na­ma glo­sa­to­ra i post­glo­sa­to­ra (ko­men­ta­to­ra). Ova­kvo „rim­sko“ pra­vo oni su uskla­đi­va­ li sa lo­kal­nim fe­u­dal­nim pro­pi­si­ma i ele­men­ti­ma ka­non­skog pra­va (ius ca­no­ni­cum). Tre­ba ima­ti u vi­du da se pra­vo Ka­to­lič­ke cr­kve u sred­njem ve­ku sma­tra­lo sa­stav­nim de­lom po­sto­je­ćeg prav­nog po­ret­ka, i za­to se na uni­ver­zi­te­ti­ma stu­di­ra­lo za­jed­no sa sve­tov­nim nor­ma­ma. Po­što je i sa­mo bi­lo za­sno­va­no na rim­skom pra­vu, od­i­gra­lo je ve­li­ku ulo­gu u nje­ go­voj da­ljoj pri­me­ni u prak­si.10 Zna­čaj­no je da je ka­non­sko pra­vo ta­ko­đe po­či­va­lo na ide­ji uni­ver­ za­li­zma, kao i da je vr­hov­ni po­gla­var Rimoka­to­lič­ke cr­kve no­sio ti­tu­lu rim­skog (za­pra­vo pa­gan­skog) pr­vo­sve­šte­ni­ka, pon­ti­fex ma­xi­mus. Ti­me je za­pad­no­e­vrop­ski fe­u­dal­ni po­re­dak imao dva li­ca, jed­no ovo­ze­malj­sko, a dru­go du­hov­no, i nji­ma od­go­va­ra­ju­ća dva nor­ma­t iv­na si­ste­ma (ius utru­mque): ci­vil­no i ka­non­sko pra­vo.11 Svi za­jed­no, či­ni­li su ius com­mu­ne. Ono što je osta­ja­lo kao pro­blem ko­ji je tre­ba­lo ob­ja­sni­ti, bi­lo je isto­ vre­me­no po­sto­ja­nje je­din­stve­nog „op­šteg pra­va“, ko­je je uskla­đe­no sa zdra­vim ra­zu­mom (ra­tio scrip­ta), na jed­noj stra­ni, i uz nje­ga par­ti­ku­lar­ nih pra­va ko­ja po­sto­je na raz­li­či­tim fe­u­dal­nim te­ri­to­ri­ja­ma ili u nor­ma­ma 9 J. Da­n i­lo­vić, Bo­lonj­ska ško­la i re­ne­san­sa pra­va, Zbor­n ik Prav­nog fa­k ul­te­t a u No­vom Sa­du, 1967–68, knj. 2, 381–395. 10 U na­u­ci po­sto­je raz­li­či­ta gle­di­šta o to­me ko­li­ki je udeo sa­stav­nih de­lo­va ove „me­ša­vi­ ne pra­va“: rim­skog, ger­man­skog i hri­šćan­skog (ka­non­skog). O to­me: G. Cas­san­d ro, Le­zi­o­ni di di­rit­to co­mu­ne, Na­po­li 1974, 254–288. Či­ni se da je ova ras­pra­va isu­vi­še dok­t ri­nar­na, jer je ius com­mu­ne ne­sum­nji­vo po­či­va­lo na Ju­sti­ni­ja­no­vom pra­v u, ko­je je, de­lo­va­njem glo­sa­to­ra i post­glo­sa­to­ra, bi­lo ne sa­mo „da­va­lac“ već je isto­vre­me­no i pri­ma­lo uti­ca­je ger­man­skog i ka­ non­skog pra­va. 11 Ma­le­n i­ca, nav. de­lo, 33. Te­ž nja cr­k ve za je­d in­stvom (ko­je je isto ta­ko mo­g u­će sa­mo uko­li­ko cen­t ri­pe­t al­ne si­le nad­vla­d a­ju cen­t ri­f u­gal­ne) ogle­d a­la se i u po­k u­ša­ju ko­d i­f i­ka­ci­je cr­k ve­nog pra­va. Ona je ot­po­če­la sa zbor­ni­kom Dec­re­tum Gra­ti­a­ni (oko 1140), ko­ji ob­u­hva­ta ka­no­ne cr­kve­nih sa­bo­ra, pap­ske bu­le i dru­ge cr­kve­ne pro­pi­se. Sa­sta­vio ga je mo­nah Gra­ci­jan, ko­ji je pre­da­vao na uni­ver­zi­te­t u u Bo­lo­nji, a nje­gov rad će ka­sni­je po­sta­ti deo obim­ne prav­ne zbir­ke, na­zva­ne Cor­pus iuris ca­no­ni­ci. Tre­ba ima­ti u vi­du da se ovaj zbor­nik ne svo­di sa­mo na pra­vo Rimoka­to­lič­ke cr­k ve, već da u sred­njem ve­k u ob­u ­hva­ta i nor­me ko­je se da­nas sma­t ra­ju se­k u­lar­nom sfe­rom (brač­no, tr­go­vin­sko, rat­no pra­vo). A. Win­roth, The Making of Gratian’s Decretum, Cambridge 2000, naročito poglavlje Gratian and Roman Law, 146–174. 219 grad­skih sta­tu­ta. Pri­me­nom sho­la­stič­kog for­mal­no-lo­gič­kog me­to­da, od­ go­vor je pro­na­đen u tek­stu rim­skog prav­ni­ka Pa­u­la. Mno­go ve­ko­va ra­ni­ je, on je „po­je­di­nač­no pra­vo“ (ius sin­gu­la­re) ob­ja­snio kao „pra­vo ko­je je na osno­vu ovla­šće­nja stva­ra­o­ca pra­va uve­de­no ra­di ne­ke ko­ri­sti, pro­ tiv­no gla­su ra­zu­ma“.12 Ta­ko­đe i Gaj go­vo­ri o iura pro­pria, prav­nim po­ re­ci­ma ko­ji su u Ri­mu pri­pa­da­li po­je­di­nim na­ro­di­ma, na­su­prot „op­šteg pra­va“: „Svi na­ro­di, ko­ji se vla­da­ju po za­ko­ni­ma i obi­ča­ji­ma, slu­že se de­ lom sop­stve­nim pra­vom, de­lom pra­vom ko­je je za­jed­nič­ko svim lju­di­ma“.13 Sred­njo­ve­kov­na prav­na na­u­ka će se ve­ko­vi­ma is­cr­plji­va­ti u ob­ja­šnje­nju te an­ti­no­mi­je i da­va­će naj­ra­zli­či­ti­je od­go­vo­re o od­no­su op­štih i po­je­di­nač­ nih iz­vo­ra pra­va, ali bi u tu ar­gu­men­ta­ci­ju ov­de bi­lo su­vi­šno ula­zi­ti.14 Prav­ni­ci sva­ka­ko ni­su mo­gli ig­no­ri­sa­ti sna­gu po­sto­je­ćeg lo­kal­nog pra­va, ko­je je i sa­mo bi­lo ve­o­ma ra­zno­li­ko. Po­je­di­ni prin­ci­pi rim­skog pra­va osta­li su da ži­ve u obi­ča­ji­ma po­je­di­nih kra­je­va gde je osta­lo po­ko­ re­no ro­man­sko sta­nov­ni­štvo, dok su u gra­do­vi­ma rim­ske prav­ne usta­ no­ve pro­di­ra­le pre­ko sta­tu­tar­nog pra­va. Otu­da rim­sko pra­vo va­ži uvek ka­da ne­ma dru­gog iz­vo­ra i kao sup­si­di­jer­ni iz­vor po­pu­nja­va prav­ne pra­ zni­ne uko­li­ko po­sto­je­ći obi­ča­ji, od­red­be sta­tu­ta ili cr­kve­ni ka­no­ni ne­ma­ju re­še­nje za da­ti pro­blem. Za­to se i ka­že da rim­sko pra­vo u sred­njem ve­ku po­či­nje ta­mo gde „ces­sat sta­tu­tum, ius non scrip­tum, ius ca­no­ni­ci“.15 Ma­da na­sta­nak i raz­voj re­cep­ci­je rim­skog pra­va na po­je­di­nim pod­ ruč­ji­ma ima svo­je spe­ci­f ič­no­sti, ipak se mo­gu za­pa­zi­ti ne­ke pra­vil­no­sti i u nje­nom na­stan­ku i raz­vo­ju. Da bi uop­šte na­stao fe­no­men prav­ne re­cep­ci­je, neo­p­hod­no je da se pr­vo stvo­re od­re­đe­ni dru­štve­no­e­ko­nom­ski pred­u­slo­vi za to, za­tim, da se upo­zna i pro­u­či pra­vo ko­je se že­li pre­u­ze­ti (struč­na, dok­tri­nar­na re­cep­ ci­ja), i tek po­tom se nje­go­ve nor­me mo­gu pri­me­ni­ti u prak­si (prak­tič­na, nor­ma­tiv­na re­cep­ci­ja). To va­ži i za sred­njo­ve­kov­nu re­cep­ci­ju rim­skog pra­va u evrop­skim ze­mlja­ma: – u nji­ma je pr­vo do­šlo do raz­vo­ja rob­no­nov­ča­ne pri­vre­de, za­sno­ va­ne na pri­vat­nom vla­sni­štvu (na­su­prot fe­u­dal­ne po­de­lje­ne svo­ji­ne i na­tu­ral­ne raz­me­ne), usled če­ga se ja­vi­la po­tre­ba za pra­vom ko­je ta­kve od­no­se mo­že uspe­šno re­gu­li­sa­ti; 12 D. 1,3,16 (Paulus, libro singulari de iure singulari): Ius singulare est, quod contra tenorem rationis propter aliquam utilitatem auctoritate constitueentium introductum est. 13 D. 1,1,9 (Gaius, libro primo institutionum): Omnes populi, qui legibus et moribus reguntur, partim suo proprio, partim communi omnium hominum iure utuntur. 14 Postglosatori su se naročito bavili pravnom prirodom gradskih statuta, koji su kao ius proprium stajali nasuprot „opšteg prava“. Da bi ih uklopi u rimsko pravo, neki pravnici (Bartol, Baldus) su ih poistovećivali sa ediktima rimskih magistrata, drugi (Ćino Pistojski) u njima vide municipalni zakon (lex municipalis), a za treće (Akursije) statut je sličan rimskoj ustanovi pactum, itd. F. Calasso, Il concetto di diritto comune, Modena, 1934, 36ss. 15 Calasso, op. cit., 31ss. 220 – za­tim se na uni­ver­zi­te­ti­ma struč­nom ob­ra­dom Ju­sti­ni­ja­no­vog zbor­ ni­ka (dok­tri­nar­na re­cep­ci­ja) do­la­zi do spo­zna­je da rim­sko pra­vo pred­ sta­vlja naj­bo­lji od­go­vor fe­u­dal­nom prav­nom par­ti­ku­la­ri­zmu; – po­tom su raz­li­či­te prav­ne ško­le to pra­vo si­ste­mat­skom ob­ra­dom pri­la­go­di­le po­tre­ba­ma ži­vo­ta i ono je mo­glo po­sta­ti va­že­će, po­zi­tiv­no pra­vo po­je­di­nih evrop­skih re­gi­ja ili dr­ža­va (nor­ma­tiv­na re­cep­ci­ja).16 Da­kle, re­cep­ci­ja je za­hva­ta­la one evrop­ske ze­mlje gde su po­sto­ja­li od­go­va­ra­ju­ći po­li­tič­ki, ali i eko­nom­ski pred­u­slo­vi. Otu­da se, na pri­mer, u XI­II ve­ku na se­ve­r u Fran­cu­ske, zbog pri­vred­ne ne­raz­vi­je­no­sti, i da­lje pri­me­nju­je fe­u­dal­no lo­kal­no pra­vo, pa je to pod­r uč­je „obi­čaj­nog pra­va“ (pays de dro­it co­u­tu­mi­er), dok se jug Fran­cu­ske, gde po­sto­je raz­vi­je­ni pri­mor­ski gra­do­vi, na­zi­va pod­r uč­jem „pi­sa­nog pra­va“ (pays de dro­it ec­rit), od­no­sno rim­skog.17 Po­što su ita­li­jan­ski gra­do­vi pr­vi do­ži­ve­li na­gli pro­cvat već u XI ve­ku, nji­ho­vi or­ga­ni vla­sti (ple­mić­ka ve­ća, skup­šti­ne gra­đa­na, ma­gi­stra­ti raz­li­či­tih zva­nja) za­po­či­nju prak­su do­no­še­nja sta­tu­ta či­je su nor­me bi­le u pot­pu­nom ras­ko­ra­ku sa po­sto­je­ćim fe­u­dal­nim pra­vom. Tr­ži­šna pri­vre­ da i rob­no­nov­ča­na raz­me­na stva­ra­li su sa­svim nov eko­nom­ski am­bi­jent u ko­me su ži­te­lji gra­do­va ima­li za­jed­nič­ki in­te­res da se oslo­bo­de pa­tro­ na­ta fe­u­dal­nih go­spo­da­ra. Otu­da su se oni bo­ri­li za svo­ju grad­sku auto­ no­mi­ju, za­jed­ni­cu slo­bod­nih gra­đa­na ko­ju su na­zi­va­li „ko­mu­nom“ (com­ mu­nio, od cum + mu­ni­re – ob­je­di­nje­ni unu­tar zi­di­na), a sta­tu­ti su bi­li iz­raz upra­vo tih nji­ho­vih te­žnji. Ovim ma­lim grad­skim „usta­vi­ma“ pro­ pi­si­va­li su or­ga­ni­za­ci­ju unu­tra­šnje vla­sti, ali i na­či­ne skla­pa­nja ugo­vo­ra, te­sta­mena­ta i dru­gih prav­nih po­slo­va, kao i po­stu­pak re­gu­li­sa­nja spo­ro­va pred lo­kal­nim ko­mu­nal­nim su­do­vi­ma. Re­še­nja za mno­ga od tih pi­ta­nja već su se na­la­zi­la u rim­skim tek­sto­vi­ma i sa­mo ih je tre­ba­lo pre­u­ze­ti i pri­me­ni­ti u prak­si. Gra­do­vi ši­rom Evro­pe po­sta­ja­li su ta­ko oaze slo­bo­ de od fe­u­dal­nog ugnje­ta­va­nja, pa su čak i kme­to­vi ko­ji bi pre­be­gli, i u nji­ma ži­ve­li od­re­đe­no vre­me (go­di­nu da­na), po­sta­ja­li slo­bod­ni gra­đa­ni. U Ne­mač­koj je otu­da na­sta­la iz­re­ka da „grad­ski va­zduh či­ni čo­ve­ka slo­ bod­nim“ (Stad­tluft macht frei).18 16 Ovu pravilnost potvrđuje i pravni razvoj novovekovne Srbije. Naime, proterivanjem Turaka ojačao je sloj domaćih trgovaca i zemljoposednika i formirani su začeci srpske građan­ ske klase. Ona traži zaštitu svoje privatne svojine i sigurnost pravnog prometa, ugroženu kne­ ževom samovoljom, što se postiže donošenjem brojnih ustava i zakona, a pogotovo odredbama Srpskog građanskog zakonika (1844). Međutim, da bi novi pravni poredak (zasnovan na re­ cepciji Austrijskog građanskog zakonika iz 1811) mogao biti primenjen u praksi, bilo je ne­ ophodno prethodno obezbediti školovane stručnjake za to. Osnivanjem pravnog odeljenja na Velikoj školi, pogotovo uvođenjem predmeta Rimsko pravo, obezbeđen je i taj preduslov. V. Ž. Bujuklić, Recepcija rimskih pravnih koncepata i evropska integracija Srbije, u: Pravni kapa­ citet Srbije za evropske integracije, br. 2, 2007, 217–234. 17 Vinogradoff, op. cit., 59–83. 18 H. Mitteis, City air makes free, in: Festschrift Edmund E. Stengel, Munster-Cologne, 1952, 342–358; Ž. Bujuklić, odrednica „Statuti“, u Leksikon srpskog srednjeg veka, Beograd 1999, 702–706 (urednici S. Ćirković i R. Mihaljčić). 221 Kao da se an­tič­ka isto­ri­ja gra­da Ri­ma po­če­la od­vi­ja­ti iz­no­va: sred­ njo­ve­kov­ne ko­mu­ne po­sta­ju osno­va za na­sta­nak usit­nje­nih fe­u­dal­nih dr­ža­vi­ca, a nji­ho­vim udru­ži­va­njem se po­tom for­mi­ra­ju ši­re re­gi­je, dok ih ko­nač­no ne­ki spo­sob­ni vla­dar ne ob­je­di­ni pod svo­jom cen­tral­nom vla­šću. Ti­me se oži­vlja­va an­ta­go­ni­zam iz­me­đu kra­lja (ca­ra) i par­ti­ku­lar­nih in­te­ re­sa fe­u­dal­nog plem­stva, ko­ji se re­ljef­no ogle­dao i u prav­noj sfe­ri. Otu­ da, ka­da je Mak­si­mi­li­jan I osno­vao Car­ski ka­me­ral­ni sud (Re­ic­hkam­ mer­ge­richt), na­re­dio je da se na nje­mu mo­ra pri­me­nji­va­ti „op­šte pra­vo“ (Ge­me­i­nes Recht), osim ka­da se stran­ke opre­de­le za lo­kal­no „ze­malj­sko pra­vo“ (Landsrecht). U tom slu­ča­ju su mo­ra­le do­ka­zi­va­ti sa­dr­ži­nu tih pra­vi­la, uglav­nom obi­čaj­nih, ko­ja su se ve­o­ma raz­li­ko­va­la u sva­koj dr­ža­ vi­ci, fe­u­du ili gra­du. Car­ski vr­hov­ni sud ni­je bio oba­ve­zan da ih po­zna­je, pa je va­ži­lo pra­vi­lo iura no­vit cu­ria („sud po­zna­je pra­vo“), pri če­mu se mi­sli­lo na ne­mač­ko op­šte pra­vo (ius com­mu­ne).19 Rim­sko pra­vo se vre­me­nom pri­me­nji­va­lo na sve ve­ćoj te­ri­to­ri­ji, ko­ja je naj­pre ob­u­hva­ta­la ju­žnu Ita­li­ju, jer je do do­la­ska Sa­ra­ce­na i Nor­ ma­na bi­la deo Vi­zan­tij­skog car­stva, a Ju­sti­ni­ja­nov ko­deks se ko­ri­stio i u ita­li­jan­skoj obla­sti Ro­ma­nja, či­ji je cen­tar bi­la upra­vo Bo­lo­nja. Iz­me­ nje­no i pri­la­go­đe­no post­kla­sič­no rim­sko pra­vo će, po­red ve­ćeg de­la Ne­ mač­ke, bi­ti pri­sut­no i u Ho­lan­di­ji, Bel­gi­ji, Špa­ni­ji, de­lo­vi­ma Fran­cu­ske, a duh rim­skog pra­va do­ta­kao je i En­gle­sku.20 Re­cep­ci­ju je umno­go­me olak­ša­la či­nje­ni­ca da su vla­da­ri, ko­ji su se­be vi­de­li kao na­sled­ni­ke rim­ skih ca­re­va, sma­tra­li da je po­red Ju­sti­ni­ja­no­vog kor­pu­sa ne­po­treb­no da i sa­mi do­no­se za­kon­ske pro­pi­se, pa je nji­ho­va nor­ma­tiv­na ak­tiv­nost bi­la za­ne­mar­lji­va sve do po­ja­ve no­vo­ve­kov­nih gra­đan­skih ko­di­fi­ka­ci­ja.21 Do re­cep­ci­je je te­že do­la­zi­lo ta­mo gde je usled ne­raz­vi­je­no­sti po­sto­je­će obi­ čaj­no pra­vo bi­lo ži­vo, pa još od­lu­ka­ma lo­kal­nih fe­u­dal­nih go­spo­da­ra sre­đe­no u po­seb­ne zbir­ke (se­ver­na Fran­cu­ska, se­ver­na Ne­mač­ka). Po­se­ban slu­čaj je En­gle­ska, gde je vla­dar­skim de­k re­tom, Mer­ton­ skim ak­tom iz 1236. go­di­ne, za­bra­nje­na pri­me­na rim­skog pra­va. Ume­sto pre­u­zi­ma­nja evrop­skog ius com­mu­ne, En­gle­ska je stvo­ri­la svo­je sop­stve­ no „op­šte pra­vo“ (Com­mon Law), ko­je je pr­ven­stve­no na­sta­lo prak­som kra­ljev­skih su­do­va. Zbog to­ga se an­glo­sak­son­ski si­stem pra­va da­nas znat­no raz­li­k u­je od evrop­skog ili kon­ti­nen­tal­nog.22 Me­đu­tim, rim­sko 19 P. Koscha­ker, Euro­pa und das römische Recht, München 1947 (1966), 378; L. S. Ma­ ru­ot­ti, La tra­di­zi­o­ne ro­ma­ni­sti­ca nel di­rit­to euro­peo: Dal­la cri­si del­lo ius com­mu­ne al­le co­di­f i­ ca­zi­o­ni mo­der­ne, To­ri­no 2003, 1–15; N. Mo­jo­vić, Rim­sko pra­vo – Isto­ri­ja rim­skog pra­va, knj. I, Ba­nja Lu­ka 2008, 461ss. 20 Vi­no­g ra­doff, op. cit., 59–132; P. Stein, Ro­man Law in Euro­pean Hi­story, Cam­brid­ge 1999. 21 O. Stan­ko­vić – V. Vo­d i­ne­lić, Uvod u gra­đan­sko pra­vo, Be­o­g rad 1966, 270. 22 Isto­r ij­ski je pa­ra­doks da je kla­sič­no rim­sko pra­vo svo­jom ka­z u­i­stič­kom pri­ro­dom da­ le­ko bli­že an­glo­sak­son­skom „pre­ce­dent­nom pra­v u“ ne­go pra­vi­ma kon­ti­nen­tal­nog ti­pa, ko­ja re­še­nja po­je­d i­nač­nog slu­ča­ja za­sni­va­ju na op­štem prav­nom pra­v i­lu. O. Sta­no­je­v ić, Ze­mlje 222 pra­vo je i da­lje osta­lo deo uni­ver­zi­tet­skih pro­gra­ma Oks­for­da i Kem­bri­ dža, sa ko­jih su iz­la­zi­li „dok­to­ri“ sa di­plo­mom ci­vil­nog (rim­skog) i ka­non­ skog pra­va (doc­to­res utri­u­sque iuris). Nji­ho­vo de­lo­va­nje je da­lo pe­čat po­ku­ša­ji­ma si­ste­ma­ti­za­ci­je en­gle­skog obi­čaj­nog pra­va (Com­mon Law) i ta­ko do­pri­ne­lo pri­bli­ža­va­nju ne­kih prav­nih kon­ce­pa­ta ko­ji pri­pa­da­ju raz­ li­či­tim prav­nim tra­di­ci­ja­ma, a u Škot­skoj je rim­sko pra­vo na­sta­vi­lo da se ne­sme­ta­no pri­me­nju­je. Po­što u En­gle­skoj ni­je bi­lo ko­di­f i­ka­ci­ja ko­je bi eli­mi­ni­sa­le po­je­di­ne evrop­ske prav­ne ide­je, one su se za­dr­ža­le čak i du­že ne­go u kon­ti­nen­tal­noj Evro­pi.23 U to­me je zna­čaj­nu ulo­gu ima­la i cr­kva, ko­ja je pre­ko ka­non­skog pra­va de­li­mič­no sa­ču­va­la kon­ti­nen­tal­nu tra­di­ci­ju, ta­ko što su cr­kve­ni su­do­vi pri­me­nji­va­li nor­me ko­je su bi­le za­sno­ va­ne na rim­skom pra­vu. Su­per­i­or­nost prav­nič­kog re­zo­no­va­nja Ri­mlja­na na­šla je put i pro­bi­ja­la se kroz na­iz­gled ne­pro­boj­ne ba­ri­je­re po­li­tič­kih in­te­re­sa i lju­bo­mor­nog ču­va­nja ostrv­ske tra­di­ci­je.24 U mo­der­no vre­me su me­đu­sob­ni kon­tak­ti kon­ti­nen­tal­nog i pre­ce­dent­nog pra­va do­ve­li do sve ve­ćeg pri­bli­ža­va­nja ova dva prav­na si­ste­ma, a pro­ces glo­ba­li­za­ci­je i in­sti­ tu­ci­o­nal­nog or­ga­ni­zo­va­nja Evrop­ske uni­je to­me još vi­še do­pri­no­si. Ius Euro­pa­e­um. Po­sto­je dva sa­svim opreč­na sta­va o bu­duć­no­sti rim­skog prav­nog na­sle­đa. Je­dan po­la­zi od pret­po­stav­ke da se ra­di o vred­noj isto­rij­skoj te­ko­vi­ni, ali ko­ja je za mo­der­ne dru­štve­ne od­no­se sa­ svim pre­va­zi­đe­na i ne­a­de­kvat­na. Dru­gi te­o­re­ti­ča­ri sma­tra­ju upra­vo su­ prot­no. U vre­me­ni­ma ka­da evrop­ske dr­ža­ve pre­va­zi­la­ze okvi­re na­ci­o­ nal­nih dr­ža­va i idu ka us­po­sta­vlja­nju je­din­stve­nog prav­nog si­ste­ma svih nje­nih gra­đa­na, rim­sko pra­vo tre­ba da bu­de in­spi­ra­ci­ja i te­melj bu­du­ćeg za­jed­nič­kog evrop­skog pra­va, po­go­to­vo pri­vat­nog. Me­đu ovim te­o­re­ti­ ča­ri­ma po­sto­ji je­di­no di­le­ma da li osnov tog no­vog op­šeg pra­va tre­ba da bu­de sred­njo­ve­kov­no ius com­mu­ne (rim­sko pra­vo pri­la­go­đe­no ta­da­šnjim fe­u­dal­nim od­no­si­ma) ili kla­sič­no rim­sko pra­vo sa­ču­va­no u Ju­sti­ni­ja­no­ vim Di­ge­sta­ma. pre­ce­dent­nog pra­va (Com­mon Law), 1987, 1–36; P. Stein, Ro­man Law, Com­mon Law, and Ci­vil Law, Loyola Law Re­vi­ew, 1991–1992, 1592–1604. 23 O uti­ca­ju rim­skog pra­va na an­glo­sak­son­sko pre­ce­dent­no pra­vo vi­de­t i: P. Stein, Con­ ti­nen­tal In­f lu­en­ces on En­glish Le­gal tho­ught (1600–1900), The Cha­rac­ter and In­f lu­en­ce of the Ro­man Ci­vil Law, Lon­don 1988, 223ss; A. Wat­son, in: Ro­man Law and En­glish Law: Two Pat­terns of Le­gal De­ve­lop­ment, Loyola Law Re­vi­ew, 1990, 247ss; S. P. Bu­ho­fer, Struc­tu­ring the Law: The Com­mon Law and the Ro­man In­sti­tu­ti­o­nal System, Swiss Re­vi­ew of In­ter­na­ti­o­nal and Euro­pean Law, 5(2007), 24ss; Encyclo­pe­dia Bri­ta­ni­ca CD, ver­sion 98, The Hi­sto­ri­cal Ri­se of Com­mon Law (sub­sec­tion: „Furt­her Ro­man Law In­f lu­en­ces“). 24 U di­rekt­ne po­zaj­m i­ce rim­skog pra­va spa­d a unjust en­r ic­hment (u ko­me se pre­po­z na­je usta­no­va con­dic­ti­o­nes si­ne ca­u­sa), po­sto­ji slič­nost i u kla­si­f i­ka­ci­ji ugo­vo­ra, za­tim bli­skost ne­ kih in­sti­t u­ci­ja, po­put an­glo­sak­son­skog „tra­sta“ (trust) i rim­ske fi­du­ci­je ( fi­du­cia), a oči­gled­na je i ter­mi­no­lo­ška slič­nost ter­mi­na za ozna­ča­va­nje svo­ji­ne i dr­ža­vi­ne (pro­pri­e­tas – pro­perty, pos­ses­sio – pos­ses­sion). Po­sto­ji i pa­ra­le­la iz­me­đu ac­ti­o­nes in rem i ac­ti­o­nes in per­so­nam sa po­de­lom na real i per­so­nal pro­perty. Vi­no­g ra­doff, op. cit., 101ss; Sta­no­je­vić, op. cit., 25ss. 223 Mo­der­ne ro­ma­ni­stič­ke stu­di­je na evrop­skim (pa i svet­skim) uni­ ver­zi­te­ti­ma mo­ra­ju pru­ži­ti na­uč­nu ar­gu­men­ta­ci­ju za da­va­nje od­go­vo­ra na po­me­nu­te di­le­me. Me­đu­tim, rim­sko pra­vo je već uve­li­ko in­kor­po­ri­ sa­no u sa­vre­me­ne in­sti­tu­ci­je gra­đan­skog pra­va, ono je sa­stav­ni deo mno­ gih te­o­ret­skih kon­ce­pa­ta, na­sta­lih pri­hva­ta­njem poj­mo­va, ter­mi­no­lo­gi­je i kon­k ret­nih re­še­nja iz an­ti­ke. U tom smi­slu ono već pred­sta­vlja te­melj prav­ne na­u­ke i pra­va mo­der­nog evrop­skog dru­štva, kao i onih na dru­gim kon­ti­nen­ti­ma, ko­ji su pu­tem ko­lo­ni­za­ci­je pre­u­ze­li ove te­ko­vi­ne (La­tin­ska Ame­ri­ka, ve­li­ki deo Afri­ke). Ti­me je umno­go­me već ostva­ren za­vet Ju­ sti­ni­ja­na, is­tak­nut u kon­sti­tu­ci­ji ko­jom je pro­gla­sio stu­pa­nje na sna­gu Di­ ge­sta: „že­lim ne sa­mo na­šem ne­go i sva­kom do­bu, ka­ko upra­vo pred­sto­ je­ćem ta­ko i onom ka­sni­jem, da po­da­rim naj­bo­lje za­ko­ne (pra­vo)“.25 Mo­der­na vre­me­na do­ne­la su krup­ne ci­vi­li­za­cij­ske pro­me­ne. Na­sta­ nak ka­pi­ta­li­zma, in­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja, pre­ko­o­ke­an­ska osva­ja­nja sve­ta, na­sta­nak ve­li­kih dr­ža­va, pro­me­ni­li su ži­vot lju­di iz te­me­lja. No­vi so­ci­ jal­ni mi­lje na­met­nuo je i sa­svim dru­ga­či­je sva­ko­dnev­ne pro­ble­me, za či­je re­ša­va­nje je neo­p­ho­dan i od­go­va­ra­ju­ći nor­ma­tiv­ni po­re­dak. Evro­pa se opet na­šla pred isto­rij­skim iza­zo­vom, da li će nad­vla­da­ti par­ti­ku­lar­ni in­te­re­si na­ci­o­nal­nih dr­ža­va, ko­je su na­sta­le iz pri­rod­ne že­lje po­je­di­nih na­ro­da za eman­ci­pa­ci­jom svo­je sa­mo­bit­no­sti, ili će pre­vla­da­ti eko­nom­ski in­te­re­si ka po­ve­zi­va­nju i ši­r im in­te­g ra­ci­ja­ma. Na­stan­kom Evrop­ske za­jed­ni­ce, po­tom Uni­je, pred­nost je na­čel­no da­ta ovom dru­ gom kon­cep­tu. On omo­gu­ću­je mi­li­o­ni­ma gra­đa­na po­ve­zi­va­nje i ostva­ re­nje isto­vet­nih eko­nom­skih, ali pre sve­ga gra­đan­skih pra­va. Uki­da­njem gra­ni­ca, obez­be­đi­va­njem je­din­stve­nog eko­nom­skog pro­sto­ra, uvo­đe­njem isto­vet­ne va­lu­te, do­mi­na­ci­jom sa­mo jed­ne voj­ne struk­tu­re, kao i po­sred­ nim na­me­ta­njem en­gle­skog je­zi­ka kao espe­ran­ta svih Evro­plja­na, ob­je­ di­nju­je se obim­na te­ri­to­ri­ja ko­ja od Rim­skog car­stva ni­je ni­ka­da bi­la u toj me­ri in­te­gri­sa­na. To ni­je bio slu­čaj ni ka­da se Kar­lo V na­la­zio na če­lu „Sve­tog rim­skog car­stva“, ni ka­da je Na­po­leon svo­jim osva­ja­nji­ma ve­li­ki deo Evro­pe pot­či­nio svo­joj vla­sti, a i Austro-Ugar­ska je ob­u­hva­ ta­la sa­mo za­pad­ni deo Sta­rog kon­ti­nen­ta.26 Upra­vo to je raz­log što se u ide­ji i prak­si Evrop­ske uni­je mo­gu pre­ po­zna­ti ne­spor­ne pa­ra­le­le sa ne­čim što je isto­rij­ski de­ja vù. Stva­ra­njem ne­ke vr­ste evrop­ske me­ta­dr­ža­ve, do­la­zi do ob­je­di­nja­va­nja pri­vred­nog, eko­nom­skog i kul­tur­nog pro­sto­ra, pa se na­me­će i po­tre­ba za je­din­stve­ nim prav­nim po­ret­kom: ius Euro­pa­e­um.27 Ti­me se oži­vlja­va kon­cept 25 Const. Tan­ta (3,12): „...et non tan­tum no­stro, sed eti­am om­ni aevo tam in­stant qu­am po­ste­ri­o­ri le­ges op­ti­mas po­ne­re“. 26 Ž. Bu­ju­k lić, Re­c ep­c i­ja rim­s kih prav­n ih kon­c e­p a­t a i evrop­s ka in­t e­g ra­c i­ja Sr­b i­je, 230–231. 27 T. Op­per­mann, Ius Euro­pa­e ­um: Beiträge zur europäischen Eini­g ung, Ber­lin 2006, pas­sim; J. Smits, The Ma­k ing of Euro­pean Pri­va­te Law: To­ward a Ius Com­mu­ne Euro­pa­e­um 224 ko­ji po­či­va na ide­ji o je­din­stve­nom, uni­ver­zal­nom pra­vu, ko­je pra­ti od­ go­va­ra­ju­ći je­din­stve­ni po­re­dak u dru­štvu: unum sit ius cum unum sit im­pe­ri­um. Već je i an­tič­ko ius ci­vi­le ot­kri­lo for­mu­lu pre­ži­vlja­va­nja kroz pri­la­ go­đa­va­nje po­tre­ba­ma ži­vo­ta. Ri­mlja­ni su lju­bo­mor­no ču­va­li tra­di­ci­ju, ali su pre­ko pe­re­grin­skog pre­to­ra svo­ri­li ius gen­ti­um, ela­stič­ni prav­ni po­re­dak ko­ji je ta­da oka­me­nje­nom ci­vil­nom pra­vu udah­nuo nov ži­vot. Ta­ko je na­sta­lo uni­ver­zal­no „pra­vo na­ro­da“, ko­jim su se po­čet­kom tre­ ćeg ve­ka ko­ri­sti­li svi rim­ski gra­đa­ni, pa i po­ko­re­ni pe­re­gri­ni. Otu­da se ius gen­ti­um po­čeo iz­jed­na­ča­va­ti sa poj­mom ius na­tu­ra­le, „pri­rod­nim pra­vom“, ko­je je, pre­ma rim­skim ju­ri­spru­den­ti­ma, stvo­rio pri­rod­ni ra­ zum (na­tu­ra­lis ra­tio), pa je ono več­no i ne­pro­me­nji­vo i za­jed­nič­ko svim na­ro­di­ma. Isto ta­ko, sred­njo­ve­kov­no ius com­mu­ne će pre­ži­ve­ti ve­ko­ve, jer je kao „me­ša­vi­na pra­va“ pre­u­ze­lo pred­no­sti nor­ma­tiv­nih si­ste­ma ko­ji su ga ob­li­ko­va­li. Osno­va je bi­la Ju­sti­ni­ja­no­va ko­di­fi­ka­ci­ja, ali su se prav­ni in­sti­ tu­ti ob­li­ko­va­li pre­ma zah­te­vi­ma prak­se. Po­ne­ki od njih su sa­mo no­si­li sta­ ra la­tin­ska ime­na, ali bi u nji­ma osta­jao još sa­mo duh rim­skog pra­va. Otu­da, pod re­cep­ci­jom u ši­rem smi­slu tre­ba pod­ra­zu­me­va­ti pre­u­zi­ ma­nje rim­skih prav­nih kon­ce­pa­ta (a ne sa­mo kon­k ret­nih nor­mi), jer su kon­cep­ti plod vi­še­ve­kov­ne ela­bo­ra­ci­je re­zul­ta­ta rim­ske prav­ne na­u­ke i otu­da pri­me­nji­vi pri kre­i­ra­nju ve­o­ma raz­li­či­tih prav­nih si­ste­ma, pa i za dru­štva ko­ja su umno­go­me raz­li­či­ta od rim­skog. Ti­me se na­ro­či­to po­ ten­ci­ra uni­ver­zal­ni ka­rak­ter rim­skog pra­va i ob­ja­šnja­va pri­me­na nje­go­ vih prin­ci­pa čak i u ze­mlja­ma ko­je ne pri­pa­da­ju evrop­skom kul­tur­nom kru­gu (npr. Ja­pan, Ki­na).28 Sa ovih po­la­zi­šta ni­je te­ško slo­ži­ti se sa za­pa­ža­njem ko­je je još u XII ve­ku iz­neo te­o­log Džon od Sals­be­ri­ja, u svom trak­ta­tu na la­tin­skom je­zi­ku Me­ta­lo­gi­con (iz 1159): „Mi smo po­put pa­tu­lja­ka što se­de na ra­ me­ni­ma di­vo­va: vi­di­mo vi­še i da­lje od na­ših sta­rih, ne sto­ga što je oštri­ na na­šeg vi­da ve­ća, i ne zbog na­še vi­si­ne, već upra­vo za­to što nas uvis uz­di­že to što se ko­ri­sti­mo nji­ho­vom di­vov­skom ve­li­či­nom“.29 as a Mi­xed Le­gal System, Ox­ford 2002, 306; E. H. Hon­di­us (ed.), To­wards a Euro­pean Ci­vil Co­de, Klu­wer Law In­ter­na­ti­o­nal, 2004, na­ro­či­to: R. Zim­mer­mann, Ro­man Law and the Har­ mo­ni­sa­tion of Pri­va­te Law in Euro­pe, 21–42; R. C. Van Ca­e­ne­gem, Euro­pean Law in the Past and Fu­tu­re. Unity and Di­ver­sity over Two Mil­le­nia, Cam­brid­ge 2004, na­ro­či­to 73–88. 