Razlike izmedju Pravoslavne i Katoličke

Crkve
Analiza koje su sve razlike izmedju Pravoslavne i
Katoličke Crkve. Pravoslavlje i rimokatolici razlike

Koja je od vera
najbliža Pravoslavlju?

Pravoslavnoj Crkvi je najbliža rimokatolička crkva, a između njih postoji razlika kao od neba
do zemlje.

Sve do 1054. godine Francuska i Italija behu pravoslavne; sve države sveta su bile jedna
Crkva. Onda su se katolici odvojili od nas. To je bila velika papska šizma ili raskol, kada su se
odcepili od nas pravoslavnih. Velika papska šizma ja nastala kada su se odcepili od naše
Crkve zbog poznatih reformi koje su uveli.

Najveći neprijatelji katolika su protestanti i kalvinisti. Oni su se od katoličke crkve odvojili

1517. godine, učenjem Martina Lutera i sledbenika Cvinglija, Kalvina i Husa.

Koje su to načelne tačke koje nas dogmatski odvajaju od katolika – koje su razlike
izmedju Pravoslavne i Katoličke Crkve ?

Načelna učenja koja nas dogmatski i kanonski odvajaju od katolika su:

1. Prvo učenje jeste filioque. Oni kažu da Duh Sveti ishodi i od Oca i od Sina. Ova
dogmatska greška je ujedno i najteža. Sveti jevanđelist Jovan kaže: «A kad dođe Utešitelj,
koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svedočiti za mene» (Jn.
15; 26).
2. Drugo učenje jeste papska supremacija (vrhovna vlast). Papa je od njih smatran za
vrhovnog poglavara (glavu) hrišćanskih crkava, odnosno namesnik (zamenik) Hristov na
zemlji! Veći od svih patrijaraha! To je suprotno od onoga što je nas činilo sabornom Crkvom.
Papa se proglasio za naslednika svetog Petra. Đavolska gordost!

3. Papska nepogrešivost. Oni kažu da papa kao čovek ne može da pogreši u oblasti vere,
onda kada on propoveda, što je jedna nova dogma neprihvatljiva za Pravoslavnu Crkvu.

4. Četvrto jeste učenje o Purgatorijumu ili Čistilištu. Oni kažu da između raja i pakla ima
jedan veliki oganj gde prebiva duša nekoliko stotina godina i gde se čisti, da bi potom otišla u
raj. Ovakvo nešto ne piše u Svetom Pismu; ovog učenje ne postoji nigde. (Nastalo je tek u
Srednjem veku – primedba redakcije)

Mi imamo Jevanđelje Suda, koje imaju i oni, ali tu nigde nije ukazano na tri mesta, već samo
na dva – raj i pakao. Spasitelj naš, kada bude seo na prestolu slave Svoje i kada bude sakupio
sve narode od postanja sveta da im sudi, razdvojiće ih, kao što pastir razdvaja ovce od jaradi.
Pravednike će postaviti sa Svoje desne strane, dok grešnike sa Svoje leve strane… Grešnici će
otići u večne muke, a pravednici u večni život.

Prema tome, ne možemo reći da postoje tri mesta, već samo dva: mesto večne muke i mesto
večnog života.

5. Azima (beskvasni hleb, presnac). Oni ne služe sa uskislim hlebom, već sa beskvasnim
hlebom kao jevreji.

6. Katolici imaju još jednu novu dogmu: bezgrešno začeće. Oni vele da je Majka Božija bila
rođena od Duha Svetoga. Nije istina. Ona je rođena na prirodan način od bogoroditelja svetog
Joakima i Ane, kao plod njihove molitve.

7. Oni još imaju supstancijalitet. Prilikom osvećivanja darova, katolici ne tvore molitve za
priziv Svetoga Duha, onako kako mi to radimo na svetoj Epiklezi. Oni tvrde da se darovi sami
osvećuju, onda kada se kaže: «Uzmite jedite… itd». Nemaju molitve za silazak Svetog Duha
na darove.