28 Za ja­pan­sku re­cep­ci­ju, pr­ven­stve­no pod uti­ca­jem ne­mač­kog pra­va kra­jem XIX ve­ka (1896. g.), vid. is­crp­no Lj. Đu­ro­vić – R. Đu­ro­vić, Prav­ni si­stem Ja­pa­na, Be­o­grad 2011. U Ki­ni je Gra­đan­ski ko­deks na­stao iz­me­đu 1919. i 1933. go­di­ne, a budući da je ta­ko­đe bio pod uti­ca­ jem Ne­mač­kog gra­đan­skog za­ko­ni­ka, pri­hva­tio je pan­dekt­ni si­stem. Ko­mu­ni­stič­ka vlast ga je uki­nu­la i tek se ne­dav­no kre­nu­lo u stva­ra­nje no­vog ko­dek­sa. Već su do­ne­ti Op­šti prin­ci­pi gra­ đan­skog pra­va (1986), a ne­dav­no se pri­stu­pi­lo i pre­vo­đe­nju de­lo­va Ju­sti­ni­ja­no­vih Di­ge­sta. Na svet­skim ro­ma­ni­stič­kim kon­g re­si­ma po­ja­vlju­ju se ki­ne­ski pro­fe­so­r i sa ra­do­vi­ma iz obla­sti rim­skog pra­va. A. Ma­le­ni­ca, Rim­sko pra­vo, No­vi Sad 2007, 155. 29 The Phra­se Dic­t i­o­nary, http://phra­ses.org.uk/me­a ­n ings/268025.html 225 Ne­ma ni­ka­kve sum­nje da re­še­nja ko­ja pru­ža Cor­pus Iuris Ci­vi­lis ne mo­g u bi­ti do­volj­na za re­ša­va­nje broj­nih, sa­svim no­vih i slo­že­nih pro­ ble­ma atom­ske, kom­pju­ter­ske i sve­mir­ske epo­he u ko­joj ži­vi­mo. Me­đu­ tim, to ni­je do­vo­ljan raz­log da se na­sle­po pre­pu­sti­mo če­sto po­mod­nim, ide­o­lo­škim ili dok­tri­nar­nim re­še­nji­ma ko­ja ni­su iz­dr­ža­la pro­ve­r u vre­ me­na. Kao što su Gr­ci iz­mi­sli­li fi­lo­sof­sku di­sci­pli­nu (pa čak ni da­nas ne­ma ta­kvog fi­lo­zo­fa ko­ji bi sma­trao su­vi­šnim da se obra­zu­je u nji­ho­ voj ško­li), ta­ko su Ri­mlja­ni iz­mi­sli­li prav­nu ve­šti­nu, i još ne­ma zna­ka da ih je u toj obla­sti iko za­me­nio.30 Žika Bujuklić Faculty of Law University in Belgrade THREE EPOCHS, ONE LEGAL PRINCIPLE: IUS CIVILE, IUS COMMUNE, IUS EUROPAEUM Summary The author deals with the reception of Roman law in the European ground, indicating the reasons that made possible its existence in different epochs. What is common to the ancient, feudal and modern times is a concept based on the idea of​​ unique and universal law, followed by the corresponding unique order in society: sit unum ius cum sit unum imperium. At the height of its power, this idea existed in Rome (ius civile), then has been restored in the European feudal monarchies (ius commune), and is stil existing on the level of principals and as and inspiration of European community law (ius Europaeum). Key words: reception of Roman law, ius civile, ius commune, ius Europaeum 30 226 M. Vil­ley, Le dro­it ro­main, Pa­r is 1993, 118. ПРОЈЕКТИ PROJECTS UDC 316.722(=14)(560.4):005.745(460.187)”2012” Маријана Рицл Филозофски факултет Универзитет у Београду НАУЧНИ СКУП О ГРЧКО-РИМСКОЈ МАЛОЈ АЗИЈИ НА УНИВЕРЗИТЕТУ У САЛАМАНКИ Током два дана, 21. и 22. јуна 2012. године, на Универзитету у Саламанки одржан је научни скуп на којем су сарадници на тро­ годишњем (2012–2014) пројекту Министарства науке Краљевине Шпаније „Etnicidad helénica y pervivencia indígena en un territorio de frontera cultural: La Anatolia grecoromana“ („Hellenic Еthnicity and Survival of Native Traditions in a Cultural Border-area: Greco-Roman Anatolia“; IP: María Paz de Hoz, Universidad de Salamanca; convoca­ toria de proyectos de investigación fundamental no orientada 2011 del Plan Nacional I+I=i, Ministerio Ciencia e Innovación), разматрали пла­ нове о будућој сарадњи и монографији која ће бити објављена као крајњи резултат рада на пројекту. План са којим је започет поменути пројекат је да се истраже културне везе које су остварене на територији грчко-римске Ана­ долије. Ова област, позната као колевка многих цивилизација и сво­ јеврсни melting pot античког света, посебно је погодна за слична истраживања, имајући у виду богатство грчких и домаћих наратив­ них и документарних извора. Теме истраживања биће начини и разлози који су довели до стварања посебног типа грчког иденти­ тета и улога коју су у том процесу одиграли грчка културна ели­та и домаће становништво градских и сеоских заједница. Посебна па­ жња биће посвећена елементима грчке цивилизације које је усво­ји­ ло домаће становништво, очувању домаћих и иранских традиција, и начинима на које су поменуте културе утицале једна на другу и мењале се. Наративни и епиграфски извори биће анализирани из 229 лингвистич­ке, историјске, религијске, социолошке и културне пер­ спективе. Руководилац пројекта, Prof. Dr. María Paz de Hoz García-Bellido (Universidad de Salamanca, Departamento de Filología Clásica e Indo­ europeo), обавестила је присутне сараднике о свом раду на истори­ ји грчког образовања и школства у хеленистичкој и римској Малој Азији, посебно Лидији, Фригији, Галатији и Ликаонији. Prof. Dr. Luis Ballesteros Pastor (Universidad de Sevilla, Departamento de Historia Antigua) говорио је о персијском наслеђу у Понтској краљевини (291–63. године пре н.е.), са освртом на порекло краљевске дина­ стије, територију коју је обухватала Понтска краљевина и локалне култове. Dr. Carlos Molina Valero (Universidad de Salamanca, Departa­ mento de Filología Clásica e Indoeuropeo) понудио је приказ истори­је ликијских храмова у време династије Ахеменида и анализу двоје­ зичних и тројезичних натписа нађених у Ксантосу. Dr. Aitor Blanco Pérez (Universidad de Salamanca, Departamento de Filología Clásica e Indoeuropeo/University of Oxford), посветио је своје излагање пети­ цијама које је становништво североисточне Лидије упућивало рим­ ским царевима у трећем веку н.е. Проф. др Маријана Рицл (Фило­ зофски факултет Универзитета у Београду) обавестила је присутне о прелиминарним резултатима свог истраживања локалних кул­ това на територији римске Битиније. Током дискусије о потенцијалним темама за монографију која би требало да сумира резултате постигнуте током рада на пројекту „Etnicidad helénica y pervivencia indígena en un territorio de frontera cultural: La Anatolia grecoromana“ („Hellenic Еthnicity and Survival of Native Traditions in a Cultural Border-area: Greco-Roman Anatolia“) постигнута је сагласност међу учесницима скупа да монографија буде посвећена малоазијским светилиштима у хеленистичко и рим­ ско доба. Сарадници на пројекту и позвани гости припремиће, изме­ ђу осталог, и радове о следећим светилиштима: светилиште боги­ ње Ма у Понтској Комани, Летоон у Ксанту, Меново светилиште у Антиохији у Писидији, светилиште Ларменске богиње у северо­ источној Лидији, светилиште Мена и Анахите у североисточној Лидији, Хекатино светилиште у Лагини, итд. У вези с тим, за иду­ ћу годину је планиран још један скуп у Саламанки на којем би биле представљене студије припремљене за поменуту монографију. 230 UDC 378.67(495 Athenai):1(091) Soteres Fournaros University of Athens REVIVING PLATO’S ACADEMY. UNIVERSITY OF ATHENS OCTOBER 2012 The greatest of all diseases is ignorance Plato THE UNDERLYING PHILOSOPHY The Academy of Plato is one of the oldest quarters of the city of Athens, heir to a glorious past. It takes its name from the first settler here, the hero Akadimos (or Ekadimos), but is best known for the philo­ sophical school founded in the vicinity by Plato in 387 BC, which con­ tinued its work of teaching and philosophical inquiry until it was finally closed down by the Emperor Justinian in 529 AD. The Academy was the intellectual heart of ancient Athens, and laid the foundations for the philosophical thought that underpins our civiliza­ tion today. It was a place where men pursued studies in every discipline, a centre for political inquiry and debate. Plato made a contribution to philosophy so vital that his influence is still felt today. His philosophical thought explored the nature of reality itself, while not ignoring the more practical problems of his own time and the public affairs of the city of Athens. THE ACADEMY OF PLATO: PATHWAYS TO KNOWLEDGE The Athens of Plato and Aristotle. Places steeped in history, and individuals of world renown who have left their mark on science and 231 culture – not merely parts of our shared historical memory, but places and persons who have shared in laying the foundations of European and global civilization, and who are identified with the enduring values of education, democracy, the cultivation of personality and participation in public life. Places and persons from history – but with the power to refresh and revive the aspirations and ambitions of the society of the present day. The vision for Athens, which we share with the city’s mayor, Mr. Giorgos Kaminis, is based on a comprehensive plan to restore the co­ hesion of the city, regenerating its individual neighbourhoods, encourag­ ing the active involvement of its citizens and highlighting its cultural heritage as an instrument of personal development and knowledge. It is against this background that I propose a plan featuring a whole range of interventions, in the fields of education and culture – and specifically in the development of the area of the Academy of Plato. The idea is to create itineraries which will bring history and tradition together, in innovative ways, with the modern world, and with contem­ porary society. Most of the interventions focus on infrastructure, and it is of par­ ticular importance that the Ministry of Culture has announced a pro­ gramme of expansion in this area. However, in this particular project the emphasis is laid on developing human activities, on raising aware­ ness and encouraging the participation of the educational community and of ordinary people in programmes of education and social network­ ing designed to raise the profile of the area by drawing on its long and distinguished history. The underlying purpose of this project is to create links between the present day and the spirit and significance of the Academy of Plato as a place of research and learning, a place where not only philosophers, orators and politicians, but also ordinary members of the public, came together to learn, to debate, to reason and to explore new ideas. The inten­ tion is to make this a place for discussion of the problems of our own age, a place dedicated not only to knowledge and political thought, but also to the development of the personality and the encouragement of active citizenship. At the same time the project also seeks to highlight local history and its importance to the present day, while showcasing the archaeologi­ cal site and laying out specially planned itineraries or ‘trails’ dedicated to the approach to knowledge and the cultivation of contemporary citi­ zenship. The Athens of Plato and Aristotle, of the Academy and the Lyceum – this is a city which seeks to combine thought and action, theory and practice. 232 The specific objectives of the project involve: • highlighting the history of Athens and forging links between that history and the life of the contemporary city • making the archaeological site accessible and intelligible to the public, and particularly to the residents of the immediate vicinity • promoting the value of the humanities and emphasizing their im­ portance in our national development • demonstrating the power of the past in creating our future The project will seek: • To familiarize schoolchildren and adults with the discipline of phi­ losophy – as a means of developing their ability to think critically, of cultivating the personality and of playing an active part in so­ cial and cultural life. • To promote philosophy and philosophical debate as a means of clarifying significant issues facing the contemporary world. • To provide further education for graduates of our philosophical schools, and life-long learning for adult citizens, in the area of the humanities, with particular emphasis on ethics, political philosophy, the philosophy of art and science, the social sciences, law, history and language. • To assist in the development of joint actions, exchanges and col­ laborations between Greek and foreign educational institutions (the classical schools operating in many European countries, schools in America and Australia). • To exploit alternative methods of learning based on academic and educational programmes in the arts and involving the active par­ ticipation of the student. • To develop the location as an exciting arena for new activities by the city’s academic and business communities. It is my ambition to see this project heralding a new role for Athens, and particularly the area of the Academy of Plato, as a place of global importance and influence, where the cultural heritage interacts crea­ tively with the contemporary urban environment, fostering productive activity and growth which are compatible with the spirit and historical identity of the place. PHILOSOPHY AND CONTEMPORARY PERSPECTIVES This course will offer an approach to contemporary issues and con­ cerns, seen from a philosophical perspective. Students will appreciate how 233 the ideas, perceptions and theories of the great philosophers can be applied anew to the contemporary world. They are not only timely but also of assistance in resolving the problems facing contemporary humanity. THEMATIC UNITS The programme consists of four courses of lessons/lectures. ● Course 1: Philosophy and Economics ○ Plato and business ethics ○ Economic systems and human needs ○ Self-sufficiency, greed, globalization ● Course 2: Philosophy and Values ○ Morality and legality ○ Justice – Meritocracy – Equality – Elimination of corruption ○ Slavery – Work – Leisure ○ Aesthetics: public and private ○ Art and imitation ■ Art in Plato and Aristotle ■ The kitsch in art ■ Original and reproduction: trade and the black market ○ The environmental crisis and the crisis of values ● Course 3: Philosophy and Psychology ○ The security of the citizen, and theinsecurity of the contemporary, globalized citizen ○ Melancholy: yesterday and today ○ Faith and practice ●Course 4: Philosophy and Language ○ Language and power ■ Rhetoric ■ The sophists ■ The mass media ○ Language – discrimination – violence ○ Alternative forms of language ■ Slang ■ Body language ■ Greeklish ■ Codified forms of language ACADEMY OF PLATO EDUCATIONAL MUSEUM The purpose of this programme is to upgrade the area of the Aca­ demy, making use of the opportunities provided by cutting-edge tech­ 234 nology to develop an appealing, state-of-the-art, interactive, multimedia exhibition. The Educational Museum will feature a range of touch screens, installed in a local building, and multimedia applications with different themes and levels of information, consisting of texts, multimedia mate­ rial and images. The visitor will be enabled to explore the real world of the district, while also roaming through the world of ideas. Presenta­ tions will be provided in two languages, to make the information more accessible to tourists. There will be three units, with the following content: Place / Antiquities An interactive map of the district, noting the most important land­ marks, such as the archaeological site of the Academy, the Ippeios Kolonos Hill, the old tobacco factory, the green spaces, etc. When each landmark icon is activated the relevant information appears, including both archaeo­ logical and historical facts. For example, when the icon for the Ippeios Kolonos Hill is activated, reference is made to Oedipus at Colonus. People A picture gallery will be created featuring persons of ancient times (contemporaries of Plato and later figures). When the portrait icon is activated, information is provided on the character’s biography, relation­ ship with Plato and philosophy, as well as information on the portrait itself. Influences From ancient times Platonic thought has exerted an important in­ fluence on philosophy. Schools of thought and theories evolved either opposing or aligning themselves with and developing the thought of the great philosopher. This section will present some of these schools and theories, such as the various forms of Neo-Platonism and the thinkers influenced by Platonic ideas in the Middle Ages and in the Renais­ sance. There will also be examples of more recent philosophers and their relationship to the thought of Plato. ASSOCIATED AGENCIES National and Kapodistrian University of Athens, the Onassis Cul­ tural Centre of the Alexander S. Onassis Foundation – a not-for-profit civil association, the Institute for Youth of the General Secretariat for Youth and the Foundation of the Hellenic World 235 К РИТИКЕ И ПРИК АЗИ R EVIEWS UDC 94(32)(=161.1) О ПРЕВОДИМА СТАРОЕГИПАТСКИХ ИЗВОРА НА РУСКИ ЈЕЗИК М. В. Панов, Обзор ֲереводов с еֱиֲеֳскоֱо языка на русский (1882−2010), Новосибирск 2011. Монографија Максима Панова је библиографски и аналитички пре­ глед корпуса и појединачних превода староегипатских извора, како на­ ративних тако и документарних, на руски језик. С обзиром на природу грађе, монографија је у извесном смислу и преглед развоја руске египто­ логије. После уводног поглавља (стр. 1–6), праћеног опсежним резимеом на енглеском језику (стр. 7–12), попис превода извора на руски језик (стр. 13–356) дат је хронолошким редом, почев од текстова Старог царства (око 2686−2160. год. пре н.е.), уз кратку анализу сваког текста. У случајевима где постоји више превода, анализа се најчешће односи на најновије издање, јер, како наводи сам аутор, ֳ.к. ֲодразумеваеֳся, чֳо он учиֳываеֳ все ֲредыдущее даже ֳо, чֳо было ֳолько в виде циֳаֳ, ֳем не менее недосֳуֲное или неизвесֳноее в ֲоле моеֱо зрения не ֲоֲало (стр. 4). Уводно поглавље би могло да завара читаоца, јер аутор наводи да ће искључиво указивати на пропусте и недоследности у преводима – истин­ ска вредност књиге огледа се управо у наизглед кратким анализама пре­ вода. Аутор указује на недоследности преводилаца, спорна места, погреш­ ке, и често доноси сопствена решења. Неке од најчешће уочених грешака на које Максим Панов указује јесу: одступања од стандардних граматич­ ких правила, неадекватан превод на књижевни руски језик, парцијални преводи, погрешна тумачења појединих речи, синтагми и титула, разли­ чито превођење једног истог термина у једном тексту, итд. Опсежни индекси (стр. 393–420) и библиографија (стр. 421–463) употпуњују вредност студије. Данијела Стефановић Филозофски факултет Универзитет у Београду 239 UDC 94(38):929 Rossetti L. Величанствени Пети век: Il Quinto Secolo. Studi di Filosofia antica in onore di Livio Rossetti a cura di S. Giombini e F. Marcacci, Perugia 2010, ss. 752. Један чувени мислилац је једном забележио да су у ових неколико миленија историјског развоја цивилизације била само два периода инте­ лектуалне експлозије – хеленско класично доба и период Ренесансе. Том петом веку пре нове ере у класичној Грчкој посвећена је обимна Споменица у част италијанског професора Ливија Росетија. Избор једностав­ног а сугестивног наслова Пети век (Il Quinto Secolo) „non è tanto significativa per il suo richiamo al’ età d’oro della vita politica e culturale della civiltà greca, quanto per il riferimento a un periodo storico in qui venivano alla luce e si sviluppavano molteplici forme di sapere senza che si arrivasse ad una netta distinzione tra loro e tra le attività politiche e sociali ad esse connesse“, обја­ шњава професор из Пизе Софија Ранцато1. Необично широк дијапазон научних и философских истраживања професора из Перуђе Ливија Росетија, током више деценија, резултирао је комплексном мрежом интелектуалних и људских контаката и прија­ тељске сарадње широм света и учествовања заиста великог броја струч­ ња­ка, старијих чувених, али и млађих са свих меридијана, које су, по­ кре­ћући ову Споменицу у његову част, окупиле ученице и наследнице професора Росетија Стефанија Ђомбини и Флавија Маркачи. Професор Росети рођен је у месту Jesi, Ancona, 1938, дипломирао је 1963. на Уни­ верзитету у Риму (касније названом La Sapienza) код професора Енрика Кастелија са радом Parmenide incantenato, на тему оперета Лева Шесто­ ва из 1938. године. Наводећи Росетијеву библиографију, оне дају преко двеста наслова објављених током непуних педесет година (1971–2010), значи више од четрдесет публикација сваке године. Организовао је Ро­ сети више значајних научних симпосија: Symposium Heracliteum (1981), Symposium Platonicum, Cità del Messico (1986), одакле је потекла идеја да се оснује International Plato Society (IPS), као и International Association for Presocratic Studies (IAPS) касније. Он сам, поред многих других задужења, нарочито цени свој библио­ графски рад у сарадњи са Grande Enciclopedia Filosofica (Милано, 1984), као и покретање монументалног пројекта, двотомног Dizionario delle scienze e delle techniche di Grecia e Roma (2006). Последњих година, после одласка у пензију у Перуђи, развио је зна­ чајну научну делатност у Елеји на тлу јужне Италије. Овде треба навести са захвалношћу да је професор Ливио Росети више година инострани члан редакције нашег Зборника за класичне студије Матице српске у коме и редовно сарађује, а и учесник је у међународним годишњим скуповима Друштва за античке студије Србије у Београду и Сремској Митровици. Обимна, веома лепо и уредно штампана књига Споменице на од­ личној хартији, са прелепим илустрацијама, подељена је на неколико великих тематских блокова: Physis (стр. 45–212, са десет аутора), Logos 1 240 Sofia Ranzato, Charisteria Livio Rossetti Oblata, Peitho/Examina antiqua 1 (2)/2011. (стр. 215–400, са седамнаест аутора), Ethos (стр. 403–599, са четрнаест аутора), Pathos (стр. 603–712, са седам аутора) и Per l’amico Livio (стр. 715–747, са седам аутора). Кореспонденцију са ових 55 аутора су током припреме Споменице крајње брижљиво и љубазно обављале Стефанија Ђомбини и Флавија Маркачи, на чему им и овом приликом, као засту­ пљени аутор (у блоку Logos) захваљујем. Tabula gratulatoria на крају тома обухвата 138 имена дословно из целог света и са свих континената (стр. 749–751). Нарочита интелектуална живост у петом веку, како је описује Со­ фија Ранцато, омогућила је развој важних појмова, који су досегли до теоријске формализације. То су кључни концепти грчке културе чије се промишљање дешавало нарочито у петом веку, као што су управо Physis, Logos, Ethos, Pathos, како су насловљени и велики сегменти ове књиге. Ту су теме, којима се целог живота бавио Ливио Росети, заступљене у радовима истакнутих научника из Италије, Шпаније, Мексика, Францу­ ске, Немачке, Ватикана, Венецуеле, Бразила, Чилеа, Швајцарске, САД, Аргентине, Енглеске, Грчке, Србије2, Јапана, Канаде, Холандије, Порту­ гала, Белгије, Пољске. Росетијева polymathia обухватала је све крупне личности и кључне теме хеленске философије, од Хераклита, Парменида, Сократа, Платона, Елеаћана, Пресократоваца, Сократоваца, од дијалога и реторике као фор­ ми комуникације у антици, до језика трагедије и научних тема у меди­ цини, агрикултури, метеорологији, technai уопште. Десетине научника су управо на ове Росетијеве студије водили стручни дијалог, у бројним радовима које је заиста немогуће овде наводити и приказати. У последњем одељку књиге, Per l’amico Livio, истиче се његова ко­ легијална сарадња са философима и институцијама у Перуђи3, затим у Мексику, уз важан прилог водећег канадског и светског историчара хе­ ленске философије професора Томаса Робинсона из Торонта о иниција­ тиви Ливија Росетија у оснивању IPS. Истиче се и његова заслуга у ства­ рању философске колоније у Елеји, где су многи гости постали „concitoyens de Parmenide“, све то захваљујући Ливију Росетију, „le magicien qui avait forgé ce miracle” (p. 736). У овом времену брзине и у свету уске специјализације, изузетно је лепо доживети овакву бригу и исказано поштовање своме учитељу, ко­ леги, сараднику и пријатељу, какву је издавач Aguaplano из Перуђе омо­ гућио брижљивим приређивачима да читаоцима широм света пруже примерну синтезу знања и сарадње, о једном великом периоду хеленске мисли и културе, који сам ја у овом кратком и нужно недовољном при­ казу обележила као „Величанствени Пети век“. Ксенија Марицки Гађански Филозофски факултет Универзитет у Новом Саду 2 Заступљен је, по позиву, рад потписника овог текста: Δισσοὶ λóγοι and Modern Linguistics, Il quinto secolo 269–276. 3 Оснивање организације Amica Sofia настале захваљујући ентусијазму Ливија Росетија (op. cit. p. 727), посвећено је „новој мајеутици“. 241 UDC 316.73(=151.1) 325.14(=151.1) Michael Dietler, Archaeologies of Colonialism. Consumption, Entanglement, and Violence in Ancient Mediterranean France, Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press, 2010, xi + 446 pp. with 96 black and white figures (including 20 maps). This impressive, elaborate study by a University of Chicago anthropologist addresses pre-colonial or proto-colonial personal and cultural encounters in the south of France during the Iron Age–interactions that readers may be tempted to regard as interactions that precede or accompany “colonialism” per se. Professor Dietler combines perspectives from modern post-colonial theory with solid archaeological analysis of what is on and in the ground of southern France. He adds humane common sense, rejecting and himself avoiding broad generalizations, as well as stark dichotomies and other over-simplifications. He constantly calls our attention to particularities of small populations, even of individuals, whose experiences and whose choices and aversions determine actual human lives. True to today’s cosmopolitan thinking, he criticizes anach­ ronism and cultural teleology that exalt as superior (or progressive!) “civili­ zation” of the classical Western varieties and privilege it, according to which “Hellenization” and/or “Romanization” are regarded as at once beneficial to and inevitable for “barbarians.” Dietler dedicates the first part of his substantial book to problems of definition and to accounts of cultural hauteur, both in modern imperialism and in tendentious historical retrospect. In Chapter 1 he adduces a fantasized story by an Imperial age Gallo-Roman who describes the enthusiastic appetite that his wretched, savage ancestors supposedly had for things Greek. Dietler proceeds to discuss such contested terms as “colony,” “colonist” as distinct from “colonizer,” and “colonialism”–all in relation to “imperialism.” He con­ cludes that the term “colonialism” does indeed fit the circumstances of the times, places, and populations he has investigated. He undertakes perhaps too lengthy a review of others’ positions on these matters; indeed one criticism of these early chapters is that they should and could be much more concise. He need not beat the dead horse of European mission-civilisatrice, White-Man’s-Burden arrogance in order to make the valid point that something like it is still often projected backwards to Greece and Rome vis-à-vis “Barbary.” No, we must not understand what Hellenes, Macedonians, and especially Romans did in the course of their military expansion as their “Manifest Destiny” that must tame the nations whom they subjugated, whose human and other resources they diverted, and to whom they taught nobler languages, law, and thought. On the other hand, what many would regard as early stages of cultural and economic “imperialism,” not so deliberate or even so conscious as the mili­ tary-political kind, fits many of the phenomena Dietler treats in the pivotal Chapter 3, “Consumption, Entanglement, and Colonialism.” 242 The author sets his scene, as it were, and provides some backstory in Chapter 4, “Social, Cultural, and Political Landscapes.” He cautions against simplistic “identification” of social formations, indeed of individual agents, when identities were in flux. In the remaining four chapters Dietler focuses on behaviors in the region with whose archaeology he is intimately familiar. He himself has importantly contributed to this, for he has led a great deal of exemplary field work at Lattes and is in constant conversation with French colleagues. To sparse literary and other scattered, mostly epigraphic written evidence for the lives and activities of people at moments of initial contact and through its earlier and later after­ math, archaeologists like Dietler have added a great deal of information teased from a wide variety of finds, from stray coins and jewelry to house plans with vertical extension and reconstructed town layouts. As elsewhere in pre- and proto-historic studies, ceramics, local and imported, are especially revealing, and Dietler knows them very well indeed. It is instructive, as Dietler does here authoritatively and perceptively, to step back to a region and to an era of cultural encounters when disparity in technology and consequent military might between indigenes and foreigners from overseas was not nearly so steep as in the great colonial-imperial enter­ prises of the last half millennium. We may thereby see how relations and re­ lationships developed between (a) foreigners and (b) resident populations whom in measurable ways they would affect –whether we can regard the people involved as, respectively, (a) “colonizers” or “colonializers” and (b) “colonized” in the modern sense. The former were not exclusively givers, nor the latter takers of influences. Dietler argues instead and strongly for symmetry of influence between newcomers and old-timers in a relatively well-excavated European region under an archaeological spotlight. Naturally a more conspicuous flow of (for example) technology or socio-political construction in one direction can blind us to the countercurrents that change the colonist group too. Moreover, we must not fail to distinguish between passive assimilation and creative appropriation or to appreciate diverse forms of resistance. In recent centuries, when “natives” were largely defenseless against the steel and bullets of Europeans and their local accomplices, resistance, such as was, took other forms, more covert than conspicuous. Modern Westerners, in order to appropriate natural and human resources, staked out colonies for economic exploitation that could never be so thorough in the ancient world. From the 1500s CE a virtually enslaved majority population often saw its culture systematically suppressed. This was impossible during the Mediterranean Iron Age. Indeed such blanket control was beyond even Rome’s power at her strongest. Let us turn to Dietler’s focal region, southern-coastal “Gallia.” Begin­ ning perhaps in the 600s BCE outsiders arrived there from over the sea to visit coastal lands as traders or to stay there as permanent settlers. Such strangers speaking strange tongues and culturally different–dare we also describe them as more advanced?–came, first, eastward from the Iberian peninsula as traders from established Phoenicians outposts associated with the young “Punic” state 243 of Carthage, then, later, Etruscans from the east, from maritime states in central-to-northwestern Italy. After these, if not initially competing with them, arrived Greeks, not only as traders (or occasionally raiders) but also as permanent settlers in true “colonial” enterprise. After initial visitors and perhaps a number of resident foreigners had reported on the coastlands, a significant number of adventurers but also emi­ grant-refugees sailed there from the Aegean in the 6th and 5th centuries BCE, for example to Agde (Greek Agathê) and Nice (Greek Nikaia). Far the most famous and historically important of their foundations, however, was ancient Massalia on the site of modern Marseilles, an immigrant “colony” of Phocaeans from Ionia. Ironically this extremely important site frustrates archaeological investigation since the ancient city underlies a large modern one that inhibits systematic excavation. Romans, of course, ultimately conquered the entire region, not only the shores and nearer hinterland but omnis Gallia. Rome’s incorporation of the land and people, cities and towns into a veritable empire was so different in character, and so complete a domination, that, although Dietler includes some data from the 2nd and 1st centuries (and even into early CE), more contrast than continuity marks the transition from the preceding pre-imperial era, i.e., roughly the 6th through 3rd centuries. Back to the Greeks: Secondary waves of settlers spread out to other places, whether merely to provide satellite bases for commerce or to establish more or less self-sustaining immigrant communities. A foreign enclave might develop into a Greek micro-polis with adjoining farms, orchards, and pastures, and a vibrant internal market or become, within a native town, a “Greek quarter” importing or making wares in Hellenic styles. Either way a Greek community usually depended more or less upon import-export relationships, trading both with their ethnic-cultural homeland and with the indigenous peoples of their vicinity and often a widening region. Though they will have begun with bar­ ter-exchanges, they soon introduced coined money. Silver coinage rapidly in­ creased in importance at just about the time that Greeks became more and more regular visiting seaborne merchants or colonists with local commerce and finance. Ch. 5, “Trade and Traders,” surveys a variety of persons and transactions, examined from both sides, those of both seller and buyer. Importer-“sellers” from afar could respond to existing demand, with goods perceived as better or better-priced than what was locally available or else (and often initially) they would try to create demand for goods new to a market. However, local “buyers” might in fact be or become equally sellers, producing for export what had value for barter or would earn them the silver needed for a cash purchase. Hard to prove is who exactly conducted the trading, and where ethnic Greeks had a permanent presence or only an intermittent one. Some places where Greek imports were more consumed than transshipped seem to have been primarily cultural enclaves rather than emporia. Where items were conveyed to outsiders in any quantity, the reach and volume of different articles of trade varied con­ siderably, sometimes unaccountably among hinterland customers. They would buy, ignore, or imitate them as personal tastes or cultural attitudes dictated. 244 Especially rich in detail is the long Chapter 7, “Culinary Encounters.” It describes, in graphs and tables as well as in narration, a complex pattern of acceptance, adaptation, or rejection of foods and beverages. (Iron Age France was not at first particularly enthusiastic about wine!) Different styles of kitchen- and table-ware, indigenous and foreign–imported or else locally made in alien or hybrid styles–show how in some circles novelties were welcome, whether because tastes actually changed or for display of exotica. Some locales, even individual households mixed kinds of nutriments, of domestic utensils and vessels, and probably of methods of preparing food. Inhabitants may have been heterogeneous themselves, for example, by ethnic intermarriage; masters and servants can have had different tastes–and opportunities. Nevertheless broad-minded eclecticism must not be ruled out. A place’s gods might also have very particular appetites! Food and drink, in particular animal meat and alcoholic drinks, were everywhere materials of cult practice. Dietler treats this important topic, too, before moving on in the next chapter to “Constructed Spaces: Landscape of Daily Life and Rituals.” In both chapters he is duly cautious in speculating about religious belief. Re­ ligious syncretism in Gaul from Roman times is well-known; from before the Roman conquest, on the other hand, evidence about segregation or integra­ tion of practices is sparser. He does, however, draw conclusions about urban and rural sites for distinct secular and sacred purposes. Perhaps inevitably included (to sell a few more books?) yet a bit over­ done is an entire chapter, the sixth, devoted to “A History of Violence.” Peace-loving Dietler had earlier begged the question of how Greek settlers “wrested” living space from the inhabitants of those places they came to occupy (p. 115), hinting that the Greeks did not take even more only because Celtiberians in the west, Celts or “Gauls” in the center, and Ligurians in the east repelled their further aggression. There were documented conflicts indeed, and some were of Massalians against Gauls; however, in ancient times neighboring self-identi­ fied communities, even ethnically homogeneous ones, regarded a state of war between them as normal. One of the most striking sections of this chapter is its illustrated descrip­ tion of warrior images and monuments of a head-hunting practice that cannot be derived from either Greek or earlier Iron Age custom. Dietler seems to want those who practiced this to have grown more brutal in consequence of “colonial” encounters. In fact, violent Celts seem to have learned only a more realistic style of statuary from the Greek and invented their own (pardon the expression!) barbarity.1 In fact, population seems to have been thin in many parts of the region. Belligerence among clans or tribes or other groupings (which this chapter quite underplays) can well have made one or another of them as ready to welcome warlike Greek allies permanently into vacant or underuse–or enemy land–as they were to adopt selected Greek wares and ways. Or else Greeks can have gained possession peacefully by gift or concession, by sale or compact. (We might call to mind the legend of how Phoenicians acquired the site of Carthage: 1 On the indigenous violence of the Celts see S. Young, The Celtic Revolution. How Europe Was Turned Upside Down from the Early Romans to King Arthur (London 2010). 245 Virgil, Aeneid 1,367f. and commentaries ad loc.) Of course, such auspices do not exclude the possibility, even the likelihood that other natives were hostile to interlopers who dared to deem them ‘barbarians”! Dietler concedes that “Massalia’s continued presence and prosperity in the region necessarily de­ pended more upon consent than coercion, although” (he is quick to add) “it certainly was involved in periodic violent engagements.” Archaeologist Dietler adduces the development of fortifications, espe­ cially of defensive town walls, as evidence of escalating inter-group violence, and loosely ties it to Greek, that is, aggressive Massalian example and expan­ sionist drives. However, as recent history shows, an arms race in the name of “defense” can take on a vitality of its own and lead to war, rather be its effect. Moreover, the communal effort that Dietler postulates to account for enormous investments of labor in building massive defense-works could be motivated as much by civic pride as by fear. Alternatively it might indicate a very large unfree class under an ambitious chief or a dominant few who lorded it over indigenous communities–in political constitution very unlike the Greek polis in their midst. Dietler resists this possibility. His ensuing “Spaces” chapter stresses evi­ dence of relative material equality among native townspeople, in earlier centuries at least; for he identifies among smaller dwellings later a few conspicuously large house-complexes that cover earlier smaller units and use expensive build­ ing materials. Here as elsewhere he exhibits a tendency to credit “civilized” foreigners with corrupting “noble indigenes.” My quibbles notwithstanding, this book’s Conclusion is a persuasive re­ view of what it has carefully demonstrated. “Entanglement” is word that Dietler prefers to describe currents, crosscurrents, and backward eddies of cultural and personal interaction. In the end he cannot demonstrate return influence upon Greeks (unless by intermarriage!) in proportion to that which they exer­ cised on their neighbors such as would support his hypothesized symmetrical dynamics of alleged “colonialism.” The Greeks stayed pretty much apart. On the other hand, he does prove beyond doubt that the advancing “barbarians” were selective about what they adopted from foreigners in their midst. More­ over, they not only modified almost everything that they did take on but also altered its function, making it their own. Whether the colonies of the Greeks, apoikiai as they called them, were ever really like “colonies” in the modern sense remains a question whose an­ swer Professor Dietler might not like. Despite its wordiness–the book could have been edited down by 10–15% at least–and its intention to join in contem­ porary discussions of “colonialism,” this book offers much of interest and much compelling subordinate argument. Its generous array of maps and tables, pic­ tures and drawings and its exemplary bibliography of pertinent scholarship into the year 2008 make it valuable; and its price (£41.95) is moderate in comparison with many such studies. Victor Castellani University of Denver Denver, Colorado, USA 246 UDC 73/76.032(497)(049.32) О ХЕРОЈСКОМ НАДМЕТАЊУ У АНТИЦИ Dragan D. Tasić, Agon. Kult herojskog nadmetanja, Vojvođanska akademija nauka i umetnosti. Fond akademika Bogumila Hrabaka za publikovanje doktorskih disertacija. Doktorske disertacije knjiga 6. Novi Sad 2011. Str. 143 sa velikim brojem slika. Књи­га Дра­га­на Та­си­ћа Агон. Култ хе­рој­ског над­ме­та­ња, на­ста­ла из ње­го­ве док­тор­ске те­зе, ва­ж на је из два раз­ло­га. Пр­во, она об­ра­ђу­је те­му аго­на у ан­ти­ци на од­го­ва­ра­ју­ћи на­чин, си­сте­мат­ски, ду­бо­ко, озбиљ­ но, чи­та­лац је у мо­гућ­но­сти да пот­пу­но уђе у про­бле­ма­ти­ку ко­ја је у пи­ та­њу, ка­ко онај ко­ји о то­ме не­што зна та­ко и онај ко­ји се пр­ви пут сре­ће са овим пој­мом из ан­тич­ке про­шло­сти. И дру­го, што је то јед­на од ан­тич­ ких те­ма, ко­је су нам ве­о­ма по­треб­не а ко­јих је све ма­ње у да­на­шње вре­ ме дру­га­чи­јих ме­ри­ла и по­ме­ра­ња вред­но­сти. Не ка­жем да је то по­ме­ра­ње вред­но­сти ло­ше, оно од­го­ва­ра да­на­шњем тре­нут­ку и про­сто­ру, ни­ти да је по­зна­ва­ње ан­ти­ке иш­че­зло, још увек ма­са зна да раз­ли­ку­је Хо­ме­ра Симп­со­на од ауто­ра Или­ја­де и Оди­се­је, али ан­тич­ки дух, не­ка злат­на жи­вот­на пра­ви­ла ко­ја су дра­го­це­на, за­бо­ра­вља­ју се, иако је мо­гу­ће да се уз ма­ли на­пор ко­ји не ко­шта мно­го де­лом за­др­же. До­вољ­но би би­ло, ре­ ци­мо, за по­че­так, да се у шко­ле као оба­ве­зна лек­ти­ра уве­ду Плу­тар­хо­ви Упо­ред­ни жи­во­то­пи­си. Агон, бор­ба, над­ме­та­ње, так­ми­че­ње, по ми­шље­њу швај­цар­ског исто­ ри­ча­ра Ја­ко­ба Бурк­хар­та је аутен­тич­на тво­ре­ви­на грч­ког ду­ха, ко­ја је би­ла је­дан од основ­них по­кре­та­ча ин­ди­ви­дуе. Да је то та­ко го­во­ри чи­ње­ ни­ца да су те бор­бе и над­ме­та­ња пр­вен­стве­но ве­за­ни за игре ор­га­ни­зо­ва­ не у Олим­пи­ји, Дел­фи­ма, на Ист­му и у Не­ме­ји, за атле­ти­ку, бо­ри­лач­ке ве­шти­не, тр­ке коњ­ске и дво­ко­лич­не, али у ши­рем сми­слу и за раз­ли­чи­ та фе­сти­вал­ска так­ми­че­ња ли­ром, пе­ром, дле­том или ки­чи­цом ши­ром грч­ког све­та, па та­ко у овај по­јам мо­же­мо свр­ста­ти и кон­курс за ста­туу ра­ње­не ама­зон­ке у Ефе­су, на ко­ме су уче­ство­ва­ли нај­о­длич­ни­ји ва­ја­ри Фи­ди­ја, По­ли­к лет и Кре­си­лај, или над­ме­та­ње два мај­сто­ра, Зе­ук­си­да и Па­ра­си­је, ко ће на­сли­ка­ти бо­љу сли­ку. Дра­ган Та­сић у сво­јој књи­зи не иде у ту ши­ри­ну у ко­јој би мо­гао ла­ко да се из­гу­би, не­го се усред­сре­ђу­је на агон као пле­ме­ни­то над­ме­та­ ње или иде­а л­ну бор­бу у ко­јој је оли­че­на те­жња ка са­вр­ше­ном узо­ру. Агон по­сма­т ра као пут вр­ли­не ка по­је­ди­нач­ној хе­ро­и­за­ци­ји, ди­ви­ни­за­ ци­ји и апо­те­о­зи и са­мо­по­твр­ђи­ва­ње кроз так­ми­че­ње са про­тив­ни­ци­ма и бо­го­ви­ма, чи­ме је на­чи­ње­на су­штин­ска раз­ли­ка у од­но­су на рат­не су­ ко­бе, осва­јач­ке по­хо­де, кр­во­про­ли­ћа и дру­ге стра­хо­те и ужа­се, ко­ји из то­га про­из­ла­зе. Књи­га са­др­жи ви­ше по­гла­вља. На по­чет­ку је дат исто­ри­јат ис­т ра­ жи­ва­ња, при че­му су на­ве­де­ни сви ва­жни­ји ауто­ри ко­ји су се ба­ви­ли овом те­мом, дру­га гла­ва „Агон – дар и жр­тва“ по­све­ћена је по­че­ци­ма, Или­ја­ди и Оди­се­ји, дво­бо­ји­ма ју­на­ка и бо­го­ва, и по­г реб­ним над­ме­та­њи­ма у част по­кој­ни­ка за вред­не тро­фе­је при­ли­ком са­хра­на, тре­ћа је „Три­јумф хе­ро­са“ 247 ко­ја го­во­ри пре­те­жно о ли­ков­ним пред­ста­ва­ма по­г ре­ба и ига­ра у ге­о­ме­ триј­ском и ар­хај­ском ва­зном сли­кар­ству, док, ко­нач­но, че­твр­та „Fe­lix es­se mo­ri“ при­ча о при­хва­та­њу ига­ра у Ита­ли­ји, где стро­ги Ри­мља­ни ни­су на­шли раз­у­ме­ва­ња за грч­ку де­ка­дент­ну кул­ту­ру атлет­ских так­ми­че­ња, и ко­ја се код њих за­вр­ша­ва са гла­ди­ја­то­ри­ма, чи­је су спек­та­ку­лар­не бор­бе са­др­жа­ва­ле de­vo­tio, con­sec­ra­tio, ex­sec­ra­tio – еле­мен­те аго­на. Ка­та­лог пред­ста­ва аго­на са на­шег про­сто­ра об­у­хва­та атле­те на рим­ ским ка­ме­ја­ма, атле­те и њи­хов при­бор на нов­цу, сит­ну пла­сти­ку и ре­ље­ фе с истим мо­ти­ви­ма, где се ја­вља­ју и гла­ди­ја­то­ри, ко­ји су при­ка­за­ни и на мно­гим фраг­мен­ти­ма те­ре си­ги­ла­те. По­себ­но се из ка­та­ло­га из­два­ја тр­ка ефе­ба на ко­њи­ма на кра­те­ру из Тре­бе­ни­шта из 6. ве­ка пре н.