8. Celibat sveštenika; katolički sveštenici se ne žene. Oni su u celibatu, protivno

Vaseljenskim Saborima, na kojima je odlučeno da mirski sveštenici stupaju u brak i da mogu
imati porodice. (Takodje novotarija uvedena tek u Srednjem veku)

9. Oni imaju i papsku indulgenciju. Još jedna zabluda i duhovno lutanje. Ako papi daš
mnogo novca, možeš činiti ma koliko grehova hoćeš, daće ti oproštaj, daće ti razrešenje.
Njihovi svetitelji imaju previše dobrih dela, ne znaju šta će sa njima i daju ih papi, a on opet
prodaje ove prekobrojne zasluge radi oproštenja ljudskih grehova, onima koji nemaju
dovoljno dobrodetelji.

10. Postoji još jedna važna tačka mimoilaženja: krizmanje. Katolici ne miropomazuju decu,
odmah posle svete Tajne krštenja, već ih posle sedam osam godina miropomazuju i to samo
njihovi arhijereji.

Evo, to su načelna dogmatska i kanonska obeležja koja odvajaju Pravoslavnu Crkvu od

katolika – suštinske razlike izmedju Pravoslavne i Katoličke Crkve.
Arhimandrit Kleopa Ilie

Основне разлике Православне и Римокатоличке Цркве

До 1054. године Црква је, осим мањих трзавица, живела у благодатном миру.
Источна и Западна црква биле суједно. Заједно су учествовале на Васељенским
саборима, заједно доносиле свете догме и каноне и живеле у међусобној
братској љубави. А онда је због увођења у Западној цркви учења да Свети Дух
исходи и од Бога Сина, дошло до кобне поделе у једној, светој, саборној и
апостолској Цркви, која до данас није превазиђена. Током времена Западна
(римокатоличка) цркваје увела и друга погрешна учења која су у супротности са
одлукама Васељенских сабора и тако се јаз између две цркве још више
продубио. Ради најелементарнијег упознавања са тим погрешним учењима
уведеним у Римокатоличкој цркви, ево њиховог кратког прегледа:

ФИЛИОКВЕ

По древном учењу Цркве Христове, Свети Дух (треће лице Свете Тројице)
исходи од Бога Оца. То учење је санкционисао II васељенски сабор у осмом
члану Символа вере на коме су били представници целе Цркве. Током времена
на Западу се почело јављати ново учење, најпре у Шпанији, да Свети Дух исходи
и од Сина (латински филиус = син, кве = и). Такво учење је било осуђено и на
Истоку и на Западу. Међутим, то учење се из Шпаније ширило по целој
Западној цркви и почетком XI века, око 1014. године, у време папе Бенедикта
VIII, а по настојању немачког цара Хенрика I, то учење је унето у Символ вере у
Римокатоличкој цркви. То је изазвало огорчење на Истоку и у време
цариградског патријарха Михаила Керуларија 1054. године, дошло је до раскола
(поделе), и отцепљења Римокатоличке цркве од Источне православне цркве.

О БЕЗГРЕШНОМ ЗАЧЕЂУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

По учењу Цркве, грех који су починили наши прародитељи Адам и Ева у рају
због чега су били од Бога кажњени, наследан је и сви се људи рађају са тим
грехом. Крштењем се човек ослобађа тог греха. Само је Господ Исус Христос
безгреигао зачет у утроби Пресвете Богородице на натприродан начин
благодаћу Духа Светога. Православиа црква учи да је, сходно томе, и Пресвета
Богородица која је рођена природним путем од Јоакима и Ане била подложна
прародитељском наследном греху. У IX веку, опет у Шпанији, јавља се ново
учење да је Пресвета Богородица, иако зачета природним путем, у утроби
материној очишћена од прародитељског греха. У почетку било је противљења
овом учењу па чак и званичне осуде. Међутим, ово учење је прихватио моћни
језуитски ред у Римокатоличкој цркви и Папа Пије IX, својом папском булом од
8. децембра 1854. године прогласио је ово учење за догму: „ Утврђујемо да је
учење које сматра даје преблажена Дјева Марија у првом тренутку свога зачећа,
особитом благодаћу и повластицом свемогућег Бога, с обзиром на заслуге
Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана од сваке мрље
прародитељског греха — од Бога откривено и да зато сви верни морају чврсто и
постојано веровати у то".