е. у На­ род­ном му­зе­ју у Бе­о­г ра­ду. Сва по­гла­вља Та­си­ће­ве сту­ди­је, ка­ко је у оце­ни књи­ге на­вео ње­гов мен­тор про­фе­сор Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, мно­го­стру­ко се пре­пли­ћу и, по­ пут јон­ске ки­ке, чи­не ко­хе­рент­но тки­во где су по­де­ле ви­ше кон­вен­ци­о­ нал­не не­го ре­ал­не, и сто­га за­кључ­ци, че­сто до­сег­ну­ти у тек­сту, ни­су из­ дво­је­ни као по­се­бан сег­мент. Ова­кав при­ступ про­ис­ти­че из Та­си­ће­вог са­гле­да­ва­ња аго­на у ан­ти­ци са мно­го­број­них хо­ри­зо­на­та, од­но­сно етич­ ких, исто­риј­ских, ан­тро­по­ло­шких, кул­ту­ро­ло­шких и умет­нич­ких упо­ра. Склад­но и уку­сно опре­мље­на, без штам­пар­ских гре­ша­ка, што је рет­ кост у на­шем из­да­ва­штву, са ле­пим илу­стра­ци­ја­ма, ова сту­ди­ја пред­ста­ вља ко­ри­сно и за­ни­мљи­во шти­во за све љу­би­те­ље ан­тич­ке про­шло­сти из ко­је ће мо­ћи до­ста да са­зна­ју и на­у ­че. Растко Васић Археолошки институт Београд UDC 7.01(38)(091) 7.01:929 Plinius Secundus ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ КАО ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ Пли­ни­је Ста­ри­ји, О умет­но­сти, пред­го­вор, из­бор тек­ста, пре­вод са ла­тин­ског, из­бор ре­про­дук­ци­ја и апа­рат Зо­ја Бо­јић, За­вод за уџ­бе­ни­ке и До­си­је сту­дио, Бе­о­град 2011, стр. 317 + 51 ре­пр. Зо­ја Бо­јић је исто­ри­чар умет­но­сти и ба­ви се про­у ­ча­ва­њем и пре­во­ ђе­њем ан­тич­ких де­ла о умет­но­сти,1 али и мо­дер­ном аустра­лиј­ском умет­ но­шћу. Пре­да­је на Ко­ле­џу ле­пих умет­но­сти (CO­FA Оnli­ne) на Уни­вер­зи­те­ ту Но­вог Ју­жног Вел­са у Сид­не­ју и на Оде­ље­њу за исто­ри­ју умет­но­сти Аустра­лиј­ског на­ци­о­нал­ног уни­вер­зи­те­та (ANU) у Кан­бе­ри. 1 Ви­т ру­ви­је, О ар­хи­тек­ту­ри, пре­вод са ла­тин­ског, пред­го­вор, из­бор ре­п ро­д ук­ци­ја и апа­рат З. Бо­јић, За­вод за уџ­бе­ни­ке и До­си­је сту­дио, Бе­о­г рад 2009. 248 Књи­га ко­ју при­ка­зу­је­мо је де­ло Пли­ни­ја Ста­ри­јег и ње­го­ве че­ти­ри књи­ге ко­је се ба­ве те­мом умет­но­сти, умет­ни­ка и њи­хо­вих де­ла (Hi­sto­ria na­tu­ra­lis XXXI­II–XXXVII), а чи­не део ње­го­вог ен­ци­к ло­пе­диј­ског спи­са По­зна­ва­ње при­ро­де. Пли­ни­је­во мо­ну­мен­тал­но де­ло је­дин­стве­но је по све­ о­бу­хват­ном зна­њу са­др­жа­ном у 37 књи­га, са це­ли­на­ма ко­је су, у ства­ри, са­ку­пље­на зна­ња из ра­зних на­уч­них ди­сци­пли­на, од ге­о­гра­фи­је, ет­но­ло­ ги­је, бо­та­ни­ке, би­о­ло­ги­је до ме­ди­ци­не, ге­о­ло­ги­је, ми­не­ра­ло­ги­је и астро­ но­ми­је. Ово је­ди­но са­чу­ва­но Пли­ни­је­во де­ло пред­ста­вља и пр­ву пра­ву ен­ци­к ло­пе­ди­ју зна­ња ко­ја је би­ла из­вор по­да­та­ка на­у ч­ни­ци­ма и ис­т ра­ жи­ва­чи­ма нај­ши­рих обла­сти. Пре­пи­си­ва­на у ан­ти­ци и сред­њем ве­к у, Hi­sto­ria na­tu­ra­lis би­ла је по­пу­лар­на и ме­ђу хри­шћан­ским са­ста­вља­чи­ма ен­ци­к ло­пе­ди­ја о све­ту, као пра­у­зор на­у ч­не ме­то­до­ло­ги­је. За ово из­да­ње, Зо­ја Бо­јић је из­дво­ји­ла тек­сто­ве о сли­кар­ству, при­ ме­ње­ној умет­но­сти, скулп­ту­ри и ар­хи­тек­ту­ри, ко­је је пре­ве­ла са ла­тин­ ског и да­ла њи­хо­во оп­се­жно ту­ма­че­ње. Об­је­ди­ње­ни, ови тек­сто­ви пру­жа­ ју до­ста це­ло­ви­ту сли­ку исто­ри­је умет­но­сти и грч­ке и рим­ске умет­нич­ке прак­се до вре­ме­на Пли­ни­ја Ста­ри­јег (23−79. го­ди­на н.е.). Књи­га је кон­ци­пи­ра­на пре­глед­но и си­сте­ма­тич­но, што омо­гу­ћа­ва чи­та­о­цу да ла­ко про­на­ђе од­ре­ђе­ну те­му или по­јам ко­ји су на­зна­че­ни у са­др­жа­ју, уко­ли­ко се ни­је од­мах опре­де­лио за при­ступ де­лу in con­ti­nuo. Оп­се­жан пред­го­вор је ква­ли­тет­на, струч­на до­пу­на пре­во­да. У ње­му нас Зо­ја Бо­јић уво­ди у жи­вот и де­ло Пли­ни­ја Ста­ри­јег (Ga­i­us Pli­ni­us Se­cun­dus), пи­сца, прав­ни­ка и офи­ци­ра рим­ске вој­ске, и от­кри­ва ма­ње по­зна­те де­та­ ље из ње­го­вог жи­во­та. Пли­ни­јев жи­вот обе­ле­жен је вла­да­ви­ном ца­ре­ва ју­ли­јев­ско-кла­у­ди­јев­ске ди­на­сти­је. Био је са­вре­ме­ник и при­ја­тељ ца­ра Ве­спа­си­ја­на из ди­на­сти­је Фла­ви­је­ва­ца, а ње­го­вом си­ну Ти­ту је по­све­тио де­ло Hi­sto­ria na­tu­ra­lis. По­се­бан ак­це­нат аутор овог из­да­ња ста­вља на де­ фи­ни­ци­ју пој­ма ‘ен­ци­кло­пе­ди­ја’ у ан­ти­ци, а у раз­ја­шње­њу пи­та­ња по­сто­ ја­ња ра­ни­јих ен­ци­к ло­пе­ди­ја упу­ћу­је нас на но­ви­ја на­у ч­на ис­т ра­жи­ва­ ња, и на зна­чај дру­гог ва­жног рим­ског пи­сца, Мар­ка Те­рен­ти­ја Ва­ро­на, са­вре­ме­ни­ка Ви­т ру­ви­је­вог. Пли­ни­је­ви тек­сто­ви о умет­но­сти пр­ви пут су об­ја­вље­ни 1469–70. го­ди­не, и по­слу­жи­ли су ге­не­ра­ци­ја­ма струч­ња­ка, ис­т ра­жи­ва­ча и исто­ ри­ча­ра умет­но­сти у оце­ни по­зна­тих де­ла, и зна­чај­но су до­при­не­ли ре­ кон­стру­и­са­њу исто­ри­је грч­ке и рим­ске умет­но­сти. Ђор­ђо Ва­за­ри, сли­кар, ар­хи­тек­та и пи­сац ре­не­сан­се XVI ве­ка, на­звао је Пли­ни­ја оцем исто­ри­је умет­но­сти, што jе при­хва­ће­но у на­уч­ној јав­но­сти. Пли­ни­је је у овом де­лу на­пра­вио из­бор умет­ни­ка о ко­ји­ма ће пи­са­ти, а на кра­ју сва­ке књи­ге на­ вео је из­во­ре ко­је је ко­ри­стио, до­пу­њу­ју­ћи их и ем­пи­риј­ским ме­то­дом. Ње­го­ви спи­си о умет­но­сти се мо­гу по­сма­т ра­ти и као опи­сни ка­та­лог умет­нич­ке прак­се до и кра­јем ње­го­вог вре­ме­на. Пли­ни­је оба­ве­шта­ва о умет­ни­ци­ма и де­ли­ма ра­ни­јих епо­ха, и до­ку­мен­та­ри­стич­ки опи­су­је де­ла кла­сич­не грч­ке и хе­ле­ни­стич­ке умет­но­сти ко­ја су из Грч­ке сти­гла у Рим и би­ла из­ло­же­на, та­ко да их је и он лич­но ви­део. Об­ја­шња­ва­ју­ћи Пли­ни­јев ме­тод ка­та­ло­ги­за­ци­је, по­себ­но у де­ло­ви­ ма тек­ста ко­ји садржe ка­та­лог умет­ни­ка и умет­нич­ких де­ла, Зо­ја Бо­јић 249 пи­ше и о ме­то­до­ло­ги­ји ко­ју је при­ме­ни­ла при­ли­ком са­ста­вља­ња тек­сто­ва ко­ји се од­но­се на умет­ност, а чи­не из­бор из књи­га XXXI­II–XXXVII, ко­је је Пли­ни­је име­но­вао: О зла­ту, сре­бру и жи­ви (Књ. XXXI­II), О ме­та­ли­ма (Књ. XXXIV), О зе­мљи (Књ. XXXV), О ка­ме­ну (Књ. XXXVI), О дра­гом ка­ме­њу (Књ. XXXVII). Са те­мељ­ним по­зна­ва­њем ан­тич­ке умет­но­сти, пре­по­зна­ла је кључ­на пи­та­ња ко­ја je у пред­го­во­ру обра­зло­жи­ла и про­ ту­ма­чи­ла на осно­ву Пли­ни­је­вих за­пи­са и раз­ма­т ра­ња у на­ве­де­ним књи­ га­ма. Ње­го­ве тек­сто­ве, нпр. о раз­ли­чи­тим ма­те­ри­ја­ли­ма ко­ји се ко­ри­сте у умет­но­сти (бо­ја, зе­мља, брон­за, ка­мен и др.), о на­ки­ту, о скулп­ту­ри или, о ар­хи­тек­ту­ри, за­бе­ле­же­не у не­ко­ли­ко књи­га, Зо­ја Бо­јић је у свом про­ јек­ту спо­ји­ла у ре­ле­вант­не це­ли­не. На тај на­чин фор­ми­ра­на су по­гла­вља: О сли­кар­ству и о бо­ја­ма; О при­ме­ње­ној умет­но­сти (тек­сти­лу, ке­ра­ми­ци, ме­тал­ним пред­ме­ти­ма, нов­цу, на­ки­ту, ста­к лу и пред­ме­ти­ма у ка­ме­ну); О скулп­ту­ри (ва­јар­ству, скулп­ту­ри у ме­та­лу и у ка­ме­ну); О ар­хи­тек­ту­ ри (те­ра­ко­ти, опе­ци, ка­ме­ну у ар­хи­тек­ту­ри). Нај­зна­чај­ни­је под­те­ме ових но­во­фор­ми­ра­них по­гла­вља су об­ја­шње­не и протумаченe у увод­ном де­лу, па чи­та­мо о рим­ском пор­тре­ту, о рим­ском и грч­ком сли­кар­ству, о мо­за­и­ ку, грч­кој скулп­ту­ри и ње­ним умет­ни­ци­ма, о ар­хи­тек­ту­ри. Из­бор 51 илу­ стра­ци­је ан­тич­ке грч­ке и рим­ске умет­но­сти, као и ре­ле­вант­них де­ла из ка­сни­јих епо­ха, омо­гу­ћа­ва чи­та­о­цу да ла­ко пра­ти текст. У овом де­лу пред­го­во­ра Зо­ја Бо­јић пру­жа и за­ни­мљи­ву па­ра­ле­лу у ту­ма­че­њу Пли­ни­је­вих и Ви­т ру­ви­је­вих тек­сто­ва о умет­но­сти. С об­зи­ром на то да су жи­ве­ли у раз­ли­чи­тим раз­до­бљи­ма рим­ске исто­ри­је, Ви­т ру­ ви­је у до­ба Ју­ли­ја Це­за­ра, а Пли­ни­је у вре­ме Ве­спа­си­ја­на, по­ста­вља се пи­та­ње ко­је су пи­са­не из­во­ре ко­ри­сти­ли ка­да го­во­ре о ар­хи­тек­ту­ри и умет­но­сти, као и у ко­јој ме­ри је Пли­ни­је упо­т ре­био Ви­т ру­ви­је­ва зна­ња. Ти­ме што су у овом из­бо­ру Пли­ни­је­вог тек­ста пр­ви пут укљу­че­ни тек­ сто­ви о ар­хи­тек­ту­ри, ус­по­ста­вља се нај­ма­њи за­јед­нич­ки са­др­жи­лац из­ ме­ђу Пли­ни­је­вих це­ло­куп­них тек­сто­ва о умет­но­сти и Ви­тру­ви­је­вог де­ла, што за­тим омо­гу­ћа­ва по­ре­ђе­ње тек­сто­ва о умет­но­сти оба пи­сца. На тај на­чин је пр­ви пут омо­гу­ће­но утвр­ђи­ва­ње сна­жне ди­рект­не ве­зе из­ме­ђу дво­ји­це исто­ри­чара умет­но­сти ан­ти­ке, ка­ко у са­др­жа­ју њи­хо­вих де­ла та­ко и у њи­хо­вим ме­то­до­ло­ги­ја­ма. По­себ­но по­гла­вље чи­ни, пре­ве­де­на у це­ло­сти, Пли­ни­је­ва „По­све­та“ Ти­ту Фла­ви­ју, си­ну ца­ра Ве­спа­си­ја­на. То је I књ­игa ен­ци­к ло­пе­диј­ског де­ла „По­зна­ва­ње при­ро­де“ и упо­зна­је чи­та­о­ца са Пли­ни­је­вим об­ја­шње­ њем свог гран­ди­о­зног по­ду­хва­та. Пли­ни­је у „По­све­ти“ пи­ше свом при­ја­те­љу, рим­ском ца­ру Ти­ту Ве­ спа­си­ја­ну, осло­вља­ва­ју­ћи га са „нај­ми­ли­ји ца­ре“. Из та­квог не­по­сред­ног обра­ћа­ња са­зна­је­мо ка­кав је био ње­гов од­нос пре­ма ца­ру и ње­го­вом оцу Ве­спа­си­ја­ну, али и дру­ге по­је­ди­но­сти о ца­ру и ње­го­вим са­вре­ме­ни­ци­ма, као и о до­га­ђа­ји­ма вре­ме­на. Пли­ни­је се са ве­ли­ким пи­је­те­том обра­ћа Ти­ту, све­стан да по­све­ћу­је де­ло „ца­ру, го­вор­ни­ку и ум­ном чо­ве­ку и да оно мо­ра да бу­де не­што вред­но ње­га“, и об­ја­шња­ва да је у 36 књи­га об­у­ хва­тио 20 хи­ља­да те­ма, и да је он про­чи­тао око две хи­ља­де књи­га од сто­ти­нак пи­са­ца ко­је је на­вео на по­чет­ку сва­ке сво­је књи­ге. При­том за­ ме­ра дру­ги­ма ко­ји то ни­су чи­ни­ли, јед­но­став­но су пре­пи­са­ли, а ни­су на­ 250 ве­ли ауто­ре, ка­ко он ка­же, „ни­су им ода­ли при­зна­ње“, ма­да се уоча­ва да у де­лу о ар­хи­тек­ту­ри Пли­ни­је ко­ри­сти Ви­т ру­ви­је­ве де­ло­ве, не на­во­де­ ћи га. И то Зо­ја Бо­јић об­ја­шња­ва у увод­ном де­лу књи­ге. Пли­ни­је у „По­ све­ти“ на­зна­ча­ва да ће пи­са­ти „о свим оним те­ма­ма ко­је Гр­ци укљу­чу­ју у сво­је ен­ци­кло­пе­ди­је, ко­је или ни­су по­зна­те, или на ко­је та­шти­на на­шег ума гле­да са по­до­зре­њем...“, и на кра­ју на­во­ди са­др­жај сва­ке од 37 књи­га. У тре­ћем по­гла­вљу књи­ге З. Бо­јић чи­та­мо Пли­ни­је­ве тек­сто­ве ко­ји се ти­чу умет­но­сти у ши­рем сми­слу – сли­кар­ство, при­ме­ње­на умет­ност, скулп­ту­ра и ар­хи­тек­ту­ра. У сег­мен­ту о сли­кар­ству, из­ме­ђу оста­лог, упо­ зна­је­мо пр­ве сли­ка­ре из Си­ки­о­на и Ко­рин­та, са­зна­је­мо о ин­те­ре­со­ва­њу Ри­м ља­на за пор­т рет и ње­го­во при­ка­зи­ва­ње, о сли­ка­ма ко­је су ца­ре­ви јав­но из­ло­жи­ли, о ве­ли­ким сли­ка­ри­ма ко­ји су ко­ри­сти­ли са­мо че­ти­ри бо­је, о Ки­мо­ну (из­у­мео и ко­ри­стио скра­ћи­ва­ње у при­ка­зи­ва­њу људ­ског те­ла), По­лиг­но­ту (пр­ви је сли­као жен­ску фи­гу­ру ис­под про­зрач­не тка­ ни­не), Апе­лу са Ко­са, нај­ве­ћем сли­ка­ру ан­ти­ке ко­ји је био на дво­ру Алек­ сан­дра Ма­ке­дон­ског, чи­ја је из­ре­ка Nul­la di­es si­ne li­nea (Ни­је­дан дан без ли­ни­је), у ла­тин­ској вер­зи­ји – оста­ла мо­то умет­ни­ка до да­нас. По­ми­њу се и Про­то­ген са Ро­да, Ари­стид из Те­бе и мно­ги дру­ги сли­ка­ри. Пли­ни­је­ви тек­сто­ви о при­ме­ње­ној умет­но­сти ти­чу се об­ра­де тек­сти­ла, ке­ра­ми­ке, ра­зних ме­та­ла, дра­гог ка­ме­ња, ста­к ла, ка­ме­на. Део о скулп­ту­ри об­је­ди­ ња­ва Пли­ни­је­ве тек­сто­ве о по­че­ци­ма ва­јар­ства, о де­ли­ма у зла­ту, сре­бру и брон­зи или ка­ме­ну, о ко­ња­нич­кој скулп­ту­ри, ко­ло­сал­ним и дру­гим ста­ ту­а­ма, опи­се нај­слав­ни­јих де­ла од брон­зе и ка­ме­на ко­је су ра­ди­ли грч­ки умет­ни­ци, По­ли­клет, Ми­рон, Пи­та­го­ра, Ли­сип, Прак­си­тел, Ско­пас и мно­ ги дру­ги. Пли­ни­јев опис ар­хи­тек­ту­ре, по­чев од гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла пре­ко на­чи­на град­ње до зна­чај­них хра­мо­ва и дру­гих гра­ђе­ви­на, чи­ни и по­след­ње по­гла­вље ове књи­ге. Са­зна­је­мо о по­че­ци­ма упо­т ре­бе мер­ме­ра на хра­мо­ви­ма, вр­ста­ма по­до­ва (ди­ја­мант под, те­ра­цо, грч­ки под), о ар­хи­ тек­тон­ским де­ли­ма (обе­ли­сци, пи­ра­ми­де, ла­ви­рин­ти) и дру­го. Зо­ја Бо­јић је осми­шље­но до­пу­ни­ла сва­ко по­гла­вље пре­глед­ним и ис­црп­ним струч­ним ко­мен­та­ри­ма; она ту­ма­чи по­ме­ну­те лич­но­сти, умет­ нич­ка де­ла и пој­мо­ве из ан­ти­ке, да­је и ва­жне би­о­г раф­ске по­дат­ке по­је­ ди­них лич­но­сти – пи­са­ца, др­жав­ни­ка, вој­ско­во­ђа, фи­ло­со­фа, и пру­жа об­ја­шње­ња тек­ста и чи­та­вих до­га­ђа­ја и то са ста­но­ви­шта ан­тич­ке исто­ ри­је, на­у­ке, књи­жев­но­сти, умет­но­сти. Чи­та­о­ца упу­ћу­је на ре­ле­вант­ну би­бли­о­г ра­фи­ју, као и на ста­бил­не веб-сај­то­ве на ко­ји­ма мо­гу да чи­та­ју де­ла ан­тич­ких ауто­ра у ори­ги­на­лу, на грч­ком и ла­тин­ском је­зи­ку, али и у пре­во­ди­ма, што је опет у ду­ху да­на­шњег ин­фор­ма­ци­о­ног си­сте­ма. Ре­ги­стар и би­бли­о­г ра­фи­ја по­твр­ђу­ју из­у­зе­тан пре­га­лач­ки по­сао Зо­је Бо­јић, не са­мо у до­ме­ну пре­во­ђе­ња већ и ту­ма­че­ња Пли­ни­је­вих тек­ сто­ва о умет­но­сти, уз ко­ри­шће­ње де­ла ан­тич­ких исто­ри­ча­ра, али и ре­ле­ вa­нтну но­ви­ју ли­те­ра­ту­ру ко­ја про­у­ча­ва Пли­ни­ја и ње­го­во вре­ме. Име­на свих на­ве­де­них умет­ни­ка сме­ште­на су по обла­сти­ма њи­хо­вог ства­ра­ња, па су из­дво­је­ни сли­ка­ри, при­ме­ње­ни умет­ни­ци, ва­ја­ри (у гли­ни, ме­та­лу – нај­че­шће брон­зи), скулп­то­ри и ар­хи­тек­те. У на­шој оскуд­ној ли­те­ра­ту­ри ан­тич­ких пре­во­да из обла­сти умет­но­­ сти, овај пре­вод Пли­ни­је­вих тек­сто­ва о умет­но­сти, дра­го­цен је по­ду­хват 251 за све ис­т ра­жи­ва­че ан­тич­ке умет­но­сти и кул­ту­ре, за исто­ри­ча­ре умет­ но­сти и ар­хи­тек­ту­ре, ар­хе­о­ло­ге, исто­ри­ча­ре. На­уч­ни­ци ра­зних струч­них усме­ре­ња до­би­ће нео­п­ход­ну „ба­зу по­да­та­ка“ из ан­ти­ке на срп­ском је­зи­ ку. Сту­ден­ти­ма ће ово де­ло би­ти од из­у­зет­ног зна­ча­ја као ва­жан из­вор за са­гле­да­ва­ње ан­тич­ке умет­но­сти. Сва­ка­ко тре­ба на­гла­си­ти да је по­се­ бан сми­сао за ра­зу­мљи­во и ле­по ка­зи­ва­ње Зо­је Бо­јић до­при­нео пре­ци­ зно фор­му­ли­са­ном је­зи­ку пре­ве­де­них Пли­ни­је­вих тек­сто­ва о ан­тич­ком кул­тур­ном на­сле­ђу. Ива­на Ку­зма­но­вић Но­во­вић Фа­кул­тет при­ме­ње­них умет­но­сти, Бе­о­г рад UDC 255:050 Istorijski glasnik (497.11 Beograd) АНТИЧКЕ СТУДИЈЕ У БЕОГРАДСКОМ ИСТОРИЈСКОМ ГЛАСНИКУ По­кре­та­ње но­вог струч­ног ча­со­пи­са си­гур­но не пред­ста­вља лак и јед­но­ста­ван по­ду­хват. Ова кон­ста­та­ци­ја на­ро­чи­то ва­жи у са­да­шњем вре­ ме­ну ве­ли­ке еко­ном­ске кри­зе и оп­ште оску­ди­це ка­да је те­шко одр­жа­ти и већ по­сто­је­ћу пе­ри­о­ди­ку и обез­бе­ди­ти пре­ко по­т реб­на фи­нан­сиј­ска сред­ства за основ­на на­уч­на ис­тра­жи­ва­ња. С дру­ге стра­не, по­тре­ба за по­ сто­ја­њем јед­ног исто­риј­ског ча­со­пи­са у окви­ри­ма Фи­ло­зоф­ског фа­кул­ те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­г ра­ду сва­ка­ко по­сто­ји. У си­ту­а­ци­ји ка­да не­ка­да углед­ни Збор­ник Фи­ло­зоф­ског фа­к ул­те­та у Бе­о­гра­ду из­ла­зи рет­ко и са­мо у из­у­зет­ним при­ли­ка­ма (по­след­њи број, ко­ли­ко ми је по­зна­то, по­све­ ћен успо­ме­ни на ака­де­ми­ка Ми­ро­на Фла­ша­ра, објављен је још да­ле­ке 2006. го­ди­не), Оде­ље­ње за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­г ра­ду се ипак од­лу­чи­ло на је­дан ова­кав ко­рак. На­ру­ку му је ишла чи­ње­ни­ца да су упра­во на­став­ни­ци и са­рад­ни­ци Оде­ље­ња за исто­ри­ју у зна­чај­ном бро­ју ан­га­жо­ва­ни као ру­ко­во­ди­о­ци или ис­т ра­жи­ва­чи на на­у ч­но­и­стра­ жи­вач­ким про­јек­ти­ма Ми­ни­стар­ства за про­све­ту и на­у­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. Ка­ко су за ове про­јек­те сва­ке го­ди­не пред­ви­ђе­на из­ве­сна, исти­на не­ве­ли­ка ма­те­ри­јал­на сред­ства за на­бав­ку књи­га, тех­ни­ке и дру­ге те­ку­ће тро­шко­ве, ру­ко­во­ди­о­ци про­је­ка­та су се до­го­во­ри­ли да ве­ћи део тих сред­ ста­ва усме­ре на штам­па­ње но­вог исто­риј­ског ча­со­пи­са. Та­ко се 2010. го­ ди­не ро­дио Бе­о­град­ски исто­риј­ски гла­сник (скра­ће­но БИГ), од­но­сно на ен­гле­ском Bel­gra­de Hi­sto­ri­cal Re­vi­ew (скра­ће­но BHS), као че­до Оде­ље­ња за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­г ра­ду. За глав­ног уред­ни­ка ча­со­пи­са иза­бран је Ни­ко­ла Са­мар­џић, а за из­вр­шног Си­ни­ша Ми­шић, обо­ји­ца ре­дов­ни про­фе­со­ри Оде­ље­ња за исто­ри­ју. У ре­дак­ци­ју но­вог ча­со­пи­са укљу­че­ни су и ру­ко­во­ди­о­ци про­је­ка­та ко­ји су сви, го­то­во без из­у­зет­ка, ре­дов­ни про­фе­со­ри Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­г ра­ду. Се­ кре­тар ре­дак­ци­је је до­цент Је­ле­на Мр­гић, а тех­нич­ки се­кре­тар ма­ги­стар Је­ле­на Па­у­но­вић Штер­мен­ски, ина­че се­кре­тар Оде­ље­ња за исто­ри­ју, и 252 њих две оба­вља­ју „ла­вов­ски“ део по­сла на при­пре­ми ру­ко­пи­са за штам­ пу. У ре­дак­ци­ју Бе­о­град­ског исто­риј­ског гла­сни­ка увр­ште­ни су и про­ фе­со­ри са срод­них Оде­ље­ња за исто­ри­ју на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду и на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу, као и пред­став­ник Исто­риј­ског ин­сти­ту­та у Бе­о­гра­ду, али и је­дан број ино­стра­них чла­но­ва из углед­них ви­со­ко­школ­ских уста­но­ва на про­сто­ру од Бе­ча и Ге­тин­ге­на до Ис­тан­бу­ла и Мо­скве. Из­да­ва­ње ча­со­пи­са су са сво­је стра­не по­мо­гли и ма­тич­на ку­ћа, Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет у Бе­о­г ра­ду, као и Ми­ни­стар­ство про­све­те и на­у­ке Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. Пред­ви­ђе­но је да но­ви ча­со­пис об­у ­хва­ти ши­рок спек­тар те­ма и да се у ње­му пу­бли­ку­ју ра­до­ви ко­ји по­кри­ва­ју све исто­риј­ске епо­хе. Ка­да је реч о ан­тич­ким сту­ди­ја­ма у Бе­о­град­ском исто­риј­ском гла­сни­ку, сва­ка­ ко је срећ­на окол­ност да је члан ре­дак­ци­је за­ду­жен за ан­ти­ку Ма­ри­ја­на Рицл, ре­дов­ни про­фе­сор Оде­ље­ња за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­г ра­ду и ру­ко­во­ди­лац про­јек­та „Град­ски жи­вот у ан­ти­ци: екс­пан­ зи­ја ур­ба­не ци­ви­ли­за­ци­је на цен­т рал­ном Бал­ка­ну од хе­ле­ни­стич­ког до по­зно­рим­ског до­ба“, по­др­жа­ног од стра­не Ми­ни­стар­ства за про­све­ту и на­у­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је. Ка­ко су на­уч­на ин­те­ре­со­ва­ња про­фе­сор­ке Рицл ве­о­ма ши­ро­ка и кре­ћу се од из­у­ча­ва­ња кул­ту­ре и ре­ли­ги­је зе­ма­ља Ста­ рог ис­то­ка па све до ре­ша­ва­ња раз­ли­чи­тих про­бле­ма дру­штве­не исто­ри­је ис­точ­них про­вин­ци­ја Рим­ског цар­ства, тре­ба оче­ки­ва­ти да ће и ра­до­ви објавље­ни у но­вом ча­со­пи­су по­ка­за­ти сву за­ни­м љи­вост и бо­гат­ство те­ма и са­др­жа­ја ко­је ан­тич­ке сту­ди­је мо­гу да пру­же. Та­ко већ у пр­вом бро­ју Бе­о­град­ског исто­риј­ског гла­сни­ка пу­бли­ко­ва­ном 2010. го­ди­не чи­ та­лац мо­же на­ћи не­ко­ли­ко ра­до­ва ко­ји се не­по­сред­но ти­чу ан­тич­ке исто­ ри­је и срод­них ху­ма­ни­стич­ких ди­сци­пли­на. Пи­сац ових ре­до­ва дао је свој при­лог на ен­гле­ском је­зи­ку Bar­ba­ri­ans or not: Epi­rus and Epi­ro­tes in Stra­bo’s Ge­o­graphy / Вар­ва­ри или не: Епир и Епир­ци у Стра­бо­но­вој Ге­о­ гра­фи­ји (стр. 33–49). Рад је по­све­ћен осе­тљи­вом пи­та­њу иден­ти­те­та ан­тич­ ких Епи­ра­ца из угла нај­ве­ћег ан­тич­ког ге­о­г ра­фа Стра­бо­на из Ама­си­је. Дру­ги рад из до­ме­на ан­тич­ких сту­ди­ја Zu Pro­ble­men der Ubi­ka­ti­on des rö­mischen Straßen­net­zes und der Raststätten Ad Zi­zio-Asa­mo in Süddal­ma­ti­en / Про­бле­ми уби­ка­ци­је рим­ске пут­не ко­му­ни­ка­ци­је и ста­ни­ца Ad Zi­zio-Asa­mo у ју­жној Дал­ма­ци­ји при­ло­жио је на не­мач­ком је­зи­ку ко­ле­га Гли­ гор Са­мар­џић са Оде­ље­ња за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ко­сов­ ској Ми­тро­ви­ци (стр. 51–67). Те­ма ње­го­вог ра­да ти­ца­ла се рим­ских пу­те­ ва и ко­му­ни­ка­ци­ја у ју­жном де­лу рим­ске про­вин­ци­је Дал­ма­ци­је. Пи­сац ових ре­до­ва је та­ко­ђе за пр­ви број БИГ-а ура­дио ис­цр­пан при­каз јед­ног из­у­зет­ног из­да­ња, по­след­њег до са­да пу­бли­ко­ва­ног то­ма ве­ли­ког окс­форд­ ског Лек­си­ко­на грч­ких лич­них име­на / Le­xi­con of Gre­ek Per­so­nal Na­mes (стр. 189–195). На­ша на­у­ка мо­же би­ти по­но­сна да је је­дан од уред­ни­ка овог то­ма лек­си­ко­на (A Le­xi­con of Gre­ek Per­so­nal Na­mes, Vol. VA: Co­a­stal Asia Mi­nor: Pon­tos to Ionia, Ox­ford, Cla­ren­don Press, 2010) наш про­фе­сор Ма­ри­ја­на Рицл, свет­ски при­знат струч­њак за ста­ру ма­ло­а ­зиј­ску ан­т ро­ по­ни­ми­ју, ина­че и ду­го­го­ди­шњи са­рад­ник на овом ве­ли­ком на­у ч­ном про­јек­ту иза ко­га су ста­ли Уни­вер­зи­тет у Окс­фор­ду и Бри­тан­ска ака­де­ ми­ја на­у­ка. 253 Дру­ги број Бе­о­град­ског исто­риј­ског гла­сни­ка за 2011. го­ди­ну та­ко­ ђе да­је не­ко­ли­ко за­ни­мљи­вих при­ло­га из до­ме­на ан­тич­ких сту­ди­ја. Про­ фе­сор Ма­ри­ја­на Рицл је на ен­гле­ском је­зи­ку при­ло­жи­ла сту­ди­ју Neo­ko­roi in the Gre­ek World / Нео­ко­ри у грч­ком све­ту (стр. 7–26). Она пред­ста­вља сво­је­вр­сну син­те­зу ње­них ви­ше­го­ди­шњих ис­т ра­ж и­вач­к их на­по­ра на ра­све­тља­ва­њу уло­ге нео­ко­ра, слу­жбе­ни­ка у хра­мо­ви­ма раз­ли­чи­тих бо­ го­ва ан­тич­ког грч­ког све­та то­ком кла­сич­ног, хе­ле­ни­стич­ког и рим­ског пе­ри­о­да. За­сно­ва­на, пре све­га, на бо­га­том епи­граф­ском ма­те­ри­ја­лу, сту­ ди­ја о нео­ко­ри­ма до­но­си по­у­зда­не за­к ључ­ке о по­ре­к лу, на­чи­ну из­бо­ра, за­ду­же­њи­ма, ме­сту и угле­ду ко­је су ови хра­мов­ни слу­жбе­ни­ци ужи­ва­ли. Зна­чај нео­ко­ра у сва­ко­днев­ном функ­ци­о­ни­са­њу све­тих ме­ста до­при­нео је да се њи­хо­во име по­че­ло, на­ро­чи­то код по­зни­јих пи­са­ца, ко­ри­сти­ти и за озна­ча­ва­ње све­ште­ни­ка. За­ни­мљив до­при­нос из­у ­ча­ва­њу рим­ске вој­ ске на про­сто­ру про­вин­ци­је Гор­ње Ме­зи­је у овом бро­ју ча­со­пи­са да­ла је и до­цент Сне­жа­на Фер­јан­чић са ра­дом та­ко­ђе на ен­гле­ском је­зи­ку A No­te on the Hi­story of the Le­gi­on IV Fla­via / Бе­ле­шка о исто­ри­ји ле­ги­је IV Fla­via (стр. 27–35). Она је удах­ну­ла но­ви жи­вот ста­ром про­бле­му ко­ји се од­но­си на ме­сто где је би­ла ста­ци­о­ни­ра­на ле­ги­ја IV Fla­via по свом до­ла­ску на про­сто­ре Гор­ње Ме­зи­је. На осно­ву до­ступ­ног епи­г раф­ског ма­те­ри­ја­ла, аутор с пра­вом прет­по­ста­вља да је ле­ги­ја IV Fla­via би­ла нај­пре ста­ци­о­ ни­ра­на у Ви­ми­на­ци­ју­му, а да је кра­јем ве­ка пре­ме­ште­на у не­ки дру­ги ло­гор на Ду­на­ву. Аутор члан­ка раз­ма­тра раз­ли­чи­те пред­ло­же­не ло­ка­ци­је ле­гиј­ског ло­го­ра у том пе­ри­о­ду (Аквин­кум, Мар­гум, Син­ги­ду­нум), али је опре­зна у до­но­ше­њу ко­нач­ног су­да у не­до­стат­ку по­у­зда­них до­ка­за. Ово­ме тре­ба до­да­ти да је и др Не­ма­ња Вуј­чић, ан­га­жо­ван као ис­т ра­жи­ вач-са­рад­ник на по­ме­ну­том про­јек­ту „Град­ски жи­вот у ан­ти­ци“, за исти број ча­со­пи­са (стр. 265–277) ис­црп­но при­ка­зао не­ко­ли­ко но­вих ен­гле­ ских књи­га, објавље­них то­ком по­след­њих го­ди­на, у ко­јима се разматра­ју про­бле­ми про­па­да­ња За­пад­ног рим­ског цар­ства, као и јед­ну за­ни­мљи­ву сту­ди­ју о ло­кал­ним ели­та­ма у ма­ло­а­зиј­ским про­вин­ци­ја­ма Рим­ског цар­ ства и њи­хо­вим јав­ним до­бро­чин­стви­ма. У мо­мен­ту док пи­ше­мо ове ре­до­ве, тре­ћи број Бе­о­град­ског исто­ риј­ског гла­сни­ка за 2012. го­ди­ну је већ одав­но у при­пре­ми и оче­ку­је се да ће би­ти објављен у крат­ком ро­к у, ве­ро­ват­но пре кра­ја ка­лен­дар­ске го­ди­не. Аутор овог тек­ста пре­дао је свој при­лог за по­ме­ну­ти број ча­со­ пи­са, а на­да­мо се да ће и у на­ред­ним го­ди­на­ма број ра­до­ва ко­ји се од­но­ се на ан­ти­ку у Бе­о­град­ском исто­риј­ском гла­сни­ку би­ти још ве­ћи. Иако уред­ни­ци и ре­дак­ци­ја ча­со­пи­са јав­ним по­зи­вом то чи­не сва­ке го­ди­не, не­ка и ово бу­де при­ли­ка да се по­зо­ву сви за­ин­те­ре­со­ва­ни ко­ји се ба­ве исто­ри­јом и срод­ним ху­ма­ни­стич­ким ди­сци­пли­на­ма да по­ну­де сво­је ра­до­ве за об­ја­вљи­ва­ње у но­вој исто­риј­ској пе­ри­о­дич­ној пу­бли­ка­ци­ји. Овај по­зив по­себ­но до­би­ја на зна­ча­ју ако се зна да је Бе­о­град­ски исто­ риј­ски гла­сник, иако са­свим но­ви ча­со­пис, већ ви­со­ко ран­ги­ран (ка­те­го­ ри­ја М51) у ка­те­го­ри­за­ци­ји до­ма­ћих на­у ч­них ча­со­пи­са на ли­сти ко­ју је за 2011. го­ди­ну об­ја­ви­ло над­ле­жно ми­ни­стар­ство. На кра­ју сва­ка­ко тре­ба до­да­ти да је уред­ни­штво БИГ-а од­лу­чи­ло да по­пу­ни још јед­ну пра­зни­ну ко­ја из­ве­сно по­сто­ји у на­шој но­ви­јој исто­ри­о­гра­фи­ји. Она се ти­че из­ра­де 254 те­ку­ћих би­бли­о­г ра­фи­ја. Ода­тле и иде­ја ко­ја је по­че­ла да се до­след­но спро­во­ди већ у пр­вом бро­ју ча­со­пи­са да се на јед­ном ме­сту са­бе­ру и при­ бе­ле­же сви исто­ри­о­г раф­ски ра­до­ви и пре­во­ди об­ја­вље­ни на те­ри­то­ри­ји др­жа­ве Ср­би­је то­ком јед­не ка­лен­дар­ске го­ди­не пре­ма ис­пи­су из ка­та­ло­ ги­за­ци­је На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је. Ту су, при­род­но, на­шли сво­је ме­сто и мо­но­г ра­фи­је, рас­пра­ве и члан­ци по­све­ће­ни ан­тич­кој исто­ри­ји (из­ме­ђу оста­лих, на­рав­но, и ра­до­ви објављени у ча­со­пи­су Збор­ник Ма­ти­це срп­­ ске за кла­сич­не сту­ди­је) у де­лу би­бли­о­г ра­фи­је на­сло­вље­ном пре­ма хро­ но­ло­шком ре­ду „Ан­ти­ка и ра­но­ви­зан­тиј­ски пе­ри­од“. Овај користан по­сао ко­ји оба­вља­ју би­бли­о­те­ка­ри Оде­ље­ња за исто­ри­ју Фи­ло­зоф­ског фа­кул­ те­та у Бе­о­г ра­ду би­ће на­ста­вљен и у го­ди­на­ма ко­је су пред на­ма и не­ма сум­ње да ће „Би­бли­о­г ра­фи­ја“ по­ста­ти ста­лан и дра­го­цен до­да­так ча­со­ пи­су. Из свих го­ре на­вед­них раз­ло­га ве­ру­је­мо да ча­со­пи­су Бе­о­град­ски исто­риј­ски гла­сник (Bel­gra­de Hi­sto­ri­cal Re­vi­ew) пред­сто­ји ле­па бу­дућ­ност. Мир­ко Об­ра­до­вић Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­тет у Бе­о­г ра­ду 255 ХРОНИК А CHRONICLE UDC 255:005.745(493.21)”2011” JEDINSTVO I IZVOR VRLINA U ANTIČKOJ MISLI Internacionalni simposijum, Brisel, 24–25. mart 2011. Ovaj sim­po­si­jum imao je za cilj isto­rij­sko is­tra­ži­va­nje pi­ta­nja iz na­slo­va i oži­vlja­va­nje jed­nog od naj­po­zna­ti­jih So­k ra­to­vih pa­ra­dok­sa ko­ji, da­nas kao ne­ka­da, ne pre­sta­je da pro­zi­va. „Mo­že­mo li bi­ti hra­bri a ne­pra­ved­ni? Mu­dri a ne­u­me­re­ni? Pra­vič­ni a glu­pi?“ Na ova pi­ta­nja, So­k rat je pr­vi od­go­vo­rio da je to ne­mo­gu­će. Ro­ni­lac ko­ji ska­če u bu­nar gla­vom na­pred ne zna­ju­ći šta či­ni ni­je hra­bar. Sa­mo ne­pro­mi­šljen i glup. Sa­zna­ti. Sve je u to­me. Ali ka­ko sa­zna­ti ka­da ne­ma ni­ko­ga da vas uči, sa­mo šar­la­ta­ni ili ‘na­dah­nu­ti’ ko­ji ne zna­ju šta go­vo­re, čak i ka­da se dogodi da ka­žu isti­nu? Ako ne­ma ni­ko­ga da pod­u­ča­va vr­li­na­ma, ka­ko će one po­sta­ti uče­nost? So­k rat se če­ška po gla­vi i mi sa njim. No, ovo ni­je je­di­ni pa­ra­doks So­kra­to­vog uče­nja, i to su upra­vo ti pa­ra­dok­si ko­ji će pot­­ hra­nji­va­ti bu­du­će ge­ne­ra­ci­je fi­lo­so­fa, od Pla­to­na i Ari­sto­te­la do sto­i­ča­ra i pla­to­ ni­ča­ra ka­snog pe­ri­o­da. Ver­zi­je o je­din­stvu vr­li­na će se ta­ko­đe umno­ža­va­ti, jed­ni će pak uve­ra­va­ti da po­sto­ji sa­mo jed­na vr­li­na, či­je ime se mo­že pro­me­ ni­ti, dru­gi pak tvr­de da su vr­li­ne mno­go­stru­ke i da po­se­du­ju raz­li­či­te kva­li­te­te, no osta­ju ipak uza­jam­no ne­raz­dvoj­ne. Ka­da je reč o apo­ri­ji o po­re­klu vr­li­na (uče­nje? ili bo­žan­sko na­dah­nu­će? ili pri­ro­da?), ona ne­će pre­sta­ti da ob­u­zi­ma is­pi­ti­va­nja fi­lo­so­fa, po­seb­no u ve­zi sa pred­u­slov­no ne­iz­o­stav­nim zna­njem za po­ja­v u vr­li­na (obra­zo­va­nje, do­bra pri­ro­da, pri­sva­ja­nje se­be „oiki­o­sis“ itd.). Skup su or­ga­ni­zo­va­li i nji­me pred­se­da­va­li pro­fe­sor Ber­nard Col­let­te-Du­čić (Uni­ver­sité La­val) i pro­fe­sor Sylvain Del­com­mi­net­te (Uni­ver­sité Li­bre de Bru­xel­les) u sve­ča­noj sa­li Bi­bli­o­te­ke (Bi­bli­othèque du Cen­tre In­ter­di­sci­pli­ na­i­re d’Étu­de des Re­li­gi­ons et de la Laïcité), Uni­ver­si­te­t a u Bri­se­lu. Skup je or­ga­ni­zo­van za­hva­lju­ju­ći ra­du i za­la­ga­nju gru­pe is­tra­ži­va­ča, Gro­u­pe de phi­ lo­sop­hie an­ci­en­ne du Cen­tre de Phi­lo­sop­hie (PHI) Uni­ver­si­te­ta u Bri­se­lu (Uni­ver­sité Li­bre de Bru­xel­les, ULB) i po­mo­ći Na­ci­o­nal­nog fon­da za na­uč­na is­tra­ži­va­nja u Bri­se­lu (Fonds Na­ti­o­nal de la Rec­her­che Sci­en­ti­f i­que, FRS– FNRS). Te­ma mu je bi­la: Je­din­stvo i iz­vor vr­li­na u an­tič­koj fi­lo­so­f i­ji (Unité et ori­gi­ne des ver­tus dans la phi­lo­sop­hie de l’An­ti­qu­ité). Ka­ko sle­di iz pro­ gra­ma, to­kom sku­pa su bila pred­sta­vlje­na iz­la­ga­nja iz­u­zet­nog ni­voa, du­hov­nog i na­uč­nog. Ne­mo­gu­će bi bi­lo na­ve­sti i ana­li­zi­ra­ti sva­ko po­je­di­nač­no iz­la­ga­nje u ovom na­šem pri­lo­gu, no ipak je mo­gu­će pred­sta­vi­ti at­mos­fe­r u ko­ja su ona stvo­ri­la i osnov­na pi­ta­nja na ko­ja su uka­za­la. U tom smi­slu, na­ve­šće­mo u ne­ko­li­ko re­či ona ključ­na, kao i nji­ho­ve ci­lje­ve, aspi­ra­ci­je ko­je su na­sto­ja­la da pro­iz­ve­du. Pro­fe­sor Da­vid N. Se­dley (Cam­brid­ge Uni­ver­sity) u svom iz­la­ga­nju „Unity of the vir­t u­es in Pla­to’s Pha­e­do and Re­pu­blic“ (Je­din­stvo vr­li­na u Pla­to­no­vim Fe­do­nu i Re­pu­bli­ci) iz­neo je te­zu o je­din­stvu vr­li­na, če­sto skri­ve­nu u vi­še no jed­nom Pla­to­no­vom di­ja­lo­g u, no vi­še vi­dlji­v u, čak eks­pli­cit­nu u Pro­ta­go­ri. Ova te­ma po­seb­no je ov­de usme­re­na, osim Pro­ta­go­re, ka sred­njem pe­ri­o­du 259 Pla­to­no­vog stva­ra­lač­kog de­la, ka Dr­ža­vi. Da bi se shva­ti­la srž Dr­ža­ve, ipak je neo­p­hod­no, iz­lo­žio je na­dah­nu­to pro­fe­sor Se­dely, ući u još dva do­dat­na di­ja­ lo­ga, ko­ja je Pla­ton, u če­mu se da­nas ve­ći­na sla­že, na­pi­sao pre Dr­ža­ve, da­kle Gor­gia i Fe­don. Mno­ga hro­no­lo­ška kao i su­štin­ska pi­ta­nja, ko­ja se da­nas go­ to­vo uzi­ma­ju za lo­ci co­mu­nes, pro­fe­sor Se­dely du­bin­ski ana­li­zi­ra i da­je im jed­nu sa­svim no­v u per­spek­ti­v u i in­ter­pre­t a­ci­ju. Pro­fe­sor B. Col­let­te-Du­čić (Uni­ver­sité La­val) u svom iz­la­ga­nju „L’unité des ver­tus chez Zénon de Ci­ti­um et son in­ter­préta­tion chrysippéen­ne“ (Je­din­stvo vr­li­na kod Ze­no­na sa Ki­ti­ona i nje­go­va hri­si­pov­ska in­ter­pre­ta­ci­ja) iz­no­si nov po­gled na je­din­stvo vr­li­na kod Ze­no­na sa Ki­ti­o­na ko­ji osve­tlja­va do sa­da sa­svim za­po­sta­vlje­ne ili ne­pri­me­će­ ne pro­sto­re sto­ič­ke fi­lo­so­fi­je. Ova stu­di­ja izazva­la je vr­lo plo­do­no­snu di­sku­si­ju u ko­joj su ot­k ri­ve­na ne­ka do sa­da ret­ko po­sta­vlja­na pi­ta­nja, kao na pri­mer, da li se vr­li­na­ma mo­že pod­u­ča­va­ti i ako da, ka­ko, od ka­da i gde... Iz­la­ga­nje G. Boys-Sto­nes-a (Dur­ham Uni­ver­sity) „Unity and uni­fi­ca­tion: Pla­to­nic Oike­i­o­sis“ (Je­din­stvo i uni­f i­ka­ci­ja: pla­ton­ska oike­i­o­sis) iza­zva­lo je du­bo­ka raz­mi­šlja­nja o for­mi­ra­nju stoe i pi­ta­nja Pla­to­no­vog ude­la u njoj, tra­že­nja srod­no­sti ta­mo gde se na po­vr­ši­ni uka­zu­ju kon­tra­sti i vi­ce ver­sa. J.-B. Go­u­ri­nat (CNRS, Cen­tre Léon Ro­bin) je u ra­du „Hétéro­do­xi­es stoïciennes sur l’unité des ver­tus: Ari­ston, Apol­lop­ha­ne, Héca­ton, Panéti­us, Po­si­do­ni­us“ (Sto­ič­ka he­te­ro­dok­si­ja o je­din­ stvu vr­li­na: Ari­ston, Apo­lo­fan, He­ka­ton, Pa­naj­ti­je, Po­sej­do­ni­je) iz­neo osnov­­ne pa­ra­dok­se o ta­ko­zva­nom ’ne­sla­ga­nju’ sto­ič­kih pred­stav­ni­ka unu­tar sa­me stoe, u raz­li­či­tim pe­ri­o­di­ma an­tič­ke fi­lo­so­f i­je, kao i po­sle­di­ce ovo­ga ‘ne­sla­ga­nja’ – uko­li­ko se ra­di o ne­sla­ga­nju ili pak o na­šoj ne­rev­no­sti u in­ter­pre­ta­ci­ji uče­nja stoe. Iz­la­ga­nje ko­jim je skup za­vr­šen, i ko­me je pred­se­da­vao nje­gov po­ča­sni gost Jan Opso­mer (Uni­ver­sité Cat­ho­li­que de Lo­u­vain), bio je spe­ci­ja­lan pri­log pro­fe­so­ra M. Dix­sa­ut (Pa­ris IV Sor­bon­ne) „Con­cep­tion ari­stoc­ra­ti­que des ver­t us et ver­t us ari­stoc­ra­ti­qu­es: Ni­etzsche avec Pla­ton“ (Ari­sto­k rat­ska kon­ cep­ci­ja vr­li­na i ari­sto­k rat­ske vr­li­ne: Ni­če sa Pla­to­nom). Ovim pri­lo­gom pod­ stak­nu­ta su pi­ta­nja re­cep­ci­je pla­ton­ske mi­sli u ka­sni­jem for­mi­ra­nju evrop­ske mi­sli, na­šem pri­stu­pu fi­lo­so­f i­ji i, naj­zad, šta je neiz­u­ča­va­nje fi­lo­so­f i­je već ži­ ve­ti po fi­lo­so­f i­ji. Sve­su­de­ći, ka­ko ka­že pro­fe­sor Di­xa­ult, dar ko­ji du­ša pri­ma do­la­skom na ovaj svet. Za­ključ­nu reč za ovaj naš pri­log od­lu­či­li smo da da­mo Šek­spi­r u i nje­go­ vim sti­ho­vi­ma ko­ji će več­no bi­ti iz­vor na­dah­nu­ća du­še, ne sa­mo fi­lo­so­fa već i pe­sni­ka, u jed­nom istom ime­nu, lju­bav­ni­ka: To love, to wealth, to pomp, I pine and die; With all these living in philosophy1. Sandra Dučić Collette Université Laval Quebec 1 Shakespeare, Love’s Labour’s Lost, Act I, Scene I: „Za ljubav, za vrlinu, čeznem, umi­ rem; uz sve to živeti po ’ filosofiji’“ (prevod autora). 260 UDC 904:738.83”652” 738.83:005.745(497.4 Ptuj)”2012” EX-ORIENTE LUX IV. INTERNATIONAL CONGRESS ILA Птуј, 15–19. мај 2012. У Пту­ју је од 15. до 19. ма­ја 2012. го­ди­не одр­жан IV Ме­ђу­на­род­ни кон­г рес ILA (In­ter­na­ti­o­nal Lycno­lo­gi­cal As­so­ci­a­ti­on). Реч је о асо­ци­ја­ци­ји ис­т ра­жи­ва­ча чи­је је по­ље ис­т ра­жи­ва­ња осве­тље­ње (lychnus) и то од нај­ ста­ри­јих пе­ри­о­да до да­нас. Осно­ва­на је по­чет­ком но­вог ми­ле­ни­ју­ма и у прет­ход­ном пе­ри­о­ду одр­жа­на су три кон­г ре­са: у Же­не­ви – Швај­цар­ска (2003), Клу­жу – Ру­му­ни­ја (2006) и Хај­дел­бер­гу – Не­мач­ка (2009). IV Ме­­ ђу­на­род­ни кон­г рес ILA, чи­ји је пред­сед­ник проф. др Ар­ја Ка­ри­ви­е­ри (Швед­ска), ор­га­ни­зо­ва­ли су Ре­ги­о­нал­ни му­зеј Птуј – Ор­мож и Ре­ги­о­ нал­ни му­зеј Крањ, уз по­др­шку гра­да Пту­ја. Кон­г рес, под рад­ним на­зи­ вом EX-ORI­EN­TE LUX, имао је за циљ да оку­пи уче­сни­ке са За­па­да, са бив­ших ју­го­сло­вен­ских про­сто­ра и Бал­ка­на у це­ли­ни и да им омо­гу­ћи раз­ме­ну зна­ња и иде­ја. Рад се од­ви­јао по сек­ци­ја­ма у ода­ја­ма пре­ле­пог Птуј­ског зам­ка: Сек­ци­ја I – Не­кро­по­ле При­ка­за­ни су но­ви на­ла­зи све­тиљ­ки ко­је по­ти­чу из фу­не­рар­них це­ ли­на те смо се та­ко упо­зна­ли са си­ту­а­ци­јом на Пи­је­мон­ту (Gi­u­sep­pi­na Spag­no­lo, Ph.D; Eli­sa Pa­ne­ro, Ph.D), истар­ским не­кро­по­ла­ма (Kri­sti­na Džin, Ph.D), у До­лењ­ској (Da­ni­lo Breš­čak), ви­де­ли смо но­ве на­ла­зе са Ви­ми­на­ ци­ју­ма (Mi­li­ca Ta­pa­vič­ki Ilić, Ph.D; Mir­ja­na Voj­vo­da, Ph.D), из Ју­ли­о­по­ли­са у Би­ти­ни­ји (Er­te­kin M. Dok­sa­nal­ti, Ph.D; Me­lih Ar­slan) и Стра­то­ни­ке­је у Ка­ри­ји (Asu­man Bal­di­ran, Ph.D). Сек­ци­ја II – Но­ва от­кри­ћа и им­порт У окви­ру ове те­мат­ске гру­пе има­ли смо при­ли­ку да ви­ди­мо ве­о­ма ин­те­ре­сант­не лам­пе из Акви­ле­је (Di­a­na Do­bre­va, Ph.D), ви­ле ру­сти­ке Шко­ ла­ри­це код Ко­пра (Ti­na Žer­jal, Ph.D), из Мо­ста на Со­чи (Mi­ha Mli­nar, MA, Ve­re­na Vi­drih Per­ko, Ph.D; B. Žbo­na Trk­man) и из вој­ног ло­го­ра Ти­лу­рим на Це­ти­ни (Mi­ha Mli­nar, MA). Сек­ци­ја III – Оп­шти пре­гле­ди, тр­го­ви­на и про­из­вод­ња На осно­ву на­ла­за по­је­ди­них ти­по­ва лам­пи из Но­ре – Ка­ља­ри (Ila­ria Fron­to­ri, Ph.D; Prof. Gi­or­gio Be­jor; Eli­sa Pa­ne­ro, Ph.D; Chi­a­ra­stel­la Spa­da­ro, Ph.D), Пу­ље (Sil­vio Fi­o­ri­el­lo, Ph.D), Ис­тре (Ve­sna Gi­rar­di Jur­kić, Ph.D; Iva­na Oža­nić Ro­gul­jić, Ph.D, Ana Ko­ne­stra; Mar­ko Meš­trov, Mla­den Pe­šić; Vla­di­mir Ko­va­čić), Мал­те (Vla­di­mir Ko­va­čić), Швај­цар­ске (Lam­bri­ni Ko­u­to­us­sa­ki, Ph.D), Вин­до­бо­не (Sylvia Sakl – Obert­ha­ler, MA), Ило­ка (Kri­sti­na Je­lin­čić, Ph.D) и Да­ки­је (Si­mo­na Re­gep, Ph.D) до­би­ли смо но­ве по­дат­ке ко­ји нам мо­гу ра­све­тли­ти је­дан од нај­ва­жни­јих про­бле­ма а то су про­из­вод­ни цен­ три и пу­те­ви тр­го­ви­не. 261 Сек­ци­ја IV – Ли­мес, Бос­фор и Ле­вант Ли­мес, ко­ме те­ри­то­ри­јал­но при­па­да и на­ша зе­мља, уз цр­но­мор­ске и ле­вант­ске гра­до­ве, чи­ни се да је у жи­жи ин­те­ре­со­ва­ња на­у ч­ни­ка ко­ји се ба­ве ан­тич­ким осве­тље­њем. Ве­о­ма ин­те­ре­сант­не, а у не­ким слу­ча­је­ви­ ма и уни­кат­не на­ла­зе из Ски­ти­је (Ge­or­ge Nu­ţ u, Ph.D; Luc­re­ţ­iu Mi­ha­i­le­scu – Bîr­li­ba; Na­ta­lia Mi­dvic­hi; Do­rel Pa­raschiv), Гор­ње Ме­зи­је (Ne­da Mir­ko­vić Ma­rić), са Бос­фо­ра (De­nis Zhu­ra­vlev, Ph.D) и из Си­ри­је (Pa­i­lo Ci­ma­do­mo) по­ка­за­ли су ве­ли­ки ути­цај ко­ји је Ис­ток имао на про­дук­ци­ју лам­пи. Сек­ци­ја V – Ра­ди­о­ни­це, ка­лу­пи, екс­пе­ри­мен­тал­на ар­хе­о­ло­ги­ја Ова те­мат­ски до­ста ра­зно­род­на сек­ци­ја по­ка­зу­је ши­ри­ну и ве­ли­ки оп­сег про­бле­ма ко­ји се мо­гу по­ве­за­ти с осве­тље­њем. Та­ко смо има­ли при­ ли­ке да ви­ди­мо ти­пич­не про­из­во­де мај­сто­ра Еукар­пу­са (Eucar­pus) ко­ји је имао офи­ци­не у ра­зним де­ло­ви­ма Цар­ства (Mar­tin Auer, MA) и оне из Пер­га­ма (Oc­ta­vi­an Bo­u­ne­gru), али смо се упо­зна­ли и с бо­га­тим ко­лек­ци­ ја­ма Ар­хе­о­ло­шког му­зе­ја у За­дру (Ja­kov Vu­čić), Збир­ке ан­тич­ких ста­ри­на у Је­ни (Yvon­ne Se­i­del, Ph.D) и фал­си­фи­ка­ти­ма из Збир­ке Ђо­ва­ни­ја Ба­ти­ сте Па­се­ри­ја у Ур­би­ну (Ma­ria Eli­sa Mic­he­li, An­na San­t uc­ci). Мо­дер­ну, ар­хе­о­ло­ги­ју XXI ве­ка илу­стро­ва­ла су два ра­да – је­дан о мо­гућ­но­сти­ма ко­ри­шће­ња 3D мо­де­ла и про­гра­ма у ар­хе­о­ло­ги­ји (Xa­vi­er Ro­u­let) и, по­себ­ но ин­те­ре­сант­но, са­оп­ште­ње о ре­зул­та­ти­ма екс­пе­ри­мен­тал­не ар­хе­о­ло­ ги­је у Ита­ли­ји (An­ge­lo Bar­to­li). Сек­ци­ја VI – Ри­ту­а­ли и спе­ци­јал­не фор­ме На­ше ди­ле­ме о пре­ци­зној на­ме­ни све­тиљ­ки у ра­зним аспек­ти­ма жи­во­та у ан­ти­ци – сва­ко­дне­ви­ца, фу­не­рар­ни ри­ту­а ­ли или по­све­те бо­го­ ви­ма – по­тру­ди­ле су да нам раз­ре­ше ко­ле­ге ко­је су пред­ста­ви­ле но­ве на­ ла­зе из Пом­пе­је (Je­an-Lo­u­is Pod­vin, Ph.D), Ви­ми­на­ци­ју­ма (Ivan Bog­da­no­ vić, Mi­ro­slav Vu­jo­vić, Ph.D; Sne­ža­na Ni­ko­lić, Ili­ja Dan­ko­vić) и Дар­да­ни­је (Ex­hla­le Do­bru­na – Sa­li­hu, Ph.D). На ва­жност ико­но­граф­ске ше­ме укра­са, по­не­кад и об­ли­ка и вр­сте ма­те­ри­ја­ла од ко­га су лам­пе из­ра­ђе­не, по­ка­зу­ ју при­мер­ци из Гор­ње Ме­зи­је (Mi­ra Ru­žić, Ph.D). По­себ­на је уло­га осве­ тље­ња у ре­ли­гиј­ским об­ре­ди­ма – у кул­ту Ми­т ре (Jut­ta Ron­ke, Ph.D) и ју­да­и­зму (Mal­ka Her­shko­vitz). Сек­ци­ја VII – Ка­сна ан­ти­ка и Ви­зан­ти­ја Те­ко­ви­не ан­тич­ке ци­ви­ли­за­ци­је, па и на­чин ко­ри­шће­ња ва­тре, од­но­ сно све­тло­сти ко­ју она да­је, пре­ко Ви­зан­ти­је пре­не­те су до на­ших да­на. Не­ко­ли­ко ин­те­ре­сант­них ре­фе­ра­та при­ка­за­ло је ка­сно­ан­тич­ке лам­пе из Сло­ве­ни­је (Ra­do­van Cun­ja, MA), Хр­ват­ске (Vin­ka Bu­bić; Ivo Fa­dić, Ph.D, Ana­ma­ri­ja Ete­ro­vić Bor­zić), Ср­би­је (Mi­ro­slav Vu­jo­vić, Ph.D; An­ge­li­na Ra­ič­ ko­vić, MA, Ana Bog­da­no­vić), Да­ки­је (Be­nea Do­i­na, Ph.D) и Тур­ске (Meh­met Te­ko­cak, Ph.D). Сек­ци­ја VI­II – Пред­ста­ве све­тла на нов­цу, мо­за­и­ци­ма и у књи­ га­ма Ши­ро­ки хро­но­ло­шки спек­тар ко­ји је ова сек­ци­ја по­кри­ла ука­зао нам је на ра­зно­вр­сност пред­ста­ва осве­тље­ња на рим­ским мо­не­та­ма (Fran­ cesca Ce­ci, Ph.D), у књи­га­ма Бри­тан­ске би­бли­о­те­ке (Ele­na Va­i­a­ni, Ph.D), 262 али и на ра­но­сред­њо­ве­ков­ним мо­за­и­ци­ма (Alek­san­dra Kra­u­ze, MA). По­ себ­но иза­зов­на су би­ла пре­да­ва­ња о но­вим аспек­ти­ма у ис­т ра­ж и­ва­њу осве­тље­ња (Do­ri­na Mo­ul­lou, Ph.D, Lam­bros Do­u­los To­pa­lis, Ph.D, F. V. To­ pa­lis; La­u­rent Chr­za­nov­ski, Ph.D). Сек­ци­ја IX – Ег­зо­ти­ка, пре­и­сто­ри­ја, сред­њи век и ка­сни­је У овој сек­ци­ји пред­ста­вље­но је не­ко­ли­ко нео­бич­них ра­до­ва. Три те­ме би­ле су за­сту­пље­не: ег­зо­ти­ка (Cri­sti­na Gi­o­vag­net­ti, An­na De­pal­mas, Ph.D, No­u­ria Akli), пре­и­сто­ри­ја (Bi­ne Kram­ber­ger), сред­њи век и ка­сни­ји пе­ри­о­ди (Bar­ba­ra Čeh, An­drej Pre­lo­žnik). Сек­ци­ја X – По­сте­ри По­стер-сек­ци­ја би­ла је ве­о­ма бо­га­та и ра­зно­вр­сна. Мо­гли смо да ви­ ди­мо но­ве на­ла­зе из Сло­ве­ни­је (An­drej Pre­lo­žnik, Alek­san­dra Ne­sto­ro­vić; Ma­tjaž Nov­šak, MA; Ur­ška Plut; Ja­nuš Je­ron­čič; Mi­ha Jer­šek, Ph.D; Sa­ša Dju­ra Je­len­ko; Ka­ja Stem­ber­ger, Ve­re­na Vi­drih Per­ko, Ph.D; Po­lo­na Ja­ne­žič; Ma­te­ja Rav­nik, Iva Ci­glar; Špe­la Sa­je) али и из дру­г их обла­сти ко­је су би­ле укљу­че­не у Рим­ску им­пе­ри­ју: Шпа­ни­је – Но­ва Кар­та­ги­на (Ale­jan­dro Qu­e­ve­do, Vic­to­ria Gar­cía-Abo­al), Ита­ли­је – Акви­ле­ја (Ma­ri­an­na Co­lus­so, MA, Di­a­na Do­bre­va, Ph.D, Gi­u­lia Ce­sa­rin; An­na­li­sa Gi­o­van­ni­ni, Pa­o­la Ven­ tu­ra, Ph.D), Пи­је­мон­те (Gi­u­sep­pi­na Spag­no­lo, Ph.D; Eli­sa Pa­ne­ro, Ph.D), Брун­ди­зи (Ro­sa Con­te, Ph.D, Sil­vio Fi­o­ri­el­lo, Ph.D, Da­ni­e­la Pal­mi­sa­no, Ph.D) и Ег­на­ци­ја (Da­ni­e­la Pal­mi­sa­no, Ph.D, C. Sil­vio Fi­o­ri­el­lo, Ph.D, Vi­to Gianni­ co, Ph.D), Ср­би­је (Mla­den Jo­vi­čić, Lju­bo­mir Jev­to­vić), Ру­му­ни­је (Ge­or­ge Va­len­tin, Ph.D; Ana-Cri­sti­na Ha­mat, Ph.D) и Швај­цар­ске (Chri­sti­a­ne De Mic­he­li Schult­hess, Ph.D). По­себ­ну па­жњу при­ву­к ли су по­сте­ри ко­је се ба­ве спе­ци­фич­ним аспек­ти­ма осве­тље­ња као што су сим­бо­ли­ка (Do­rel Bon­doc, MA; Ata­lia Ste­fa­ne­scu-Oni­tiu, Ph.D, Ma­r i­a­na Crin­g us-Ba­la­ci) и по­ли­тич­ке по­ру­ке (Ber­nar­da Žu­pa­nek, Ph.D, Alen­ka Miš­kec, Ph.D, Ma­te­ja Rav­nik). Ве­о­ма до­бро ор­га­ни­зо­ван и успе­шно спро­ве­ден кон­г рес био је обо­ га­ћен оби­ла­ском кул­тур­но-исто­риј­ских са­др­жа­ја Пту­ја и око­ли­не: Шем­ пе­тер – рим­ска не­кро­по­ла ко­ја ма­ми уз­да­хе, до­бро сре­ђен По­кра­јин­ски му­зеј у Це­љу и за нас по­себ­но ва­жна по­се­та из­ло­жби Ан­тич­ке све­тиљ­ке из Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да ко­ја је отво­ре­на у Град­ској ку­ћи Го­рењ­ског му­ зе­ја у Кра­њу а чи­ји је аутор др Сла­ви­ца Кру­нић. Рад ску­па пра­ти­ла је и ма­ња из­ло­жба Осве­тље­ње кроз вре­ме отво­ре­на у јед­ној од са­ла Птуј­ског зам­ка. Ми­ра Ру­жић Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­тет у Бе­о­г ра­ду 263 UDC 904:738.83”652”(497.11) 069.51:904(497.11) RECTE ILLUMINAS Античке светиљке из Музеја града Београда, 30. јун 2011. У Ко­на­ку кње­ги­ње Љу­би­це 30. ју­на 2011. го­ди­не отво­ре­на је из­ло­жба Ан­тич­ке све­тиљ­ке из Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, ауто­ра др Сла­ви­це Кру­нић, ви­шег ку­сто­са у Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да. У пред­ ве­чер­је див­ног јун­ског да­на пу­ног ми­ри­са ли­па, у ми­стич­ној ат­мо­ сфе­ри сво­до­ва Ко­на­ка, уз по­др­шку ба­лет­ске гру­пе ко­ја је сим­бо­ лич­но уво­ди­ла го­сте у ат­мос­фе­ру по­све­ће­них тај­ни, пред­ста­вље­не су нам рим­ске све­тиљ­ке ко­је се чу­ва­ју у Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да, а по­ти­чу с ар­хе­о­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња Син­ги­ду­ну­ма, ва­жног рим­ ског гра­да у Гор­њој Ме­зи­ји и зна­чај­ног вој­ног ло­го­ра у ко­ме је би­ла ста­ци­о­ни­ра­на IV ле­ги­ја, по­зна­та као Фла­ви­ја. Ва­тра, ко­ја се кра­де од бо­го­ва, као из­вор све­тло­сти ва­жан је чи­ни­лац ми­то­ло­шких пред­ста­ва код број­них на­ро­да. У Рим­ској им­пе­ри­ји ог­њи­ште је бо­жан­ско обе­леж­је, и то пре све­га Хе­сти­је и Ве­сте. Ол­та­ри с ва­тром су атри­бу­ти Кон­кор­ди­је и Фи­дес, а га­ше­ње ва­тре у хра­му Ве­сте у Ри­му до­во­ди­ло је до пре­стан­ка сва­ке јав­не ак­тив­но­сти. Лам­пе, из­ра­ђе­не од гли­не, ме­та­ла или ста­кла, има­ле су ви­ше­ стру­ку на­ме­ну. Ко­ри­шће­не су за осве­тља­ва­ње про­сто­ра, у по­греб­ ним или жр­тве­ним ри­ту­а­ли­ма и као во­тив­ни да­ро­ви. Спа­да­ју у нај­ ра­спро­стра­ње­ни­ју ро­бу ан­тич­ког до­ба, ро­бу ко­ја се ла­ко при­ла­го­ ђа­ва­ла уку­су и зах­те­ви­ма та­да­шњих ку­па­ца, што је ре­зул­ти­ра­ло ди­на­мич­ним раз­во­јем и про­ме­на­ма основ­ног об­ли­ка. У ква­ли­тет­ној и пре­глед­ној по­став­ци и пра­те­ћем ка­та­ло­гу, чи­ји је ди­зајн де­ло Да­ми­ра Влај­ни­ћа и Сте­ва­на Ђу­ри­чи­ћа, пра­ти­мо ра­ з­вој све­тиљ­к и ко­ји нам, исто­вре­ме­но, осве­тља­ва пу­те­ве ро­ма­ни­­ заци­је, тр­го­ви­не и од­ли­ке ло­кал­не про­из­вод­ње. Кроз зна­тан број екс­по­на­та об­је­ди­ње­ни су на­ла­зи с це­ло­куп­не те­ри­то­ри­је ан­тич­ког Син­ги­ду­ну­ма – из ка­стру­ма, ци­вил­ног на­се­ља, не­кро­по­ла те ви­ла ру­сти­ка ко­је су при­па­да­ле истом аге­ру. При­ка­за­не су и све­тиљ­ке из ма­њих на­се­ља и ста­ни­ца ко­је су ад­ми­ни­стра­тив­но при­па­да­ле про­ вин­ци­ји Гор­њој Ме­зи­ји – Ри­то­пек (Ca­stra Tri­cor­nia), Гроц­ка (Ad Sex­tum) али и на­ла­зи с про­сто­ра ко­ји су ад­ми­ни­стра­тив­но при­па­ да­ли про­вин­ци­ји Па­но­ни­ја – Зе­мун (Ta­u­ru­num). Из­ло­жба је, осим ка­та­ло­га, про­пра­ће­на и обим­ном мо­но­гра­фи­ јом истог на­зи­ва – Ан­тич­ке све­тиљ­ке из Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да, ауто­ра др Сла­ви­це Кру­нић. При­ка­за­но је бли­зу 500 рим­ских све­ тиљ­ки из фун­ду­са Му­зе­ја гра­да Бе­о­гра­да (по­де­ље­них у 41 тип). 