О ПАПСКОЈ НЕПОГРЕШИВОСТИ

По учењу Православне цркве Господ Христос је глава Цркве а епископи као

наследници светих апостола управљају Црквом благодаћу Светога Духа.
Римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава Цркве на небу а
римски епископ — папа, као наследник на катедри апостола Петра који је био
први апостол Христов, јесте видљива глава Цркве на земљи. Тако је, по њиховом
учењу, папа намесник (заменик) Божји на земљи — (викариус Фили Деи =
заменик Сина Божјег). Као такав он мора, разуме се, бити и непогрешив (као
Бог). Ово учење је на Западу дуго трајало неозваничено. Папа Пије IX иа
Ватиканском сабору 1870. године, овом учењу дао је снагу догмата и свечано га
објавио: „Када римски папа говори са своје катедре (екс катедра тј. кад врши
своју службу, као пастир и учитељ свих хришћана... када решава да ово или оно
учење односно вере и морала треба да призна цела Црква; то он (папа) има ону
непогрешивост којом је Спаситељ обдарио своју Цркву". Ово учење има
противнике и наЗападу, а после поменутог Сабора један део верника није
прихватио његове одлуке, него се издвојио од Римокатоличке цркве. То су
старокатолици.

О СВЕТИМ ТАЈНАМА

Римокатоличка црква има и признаје седам Светих тајни као и Православна

црква. Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква
учи о механичком дејству благодати на онога над ким се Света тајна врши. По
овом учењу Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на
примаоца без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили
ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што
дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не
зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења,
Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од
њега да буде сарадник Духа Светога у примању благодати.

ПАПСКЕ ИНД УЛГЕНЦИЈЕ

По учењу Православне цркве, сваки човек има задатак да својим животом,

вером и добрим делима узраста духовно до мере и висине свога Творца. Господ
Христос је поставио врховни идеал: "Будите савршени као што је савршен Отац
ваш небески ". Одласком са овога света човек носи , само своја праведна дела
која су његов једини капитал и са којима ће пред Богом дати одговор за
прроживљени живот у овоме свету. Истина, Црква се моли за своје упокојене
чланове да Бог буде према њима милостив и да им опрости грехе,али главни
критеријум Божијег суда је човеков лични живот. Насупрот овом учењу,
Римокатоличка црква учи да су поједини људи, као што су светитељи, па чак и
сам Христос, својим животом и радом стекли веће заслуге него што су њима
лично потребне. Те заслуге се чувају у ризници Цркве. Том ризницом рукује и
руководи папа као поглавар Римске цркве. Она може из те ризнице, онима
којим недостаје добрих дела, додати потребну ко личину и тај ће бити спасен и
оправдан пред Богом. Тај вишак добрих дела је продаван за новац и настала је у
Римској цркви права трговина. Од тога новца, папа Лав X је подигао велику
цркву Светог Петра у Риму. Овој трговини и светогрђу у Цркви, први се
успротивио Мартин Лутер и направио раскол у Римокатоличкој цркви
одвојивши од ње велики део својих присталица (протестанти). Индулгенцијом
(латински индулгенцнја = снисхођење, праштање, олакшање) опраштају се и
потиру не само учињени греси већ и они који ће бити учињени. Индулгенција
важи и за мртве и за живе чланове Цркве, тј. куповином индулгенција, живи
сродници могу да откупе грехе својих умрлих сродника, који у овом животу то
нису учинили. Када би овако учење било исправно, врло мало људи би се
трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и заслужи
вечни живот. Овакво учење је у потпуној супротности са древним учењем
хришћанске цркве, које се задржало у Православној цркви.

О ЧИСТИЛИШТУ

По православном учењу душа после смрти излази пред Божји суд, где по
својим заслугама добија место свога боравка — рај или пакао. После смрти,
човек нема могућности да се покаје или да се поправи. Римокатоличка црква,
међутим, учи да осим раја и пакла, постоји чистилиште (латински
пургаторијум). То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да
иду у рај ннти смртно згрешиле за одлазак у пакао. Оне одлазе у чистилиште да
се чисте од својих грехова и да ту проведу онолико времена колико је потребно
за њихово очишћење. Због тога су важне индулгенције. Уколико живи
сродници откупе из ризнице Римокатоличке цркве потребну меру добрих дела
за умрлог, он ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.

Општи и кратак коментар свих ових учења и новотарија Римокатоличке

цркве био би, да су сва она последица склоности западног човека да све решава
разумом уздајући се у његову свемоћ, па чак и у најсуптилнијим питањима
теологије која се могу појмити само дубоком вером. Дебеле засторе тајии, Бог
разоткрива испред очију оних, који су цео свој живот посветили Њему, код кога
су кључеви и одгонетке свих загонетки, које голицају обичну људску
радозналост.