264 Осим ве­о­ма пре­глед­ног и до­бро илу­стро­ва­ног ка­та­ло­га, у мо­но­гра­ фи­ји су ана­ли­зи­ра­ни и дру­ги про­бле­ми по­ве­за­ни са све­тиљ­ка­ма, као што су пред­ста­ве на ди­ску, пе­ча­ти или ра­ди­о­нич­ке озна­ке, уло­ га све­тиљ­ки у по­греб­ним ри­ту­а­ли­ма и хро­но­ло­шка де­тер­ми­на­ци­ја. Ар­хе­о­ло­шка јав­ност Ср­би­је ско­ро ни­је има­ла при­ли­ку да при­ су­ству­је јед­ном та­ко до­бро осми­шље­ном и за­о­кру­же­ном про­јек­ту као што је овај ко­ји нам је по­да­ри­ла ко­ле­ги­ни­ца Сла­ви­ца Кру­нић, ду­го­го­ди­шњи упор­ни ис­тра­жи­вач и вр­сни по­зна­ва­лац ан­тич­ких све­тиљ­ки. Из­ло­жба, ко­ју је отво­ри­ла професор Ми­ро­сла­ва Мир­ко­вић, кре­ ну­ла је то­ком 2012. го­ди­не на пут по Сло­ве­ни­ји. У Град­ској ку­ћи Го­рењ­ског му­зе­ја у Кра­њу све­ча­но је отво­ре­на 10. ма­ја, да би се по­ том пред­ста­ви­ла и у Це­љу. По­твр­ду из­у­зет­ног ква­ли­те­та из­ло­жбе и ауто­ро­вог про­јек­та сва­ка­ко илу­стру­је и на­г ра­да Му­зеј­ског дру­штва Ср­би­је Ми­ха­и ­ло Вал­тро­вић у ка­те­го­ри­ји По­је­ди­нац го­ди­не за 2011, чи­ме је кру­ни­ сан ду­го­го­ди­шњи мул­ти­ди­сци­пли­нар­ни про­је­кат Му­зе­ја гра­да Бе­о­ гра­да Rec­te il­lu­mi­nas, ин­спи­ри­сан де­лом нат­пи­са са јед­не од лам­пи ко­ја по­ти­че из Син­ги­ду­ну­ма. Ми­ра Ру­жић Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­тет у Бе­о­г ра­ду UDC 001:929 Thür G. Свечана промоција почасног доктора Универзитета у Београду проф. др Герхарда Тира и његово предавање Oaths in Draco’s Law on Homicide: The „Invention“ of Rationality in Ancient Greek Legal Procedure на Правном факултету у Београду Углед­ни аустриј­ски на­у ч­ник Гер­хард Тир (Ger­hard Thür) ро­ђен је 1941. го­ди­не у Салц­бур­гу. По­сле сту­ди­ја на Прав­ном фа­кул­те­ту Уни­ вер­зи­те­та у Бе­чу, за­вр­шио је по­сле­ди­плом­ске сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту у Фрај­бур­гу, где је док­то­ри­рао као уче­ник, а ка­сни­је и на­след­ник, ле­ген­ дар­ног не­мач­ког про­фе­со­ра Хан­са Ју­ли­ју­са Вол­фа (Hans Ju­li­us Wolff ). Нај­пре је сте­као зва­ње аси­стен­та, па до­цен­та на Прав­ном фа­кул­те­ту Уни­ вер­зи­те­та у Бе­чу, а бр­зо је из­ра­стао у јед­ног од нај­пре­сти­жни­јих са­вре­ме­ них европ­ских и свет­ских прав­них исто­ри­ча­ра, ци­ви­ли­ста, ро­ма­ни­ста, прав­них па­пи­ро­ло­га и епи­гра­фи­ча­ра. По­стао је ви­ше­го­ди­шњи про­фе­сор гра­ђан­ског пра­ва, рим­ског пра­ва и прав­не исто­ри­је Прав­ног фа­кул­те­та Лу­двиг Мак­си­ми­ли­јан Уни­вер­зи­те­та у Мин­хе­ну (Lud­wigs-Ma­xi­mi­li­ans 265 Uni­ver­sität München), а по­том и Прав­ног фа­кул­те­та Карл Фран­цен Уни­ вер­зи­те­та у Гра­цу (Karl Fran­zen Uni­ver­sität), де­кан Прав­ног фа­кул­те­та у Мин­хе­ну, ви­ше­го­ди­шњи ди­рек­тор чу­ве­ног Института Ле­о­полд Вен­гер (Le­o­pold Wen­ger In­sti­tut) у Мин­хе­ну, члан Аустриј­ске ака­де­ми­је на­у­ка (Öster­re­ic­hische Aka­de­mie der Wis­sen­schaf­ten) и управ­ник ње­ног Оде­ље­ ња за ан­тич­ку прав­ну исто­ри­ју (Kom­mis­si­on für An­ti­ke Rechts­geschic­hte), ко­у ред­ник во­де­ћег европ­ског прав­ног ча­со­пи­са Ze­itschrift der Sa­vigny-Stif­tung и још не­ко­ли­ко углед­них на­у ч­них еди­ци­ја (Münche­ner Be­i­trä­ge zur Papyrus­for­schung und An­ti­ken Rechtsgeschic­hte, Ak­ten der Ge­sellschaft für Gri­ec­hische und Hel­le­ni­stische Rechtsgeschic­hte итд.). Проф. Гер­хард Тир је го­сту­ју­ћи про­фе­сор ве­ли­ког бро­ја нај­пре­сти­ жни­јих уни­вер­зи­те­та ши­ром Евро­пе и у Аме­ри­ци (Прин­стон, Бо­стон, Хар­вард, Остин у Тек­са­су, Уни­вер­зи­тет Бра­ун итд.), по­ча­сни док­тор Уни­ вер­зи­те­та у Ати­ни, као и пред­сед­ник ве­ћег бро­ја ва­жних ме­ђу­на­род­них струч­них ин­сти­ту­ци­ја и фо­ру­ма. Под ње­го­вим ру­ко­во­ђе­њем у то­ку је из­да­ва­ње јед­не од нај­зна­чај­ни­јих збир­ки еги­пат­ских па­пи­ру­са ко­ји се чу­ва­ју у На­ци­о­нал­ној би­бли­о­те­ци у Бе­чу под на­зи­вом Papyro­lo­gi­ca Vin­ do­bo­nen­sia, а у при­п ре­ми су и но­ве све­ске еди­ци­је Cor­pus Papyro­r um Ra­i­ne­ri, као за­јед­нич­ког из­да­ња Аустриј­ске ака­де­ми­је на­у­ка и Ин­сти­ту­та за па­пи­ро­ло­ги­ју Аустриј­ске на­ци­о­нал­не би­бли­о­те­ке. Је­дан је од тво­ра­ца и де­це­ни­ја­ма је во­де­ћа лич­ност Ме­ђу­на­род­ног кон­гре­са Sympo­si­on о пра­ ву у ан­ти­ци, ко­ји се сва­ке тре­ће го­ди­не одр­жа­ва ши­ром све­та по­чев од се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, а на ње­го­ву ини­ци­ја­ти­ву је на­ста­ла и го­ди­шња кон­фе­рен­ци­ја мла­дих исто­ри­ча­ра пра­ва Som­mer­se­mi­nar, ко­ја је са­да већ из­ра­сла у ко­ри­сну европ­ску ака­дем­ску мре­жу. Њу је ство­рио са ци­љем да пру­жи при­ли­ку мла­дим на­уч­ним ства­ра­о­ци­ма да сво­је пр­ве ра­до­ве пред­ста­ве ме­ђу­на­род­ној на­у ч­ној јав­но­сти, а на том ску­пу су од пр­вог су­сре­та узи­ма­ле вид­но уче­шће и број­не мла­де ко­ле­ге са на­шег Фа­ кул­те­та. Осим то­га, 2003. го­ди­не је по­ча­ство­вао Прав­ни фа­кул­тет Уни­ вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду да бу­де до­ма­ћин јед­ног та­квог ме­ђу­на­род­ног ску­па. Од осам­де­се­тих го­ди­на про­шло­га ве­ка про­фе­сор Гер­хард Тир је ре­ до­ван и це­њен гост Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­г ра­ду. Ње­го­ва са­рад­ња са Прав­ ним фа­кул­те­том у Бе­о­гра­ду, по­себ­но са Fo­rum Ro­ma­num-ом, ре­зул­ти­ра­ ла је број­ним, ве­о­ма по­се­ће­ним, пре­да­ва­њи­ма. То­ком го­ди­на санк­ци­ја и бом­бар­до­ва­ња, на­ста­вио је да до­ла­зи, др­ж и пре­да­ва­ња и ин­тен­зив­но бри­не о очу­ва­њу кон­та­ка­та и раз­ви­ја­њу са­рад­ње из­ме­ђу на­ших ин­сти­ту­ ци­ја. Про­мо­ви­сао је и по­пу­ла­ри­сао по европ­ским уни­вер­зи­те­ти­ма и на Хар­вар­ду спе­ци­фич­ни ме­тод под­у ­ча­ва­ња сту­де­на­та прав­ној исто­ри­ји кроз си­му­ла­ци­ју су­ђе­ња у ан­тич­кој Ати­ни, ко­ји је раз­ви­јен на Прав­ном фа­кул­те­ту у Бе­о­г ра­ду. Он се и да­нас при­ме­њу­је на ви­ше фа­кул­те­та у ино­стран­ству под на­зи­вом Bel­gra­de te­ac­hing met­hod ко­ји му је он на­де­ нуо, а о том ме­то­ду је пи­сао и афир­ма­тив­не струч­не тек­сто­ве, ука­зу­ју­ ћи на ово до­стиг­ну­ће на­шег Фа­кул­те­та. Као ис­ку­сни уред­ник во­де­ћих свет­ских ча­со­пи­са, при­хва­тио је ме­сто чла­на Ме­ђу­на­род­ног уред­ни­штва ча­со­пи­са Ана­ли Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, а у ме­ђу­на­род­ном бро­ју тог ча­со­пи­са за 2010. го­ди­ну пр­ви пут у свет­ској ли­те­ра­ту­ри је об­ја­ вљен на ен­гле­ском је­зи­ку ње­гов текст о но­во­про­на­ђе­ном Хи­пе­ри­до­вом 266 фраг­мен­ту из IV ве­ка пре н.е. О овој те­ми је го­во­рио на Прав­ном фа­кул­ те­ту у Бе­о­г ра­ду 2010. го­ди­не. Због из­у­зет­ног на­уч­ног до­при­но­са, али и до­ка­за­но не­се­бич­ног при­ ја­тељ­ства пре­ма Ср­би­ји, срп­ској ака­дем­ској за­јед­ни­ци и на­ро­чи­то Прав­ ном фа­кул­те­ту, Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду је 21. ма­ја 2012. го­ди­не на све­ча­ ној про­мо­ци­ји проф. Гер­хар­ду Ти­ру до­де­лио зва­ње по­ча­сног док­то­ра. На про­мо­ци­ји у Рек­то­ра­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду го­во­ри­ли су рек­тор про­ фесор Бран­ко Ко­ва­че­вић, са­да­шњи и но­во­и­за­бра­ни де­кан Прав­ног фа­ кул­те­та, професор Мир­ко Ва­си­ље­вић и професор Си­ма Авра­мо­вић, као и сам професор Гер­хард Тир. По­во­дом до­де­ле зва­ња по­ча­сног док­то­ра проф. др Гер­хард Тир је истог да­на одр­жао за­па­же­но пре­да­ва­ње на Прав­ном фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ ду у про­сто­ри­ји Fo­rum Ro­ma­num-а под на­зи­вом Oaths in Dra­co‘s Law on Ho­mi­ci­de: The „In­ven­ti­on“ of Ra­ti­o­na­lity in An­ci­ent Gre­ek Le­gal Pro­ce­du­re. На пре­да­ва­њу, ко­је је би­ло отво­ре­но за све за­ин­те­ре­со­ва­не, Гер­хард Тир је из­ло­жио сво­ја нај­но­ви­ја ис­т ра­жи­ва­ња у ве­зи са Дра­кон­то­вим за­ко­ни­ма ко­ји су из­вр­ши­ли из­у­зе­тан ути­цај на прав­ни и по­ли­тич­ки раз­вој Ати­не. Текст пре­да­ва­ња ака­де­ми­ка Гер­хар­да Ти­ра би­ће об­ја­вљен у ча­со­пи­су Ана­ли Прав­ног фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду. Иван Јор­до­вић Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­тет у Но­вом Са­ду UDC 930.85(352):069(497.5 Zagreb) 930.85(354):069(497.5 Zagreb) Međunarodna znanstvena konferencija Istraživanje povijesti i kulture starog Istoka i Egipta na prostoru jugoistočne Evrope, Arheološki muzej, Zagreb, 18–20. jun 2012. Na pro­sto­r u ju­go­i­stoč­ne Evro­pe isto­ri­ja sta­rog Is­to­ka i Egip­ta is­tra­ž u­je se od sre­di­ne 19. ve­ka sa ma­njim ili ve­ćim in­te­re­so­va­njem i in­ten­zi­te­tom. No­vi uslo­vi su do­ve­li do po­tre­be me­đu­sob­nog po­ve­zi­va­nja ko­ja se na­met­nu­la kao glav­ni cilj kon­fe­ren­ci­je. Or­ga­ni­za­to­ri kon­fe­ren­ci­je su Od­jel za po­vi­jest, Hr­vat­ ski stu­di­ji Sve­u­či­li­šta u Za­gre­bu, Ar­he­o­lo­ški mu­zej u Za­gre­bu, Ode­lje­nje za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i Ode­lje­nje za ar­he­o­lo­ gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du. Kon­fe­ren­ci­ja je tra­ja­la tri rad­na da­na to­kom ko­jih su ra­do­vi bi­li iz­la­ga­ni na en­gle­skom, ili ma­ter­njim je­ zi­ci­ma auto­ra. Raz­go­va­ra­lo se i o mo­guć­no­sti­ma bu­du­će sa­rad­nje i za­jed­nič­kim pro­jek­ti­ma. Če­tvr­tog, po­sled­njeg da­na sku­pa, or­ga­ni­zo­va­na je eks­kur­zi­ja do Kra­pi­ne – Mu­ze­ja kra­pin­skog ne­an­der­tal­ca i dvor­ca Ve­li­ki Ta­bor. Pr­v u se­si­ju Po­vi­jest is­tra­ži­va­nja sta­rog Is­to­ka i Egip­ta na pro­sto­ru ju­go­i­stoč­ne Euro­pe otvo­rio je dr Mla­den To­mo­rad (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­ 267 li­šte u Za­gre­bu) iz­la­ga­njem Po­vi­jest is­tra­ži­va­nja sta­rog Egip­ta na pro­sto­ru Hr­vat­ske u ko­jem je pri­ka­zao po­čet­ke pro­u­ča­va­nja sta­ro­e­gi­pat­ske isto­ri­je u Hr­vat­skoj od 1862. go­di­ne, a po­tom je pred­sta­vio i egip­to­lo­ške zbir­ke u Hr­vat­ skoj, kao i ve­će stu­di­je i pu­bli­ka­ci­je, ka­ta­lo­ge gra­đe i ba­zu po­da­ta­ka. Sle­de­ća pre­zen­ta­ci­ja, dr Ve­re Va­si­lje­vić (Ode­lje­nje za ar­he­o­lo­gi­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du), Ne­do­volj­no is­ko­ri­šće­ni is­tra­ži­vač­ki pro­stor: re­cep­ ci­ja sta­rog Egip­ta u Sr­bi­ji sta­vi­la je ak­ce­nat na in­ter­pre­ta­ci­ju egi­pat­skih mo­ ti­va i nji­ho­v u upo­tre­bu kao de­la kul­t ur­ne isto­ri­je. Uz in­te­re­sant­ne pri­me­re dr Va­si­lje­vić je pred­sta­vi­la ele­men­te egip­to­ma­ni­je, pre sve­ga u ar­hi­tek­tu­ri. Ko­le­ge iz Slo­ve­ni­je dr Ve­sna Ka­min Kaj­fež (Uni­ver­za na Pri­mor­skem, Ko­per), u iz­la­ ga­nju Pri­mer egip­to­ma­ni­je na pre­lo­mu 18. v. 19. sto­le­tje: Kla­si­ci­stič­ni sli­kar Franc Kav­čič in nje­gov opus D’Egit­to, i dr To­mi­slav Kaj­fež (Na­rod­ni mu­zej Slo­ve­ni­je, Lju­blja­na), Jo­žef Šve­gel (1836–1914) – Nje­go­vih de­set let v Egip­tu, pre­zen­to­va­li su pri­me­re egip­to­ma­ni­je u sli­kar­stvu. To­kom dru­ge se­si­je Sa­dr­ža­ji po­vi­je­sti sta­rog Is­to­ka i Egip­ta u obra­ zov­nim pro­gra­mi­ma na pro­sto­ru sred­nje i ju­go­i­stoč­ne Euro­pe dr Da­ni­je­la Ste­fa­no­vić (Ode­lje­nje za isto­ri­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­ du) je u ra­du Ni­ko­la Vu­lić, Mi­sir­ska isto­ri­ja: pri­pre­me za pre­da­va­nja (let­nji se­me­star 1898/9. go­di­ne) pred­sta­vi­la Vu­li­će­va pre­da­va­nja sa­ču­va­na u fon­du ru­ko­pi­sa Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke Sr­bi­je, pr­vo­ra­zre­dan iz­vor za isto­ri­ju an­tič­kih stu­di­ja u Sr­bi­ji, ali i na­stav­nog pro­ce­sa na Ve­li­koj ško­li, kao i Vu­li­će­ve ak­tiv­ no­sti u ši­re­nju zna­nja i po­pu­la­ri­za­ci­ji na­u­ke. De­jan Per­njak (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu) je iz­la­ga­njem Po­vi­jest sta­rog Is­to­ka u osnov­no­škol­skim i sred­nje­škol­skim udž­be­ni­ci­ma u Hr­vat­skoj is­ta­kao pro­ble­me u na­sta­vi ko­ji se ja­vlja­ju usled ne­do­sled­no­sti u hro­no­lo­gi­ji vla­da­ra i ime­ni­ma u udž­be­ni­ci­ma, gre­ška­ma na isto­rij­skim kar­ta­ma, na­gla­ša­va­ju­ći po­tre­bu da se ter­mi­no­lo­gi­je ujed­na­če. Go­ran Gra­di­ček (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­li­šte u Za­g re­bu) pru­žio je Pre­gled ko­le­gi­ja o sta­rom Is­to­ku i Egip­tu na pre­di­plom­skim i di­plom­skim stu­dij­skim pro­gra­mi­ma u aka­dem­skoj go­di­ni 2011/2012. u Hr­vat­skoj pred­sta­ viv­ši če­ti­ri stu­dij­ska pro­gra­ma na vi­so­ko­škol­skim usta­no­va­ma u Za­gre­bu, Pu­li i Za­dru, uz do­pu­nu o pro­gra­mi­ma Sve­u­či­li­šta u Osi­je­ku. Dr Da­ni­je­la Ste­fa­no­ vić je u ra­du Na­sta­va isto­ri­je sta­rog Is­to­ka i sta­rog Egip­ta na Uni­ver­zi­te­ti­ma u Sr­bi­ji po­sle Bo­lonj­ske re­for­me pre­zen­to­va­la stu­dij­ske pro­gra­me isto­ri­je ko­ji ob­u­hva­ta­ju isto­ri­ju sta­rog Is­to­ka u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du i Ni­šu. No­vu se­si­ju o is­tra­ži­va­nji­ma po­vi­je­sti sta­rog Is­to­ka za­po­čeo je Po­rin Šću­ ka­nec Re­zni­ček (Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu), Za­stu­plje­nost pri­je­la­za iz pra­po­vi­je­sti u po­vi­je­sti sta­rog Egip­ta u dje­li­ma hr­vat­skih egip­to­lo­ ga i znan­stve­ni­ka (4. – 3. ti­suć­lje­će pr. Kr.), uka­zav­ši da je pre­di­na­stič­ka epo­ha u Egip­t u uglav­nom če­sto bi­la za­ne­ma­re­na u do­ma­ćoj na­u­ci jer se ra­di o do­bu za ko­je ne­ma mno­go na­ra­tiv­nih iz­vo­ra. Ne­nad Mar­ko­vić (Ode­lje­nje za isto­ri­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du) je u ra­du Po­što­va­nje sve­tog bi­ka Api­sa – isto­ri­jat is­tra­ži­va­nja dao pre­gled iz­u­ča­va­nja kul­ta ove sve­te ži­vo­ti­nje od sre­di­ne XIX ve­ka, pri­ka­zav­ši do­me­te pro­šlih is­tra­ži­va­nja i uka­zu­ju­ći na mo­guć­no­sti bu­du­ćih. Uroš Ma­tić (Ode­lje­nje za ar­he­o­lo­gi­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­ tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du) je u iz­la­ga­nju Mi­noj­ska prin­ce­za u Egip­tu: in­ter­ pre­ta­tiv­na di­le­ma pri­stu­pio tu­ma­če­nju fre­sa­ka u Tel el-Da­bi kao po­ka­za­te­lja di­plo­mat­skog bra­ka i pri­su­stva mi­noj­ske prin­ce­ze na egi­pat­skom dvo­r u. U 268 ovom pr­vom de­lu se­si­je mla­đim is­tra­ži­va­či­ma pru­že­na je pri­li­ka da pred­sta­ve svo­je in­sti­tu­ci­je i svo­ja pr­va sa­mo­stal­na is­tra­ži­va­nja. U ra­du No­mad­ska ur­ba­na sre­di­šta Arad i Bab edh-Dhra dr Eva Ka­ta­ri­na Gla­zer (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­ u­či­li­šte u Za­gre­bu) je pri­ka­za­la is­tra­ži­va­nja pe­ri­o­da ra­ne bron­ze na pro­sto­r u Le­van­ta. Dr Paul Želj­ko Gre­gor (In­sti­tu­te of Ar­che­o­logy, An­drews Uni­ver­sity, USA) je u ra­du Si­stem ču­va­nja vo­de na Le­van­tu; naj­no­vi­ja ot­k ri­ća s Tall Ja­ lu­la u Jor­da­nu uka­zao na du­gu na­sta­nje­nost po­me­nu­tog lo­ka­li­te­ta, od pe­ri­o­da ra­ne bron­ze do ra­nog isla­ma. Po­se­ban ak­ce­nat je sta­vljen na re­zer­vo­ar vo­de i ka­na­le ot­k ri­ve­ne to­kom ne­ko­li­ko is­ko­pa­va­nja 2009–2011. go­di­ne ko­ja St. An­drews Uni­ver­sity vr­ši već de­ce­ni­ja­ma u toj obla­sti. U svom iz­la­ga­nju Po­ če­ci plo­vid­be na pro­sto­ru sta­rog Is­to­ka i is­toč­nog Sre­do­ze­mlja dr Zlat­ko Đu­kić (Od­sjek za po­vi­jest, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, Sve­u­či­li­šte J. J. Stros­smayera, Osi­jek) uka­zao je na prav­ne okvi­re plo­vidbe po­sve­do­če­ne u sta­ro­i­stoč­nim prav­nim spo­me­ni­ci­ma. Kri­sti­na Še­k rst (Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu) je u iz­la­ga­ nju Lin­g vi­stič­ko pro­u­ča­va­nje sta­rog Is­to­ka i Egip­ta na pro­sto­ru ju­go­i­stoč­ne Euro­pe pri­ka­za­la do­sa­da­šnja i uka­za­la na mo­gu­ća no­va in­ter­di­sci­pli­nar­na is­ tra­ži­va­nja u obla­sti kom­pa­ra­tiv­ne fi­lo­lo­gi­je. Po­seb­no in­te­re­sant­no iz­la­ga­nje CT i MR is­tra­ži­va­nja mu­mi­f i­ci­ra­nih ljud­skih osta­ta­ka iz Ar­he­o­lo­škog mu­ze­ja u Za­gre­bu pri­pre­mi­li su dr Mi­slav Čav­ka (Kli­nič­ka bol­ni­ca Du­bra­va, Me­di­ cin­ski fa­kul­tet, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu) i dr Igor Ura­nić (Ar­he­o­lo­ški mu­zej, Za­greb) o pet za­gre­bač­kih mu­mi­ja ko­je su od 2009. go­di­ne bi­le pod­vrg­nu­te is­tra­ži­va­nji­ma. Sva­ka­ko naj­in­te­re­sant­ni­ji re­zul­tat op­se­žnih is­pi­ti­va­nja je­ste taj da je mu­mi­ja za ko­ju se, s ob­zi­rom na nat­pis na kov­če­gu, sma­tra­lo da pri­pa­da go­spo­da­ri­ci ku­će Ka­re­set, za­pra­vo mu­ška­rac. Po­se­ban deo sek­ci­je o is­tra­ži­va­nji­ma bio je po­sve­ćen egi­pat­skim i ori­ jen­tal­nim kul­to­vi­ma. Dr Kri­sti­na Džin (In­sti­t ut dru­štve­nih zna­no­sti Ivo Pi­lar & Cen­t ar za ar­he­o­lo­ška is­t ra­ži­va­nja – Me­đu­na­rod­ni is­t ra­ži­vač­k i cen­t ar za ar­he­o­lo­gi­ju, Bri­ju­ni–Me­du­lin, Pu­la) je u ra­du Utje­caj Sa­ba­zi­je­va kul­ta na jav­ni i pri­vat­ni ži­vot u an­tič­koj Pu­li pred­sta­vi­la na­laz vo­tiv­ne bron­za­ne Sa­ba­zi­je­ve ru­ke iz 1994/95. go­di­ne što uka­zu­je na po­sto­ja­nje ma­log Sa­ba­zi­je­vog sve­ti­li­šta na rim­skom fo­r u­mu u Pu­li. U iz­la­ga­nju Ori­jen­tal­ni kul­to­vi u od­no­su pre­ma autoh­to­nim i rim­skim kul­to­vi­ma u an­tič­koj Is­tri. Du­hov­na i kul­tur­na pro­ži­ma­ nja, dr Ve­sna Gi­rar­di Jur­kić (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu & Od­sjek za kul­t u­ral­ne stu­di­je, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, Sve­u­či­li­šte u Ri­je­ci) uka­za­la je na ko­zmo­po­li­ti­zam sta­nov­ni­ka an­tič­ke Is­tre ko­ji su, pro­cen­tu­al­no gle­da­no, naj­vi­še po­što­va­li sin­kre­tič­ka ori­jen­tal­no-grč­ko-rim­ska bo­žan­stva. Dr Alek­san­dra Ni­ ko­lo­ska (In­sti­tut za ar­he­o­lo­gi­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet, Uni­ver­zi­tet u Sko­pju) je u iz­la­ga­nju Kult Izi­de u Ma­ke­do­ni­ji uka­za­la na ma­lo­broj­nost epi­graf­skih na­la­za, ali i na to da se kult Izi­de iz­ra­že­ni­je raz­vi­jao u ve­ćim gra­do­vi­ma po­put Sto­bi­ja. Po­seb­na sek­ci­ja sku­pa bi­la je po­sve­će­na iz­da­va­štvu i pre­vo­di­la­štvu na pro­ sto­r u ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. To­kom nje­nog ra­da pred­sta­vlje­na su dva re­fe­ra­ta, Da­ni­je­la Štru­kle­ca (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu), Hi­sto­ri­o­graf­ska gra­đa sta­rog Is­to­ka na pod­ruč­ju Hr­vat­ske, i mr Ol­ge Pel­cer Vu­ja­čić (Ode­lje­nje za isto­ri­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du), Pre­ve­de­na li­te­ra­tu­ra o isto­ri­ji sta­rog Is­to­ka u Sr­bi­ji, u ko­ji­ma su is­tak­nu­ti pro­ble­mi u ovoj obla­sti, po­put ma­lo­broj­no­sti pre­ve­de­nih stu­di­ja, uka­za­no je na manj­ka­vo­sti u iz­bo­r u 269 de­la ko­ja se pre­vo­de, i ne­u­sa­gla­še­nost ter­mi­no­lo­gi­je. Po­se­ban do­pri­nos bi­la je ve­o­ma raz­vi­je­na di­sku­si­ja. U okvi­r u kon­fe­ren­ci­je pred­sta­vlje­ne su i zbir­ke Mu­ze­ja Mi­ma­ra u Za­gre­ bu. Iz­la­ga­njem Umjet­nič­ki pred­me­ti sta­rog Is­to­ka i Egip­ta iz Zbir­ke sta­rog vi­je­ka Mu­ze­ja Mi­ma­ra dr Iva­na Čuk­man Ni­ko­lić (Mu­zej Mi­ma­ra, Za­g reb) pred­sta­vi­la je egi­pat­sku zbir­ku uklju­ču­ju­ći i koptsku bron­zu i tka­ni­ne, ali i niz umet­nič­kih pred­me­ta su­mer­ske, he­tit­ske, per­sij­ske i islam­ske umet­no­sti. Dr La­da Rat­ko­vić Bu­kov­čan (Mu­zej Mi­ma­ra, Za­greb) je iz Zbir­ke egi­pat­skog sta­kla u Mu­ze­ju Mi­ma­ra pri­ka­za­la je­da­na­est ar­te­fa­ka­ta. Po­sled­njeg da­na kon­fe­ren­ci­je, u na­stav­ku se­si­je o zbir­ka­ma na tlu ju­go­ istoč­ne Evro­pe, dr Mla­den To­mo­rad (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu) je u iz­la­ga­nju Sta­ro­e­gi­pat­ske zbir­ke u Hr­vat­skoj is­ta­kao da po­sto­ji oko 4500 pred­me­ta u in­sti­t u­ci­o­na­li­zo­va­nim i pri­vat­nim zbir­ka­ma, te da eks­po­na­ti da­ti­ ra­ju od pre­di­na­stič­kog pe­ri­o­da do arap­skog osva­ja­nja Egip­ta. Dat je pre­gled na­stan­ka zbir­ki, nji­ho­va vred­nost i tre­nut­no sta­nje is­tra­ži­va­nja. Dr Bra­ni­slav An­đel­ko­vić (Ode­lje­nje za ar­he­o­lo­gi­ju, Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­ gra­du) je u ra­du Isto­ri­jat i struk­tu­ra sta­ro­e­gi­pat­skih zbir­ki u Sr­bi­ji pred­sta­vio ko­lek­ci­je u Sr­bi­ji, oko 139 obje­ka­ta, sa po­seb­nim osvr­tom na „Be­o­grad­sku mu­ mi­ju“. Iris Me­ško (In­sti­t ut für Agypto­lo­gie, Lud­wig-Ma­xi­mi­li­ans-Universität München) ra­dom Egip­to­lo­ške zbir­ke i is­tra­ži­va­či u Slo­ve­ni­ji pre­zen­to­va­la je slo­ve­nač­ke ko­lek­ci­je u Na­rod­nom i Et­no­graf­skom mu­ze­ju, kao i zbir­ku Po­ krajn­skog mu­ze­ja u Ptu­ju. Po­seb­no je is­ta­kla rad dr Ber­nar­de Perc, jed­ne od za­čet­ni­ka na­uč­ne egip­to­lo­gi­je u Ju­go­sla­vi­ji. U iz­la­ga­nju Sta­ro­e­gi­pat­ski no­ vac iz zbir­ke Nu­mi­zma­tič­kog od­je­la Ar­he­o­lo­škog mu­ze­ja u Za­gre­bu Mi­ha­e­la Di­klić (Hr­vat­ski stu­di­ji, Sve­u­či­li­šte u Za­gre­bu) pred­sta­vi­la je no­vac pto­le­mej­ skih vla­da­ra i zbir­ke nov­ca rim­skih ca­re­va ko­va­nog u Alek­san­dri­ji. O no­vi­na­ ma u is­tra­ži­va­nji­ma na sa­mom egi­pat­skom tlu i pla­no­vi­ma egi­pat­skog Mi­ni­ star­stva za sta­ri­ne (MSA, Ca­i­ro) go­vo­rio je Mo­ha­med Re­han Abd El Ghaf­far (The new ge­ne­ra­tion of Egypto­lo­gists and last di­sco­ve­ri­es in Egypt). Mi­ha­e­la Di­klić je u ra­du Ču­va­nje i za­šti­ta sta­ro­e­gi­pat­skih pred­me­ta u hr­vat­skim mu­ ze­ji­ma uka­za­la na raz­li­či­te vi­do­ve za­šti­te ko­ji se ko­ri­ste u dva­de­set če­ti­ri mu­ zej­ske in­sti­t u­ci­je u Hr­vat­skoj. Po­sled­nja sek­ci­ja, Pro­jek­t i i pri­mje­na in­for­ma­cij­skih teh­no­lo­gi­ja u is­tra­ži­va­nju po­vi­je­sti i kul­tu­re sta­rog Is­to­ka i Egip­ta po­če­la je iz­la­ga­njem dr Mla­de­na To­mo­ra­da i Go­ra­na Zlo­di­ja (Od­sjek za in­for­ma­cij­ske zna­no­sti, Ka­te­d ra za mu­ze­o­lo­g i­ju, Fi­lo­zof­ski fa­k ul­tet, Sve­u­či­li­šte u Za­g re­bu) Ba­za Cro­a­to-Aegypti­ca – tre­nut­no sta­nje i mo­guć­no­sti raz­vo­ja. Re­na­to Ba­ri­šić (Cen­ tar za no­ve teh­no­lo­gi­je i in­for­ma­cij­sko dru­štvo, Za­greb) je pre­da­va­njem Su­stav za in­ter­ak­tiv­nu kro­no­lo­šku vi­zu­e­li­za­ci­ju uz vr­lo in­te­re­sant­ne pri­me­re pri­ka­zao ve­o­ma ino­va­ti­van vi­zu­el­ni si­stem ko­ji bi ko­ri­stio mno­gim dru­štve­nim na­u­ ka­ma, ne sa­mo isto­ri­ji. Si­stem pri­ka­zu­je po­dat­ke or­ga­ni­zo­va­ne u vre­men­ske tra­ke na di­na­mič­koj ma­pi vi­zu­e­li­zi­ra­ju­ći di­na­mi­ku pro­me­na u od­re­đe­nom vre­me­nu, na od­re­đe­nom pro­sto­r u. Na kra­ju kon­fe­ren­ci­je or­ga­ni­zo­van je okru­gli sto na ko­jem se raz­go­va­ra­lo o mo­gu­ćim za­jed­nič­kim is­tra­ži­vač­kim pro­jek­ti­ma, po­kre­ta­nju spe­ci­ja­li­stič­kog na­uč­nog ča­so­pi­sa ili se­ri­je zbor­ni­ka, a do­go­vo­re­na je i pri­pre­ma zbor­ni­ka ra­ do­va sa sku­pa i oda­bra­no ured­ni­štvo. 270 Ova kon­fe­ren­ci­ja je još jed­nom uka­za­la na neo­p­hod­nost re­gi­o­nal­ne sa­rad­ nje i po­ve­za­no­sti is­tra­ži­vač­kih cen­ta­ra, ali i na ve­li­ki en­t u­zi­ja­zam uče­sni­ka. Ol­ga Pel­cer Vu­ja­čić Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet Uni­ver­zi­tet u Be­o­gra­du UDC 378.6:730(497.11 Beograd) ЦЕНТАР ЗА КИПАРСКЕ СТУДИЈЕ ФИЛОЗОФСКOГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ Цен­тар за Ки­пар­ске сту­ди­је је осно­ван 2010. го­ди­не као на­у ч­на је­ ди­ни­ца Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­г ра­ду са основ­ним ци­љем ус­по­ста­вља­ња и ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­не ко­ор­ди­на­ци­је ис­т ра­жи­ ва­ња бо­га­те и спе­ци­фич­не исто­ри­је и кул­ту­ре овог ме­ди­те­ран­ског остр­ва од нај­ра­ни­јег пе­ри­о­да људ­ског при­су­ства на ње­му све до на­ма са­вре­ме­ног вре­ме­на. У овом сми­слу, основ­ни ци­ље­ви Цен­тра за Ки­пар­ске сту­ди­је су осми­шља­ва­ње и спро­во­ђе­ње ис­т ра­жи­ва­ња исто­ри­је и кул­ту­ре Ки­пра, остр­ва ко­је је сво­јим сре­ди­шњим ме­стом у ме­ди­те­ран­ском кул­тур­ном кру­гу би­ло је­дан од цен­та­ра хе­лен­ске кул­ту­ре, а сво­јом бур­ном исто­ри­ јом у но­ви­је до­ба при­вла­чи све ви­ше па­жње у исто­риј­ским, кул­ту­ро­ло­ шким, ан­тро­по­ло­шким и по­ли­ти­ко­ло­шким сту­ди­ја­ма углед­них европ­ских и ва­не­вроп­ских на­у ч­них ин­сти­ту­ци­ја. У овом сми­слу, основ­ни ци­ље­ви Цен­т ра за Ки­пар­ске сту­ди­је је­су по­кре­та­ње кон­крет­них ис­т ра­жи­вач­ких про­је­ка­та ве­за­них за исто­ри­ју и кул­ту­ру Ки­пра, ус­по­ста­вља­ње те­шње са­рад­ње са од­го­ва­ра­ју­ћим ин­сти­ту­ци­ја­ма Ре­пу­бли­ке Ки­пра, по­пу­ла­ри­ за­ци­ја те­ма из бо­га­те исто­ри­је овог остр­ва и по­кре­та­ње уни­вер­зи­тет­ског про­гра­ма Ки­пар­ских сту­ди­ја на по­сле­ди­плом­ским сту­ди­ја­ма исто­ри­је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­г ра­ду. Свој рад Цен­тар за Ки­пар­ске сту­ди­је је зва­нич­но за­по­чео ма­ја 2010. го­ди­не сим­по­зи­ју­мом Аспек­ти исто­ри­је Ки­пра – 50 го­ди­на Ре­пу­бли­ке Ки­пар, одр­жа­ном у Бе­о­гра­ду од 6. до 8. ма­ја 2010. го­ди­не, ко­ји је све­ча­но отво­рио Њ. Е. го­спо­дин Хо­мер Ма­вро­ма­тис, та­да­шњи ам­ба­са­дор Ре­пу­ бли­ке Ки­пар у Ср­би­ји. Тим сим­по­зи­ју­мом је пр­ви пут скре­ну­та па­жња на раз­ли­чи­те аспек­те ки­пар­ске исто­ри­је, а ме­ђу уче­сни­ци­ма су би­ли и др Па­нос Хри­сто­ду­лу са Уни­вер­зи­те­та Ки­пра и др Хри­сто­ду­лос Ха­џи­ хри­сто­ду­лу из Кул­тур­не фон­да­ци­је Ки­пар­ске бан­ке, ко­ји су и чла­но­ви На­уч­ног ве­ћа Цен­тра, уз про­фе­со­ре Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Је­ле­ну Ер­де­ љан, Ра­ди­во­ја Ра­ди­ћа, Ми­ла­на Ри­сто­ви­ћа и Вла­ду Стан­ко­ви­ћа, ко­ји је и управ­ник Цен­т ра. По­сле то­га, усле­дио је низ ак­тив­но­сти Цен­т ра за Ки­пар­ске сту­ди­је, ме­ђу ко­ји­ма тре­ба из­дво­ји­ти струч­ну екс­кур­зи­ју сту­де­на­та док­тор­ских сту­ди­ја на Ки­пар у фе­бру­а­ру 2011. го­ди­не (у са­рад­њи са Уни­вер­зи­те­том у Кел­ну, Не­мач­ка), ци­к лус пре­да­ва­ња Вла­де Стан­ко­ви­ћа „Ки­пар – исто­ 271 ри­ја и кул­ту­ра остр­ва на рас­кр­сни­ци пу­те­ва (од Афро­ди­те до Европ­ске уни­је)“, одр­жа­них то­ком ма­ја у За­ду­жби­ни Или­је Ко­лар­ца у Бе­о­г ра­ду, као и ме­ђу­на­род­ни на­у ч­ни сим­по­зи­јум Be­fo­re and Af­ter the Fall of Con­ stan­ti­no­ple: The Cen­ter and Pe­rip­he­ri­es in the Tur­bu­lent Ti­mes be­fo­re and Af­ter the Con­qu­ests of Con­stan­ti­no­ple in 1204 and 1453, ко­ји је одр­жан у На­ род­ној би­бли­о­те­ци Ср­би­је у Бе­о­г ра­ду 15. и 16. ју­на 2012. го­ди­не. Остр­во Ки­пар, на чи­јим је оба­ла­ма по ле­ген­ди ро­ђе­на ан­тич­ка бо­ги­ ња Афро­ди­та, оста­ло је до да­нас по мно­го че­му спе­ци­фич­но у исто­ри­ји и кул­ту­ри Ме­ди­те­ра­на и Евро­пе, па та­ко и по не­срећ­ној окол­но­сти да се ви­ше од 35 по­сто те­ри­то­ри­је са­вре­ме­не Ре­пу­бли­ке Ки­пар на­ла­зи од 1974. под оку­па­ци­јом тур­ске вој­ске, а да је Леф­ко­си­ја – Ни­ко­зи­ја оста­ла је­ди­на по­де­ље­на пре­сто­ни­ца на све­ту. У вре­ме ка­да Ре­пу­бли­ка Ки­пар пре­у­зи­ма пр­ви пут у сво­јој исто­ри­ји пред­се­да­ва­ње Европ­ском уни­јом од 1. ју­ла до 31. де­цем­бра 2012. го­ди­не, Цен­тар за Ки­пар­ске сту­ди­је ор­га­ни­зу­је се­ри­ју ак­тив­но­сти са ци­љем да што бо­ље пред­ста­ви бо­га­ту исто­ри­ју и кул­ту­ру слат­ке зе­мље Ки­пра – ка­ко ово остр­во на­зи­ва у 15. ве­ку је­дан од нај­по­зна­ти­јих Ки­пра­на исто­ ри­ча­ра, чу­ве­ни Ле­он­ти­ос Ма­хе­рас у сво­јој Хро­ни­ци. С том на­ме­ром, од­не­дав­но је Цен­тар за Ки­пар­ске сту­ди­је до­био и сво­ ју ин­тер­нет стра­ни­цу (www.centarzakiparskestudije.rs), са циљем да се и на тај начин стручна и шира јавност лакше и брже обавештава о актив­ ностима и плановима Центра, и с надом да ће шири круг стручњака из различитих области у што краћем периоду бити укључен у његов рад. Влада Станковић Филозофски факултет Универзитет у Београду 272 I N MEMOR IAM UDC 1:929 Đurić Mihailo ГРЧКО АΡΧΉ ФИЛОСОФИРАЊА МИХАИЛА ЂУРИЋА (22. 8. 1925 – 25. 11. 2011) Лепо пролећно вече 19. априла 1982. године неумитно и тихо је осва­ јало парк код Југословенског драмског позоришта и даље се ширило це­ лим Београдом. А философском младежи и другим љубитељима филосо­ фије владало је узбуђење. Те вечери се, у сали СКЦ-а, у саорганизацији Филозофског друштва Србије и Студентског културног центра, на ини­ цијативу Слободана Жуњића, тадашњег асистента за античку филосо­ фију Филозофског факултета у Београду, разговарало о актуалности ми­ сли Фридриха Ничеа. Сабеседници су били философи Михаило Ђурић, Бранко Павловић и Никола Милошевић. Док су потоња двојица профе­ сора седамдесетих година били познати као чести и ненадмашни бесед­ ници на философским трибинама у граду, ово је било прво јавно појављи­ вање Михаила Ђурића у Београду после његовог одстрањења с Правног факултета 1973. године и деветомесечног робијања. Тада сам га први пут видео и слушао. Први је говорио професор Ђурић. Био је то витак педесетседмого­ дишњак, онижег раста, у оделу. Најупадљивије на њему било је лице, светлих очију, чији израз је одавао снагу која је надилазила крхкост ње­ говог тела. Препуном салом завладао је мук када је отпочела његова бе­седа. Неочекивано снажног гласа, незаборавне боје и тона, савршене дикције попут извежбаног глумца, говорио је негованим језиком. Била је то светковина за уши. Очито је држао да истиниту мисао ваља не само лепо срочити него и лепо изрећи. Те вечери је оставио у сенци обојицу саговорника, који су иначе били познати по умећу беседништва. Томе је свакако допринела и тема. Тих година он се интензивно бавио Ничео­ вом философијом. Падало је у очи да се начин на који је обликовао реченице није мно­ го разликовао од начина на који је писао. Касније, у дружењу са њим, уочио сам да се према речима које је изговарао на сличан начин односио и у „приватним“ разговорима. Тада сам се питао постоје ли код њега тренуци опуштеног, необавезног говора. У једном позном интервјуу он је на ово моје немо питање одговорио рекавши да „човек мора водити ра­ чуна о томе да реч не сме бити употребљена залудно, већ да се мора има­ ти појачана одговорност према сваком, и јавном и приватном наступу“, 275 истичући да „озбиљан човек ни са пријатељима није раскомоћен до те мере да о било чему и било како говори упразно, већ, напротив, са крај­ њом одговорношћу и промишљеношћу“. Притом се позвао на једно место из Платоновог дијалога Теајтет, на коме Сократ с уважавањем вели о Протагори да овај као мудар човек не брбља. Ово позивање на великог грчког философа није било случајно. Михаило Ђурић је рођен у Шапцу 22. августа 1925. године. Отац Стеван био је судија, а мајка Милица учитељица. Имао је и брата бли­ занца Јована, потоњег инжењера електротехнике и такође професора универзитета. Још у детињству Михаило Ђурић је испо­љио надареност за цртање, музику и стране језике. Музички се обра­зовао и читавог жи­ вота свирао је виолину. Што се страних језика тиче, поред класичних овладао је немачким, француским и ен­гле­ским. Као осамнаестогоди­шњак постао је члан СКОЈ-а и укључио се у борбу против окупатора наше земље и за комунистичку изме­ну света и човека, са свом озбиљношћу и страшћу какву је поседо­вао. Са философијом се срео најпре као гимна­ зијалац посредством лепе књижевности (Шекспир, Гете, Достојевски) а потом и као скојевац, читањем популарне марксистичке литературе. После рата, међутим, академске 1945/46. уписао је Правни факул­ тет, а потом и класичне језике на Филозофском факултету у Београду. Према властитом образложењу, философију није уписао стога што је она за њега била егзистенцијално питање, а не слушки­ња политике, како је у то време предавана у Београду. Философију је започео да студира при­ ватно, код доцента Филозофског факултета Кајице Миланова, који га је увео у критичку мисао Имануела Канта и немачки идеализам. После из­ ненадног одласка Миланова из земље 1947. наставио је да проучава фи­ лософију као аутодидакт, поглавито се бавећи античком мишљу. Ово, како се сам изразио, „продужено нередовно филозофско школовање“ на­ ставиће и током педесетих година, а у средишту његових студија остаће „античко филозофско наслеђе“. Ђурићево самоуко трагање за одговором на питање шта је философија, с једне стране, прерашће у дуже лута­ње, али га је, с друге стране, и брзо довело до међаша античке и мо­дерне за­ падне мисли, док се главнина тадашњих српских философа усредсређи­ вала на марксистичку философију у лику дијалектичког материјализма, па су знатно касније заобилазним путем доспевали до главних мисаоних токова западне традиције. У философију није ушао посредством марк­ сизма и један је од ретких наших философа који су се непосредно после рата интелектуално обликовали а да није био марксиста. Дипломирао је 1949. године и одмах је, према тада уобичајеном планском распореду, добио намештење као чиновник у једном од мини­ старстава. На предлог Радомира Лукића, професора Правног факултета, прелази 1954. на Правни факултет као асистент. Докторирао је 27. де­ цембра 1954. на Правном факултету у Београду тезом Идеја природног права код грчких софиста, чију је скраћену верзију објавио 1958. Од 1957. је доцент, 1964. изабран је за ванредног, а 1969. за редовног профе­ сора. Предавао је предмете Историја политичких теорија, Општа социо­ логија и Методологија друштвених наука. У склопу наставних обавеза 276 објавио је књиге Проблеми социолошког метода (1962), Социологија Макса Вебера (1964) као и скрипта Историја политичких теорија I–II (1966–67), чије се друго издање под измењеним насловом Историја политичке филозофије појавило 1971, а као књига 2010. Због јавне критике уставних амандмана 1971. године уклоњен је 1973. г. са факултета и због такозване „непријатељске пропаганде“ осу­ ђен на деветомесечни затвор. После издржавања казне запослио се 1974. као научни саветник у Институту друштвених наука у Београду, где је радио до 1989, када је враћен на Правни факултет. Пензионисан је 1991. године. У другој половини шездесетих и почетком седамдесетих година био је члан Савета редакције часописа Praxis и члан Управног одбора Кор­ чуланске летње школе. Од 1981. до 1991. био је директор међународних семинара о Ничеовој философији у Међународном центру за последи­ пломске студије у Дубровнику (заједно са Јозефом Симоном из Бона као кодиректором). Од 1985. до 1997. био је председник научног већа Инсти­ тута за филозофију Филозофског факултета у Београду. Покренуо је 1988. часопис Филозофски годишњак, гласило Института, где је до 1997. био главни уредник. Од 1994. био је дописни, а од 2000. редовни члан САНУ. Од 1995. био је члан Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Као признање за свој рад на пољу философије добио је више значај­ них домаћих и међународних награда: Октобарску награду Београда (1990), Награду „Лаза Костић“ (2000), награду за Књигу године коју до­ дељује Други програм Радио Београда (2000), Медаљу и повељу „Сте­ фан Првовенчани“ (2002) и награду из Фонда Луиђија Тартуфарија коју додељује Национална академија наука Републике Италије (Accademia Nazionale dei Lincei) (2009). Поводом његовог шездесетог рођендана Јозеф Симон је на немачком језику приредио свечани зборник радова (Nietzsche und die philosophische Tradition. Nietzsche in der Diskussion, Mihailo Djurić zum 60. Geburtstag am 22. August 1985, Bd. I–II, Würzburg 1985). За његов седамдесети рођен­ дан објављен је међународни зборник Криза и перспективе филозофије (Београд 1995), а за осамдесети рођендан такође је приређен међународ­ ни свечаник Мишљење у вртлогу нашег времена (Београд 2005). Обја­ вљени су му Изабрани списи у десет књига (Београд 1996/97), а потом Сабрани списи у дванаест књига (Београд 2009). Ђурић је, посредством Хајдегера, следио стари грчки увид да се не­ што може разумети уколико знамо његов почетак (ἀρχή) и крај или циљ (τέλος), односно уколико следимо архетелеолошку структуру ми­ш ље­ ња. При томе је порекло или почетак нешто што уједно прати цео пото­њи развој и остаје његов циљ. На почетку мисаоне традиције Запада стоје Грци. То ће рећи да је у грчком почетку на неки начин садржан читав потоњи развој западног мишљења. Али тај развој није и једнозначно од­ ређен. Слично се може казати и за мисаони развој појединца. А кад је о Ђурићевом мисаоном путу реч, на његовом почетку и крају стоје Грци. Та околност је нашла израза и у структури његових Сабраних списа, чији су први и завршни том посвећени грчкој философији. 277 Ђурићево разумевање грчке мисли одређено је његовим схватањем философије. На почетку је он философију разумевао као метафизику и у тој перспективи су, поред дисертације, писане и студије педесетих го­ дина, сакупљене сада у првом тому Сабраних списа насловљеном Из историје античке филозофије (2009), као и његова најпрештампаванија књига Хуманизам као политички идеал (1968). После обрта у властитом мишљењу, када је философију почео да разумева на неметафизички на­ чин, као епохалну, променила се и његова интерпретација грчке фило­ софије. О томе сведоче књиге Порекло и будућност Европе (2001) и Крхко људско добро (2002) и други краћи текстови, сада сви сакупљени у по­ следњем (дванаестом) тому Сабраних списа, насловљеном Крхко људско добро (2009). Метафизика у општем кретању и промени тражи непроменљиве су­ штине, које су изван времена, попут Платонових идеја. Вечне суштине одређују природу и понашање свих ствари. Философи би требало да из­ нађу те ванвременске, вечне категорије. Ђурић је педесетих и шездесе­ тих година био на том становишту. С тим у складу држао је како постоје вечна питања и вечни одговори који важе за сва времена. У брошури Филозофија старих Грка (1955) и чланку „Значај и вредност античке филозофске традиције“ (1955) он и наводи нека од таквих питања и одго­ вора које смо баштинили од старих Грка као трајно благо. Али је исти­ цао да нам је античка философија пре свега потребна зарад наших дана­ шњих задатака и проблема, од чијих решења зависи наша будућност. Јер нас Грци могу поучити како ваља философски мислити и каква је улога философије у целини људске културе. Сама садржина античке филосо­ фије јесте нешто мртво и добрим делом превазиђено, али је зато жив сам облик античке философије који би ми требало да испунимо новим садржајем. Чинило му се тада да је Сократов метод философирања трајна тековина, идеалан пут ка умски утемељеном знању. Античка традиција за нас је, дакле, подстицај за самостално философирање. Сам Ђурић је касније за своје радове из историје античке философи­ је, писане педесетих година, самокритички рекао да су „још недовољ­но истраживачки осмишљени“, да су „више филолошко-историјски усме­ рени него уистину филозофски надахнути“, да обилују смелим нагове­ штајима и изазовним поређењима и да сведоче о ауторовим „наивним младалачким залетањима и заношењима у разним правцима“. Без обзи­ ра на овакво ауторово разумевање властитих раних радова, међутим, ваља истаћи да су они били веома брижљиво писани на основу пробране рецентне светске литературе, и то у времену када је код нас до ње тешко било доћи. Ови радови су тада постављали меру истраживачког рада и писања код нас. Стога није случајно што је Ђурић практично први наш аутор који је после Другог светског рата почео објављивати радове у страним стручним часописима и тако започео излазак наше послератне философије на међународну сцену. Приметимо да су ти радови били упра­ во из античке философије („Die sogenn. Alkibiadeselenktik bei Xenophon“, 1956; „Das rechtsphilosophische und politische Erbe der antiken Welt“, 1956; „Was Plato a Machiavellian?“, 1958). 278 Врхунац писања о Грцима у духу његовог метафизичког приступа чини позната књига Хуманизам као политички идеал. Овај оглед о грчкој кул­тури био је српски пандан чувеном тротомном спису Paideia немачког класичара Вернера Јегера. Оглед српског философа и социолога прожет је уверењем да је грчки хуманистички идеал, идеал људског савршенства, „природна норма свих људских тежњи и настојања“ јер је „најтешње по­везан с човековим природним својствима“, јер је „дубоко утемељен у људској природи“. Аутор је био уверен да су грчки песници и философи једном заувек открили у чему се састоји човечност човека и у том смислу је њихов хуманистички идеал обавезујући и за наше време, у коме се уништава сама суштина човека, у коме се више полаже на развој ствари него људи, у коме цивилизација добија превагу над културом. Завршна реченица Ђурићевог огледа је метафизички интонирана и гласи: „Да би­ смо издржали у том времену, морамо имати ослонца у исконском људ­ ском завичају, у ономе што је надисторијско, што се уздиже изнад сваког времена.“ Прекретницу у његовом философском развоју чине предавања из фи­ лософије која је у периоду од 1975–1985, као гостујући професор, држао на универзитетима у Аустрији и Немачкој (Беч, 1975/76; Западни Бер­ лин, 1977/78; Аугсбург, 1982, и други). Он сам је наведену декаду сматрао „својим најплоднијим и најважнијим периодом рада у филозофији“ јер је тада у тој подстицајној страној средини у највећој мери сазрео као фи­ лософ. Тада је поновним читањем Маркса, али у првом реду темељним студирањем Ничеа и Хајдегера, напустио своје дугогодишње уверење да је философија метафизика, чега се држао још у књизи Стихија савремености (1972), и у преломној књизи Утопија измене света (1979) довео у везу метафизику, нихилизам и Марксово схватање револуције. Следећи Хајдегеров упут да је нихилизам скривена суштина мета­ физике, Ђурић је уочио да би се Марксов концепт револуције могао схватити као довршење нихилизма и почетак нове историјске епохе. То је уједно значило да превладавање нихилизма подразумева превладава­ ње метафизике. У овој оптици философија се показује као временита, епо­ хална. То ће рећи да нема вечних питања ни вечних одговора који би ва­ жили за све епохе. Живимо у безбожном времену у којем је живот из­губио крајњи, трансцендентни смисао. Излази онда да метафизика не може бити философија нашег времена. Током осамдесетих и деведесетих Ђурић ће радити на проблему превладавања метафизике, сучељавајући се у првом реду са мишљењем Ничеа и Хајдегера. Резултате рада на овом проблему изнео је у књигама Ниче и метафизика (1984), Изазов нихилизма (1986), Путеви ка Ничеу (1992) и Искуство разлике – суочавања с вре­меном (1994). У свету је и стекао име као један од водећих стручњака за Ничеову философију. Објавио је на немачком књигу Nietzsche und die Metaphysik (1985) као и низ чланака у периодичним публикацијама о овом немачком мислиоцу. Такође је приредио и више зборника о Ничеу (Zur Aktualität Nietzsches, 1984; Kunst und Wissenschaft bei Nietzsche, 1986; Nietzsches Begriff der Philosophie, 1990; Nietzsche und Hegel, 1992). 279 После окрета седамдесетих година ка неметафизичком начину ми­ шљења држи да је философија епохално или историјски условљена. Сходно том новом увиду, сматрао је да не постоји једном заувек дати, коначни начин философирања, да свако време има своју философију, своја питања и своје истине. Из тога је следило да грчки образац фило­ софирања не може бити обавезујући за наше време. У нашем времену Грци могу само бити незаобилазни и подстицајни саговорници у потрази за новим путевима мишљења, примереним нашој савремености и окре­ нутим будућности. Заправо, грчка философија је онај искон коме се мо­ рамо стално враћати и тражити нове, неоткривене нити које можда могу уродити нечим новим. Једна од тих нити јесте актуализовање Аристотелове практичке фи­ лософије. При томе се руководио начелом, које је теоријски осмислио Хајдегер, да се умеће философирања „састоји у увек изворнијем пона­ вљању оног једног и истог, јер се само тако долази до оног другог и раз­ личитог“. У књизи Крхко људско добро Ђурић је указао на то да је Ари­ стотел увидео како оно што ће се касније звати онтологијом не може бити узор за практичку науку о човеку, али је Стагиранин тек поиздаље наго­ вестио како би практичка философија могла и требало да преузме уло­ гу прве философије. Јер, основно начело философског мишљења не би требало да буде довршено биће (οὐσία), мртва ствар, као у метафизици, него биће на делу (ἐνέργεια, ἐντελέχεια), у кретању. Шта је добро и срећа за човека то сваки појединац мора за себе да одреди и у животу оствари. Не може се дати опште решење за све нити се може живети уместо другог, као што ни другоме не би требало силом наметати властита решења. Михаила Ђурића сам последњи пут видео 17. марта 2010. у свечаној сали САНУ, на комеморативном скупу преминулом академику Михаи­ лу Марковићу. Остарели философ је већ био видно ослабио и теже се кре­ тао. Али је још било сјаја у његовим плавим очима када смо се поздра­ вљали. Последњи свој чланак, са суморним насловом „Пред вратима Хада“, објавио је у листу Политика од 19. јуна 2009. Завршном речени­ цом овог чланка, којом нас опомиње да „мишљење одговара свом нај­ вла­ститијем задатку једино онда када брине о свом највишем људском добру“, он је заправо тачно описао свој напор осмишљавања живота и уједно је ставио тачку на сопствено философско дело у целини. Од тада је престао да пише. Време је проводио у читању и слушању класичне музике. Иза себе је већ имао заокружен опус, један од најзначајнијих у српској философији уопште. Испунио је своју судбину. Ђурић је умро 25. новембра 2011, у подмаклој доби. А још готово четрнаест година раније изговорио је беседу, чији је наслов „Аутопорт­ рет филозофа у старости“ парафразирао наслов познате Џојсове књиге. У међувремену је „философ у старости“ објавио неколико нових књига. Међу њима се посебно истиче О потреби филозофије данас (1999), чији поднаслов гласи „Филозофија између Истока и Запада“. Настала је на основу рада на истоименом пројекту којим је руководио у оквиру САНУ. Био је мишљења да је философија грчки изум, да је она ствар Запада, док 280 се мисаоне традиције Истока можда могу означити као мудрост, али не и као љубав према мудрости, не и као философија. Хладног познојесењег дана, 30. новембра 2011, Ђурић је сахрањен на Новом гробљу. Обред је био хришћански, православни. На сахрани је било неочекивано мало људи. Београд се није сабрао у примереном броју да испрати једног од својих највећих философа. Док смо узимали жито, тај символ васкрсења, и пили вино за покој душе, мраз је стезао. Хладан ветар се губио у врховима дрвећа на гробљу. Илија Марић Физички факултет Универзитет у Београду 281 UDC 34:929 Stanojević O. ОБРАД СТАНОЈЕВИЋ (Мустапић, 28. 3. 1934 – Београд, 23. 11. 2011) Дугогодишњи професор римског права београдског Правног факул­ тета др Обрад Станојевић преминуо је 23. новембра 2011. године у Бео­ граду. Био je несвакидашња личност. Красили су га необична ерудиција, велика интелектуална радозналост, интересовање и љубав за све аспек­ те живота, комуникативност, неодољив шарм и духовитост, спонтаност и једноставност. Сви ови епитети ипак нису довољни да се опише њего­ ва јединствена личност. Тешко је рећи да ли је више трага оставио као професор и педагог, као научник или као свестрани интелектуалац који је учествовао у свим аспектима академског живота. Био је један од нај­ атрактивнијих предавача на Правном факултету, али и на Београдском универзитету. Две институције Правног факултета које су познате и ван његових оквира тесно су везане за његово име. Једна је Forum Romanum. Професор Обрад Станојевић био је један од оснивача и Spiritus movens овог Клуба студената, љубитеља римског права и антике који је устано­ вљен по угледу на амстердамски, а успешно постоји већ дуже од четири деценије. Друга институција за коју је заслужан, препознатљива и ван оквира Факултета, јесте Центар за беседништво Institutio oratoria. У време када је био декан тог факултета, професор Обрад Станојевић ини­ цирао је такмичења студената Правног факултета у беседништву која су после дугогодишње успешне праксе прерасла у препознатљиви бренд Факултета. Био је и дугогодишњи члан Управног одбора Друштва за античке студије Србије, које је члан FIEC-а. У науку је ушао с великом и важном темом о зајму и камати која је трајно обележила његов рад. У својој докторској дисертацији коју је од­ бранио 1964. године, Обрад Станојевић пред себе је поставио готово не­могућ циљ: дати синтетички преглед еволуције зајма као посла обли­ гационог права од најстаријих облика до савремених, и то не само са становишта права него и из угла економије, социологије и етике. Зајам је приказан кроз векове, у свим својим продуктивним и непродуктивним облицима од нексума, eranos зајмова грчког права, mutui datio римског права, kasap tapputim вавилонског права, fenus nauticum-а, пакта moharte, све до савременог права. Па ипак, та књига је све само не сувопарна дог­ матска расправа о тешким правним питањима. То је сликовит и живопи­ 283 сан приказ античког, средњовековног и модерног друштва и економије, приказ идеја и доктрина о зајму и каматама. За све ово аутор је добио признање у домаћој науци, а посебно за научни допринос у објашњењу порекла зајма са каматама, за ново тумачење римског нексума и њего­ вог порекла и за улогу зајма у време рађања капиталистичког друштва у Европи. Овај несвакидашњи приступ и невероватна храброст младог докто­ ранда ускоро су добили признање и на међународном плану. Књига Зајам у историји права је 1968. године добила бронзану медаљу на Међуна­ родном конкурсу који носи име великана романистике Аранда Руиза. Низ чланака који су настали на темељу тезе и њене касније дораде обја­ вљени су у најпрестижнијим романистичким часописима, као и публи­ кацијама посвећеним великанима романистике попут Волтера, Аранда Руиза и Гварина. Један од тих чланака, објављен на француском језику 1969. године у престижном романистичком часопису Labeo, односи се на mutui datio римског класичног права. Ту је професор Обрад Станојевић изнео своје виђење о квазиконтрактном пореклу mutuum-а и објаснио како је неформални зајам добио заштиту у оквиру кондикција. Насупрот доминантном схватању, за њега је datio централни елемент посла, а кон­ сенсус има споредну улогу, чиме се зајам своди у основи на неформални пренос својине – traditio. На тај начин је објаснио специфична правила о непосредном заступању код неформалног зајма и нека друга. Ова његова схватања уважава незаобилазни ауторитет данашњице Рајнхард Цимер­ ман и наводи чланак проф. Обрада Станојевића као релевантну литера­ туру у својој књизи The Law of Obligations, својеврсној библији облига­ ционог права, како за правне историчаре тако и за правне позитивисте. Свакако да би и многе друге идеје о зајму и камати имале утицаја на међународну научну јавност да је цела књига преведена на италијански, за шта је имао прилику, али је пропустио, јер није имао новца да плати превод, а сматрао је да његов италијански није довољно добар да то учи­ ни сам. Због тога је жалио до краја живота. Свој необичан, неконвенционалан, ренесансни приступ науци, по­ себно своја схватања о повезаности права и свих аспеката друштва, поку­ шао је касније да пренесе и на младе романисте којима је био ментор. Друга велика тема која ће постати трајно подручје његовог интере­ совања и по којем га познају и они који нису правници је Гај, Gaius noster. Године и деценије провео је истражујући његов загонетни идентитет, живот и дело, бранио га у књигама, чланцима, на међународним конгре­ сима, као да му је какав близак рођак или добар пријатељ, због њега се научно сукобљавао са колегама. Како је почела ова веза с Гајем најбоље објашњава сам Обрад Ста­ нојевић у предговору најновијег издања монографије о Гају која је изашла 2010, у издању Завода за уџбенике: „Пре четири деценије, када сам док­ торирао и после пет година чекања изабран за доцента, размишљајући o томе чему бих убудуће могао да посветим пажњу у најстаријој правној науци, где готово да нема питања иза кога не стоји обимна литература, одлучио сам да то буде превод Гајевих Институција. Припремајући се 284 за овај превод, почео сам да читам богату литературу о Гају и његовом правном уџбенику. Стекао сам утисак да је у њој писац Институција погрешно схваћен и потцењен. Тај утисак се само продубљивао како сам више улазио у сва питања везана за аутора Институција и у тумачења која су давали посленици римског права. Тако је оно што је замишљено као предговор преводу Институција нарасло до обима монографије.“ Ова монографија под називом Gaius noster. Прилог историји римске правне науке изашла је 1976. године. После низа саопштења посвећених Гају и његовом делу на конгресима Друштва за историју античких пра­ ва (Société internationale „Fernand de Visscher“ pour l’histoire des droits de l’Antiquite, скраћено SIHDA) и на темељу француског резимеа књиге, Ханс Анкум, познати професор римског права из Амстердама који је ка­ сније постао и почасни доктор Београдског универзитета, сматрао је да ово дело треба учинити доступним ширем кругу читалаца. Тако је моно­ графија о Гају, коју је професор Станојевић прерадио и допунио новом релевантном литературом, објављена на француском језику у Амстерда­ му 1989. године, у оквиру едиције Studia amstelodamensia ad epigraphicam, ius antiquum e papyrologiam pertinentia, под називом Gaius noster. Plaidoyer pour Gaius. Ни овде није престало његово интересовање за Гаја, а последњи у низу чланака, посвећен Хансу Анкуму, под називом Gaius and Pomponius објављен 1997. године у Међународној ревији за античка права, предста­ вља оштру критику ставова Дејвида Пагзлија, с којим је упркос научном неслагању остао близак пријатељ. Тако је професор Обрад Станојевић за свога живота изградио спо­ меник Гају, скромном, једноставном и генијалном римском професору права. А својим лепим и елегантним преводом Гајевих Институција омо­ гућио је да тај драгоцени правни бисер, књига која је подарила праву непревазиђену троделну систематизацију, постане доступна нашој јав­ ности. Међу многобројним осталим радовима објавио је низ чланака, од 1961. године до 2011. године, у којима се бавио најразличитијим темама, а они се не могу уврстити у строге категорије, баш као што се и личност професора Обрада Станојевића не може укалупити у познате клишее. Уџбеници и приручници из разних подручја, од римског права, правне историје, латинског језика, реторике до упоредног права, заузи­ мају посебно место у његовом опусу, а нарочито уџбеник из римског права који има 33 издања и који је преведен на руски и албански језик. Није лако проникнути у тајну ове успешности. Можда је кључна реч за популарност и дуговечност тих публикација у једноставности саопшта­ вања и најтеже материје. „Писање уџбеника није крчење стаза већ кора­ чање широким путевима. Покушао сам да одговорим на питање: Шта из обилне опште историје права и државе треба саопштити будућим прав­ ницима и то тако да уз што мање напора сазнају што више корисних чи­ њеница...“ писао је професор Станојевић у предговорима својих много­ бројних уџбеника. При томе је покушао, према сопственом признању, да задржи нешто од начина излагања на предавањима где се служио 285 духовитим опаскама, необичним примерима и поређењима, неконвенцио­ налним начином излагања, осавремењивањем, иако је увек био свестан да „између нашег и античког размишљања у праву постоји права про­ валија“. Можда је баш ово био један од разлога зашто се заинтересовао за прецедентно, англосаксонско право и дао свој пионирски допринос изу­ чавању овог правног система у два чланка Римско и англосаксонско схва­ тање својине, објављеног у Аналима Правног факултета у Београду 1972. године, и Roman Law and Common Law – A different Point of View, објављеног у Loyola Law Review 1990. године. У краћем необјављеном уџбенику у виду скрипата које се и данас користе за основно упознава­ ње англосаксонског правног система, професор Обрад Станојевић каже следеће: „Прецедентно право је по свом духу, по начину резоновања правника, веома различито од континенталног права. Правницима кон­ тиненталне формације, у првим контактима са енглеским или америч­ ким правом се препоручује да је боље да забораве оно што су научили о праву, јер може само да их заведе и да им ствара тешкоће.“ Указавши на неке противречности и парадоксе прецедентног пра­ ва, он упућује на један за правне историчаре најзанимљивији парадокс: „лако се каже да је једна од разлика између континенталног и англосак­ сонског права у томе што се ово последње развијало ван утицаја римског права, не постоји ниједан савремени правни систем који је по свом духу и суштини толико близак класичном римском праву као што је то случај са common law. То није необјашњиво. Земље које су реципирале рим­ско право нису заиста почеле примењивати старо ius civile, већ једну ло­гичну конструкцију насталу прерадом и коментарисањем правних уста­нова Римљана. То је римско право на схоластичко-природноправни-пан­дек­ тистички начин и оно има онолико везе с класиком, колико мјузикл „Моја драга госпо (My fair Lady) са античком причом о Пигмалиону“. А нешто касније каже: „Ова два народа, Римљани и Енглези, најуспешнији творци империја, најпрагматичнији по менталитету, народи који у сушти­ ни, било да је то отворено или прикривено, презиру апстрактну спеку­ лацију, па и филозофију, створили су правне системе који одликују мно­ге сличности.“ Иако је професор Обрад Станојевић интензивно био присутан у свим видовима живота и рада у својој земљи коју је много волео, ништа мање није драгоцена и упечатљива његова међународна активност, ко­ јом је отворио пут у међународне кругове многим својим млађим сарад­ ницима. Још на почетку каријере боравио је као стипендиста у Италији (То­ рино) и САД (Њујорк). Као његов угледни члан редовно је учествовао у раду Међународног друштва за античку историју које се састајало на свим европским, па и светским дестинацијама. Био је члан уређивачког одбора престижне Међународне ревије за античко право која излази у Бриселу, Revue internationale des droits de l’Antiquité. Био је гостујући професор на многим европским универзитетима као што су Единбург, Лондон, Милано, Пиза, Брисел, Москва, Будимпешта и др. Посебно је 286 значајна његова сарадња са Правним факултетом у Њу Орлеансу (Loyola University New Orleans College of Law) коју је започео као Фулбрајтов сти­ пендиста 1990. На овом америчком универзитету предавао је неколико година као гостујући професор различиту материју: упоредно право, римско право, међународно јавно право, грађанско право. Такође је пре­ давао у летњој школи овог универзитета у Мексику, Мађарској и Руси­ ји. У својим многобројним међународним активностима и контактима стекао је велик број познанстава, трајних и дубоких пријатељстава. Она су омогућила да на београдском Правном факултету редовно гостују про­ фесори античке правне историје светског гласа. Његов рад на Српској енциклопедији причињавао му је, по сопственом признању, посебно задовољство у последњој фази његовог необично плодног живота и рада. Био је члан Уређивачког одбора Српске енцикло­ педије и уредник за државно уређење, право и политикологију. Многе чињенице из живота професора Обрада Станојевића и многи аспекти његовог рада остали су ван домашаја овог подсећања. Његове мисли, често необичне и неконвенционалне, које су овде могле бити само скициране, остају предмет детаљније анализе за будућност. Сасвим је јасно, међутим, да ће нам топлина и шарм драгог професора и при­ јатеља и његова обично-необична личност све више недостајати и већ недостаје. Милена Полојац Правни факултет Универзитет у Београду 287 ОСНОВНА УПУТСТВА САРАДНИЦИМА 1. Часопис Зборник Матице српске за класичне студије обја­ вљу­је оригиналне радове из свих области класичних наука и ре­ цеп­ци­је антике, радове из других блиских научних и књижевних дисципли­на, грађу за истраживања, критике и приказе, хронику, некрологе и друге прилоге за које редакција оцени да су погодни. Часопис излази једном годишње. 2. Радови се објављују на српском или страним језицима, по избору аутора. Потребно је да се на почетку студије донесе кратак апстракт и кључне речи, a на крају рада резиме на језику другом од језика на ком је рад написан. 3. Наслови посебних публикација (монографија, зборника, часо­писа, речника и сл.) који се помињу у раду штампају се кур­ зивом на језику и писму на којем је објављена публикација која се цитира. Треба настојати да подаци буду што потпунији. Цитати из дела на страном језику могу се наводити у оригина­ лу или у преводу, када је потребно навести преводиоца. Грчки и латински цитати обавезно се дају у оригиналу, уз могућност пре­ вода. Препоручљиво је да се доставе и коришћени грчки фонтови. Редакција инсистира да сарадници наводе домаће ауторе и дела где год постоје. 4. Белешке уз текст могу се донети на свакој страници или на крају целог текста, пре резимеа. 5. Библиографија или цитирана литература може се донети ку­ му­лативно на крају текста, после бележака (ако су на крају текста) и пре резимеа. 6. Прилози и илустрације могу се уклопити у текст према са­ држају, или донети на крају рада. Потребно је да се јасно обележе, по могућству римским цифрама. 289 7. За цитирање и навођење библиографских података користе се уобичајени стандарди. 8. За цитирање on-line података пожељно је да се користе сле­ дећа упутства Монографска публикација доступна on-line: Презиме, име аутора. Наслов књиге. <адреса с Интернета> Датум преузимања. Пример: Veltman, K. Н. Augmented Books. knowledge and culture. http://www.isoc.org/inet2000/cdproceedings/6d/6d. 02. 02. 2002. Прилог y серијској публикацији доступан on-line: Презиме, име аутора. „Наслов текста.“ Наслов периодичне публи­ кације. Датум периодичне публикације. Име базе података. Датум пре­ узимања. Пример: Toit, A. “Teaching Info-preneurship: students’ perspective.” ASLIB Pro­ ­ceedings. February 2000. Proquest. 21. 02. 2000. Прилог y енциклопедији доступан on-line: „Назив одреднице.“ Наслов енциклопедије. <адреса с Интернета>. Датум преузимања. Пример: “Wilde, Oscar.” Encyclopedia Americana. <...> 15. 12. 2008. 9. Текст рада за Зборник Матице српске за класичне студије пише се електронски на страници А4 формата (21 х 29,5 cm), с маргинама од 2,5 cm, увлачењем првог реда новог пасуса 1,5 cm, и размаком међу редовима 1,5. Текст треба писати у фонту Times New Roman, словима величине 12 pt, a апстракт, кључне речи и белешке словима величине 10 pt. 10. Рукописе за све рубрике часописа Зборник Матице српске за класичне студије могу се доставити електронски на e-mail адре­ су главног уредника gadjans @eunet.rs а текст на хартији на адресу: Ксенија Марицки Гађански, Михаила Богићевића 6, 11000 Београд, Србија, с податком да је рукопис намењен Зборнику Матице срп­ ске за класичне студије. Адреса часописа је: Матица српска, Улица Матице српске 1, 21000 Нови Сад, Србија. Текстови се могу доставити и секретару редакције Данијели Стефановић dstefano@f.bg.ac.rs или stefanda@EUnet.rs Напомена: Редакција ће сукцесивно допуњавати ова упутства како би се ускладили стандарди с великим светским класичним часописима, посебно с обзиром на специфичну природу класичних наука. 290 РЕЦЕНЗЕНТИ Др Сима Аврамовић Др Бојана Шијачки Маневић Др Мирјана Д. Стефановић Др Данијела Стефановић Dr Victor Castellani Dr Livio Rossetti Др Иван Јордовић Др Ксенија Марицки Гађански Dr Marco Bastianelli Др Мира Ружић Dr Emilia Masson Др Растко Васић САДРЖАЈ CONTENT СТУДИЈЕ И ЧЛАНЦИ STUDIES AND ARTICLES Курт А. Рафлауб (Провиденс), Рат је отац свега: политика рата, им­пе­рије и слободе у демократској Атини . . . . . . . . . . . . . . . . Kurt A. Raaflaub (Providence), Krieg ist aller Dinge Vater: Die Politik des Krieges, Imperiums und der Freiheit in demokratischen Athen Ефстратије Т. Теодосију (Атина), Василије Н. Маниманис (Атина), Петрос Мандаракис (Chatsworth), Милан С. Димитријевић (Бео­ град), Астрономија и сазвежђа у Хомеровој Илијади и Одисеји . Efstratios Th. Theodossiou, Vassilios N. Manimanis, Petros Mantara­ kis, Milan S. Dimitrijević, Astronomy and Constellations in Homeric Iliad and Odyssey Livio Rossetti (Perugia), Il logos amarturos . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Livio Rossetti (Perugia), Uncovering again the Logos amarturos Melina G. Mouzala (Patras), On the Cratylean argumentation in support of the correctness of names in Plato’s Cratylus . . . . . . . . . . . . . . . Μελίνα Γ. Μουζάλα (Πάτρας), Περί της Κρατύλειας επιχειρηματολογίας υπέρ της ορθοτητός των ονομάτων στον Κράτυλο του Πλάτωνος Victor Castellani (Denver), Supplication and Refuge in Euripides: Variations on a Theme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Victor Castellani (Denver), Flehen und Zuflucht bei Euripides: Variationen zu einem doppelten Thema Georgios Steiris (Athens), Harpocration, the Argive Philosopher, and the Overall Philosophical Movement in Classical and Roman Argos . Γεώργιος Στείρης (Αθήνα), Ο Αργείος φιλόσοφος Αρποκρατίων και η γενικότερη φιλοσοφική κίνηση κλασσικό και ρωμαϊκό `Αργος 7 29 49 73 87 109 293 Немања Вујчић (Београд), Градови Јоније у Митридатовим рато­ вима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nemanja Vujčić (Belgrade), Cities of Ionia During the Mithridatic Wars 129 Александар Јовановић (Београд), Белешке о култу воде у римским провинцијама на тлу Србије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Aleksandar Jovanović (Beograd), Notes on the Cult of Water in Roman Provincies on the Territory of Serbia 151 НАСЛЕЂЕ HERITAGE Срђан Шаркић (Нови Сад), Антички законодавци у Синтагми Матије Властара и њеном српском преводу . . . . . . . . . . . . . . . . . . Srđan Šarkić (Novi Sad), Ancient Legislators in the Syntagma of Matheas Blastar and its Serbian Translation Soteres Fournaros (Athens), Koreas Philosophy of Medicine: Between Hippocrates, Galen and Hume . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Σωτήρης Φουρνάρος (Αθήνα), Η φιλοσοφία της ιατρικής του Κοραή: Ανάμεσα στον Ιπποκράτη, τον Γαληνό και τον Χιουμ M. Mantzanas (Athens), Mensch: der Kern der Philosophie. Bezogen auf Sokrates, Jaspers und Nietzsches Äusserungen in ihren Werken . . Μιχαήλ Μαντζανάς (Αθήνα), Άνθρωπος, ο πυρήνας της Φιλοσοφίας Žika Bujuklić (Beograd), Tri epohe, jedan pravni koncept: ius civile, ius commune, ius Europaeum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Žika Bujuklić (Beograd), Three epochs, one legal principle: ius civile, ius commune, ius Europaeum 165 175 191 213 ПРОЈЕКТИ PROJECTS Маријана Рицл (Београд), Научни скуп о грчко-римској Малој Азији на Универзитету у Саламанки . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 229 Soteres Fournaros (Athens), Reviving Plato’s Academy, University of Athens . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231 КРИТИКЕ И ПРИКАЗИ REVIEWS Данијела Стефановић (Београд), О преводима староегипатских извора на руски језик, М. В. Панов 2011. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 239 Ксенија Марицки Гађански (Београд), Величанствени Пети век, Il Quinto Secolo, Studi di filosofia antica in onore di Livio Rossetti. A cura di S. Giombini e F. Marcacci, Perugia 2010. ss. 752 . . . . . . 240 294 Victor Castellani (Denver), Michael Dietler, Archaeologies of Colonialism. Consumption, Entanglement, and Violence in Ancient Mediterranean France, Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press, 2010, xi + 446 pp. with 96 black and white figures (including 20 maps). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 242 Растко Васић (Београд), О херојском надметању у антици, Драган Д. Тасић, Агон. Култ херојског надметања, Нови Сад 2011, стр. 143 + ил. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247 Ивана Кузмановић Нововић (Београд), Плиније Старији као историчар уметности, Плиније Старији, О уметности, превод… Зоја Бојић, Београд 2011, стр. 317 + 51 репр. . . . . . . . . . . . . . . . 248 Мирко Обрадовић (Београд), Античке студије у Београдском исто­ ријском гласнику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 252 ХРОНИКА CHRONICLE Sandra Dučić Collette (Quebec), Jedinstvo i izvor vrlina u antičkoj misli, Brisel, 24–25. mart 2011. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259 Мира Ружић (Београд), Ex-oriente lux, International Congress of the International Lychnological Association, Птуј, Покрајински музеј, 15–19. мај 2012. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261 Мира Ружић (Београд), Recte illuminas. Античке светиљке из Му­ зе­ја града Београда, Београд, 30. јун 2011. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 264 Иван Јордовић (Београд), Свечана промоција почасног доктора Уни­ вер­зи­тета у Београду проф. др Герхар­да Тира и његово пре­да­ вање Oaths in Draco’s Law on Homicide: The “Invention” of Rationality in Ancient Greek Legal Procedure, 21. мај 2012. . . . . . . . . . 265 Olga Pelcer Vujačić (Beograd), Istraživanje povijesti i kulture starog Istoka i Egipta na prostoru jugoistočne Evrope, Arheološki mu­zej, Zagreb, 18–20. jun 2012. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267 Влада Станковић (Београд), Центар за Kипарске студије Фило­зоф­ ског факултета Универзитета у Београду . . . . . . . . . . . . . . . . 271 IN MEMORIAM Илија Марић, Михаило Ђурић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 275 Милена Полојац, Обрад Станојевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283 Основна упутства сарадницима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 289 Рецензенти . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 295 Зборник Матице српске за класичне студије излази једном годишње Уредништво Зборника Матице српске за класичне студије тринаесту књигу закључило је 14. септембра 2012. Штампање завршено децембра 2012. За издавача Доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске Стручни сарадник Одељења Јулкица Ђукић Лектура и коректура Татјана Пивнички Дринић Технички уредник Вукица Туцаков Компјутерски слог Владимир Ватић, ГРАФИТ, Нови Сад Штампа БУДУЋНОСТ, Нови Сад Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије учествовало је у финансирању штампања овог Зборника Уредништво и администрација: 21000 Нови Сад, Улица Матице српске 1, телефон: 021/420–199 Editorial and publishing office: 21000 Novi Sad, Matice srpske 1, Serbia e-mail: zmsks@maticasrpska.org.rs gadjans@eunet.rs CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 930.85(3)(082) ЗБОРНИК Матице српске за класичне студије = Journal of classical studies Matica srpska / главни и одго­ ворни уредник Ксенија Марицки Гађански. – 1998, 1– . – Нови Сад : Матица српска, Одељење за књижевност и је­ зик, 1998– . – 24 cm Годишње. ISSN 1450–6998 COBISS.SR-ID 135172871